Mystery Blogger Award

Iskrsavale su stalno ove igrice na različitim blogovima koje sam pratila, no, iz nekog razloga, nikada im nisam pridavala previše pažnje. Ovoga puta, moja pažnja upecana je „nominacijom” za učešće u jednoj od ovih igrica/izazova - u pitanju je tzv. Mistery Blogger Award koja se u poslednjih par nedelja proširila među blogerima, a za pomenutu nominaciju se zahvaljujem Isidori sa bloga Kako biti heroj u ova šugava vremena? (njen odgovor na ovaj izazov možete videti ovde). 

U čemu je fora sa ovim blogerskim „nagradama”? Na to pitanje, iskreno, ni sama sa sigurnošću ne bih mogla da dam odgovor. Međutim, kako ja to vidim, ovo je prilika za blogere da se zabave, upoznaju malo bolje jedni druge, ali i neke nove autore, za koje možda nisu znali. Upravo zbog toga, rešila sam da ovoga puta ne preskačem izazove ovoga tipa i pridružim se ostalima koji su već uzeli učešća. Pravila su sledeća:

1. Podeli logo Mystery nagrade (u naslovu posta) i pravila. ✓
2. Budi ljubazna i zahvali onome ko te je nominovao. ✓
3. Reci svojim čitateljima tri stvari o sebi.
4. Odgovori na postavljena pitanja.
5. Iznenadi i nominuj 10 do 20 drugih blogera i obavesti ih o tome.
6. Postavi im pet pitanja. Nije nužno biti ozbiljan i ne postoje glupa pitanja.
7. I za kraj malo samoreklame – podeli link do svog najboljeg posta/postova.

Dakle, nastavljajući od trećeg zadatka, evo i tri činjenice o meni. 

1. Ponosni sam vlasnik (sluga) triju mačaka. Sve je počelo sa Ninom, koja je kao žgoljavo mače dolutala pre četiri godine u naše dvorište. Od tada, nakon njena dva okota, i nekoliko varijacija u broju mačaka koje su delile sa nama adresu, sa nama su ostale još i njene dve ćerke - Katica (zbog njene „umiljatosti” nazvana po Katici iz Radovana III) i Senčica (po liku iz, smejaćete se, Mede u velikoj plavoj kući), tako da sada zajedno uživaju: spavaju, goje se, ganjaju živi svet po bašti... Da li više od svega na svetu vole da iskušavaju moje strpljenje? O, da, i te kako. Da li smatram da bi mi život bez njih bio siromašniji? Sasvim sigurno. Kućni ljubimci, bilo koje vrste, oplemenjuju život!

Jašta! (izvor: tumblr.com)

2. Ovo nije moj prvi blog. Prvi, koji više ne postoji, bio je zamišljen kao neka vrsta svaštare, zbirka onoga što me inspiriše, nekih mojih tekstova, zapisa, citata i sl. - dakle bez ikakvog koncepta. Zbog toga mi se pažnja rasipala, pa je i blog doživeo sličnu sudbinu. Ovaj blog, pre svega, jasno je tematski usmeren, i kao takav, meni lično, mnogo lakši za vođenje. To me, naravno, neće sputavati da nekada zađem i u nešto drugačije oblasti, ali ovako makar postoji nešto što blog drži na okupu.

3. Za razliku od mačaka, sa insektima se ne slažem najbolje. Ne volim da ih vidim ni na slici. Nije u pitanju nikakva fobija ili šta slično, jednostavno su mi gadni. Ne želim im nikakvo zlo, ali mislim da bi bilo najbolje i za mene i za njih kada bismo se poštovali izdaleka.

Ja, kada vidim insekta na sebi.
(izvor: pinterest)

*

Četvrta stavka nalaže da odgovorim na pitanja onoga koji me je nominovao. Evo mojih odgovora na Isidorinih 5 pitanja:

1. Kad porastem biću Kengur! – prvo zanimanje o kome ste maštali kao deca i da li ste, nekim srećnim slučajem, uspeli da ostvarite svoj san?

Po pričama starijih, izgleda da sam kao mala želela da budem pevačica. Ja se toga vrlo slabo sećam, verovatno jer ta moja želja nije bila dugog veka, što se ispostavilo kao srećna okolnost jer sam, na moju veliku žalost, školski primer antitalenta za muziku. To može potvrditi bilo ko ko je imao (ne)priliku da me čuje kako „pevam”.

2. Ne veruj u idole, kaže pesma – ali, životni uzori/heroji su nešto drugo. Imate li ih i ko su oni?

Čini mi se da nikada nisam imala konkretne uzore ili heroje, imenom i prezimenom. Više se divim određenim osobinama koje pojedinci imaju, nego njima samima, s obzirom na to da svi mi, ma koliko težili vrlini, imamo i one tamnije strane. Neke od osobina kojima se kod ljudi divim: inteligencija (ali ne i njena zloupotreba), kreativnost, iskrenost, sposobnost za empatiju, spremnost da se prizna greška, pravednost, hrabrost da se uradi ono što je ispravno čak i onda kada time i sami gube... 

3. Nikad ne reci nikad, često ćete čuti – ipak, postoji li nešto na šta ste sigurni da, zaista, ni pod kojim uslovima ne biste pristali?

Da ostvarim neke svoje želje i ambicije na štetu nekog drugog, ili, jednostavnije, na štetu nekih svojih verovanja i principa. Nadam se da me okolnosti neće razuveriti.

4. Slabo divanim mađarski – a koji vi strani jezik govorite, ili biste želeli/nameravate da naučite?

Što se tiče jezika koje govorim, ništa egzotično - engleski, gramatički možda dobro, izgovor malo manje. U srednjoj sam, pored nemačkog (čije učenje, i pored petica, nije rezultiralo nikakvim upotrebljivim znanjem), učila i italijanski i mogla sam da vodim sasvim pristojnu konverzaciju (čak sam se i takmičila i dogurala do republičkog nivoa!), ali nekoliko godina apsolutne odvojenosti od jezika i neupotrebljavanja dovelo je do toga da previše zaboravim. Volela bih da jednom obnovim to izbledelo znanje, a pored toga velika mi je želja da naučim ruski, i možda još neki slovenski jezik (poljski? češki?).

5. Da li si ikad vodio ljubav na podijumu za ples? – (OK, nećemo biti toliko direktni!) Omiljena filmska replika, ili bar najupečatljivija, koju često koristite?

Ne mogu reći da imam omiljenu, pošto upotrebljavam dosta njih, i to često, u razgovorima sa porodicom i prijateljima. Ali ipak, evo jedne opštepoznate, a meni veoma bliske, iz legendarnog Profesionalca:

Svinje su debele, a knjige su opširne.

*

Eh, sad, što se petog pravila tiče, moraću malo da odstupim, pošto je većina blogera koje pratim već nominovana (kao što rekoh, uzela je ova igrica maha) i svakako će se već pridružiti izazovu, ukoliko budu želeli, ili ako već nisu. Umesto toga, ja ću samo skrenuti pažnju na neke meni zanimljive blogove, pa možda među njima otkrijete nešto novo. Dakle, pored gorespomenute Isidore i njenog bloga, moje preporuke i za sledeće blogove:

Nemam ime, imam komentar;

Prerazmišljavanje

Mademoiselle S.

Libromanija
Bezimena književna zadruga
Kulturni kišobran
The Stuff Dreams Are Made Of
Totally Random & Co.
Stsh's Book Corner
Živim obilje knjiga
Books And Lillies
Moji mali svetovi

*

Kako ne nominujem nikoga konkretno, pitanja koja ću navesti dole ostavljam bilo kome ko naiđe na ovaj post i oseti potrebu da se pridruži izazovu, a do sada nije nominovan. 

1. Imate li vi kućne ljubimce? Ukoliko ne, da li biste i koga voleli da čuvate?
2. Postoji li neka knjiga, film, serija, neko muzičko ili uopšte umetničko delo kome se stalno vraćate?
3. Koji biste savet dali sebi u bilo kom trenutku u prošlosti?
4. Šta vam pomaže da se fokusirate/koncentrišete/priberete?
5. Jedno banalno pitanje - koja vam se pesma trenutno vrti u glavi?

*

Što se tiče „samoreklame”, bojim se da ne mogu da izdvojim nijedan koji smatram najboljim, iz prostog razloga što dosadašnji moji postovi mahom predstavljaju prikaze knjiga, za koje sam se uvek trudila da dam svoj maksimum. Podeliću, međutim, dva posta na koja sam ponosna, pre svega jer sam smogla hrabrosti da ih objavim: moj prikaz Solženjicinovog romana Jedan dan Ivana Denisoviča, koji je zapravo bio prvi prikaz koji sam ikada objavila na ovom blogu, kao i moj post o Gospođi Bovari, koji je predstavljao moj povratak blogovanju, nakon gotovo dvogodišnje „hibernacije”.

*

I eto, odgovorih i ja na svoj prvi blogerski izazov. Bilo je zabavnije no što sam očekivala, tako da mi se čini da sam možda i pogrešila jer sam često zaobilazila ovakve postove na blogovima. Čovek se uči dok je živ!

Sanjka (Zahar Prilepin)

delfi.rs

Sve je počelo kada sam sasvim slučajno naišla na dokumentarac Russia's Open Book: Writing in the Age of Putin. I dok mi je naslov delovao bespotrebno politizovan (aman, može li se govoriti o bilo kojoj temi u vezi a Rusijom, a da se u razgovor ne umetne Putin?), sam sadržaj dokumentarca bio je poprilično informativan i inspirativan. Imajući u vidu veliku rusku književnu tradiciju, autori ovog filma imali su nameru da u nešto širim potezima predstave savremenu književnu scenu zemlje koja je svetu dala velikane poput Tolstoja, Dostojevskog, Puškina, Bulgakova, Čehova... U tom dokumentarcu sam, između ostalih, saznala i za Zahara Prilepina, posve specifične ličnosti i jednog od najpopularnijih ruskih pisaca danas. Pored intervjua sa samim piscem, „domaćin” filma Stiven Fraj, pročitao je odlomak iz romana Sanjka - odlomak dovoljan da me zainteresuje.

Međutim, utisak koji sam ponela slušajući čitanje tog odlomka (u pitanju je scena sahrane Sanjkinog oca), nekako je uspeo da zamaskira moje sećanje na glavnu temu romana, te su scene na koje sam nailazila iz strane u stranu, uspevale da mi svaki put izazovu neku nelagodu, kao da nailazim na nešto neočekivano. A scene brutalnog nasilja u romanu čiji je glavni junak član ekstremističke opozicione partije u modernoj Rusiji prosto je smešno označiti kao neočekivane.

Dakle, Aleksandar Saša Tišin, povremeno oslovljen sa Sanjka, je mladić koji zadovoljenje svojih ideoloških težnji pronalazi u fiktivnoj opozicionoj organizaciji Savez stvaralaca, koja umesto smislenog i konstruktivnog političkog delovanja u skladu sa svojom ideologijom (po mom mišljenju nikada do kraja u romanu artikulisanom) mahom poseže za anarhističkim, terorističkim akcijama. Kao takva izložena je čestim hapšenjima i brutalnom tretmanu vladajuće struje. I kako se sa romanom više razvijalo političko delovanje, ali i tretman glavnih junaka, sve više sam uviđala da se, makar kada je Sanjka u pitanju, bez Putina opet ne može proći (nikada imenom, oslovljavan samo kao predsednik). Možda autori dokumentarca, na kraju krajeva, i nisu toliko promašili naslovljavajući ga.

Sve u svemu, roman je natopljen politikom, a glavni junaci jesu nezadovoljni mladi ljudi, koji svojim akcijama imaju nameru da stvore bolju i pravedniju zemilju, kakvom je trenutna vlast nikada neće načiniti. Krećući se kroz Rusiju sa njima, otkriva se ona njena strana koju nećete naći u prosečnom rusofilskom snu: pred nama se smenjuju slike zapuštenih sela do kojih u strašnim ruskim zimama nema puta, slike usamljenih, od života umornih seljaka, priče o protraćenim, nasilno prekinutim životima, portreti omladine ogrezle u bes i nezadovoljstvo, mučene nemaštinom (možda najbolje oslikano u sceni Sašinog odlaska u robom opskrbljen supermarket) i zadojene alkoholom, scene neverovatno živopisnog nasilja... Rusija o kakvoj se ovde često sanja, sudeći po Prilepinovom romanu, rezervisana je za povlašćeni sloj. Od te Rusije u ovom romanu ostaje samo zima, ali ni ona nije idilična, kao preuzeta iz neke staklene ukrasne kugle, već je opasna i potencijalno smrtonosna.

Kao što sam rekla, potpuno naivno otvorila sam ovaj roman i ostala šokirana količinom nasilja koju sam u njoj susrela. Ružno i neprijatno u književnosti nije mi strano - tu sam odbojnost prevazišla (ili bolje reći prerasla) odavno, ali kontekst u kome se ono javilja došao je kao dodatno opterećenje. U ovom romanu ono je dato u krupnom planu: svaka kap krvi, pljuvačke, znoja, svaka posekotina, modrica, svaka slomljena kost i pocepano tkivo - telesnost Prilepinovih junaka iskorišćena je do maksimuma (padao mi je s vremena na vreme u toku čitanja na pamet i Matijevićev Pisac izdaleka sa svojim sirovim samodestruktivnim nasiljem u ime kreiranja savršenog romana, premda se taj kontekst nikako ne može uporediti sa onim u Sanjki). Nasilje ovde je vid pokazivanja moći ali i samoodržanja onih na vlasti i nasilje koje je njegova posledica, ono koje je proizvod želje da se sopstvenom nasilniku naudi. Ovi mladi ljudi, a među njima i naš glavni junak, stupaju u akciju vođeni nekim sopstvenim osećanjem pravde i ličnog dostojanstva više nego jasnom ideologijom, a sa svakim batinama koje dobiju, sa svakim potiskivanjem, sve je veća praznina u njima koju će postepeno ispunjavati bes. I upravo je to ono što otežava čitavu priču: nasilje rađa nasilje, i to stvara začarani krug iz koga je teško otrgnuti se.

Zato u ovom romanu, po mom mišljenju nema pravih pozitivnih junaka. Zlo i destrukcija su, kada se svi  mogući slojevi otklone, ipak - zlo i destrukcija. Svako od nas u sebi nosi potencijal za oba kraja moralnog spektra (ova ambivalentnost možda nigde nije tako vidljiva kao u liku Negativa, najhladnokrvnijeg člana Saveza istovremeno očinski nežnog prema svojim ukrasnim biljkama). Niko ne garantuje da će u njemu prevladati ono dobro, a kada politika u sve umeša svoje otrovne pipke, takav je ishod još manje verovatan, kao i sa junacima ovog romana. Stoga u njemu nema pobednika, a sve je najbolje sumirao jedan od epizodnih likova, stari seljak već na izmaku života:

„I žalost nije u tome što je čovek ništavan nego to što je zao u svojoj ništavnosti. Što više uočava da drugi vide njegovu ništavnost, tim zlobniji postaje...”

Gavrilov princip

laguna.rs

Moglo bi se reći da „kasnim na žurku” kada je u pitanju zbirka Gavrilov princip, s obzirom na jubilej koji je njenim izlaženjem obeležen - stogodišnjica od Sarajevskog atentata, događaja koji je vazda izazivao polemike, kako kod nas koji smo u samom njegovom jezgru, tako i u svetu, gde se njegova priroda i njegov značaj iznova i iznova pretrišu i prevrednuju. Događaj koji je zvanično proglašen povodom za sukob koji je potom prerastao u prvi ratni okršaj svetskih razmera na našoj planeti, kao i njen glavni akter, Gavrilo Princip, upravo i jesu tematska osnova pripovedaka koje su uvrštene u ovu zbirku, a koje potpisuju neka od najzvučnijih imena savremene regionalne književne scene: Vladimir Pištalo, Zoran Ćirić, Miljenko Jergović, Vladimir Kecmanović, Igor Marojević, Srđan Srdić, Dejan Stojiljković, Ivančica Đerić, Miroslav Toholj, Vule Žurić (ujedno i priređivač zbirke), Miloš K. Ilić, Jelena Rosić, Dr Nele Karajlić i Muharem Bazdulj.

Otkako sam saznala za ovu zbirku, bila je među prvim delima koja sam po diplomiranju planirala da pročitam i to najviše iz dva razloga: Prvi svetski rat i sve okolnosti koje su posredno ili neposredno povezane sa njim, a Mlada Bosna i Sarajevski atentat ne mogu biti u tesnijoj vezi, bili su oduvek jedna od tačaka u istoriji koja je pobuđivala moju pažnju. S druge strane, neki od autora koji su dali doprinos ovoj zbirci pojačali su interesovanje - kako mnoge od njih nisam čitala, a već dugo imam želju, pomislila sam kako bi pripovetke bile dobar prvi kontakt sa njihovim delom. I mahom jesu, makar kada je ova zbirka u pitanju.

U ovom svom tekstu, međutim, neću pisati o svih 14 pripovedaka, već ću se fokusirati na one koje su su mi se najviše dopale ili makar delovale dovoljno upečatljivo. Ne želim time da umanjim značaj ostalih pripovedaka, ali, jednostavno, u ovom trenutku i sa trenutnim mojim čitalačkim ukusom/raspoloženjem ili kako god to želeli da nazovete, nismo se našli.

Najpre o strukturi zbirke - pored samog pripovednog dela koji sačinjava 12 pripovedaka, početak i kraj predstavljaju dva eseja. Prolog zbirke, tekst „Princip i proces” napisao je Vladimir Pištalo predstavlja, po mom mišljenju, savršen uvod, gde autor analizira događaj kome je zbirka posvećena i njegove glavne aktere, povlačeći paralelu sa Kafkinim Procesom i zagonetnom parabolom o zakonu iz romana, čime veoma vešto predstavlja podlogu na kojoj su iznikli uzroci potonjih događaja. Na sličan način, savršen zaključak zbirke predstavlja tekst Muharema Bazdulja „O fotografiji”. Ko je čitao neke Bazduljeve kolumne ili ga gledao u brojnim televizijskim programima gde je čest sagovornik na najrazličitije teme, otprilike zna šta da očekuje. Na veoma interesantan način, autor analizira fotografiju nastalu kada je Hitleru kao rođendanski poklon uručena spomen-ploča Gavrilu Principu koja je stajala u Sarajevu na mestu odigravanja atentata, čime čitav istorijski kontekst povezuje sa jednom od njegovih dugoročnih posledica, Drugim svetskim ratom.

Što se pripovednog dela zbirke tiče, izdvojila bih pripovetke Miljenka Jergovića, Vladimira Kecmanovića, Igora Marojevića i Neleta Karajlića.
Miljenko Jergović jedan je od autora koje sam, poput Bazdulja, viđala u pojedini književnim emisijama, te sam se radovala i upoznavanju sa njegovim pripovedačkim opusom, makar i ovako, kroz jednu pripovetku. Njegova pripovetka „Moric Alkalaj” za centralnu figuru uzima osobu sasvim slučajno uhvaćenu u sam epicentar zbivanja - gluvonemog sarajevskog mladića Morica Alkalaja koji je, igrom slučaja, bio poslednja osoba sa kojim je Nedeljko Čabrinović komunicirao pre neuspelog pokušaja atentata. Pripovest o ovom posve balkanskom junaku, „tipskom liku” brojnih naših varoši, jednom od onih ljudi „kojima bi osporili razum i rasudbene moći, samo zato što su izgubili sluh, a sa sluhom i sve riječi ovoga jezika”, pitka je onako kako to mogu biti ona izvanredna dela, kod kojih sam čin pripovedanja zadražava ponešto od onog starinskog pričanja i koje odaje utisak da je jedna od ključnih životnih funkcija.
Kecmanović u formalno vrlo interesantnoj pripoveci „Gavro Ferdo i Ujko Partizan” (oblikovana kao dijalog u kojoj čujemo samo replike pripovedača), donosi priču o posledicama rata u Bosni i promenama vrednosti koje je on nasilno doveo, naročito kada je u pitanju sagledavanje Sarajevskog atentata, kao i načinu na koji se to kosnulo naizgled beznačajnih ljudi, poput gradskog spadala koje je na neobičan način povezano sa Gavrilom Principom. Ovo je možda jedna od pripovedaka u zbirci kod kojih su se najbolje usaglasile forma za kojom je autor posegao i njen sadržaj, tako da ni u jednom trenutku ne sklizne u banalno, trivijalno i prozaično.
Igor Marojević izabrao je zanimljiv ugao gledanja u svojoj pripoveci „Leta su ionako zamorna” - događaj kome je ova zbirka posvećena gledamo kroz oči Franca Ferdinanda. Perspektiva je, dakle, ekstremno sužena, ali je odlično sprovedena u delo, tako da nisam gubila interesovanje do kraja čitanja. Interesantno je da se i Srđan Srdić odlučio za suženu perspektivu (pripovetka „Blagovest: mislio sam dobro”), ovoga puta pripovedajući iz ugla utamničenog Gavrila Principa, ali lično se meni kao problem nametao stil - iako mi je sadržina bila privlačna, uporno sam se saplitala o pokidanu rečenicu, koja doduše ima smisla kada neko zauzima unutrašnju tačku gledišta, ali je meni ovoga puta kočila uranjanje u svet priče. Paradoksalno, iz njegove pripovetke izvukoh najviše citata, a među njima jedan koji možda najadekvatnije rezimira neki moj utisak vezan za čitavu situaciju:

„Kada meni sude, sebi sude. Mene bez njih nema, nemoguć sam bez njih ovakav.” 

Pripovedni deo zbirke zatvara Dr Nele Karajlić sa pripovetkom „Neka bude što biti ne može”. Karajlić u svom prepoznatljivom stilu radnju smešta u samu srž događaja, ali dva puta. Jedan jeste onaj za koji znamo, a drugi je osmišljen kao predstavljanje tog događaja u ogledalu - jedno fino poigravanje na temu: šta bi bilo kada bi oni bili mi, a mi oni, ko bi bio šta u takvom izvrnutom svetu. Prelazi između ta dva dela izvedeni su vrlo vešto, filmski rekla bih, ali ono što se meni naročito dopalo jeste izvođenje u prvi plan „nebitnih” aktera, kao što je policajac Smajo, kroz koje autor daje svojevrsne analize lokalnog mentaliteta, što čitavu sredinu dodatno oživotvoruje.

Navela bih i dve pripovetke koje su ostavile utisak nešto drugačiji od onog koji sam očekivala, ali smatram da jesu upečatljive i da bi se nekome svakako mogle naći na listi omiljenih iz ove zbirke. Prvo je pripovetka „Pucanj” Dejana Stojiljkovića koja kroz glavnog junaka, Nemanju Lukića, ostvaruje vezu sa Konstantinovim raskršćem (poznavanje ovog romana je potrebno i da bi se razumele neke aluzije izrečene u pripoveci). Radnja smeštena u dane odbrane Beograda ponovo je građena na Stojiljkovićevom gotovo filmskom, ili još bolje - stripovskom nizanju slika, što i jeste izvor njene dinamičnosti i držanja pažnje. To je bio jedan od razloga zbog kog mi se Konstantinovo raskršće dopalo kada sam ga prvi put čitala u toku srednje škole. Sa ovom pripovetkom, međutim, to nije ostvarilo sličan efekat, jer ispod vešto složene pripovetke nisam uspela da osetim nešto više, neku dubinu, zaobljenost, pa čak i toplinu prikazanog. Pretpostavljam da su mi se u međuvremenu čitalačka očekivanja izmenila, pa se utisak stečen prilikom prvog čitanja nije ponovio.
Po drugoj pripoveci čitava zbirka nosi naziv, a autor je Vule Žurić. Kada je ona u pitanju, ne mogu reći da su utisci slabiji nego što sam očekivala. Pre bih rekla da je u pitanju nepomeranje sa početne tačke. Naime, prvi susret sa stvaralaštvom Vuleta Žurića desio se kroz film Slepi putnik na brodu ludaka, za koji je on pisao scenario. Inspirisana tim filmom, dala sam se u istraživanje njegovog stvaralaštva i saznala za ovu zbirku. U pripoveci čiji je on autor, sa nadom da ću se upoznati sa nešto drugačijim njegovim delom, pronađoh...ponovo Slepog putnika na brodu ludaka, ili makar nešto što je mogao biti njegov začetak. Prvi svetski rat, Petar Kočić, psihijatrijska ustanova - sve je tu, sa doduše nešto izmenjenim akterima (Milan Ogrizović kao predstavnik austrijskih vlasti i Bora Stanković kao glavni junak), s tim što je kroz scenario, po mom mišljenju, autor datu temu mnogo podrobnije i finije oblikovao. Nove utiske o Žurićevom stvaralaštvu tražiću, dakle, na nekom drugom mestu.

Sa ostalim pripovetkama jednostavno sam se, kao što već spomenuh, mimoišla. I to je potpuno normalno - u zbirci su zastupljeni različiti autori, te je stilski prilično raznolika, a pristup zajedničkoj temi koje su birali varira značajno. Stoga je prirodno da neće svaka od njih ostaviti identičan utisak kod čitalaca. Sasvim sam sigurna da ima i onih koji se ne bi složili sa ovim mojim prikazom, i to jeste zapravo suština čitanja - koliko god se trudili, od subjektivnosti prilikom doživljavanja dela ne možemo pobeći.

Sve u svemu, gledano u celini, zbirka je ostavila pozitivan utisak, iako nisam podjednako lako čitala sve njene segmente. Za one koje zanima istorija Prvog svetskog rata, ali i istorija generalno, ove zbirka biće svakako interesantno štivo. A kao zamisao, rekla bih da predstavlja veoma upečatljivu umetničku transpoziciju jednog od onih istorijskih trenutaka koji su oblikovali nas kao neposredno njime zahvaćene, a potom i čitav svet, na koji su se proširili.

Bleda vatra (Vladimir Nabokov)

delfi.rs

Ako se po prvoj kompletiranoj knjizi čitalačka godina poznaje, onda mi svakako neće biti dosadno.

O Nabokovljevoj Bledoj vatri  pre početka čitanja nisam znala mnogo, osim toga da je u pitanju postmodernistički roman sa specifičnom formom. Ali čak i da je moje predznanje bilo šire, ne verujem da bi me pripremilo za avanturu kakvu je predstavljalo čitanje ove knjige. O čemu je zapravo reč? 

Spomenuta forma romana prva je prepreka koju treba savladati, tj. sa kojom se treba uskladiti kako bi čitanje počelo da teče. U pitanju je roman koncipiran kao izdanje poeme fikcionalnog pesnika Džona Šejda sa predgovorom i komentarima njegovog prijatelja, a ujedno i pripovedača Čarlsa Kinbota. Nema tu nekakve velike filozofije, pred čitaocem se bukvalno nalazi knjiga kakvu biste očekivali ukoliko biste sa police knjižare ili biblioteke odabrali neko pesničko delo, uključujući predgovor i komentare na pesmu nakon dela. Ovo, svakako, uslovljava i način čitanja, tako da oni koji su navikli da preskaču predgovore ili uvodne reči priređivača ovoga puta to ne treba da čine. Sve je narativ, od prve do poslednje strane, zaključno sa registrom imena. Ono što se nalazi unutar navedenih segmenata - predgovora, komentara i u okviru registra, ne toliko same poeme, jeste srž romana, srž priče. I to kakve priče!

Kao što sam navela, naš pripovedač je Čarls Kinbot, profesor književnosti na jednom američkom univerzitetu, koji je uzeo na sebe zadatak da nakon smrti prijatelja, cenjenog pesnika Džona Šejda, njegovu poslednju, autobiografsku poemu priredi za štampu. Iskoristivši indisponiranost pesnikove udovice, pripovedač se dokopao prava za objavljivanje i dao se na posao. Sve to ne bi bio toliki problem kada bi on taj svoj posao radio kako treba. Doduše, u tom slučaju ne bi imalo mnogo šta da se kaže o romanu - Kinbotovi priređivački nedostaci transformišu ga u posve interesantnog pripovedača.

Kako bismo shvatili u čemu ti njegovi nedostaci leže, dovoljno je samo da se setimo nekog malo kvalitetnijeg izdanja pesničkih dela, sa adekvatnim kritičkim aparatom. Iako mnogi vole da pristupe delu samom, da sami izvode svoje zaključke, ne može se poreći da informacije koje u komentarima možemo pronaći često bitno utiču na to hoćemo li razumeti ono što čitamo (pomislimo samo na Božanstvenu komediju i neophodnost konteksta koji ti komentari pružaju u njenom tumačenju). Ovakav oslonac u tumačenju Šejdove poeme Bleda vatra u Kinbotovim komentarima nećete pronaći, pre svega zbog činjenice da tumačeći prijateljevu poemu, pripovedač ponajmanje govori o njoj. Objektivni pristup i izbegavanje pristrasnosti, što manje upliva ličnog u tumačenje kao da su potpuno nepoznati ovom univerzitetskom profesoru. Ono što umesto toga čitamo jeste egocentrično pripovedanje Čarlsa Kinbota o sudbini kralja njegove (ponovo fiktivne) rodne Zemble u kovitlacu revolucije koja ju je pogodila (a koja neodoljivo podseća na politička zbivanja u Rusiji u periodu oko Boljševičke revolicije). Kinbot koristi i najmanju mogućnost da stihove svog prijatelja poveže sa pričom o propasti svoje zemlje i njenog kralja, pritom se služeći odbačenim stihovima sa margina rukopisa i prvobitnim skicama u koje ima uvid, cedeći na taj način iz njih ona značenja koja bi on želeo da pronađe.

Međutim, sam zaplet o sudbini monarha jedne države koja je pogođena revolucijom možda i ne bi bio tako uzbudljiv da ga Nabokov, koristeći mogućnosti izabrane forme, ne gradi tako da, koliko više čitate i uhodavate se sa romanom, utoliko više osećate potrebu da odgovorite na pitanja koja iskrsavaju na svakom uglu i razrešite neke nejasnosti za koje prosto osećate da nisu tu bez ikakvog razloga. Nabokov, takođe, majstorski žonglira tri različita toka - pored priče o sudbini zemblanskog kralja tu je i priča o nastanku same poeme (bez koje ipak čitav roman ne bi imao smisla) i priča o zemblanskom revolucionaru Gradusu koji juri kralja sa namerom da ga ubije. Samim načinom pripovedanja dočarana je sinhronizovanost ovih pripovednih tokova i njihovo preplitanje, dok se njihov razvoj odvija postepeno - što se više kreću i približavaju se, to nam se više otkrivaju i u stanju smo da ih bolje sagledamo. Ali ono što proces čitanja čini još zabavnijim (makar kada je moje druženje sa ovim romanom u pitanju), jeste večita nesigurnost kojom je ovo delo obavijeno. Nikada niste sasvim sigurni da ste došli do pravih odgovora, a i kada pomislite da jeste, Nabokov vam vrlo rado pokaže da niste ni blizu rešenja.

Nabokovljeva Bleda vatra na prvi pogled svakako jeste jedna briljantna parodija književne kritike i akademskog tumačenja, ali u toj se parodiji krije i jedna uzbudljiva priča zbog koje se može desiti i da u potpunosti zaboravite samu poemu koja je poslužila kao povod za početak pripovedanja. Što se nje i njenog razumevanja tiče, prepušteni ste sami sebi. Pripovedač ima bitnije stvari koje želi da saopšti, na kraju krajeva i sam, ako već pesnik nije hteo da ih stavi u stihove. Hoćemo li mu verovati na nama je da odlučimo, a njegov privilegovan položaj dao mu je mogućnost da nam nametne svoje tumačenje, iliti, da se poslužim njegovim geslom:

„...bilo kako bilo, komentator ima poslednju reč.”

Islednik (Dragan Velikić)

laguna.rs

U devetom poglavlju svog romana Islednik, Dragan Velikić navodi sledeći citat iz dnevnika Vitolda Gombroviča:

„Opštenje sa prošlošću je njeno stalno dorađivanje, njeno prizivanje i bivstvovanje, ali pošto je čitamo iz tragova kakve je ostavila, a ti su tragovi zavisni od slučajnosti, od materijala u kome su saopšteni, krhkog ili manje krhkog, od raznih događaja u vremenu, ta prošlost je onda haotična, slučajna, fragmentarna...”

U nastavku citata navodi se svojevrsna ilustracija ove tvrdnje - jedan ceo zapis preostao iz života piščeve (Gombrovič) prababe na osnovu koga saznaje da je određenog datuma zamolila da se kupe dva lakta porheta i đumbir. Više ništa. Ceo život u jednu molbu.

Slična fragmentarnost, premda sa mnogo više tragova koji sačinjavaju delove slagalice odlikuje i Velikićev roman.

Islednik predstavlja jednu istragu sopstvene prošlosti, a sve kroz nastojanja da se reinterpretira fond uspomena i sećanja, vezanih kako za sebe, tako i za ljude koji su tu prošlost obeležili. Pripovedača, koji je ujedno i pisac, na ovakav poduhvat podstiče smrt majke, inače izuzetno dominantne figure u njegovom životu. Poslednje godine svog života majka je patila od demencije. Kod nje, dakle, počinje proces osipanja sećanja na prošlost, možda nesvesno anticipiran unekoliko traumatično doživljenim gubitkom sveske u kojoj je uredno beležila hotele u kojima je tokom života boravila. Tu sklonost ka pedantnom arhiviranju životne građe, između brojnih ostalih uticaja, prenela je i na svog sina. Nakon njene smrti, pripovedač otvara svoju arhivu i pokušava da protumači ono što je ostalo neprotumačeno, i time sprovede istragu nad sopstvenim životom, dok se zaborav i tu ne useli i počne da se hrani onim što je pohranjeno. Pred čitaocem se odigrava rekonstrukcija, kako pripovedač kaže, jednog iščezlog vremena:

„Gde god dođem, upijam intonacije, gestove, osmehe, senke, raspored stvari, poglede, mirise, reči. Kada se, mnogo godina kasnije, bude raspala moja zemlja, i polako iščezla srednja klasa sa svim svojim tako različitim svetovima, dešifrovaću čitavu epohu na osnovu utisaka arhiviranih u pamćenju. U tim zapisima krile su se suštinske činjenice, koje su decenijama ležale nedešiforvane. Memorija dečaka sačuvala je originale neoštećene jalovim tumačenjima, i tako neraspakovane prenela ih kroz vreme, da bi, u jednom trenutku, sve te nekada nevažne utiske povezala neka druga pamet, stvarajući kompaktnu sliku jednog iščezlog vremena.”

Zajedno sa pripovedačem krećemo se prostorima bivše Jugoslavije, ali i šire, smenjuju se hoteli, kuće i događaji, a nailazimo i na neke poznate likove (naročito je upečatljiva pojava Tišme). Pored toga, gomilaju se tragovi koji pišu istoriju nekih drugih aktera, posredno ili neposredno prisutnih u pripovedačevom životu, na primer komšinice Lizete, ili pak nekadašnje istarske plemićke porodice Hiterot, a njihove pojedinačne priče oživljavaju sliku jedne epohe na našim prostorima, bojeći je nekim melanholičnim osećanjem protoka vremena i nepostojanosti svega što je ljudsko.

Ono što bi se možda moglo nametnuti kao opasnost jeste mogućnost čitanja ovog romana kao svojevrsne autobiografske ispovesti autora. Sam Velikić u dodatku posebnom izdanju svog NIN-ovom nagradom ovenčanog romana (Kako sam pisao „Islednika”) govori da je obilje građe za ovaj roman preuzeto iz sopstvenog života:

„Ipak, ono po čemu se Islednik razlikuje od ostalih romana jeste činjenica da nijedan lik nije izmišljen. Svi imaju svoje uzorke u stvarnosti, ali su oni za potrebe romana modifikovani.”

Upravo zbog toga se jednim delom moje čitanje odvijalo u vidu borbe između nesvesnog izjednačavanja pripovedača sa autorom, i tokom školovanja usađenog shvatanja da umetnički obrađena građa nikako nije istovetna sa sirovom građom pokupljenom iz „stvarnog sveta”. Ali sve to najmanje je važno prilikom čitanja. Ovaj roman ostavio je dubok utisak kod mene pre svega zbog toga što je uspeo da bez previše buke i agresije razbije horizont očekivanja sa kojim sam otpočela čitanje.
Od čega su se ta očekivanja sastojala - nisam više sigurna. Pretpostavljam da sam očekivala neku veliku, koherentnu priču. Zbog toga sam možda tokom prve četvrtine romana, iako u potpunosti kupljena načinom pripovedanja, od svih fragmenata pokušavala da sastavim nešto čega na prvom mestu nije bilo. Sa svakom stranom, međutim, sve sam više hvatala korak sa pripovedačem, a samim tim i prestala da očekujem da će se svi fragmenti poređati u jedan linearan tok sa početkom, sredinom i završetkom. Tada sam se jednostavno prepustila samom pripovedanju i počela zaista da uživam u onome što roman nudi - a to je jedno fino tkanje priče, odnosno pričA, ponovno vraćanje na mesta svoje prošlosti i sagledavanje iz potpuno nove pozicije, nastojanje da se popune praznine u znanju o osobama koje su obeležile pripovedačev život i dešifrovanje onih kodova koje su vremenom, svesno ili nesvesno, učitavale u njegovu ličnost. Bolje upoznavanje sebe kroz nastojanje da se bolje upozna ono oko sebe.

Neka dela ne osvajaju uzbudljivim zapletima koji navode da se stranice mahnito okreću jedna za drugom. Nekada je dovoljno pažljivo čitati rečenicu, uživati u lepoti jezika i fino izbrušene misli, i, s vremena na vreme, prepoznati neki delić sebe između redova.

*

Islednik je bio moj prvi susret sa delom Dragana Velikića. Bilo je to u periodu ponovnog vraćanja savremenom književnom stvaralaštvu, nakon nekoliko godina putovanja kroz vekove književnog nasleđa - našeg i svetskog. Zbog toga sam osećala i svojevrsnu nesigurnost kada bih sela da napravim zapis o ovom romanu, pa sam dugo i odlagala objavljivanje. Sa ove distance, kada sam uspela da sredim utiske, mogu sa sigurnošću da kažem da je ovaj roman uspeo da na jedan krajnje prijatan način izvrši dvostruki zadatak - otpočne moje putešestvije kroz Velikićevo stvaralaštvo i ponovo me uvede u sadašnjost i ono što na književnom polju ona ima da ponudi.