Gavrilov princip

laguna.rs

Moglo bi se reći da „kasnim na žurku” kada je u pitanju zbirka Gavrilov princip, s obzirom na jubilej koji je njenim izlaženjem obeležen - stogodišnjica od Sarajevskog atentata, događaja koji je vazda izazivao polemike, kako kod nas koji smo u samom njegovom jezgru, tako i u svetu, gde se njegova priroda i njegov značaj iznova i iznova pretrišu i prevrednuju. Događaj koji je zvanično proglašen povodom za sukob koji je potom prerastao u prvi ratni okršaj svetskih razmera na našoj planeti, kao i njen glavni akter, Gavrilo Princip, upravo i jesu tematska osnova pripovedaka koje su uvrštene u ovu zbirku, a koje potpisuju neka od najzvučnijih imena savremene regionalne književne scene: Vladimir Pištalo, Zoran Ćirić, Miljenko Jergović, Vladimir Kecmanović, Igor Marojević, Srđan Srdić, Dejan Stojiljković, Ivančica Đerić, Miroslav Toholj, Vule Žurić (ujedno i priređivač zbirke), Miloš K. Ilić, Jelena Rosić, Dr Nele Karajlić i Muharem Bazdulj.

Otkako sam saznala za ovu zbirku, bila je među prvim delima koja sam po diplomiranju planirala da pročitam i to najviše iz dva razloga: Prvi svetski rat i sve okolnosti koje su posredno ili neposredno povezane sa njim, a Mlada Bosna i Sarajevski atentat ne mogu biti u tesnijoj vezi, bili su oduvek jedna od tačaka u istoriji koja je pobuđivala moju pažnju. S druge strane, neki od autora koji su dali doprinos ovoj zbirci pojačali su interesovanje - kako mnoge od njih nisam čitala, a već dugo imam želju, pomislila sam kako bi pripovetke bile dobar prvi kontakt sa njihovim delom. I mahom jesu, makar kada je ova zbirka u pitanju.

U ovom svom tekstu, međutim, neću pisati o svih 14 pripovedaka, već ću se fokusirati na one koje su su mi se najviše dopale ili makar delovale dovoljno upečatljivo. Ne želim time da umanjim značaj ostalih pripovedaka, ali, jednostavno, u ovom trenutku i sa trenutnim mojim čitalačkim ukusom/raspoloženjem ili kako god to želeli da nazovete, nismo se našli.

Najpre o strukturi zbirke - pored samog pripovednog dela koji sačinjava 12 pripovedaka, početak i kraj predstavljaju dva eseja. Prolog zbirke, tekst „Princip i proces” napisao je Vladimir Pištalo predstavlja, po mom mišljenju, savršen uvod, gde autor analizira događaj kome je zbirka posvećena i njegove glavne aktere, povlačeći paralelu sa Kafkinim Procesom i zagonetnom parabolom o zakonu iz romana, čime veoma vešto predstavlja podlogu na kojoj su iznikli uzroci potonjih događaja. Na sličan način, savršen zaključak zbirke predstavlja tekst Muharema Bazdulja „O fotografiji”. Ko je čitao neke Bazduljeve kolumne ili ga gledao u brojnim televizijskim programima gde je čest sagovornik na najrazličitije teme, otprilike zna šta da očekuje. Na veoma interesantan način, autor analizira fotografiju nastalu kada je Hitleru kao rođendanski poklon uručena spomen-ploča Gavrilu Principu koja je stajala u Sarajevu na mestu odigravanja atentata, čime čitav istorijski kontekst povezuje sa jednom od njegovih dugoročnih posledica, Drugim svetskim ratom.

Što se pripovednog dela zbirke tiče, izdvojila bih pripovetke Miljenka Jergovića, Vladimira Kecmanovića, Igora Marojevića i Neleta Karajlića.
Miljenko Jergović jedan je od autora koje sam, poput Bazdulja, viđala u pojedini književnim emisijama, te sam se radovala i upoznavanju sa njegovim pripovedačkim opusom, makar i ovako, kroz jednu pripovetku. Njegova pripovetka „Moric Alkalaj” za centralnu figuru uzima osobu sasvim slučajno uhvaćenu u sam epicentar zbivanja - gluvonemog sarajevskog mladića Morica Alkalaja koji je, igrom slučaja, bio poslednja osoba sa kojim je Nedeljko Čabrinović komunicirao pre neuspelog pokušaja atentata. Pripovest o ovom posve balkanskom junaku, „tipskom liku” brojnih naših varoši, jednom od onih ljudi „kojima bi osporili razum i rasudbene moći, samo zato što su izgubili sluh, a sa sluhom i sve riječi ovoga jezika”, pitka je onako kako to mogu biti ona izvanredna dela, kod kojih sam čin pripovedanja zadražava ponešto od onog starinskog pričanja i koje odaje utisak da je jedna od ključnih životnih funkcija.
Kecmanović u formalno vrlo interesantnoj pripoveci „Gavro Ferdo i Ujko Partizan” (oblikovana kao dijalog u kojoj čujemo samo replike pripovedača), donosi priču o posledicama rata u Bosni i promenama vrednosti koje je on nasilno doveo, naročito kada je u pitanju sagledavanje Sarajevskog atentata, kao i načinu na koji se to kosnulo naizgled beznačajnih ljudi, poput gradskog spadala koje je na neobičan način povezano sa Gavrilom Principom. Ovo je možda jedna od pripovedaka u zbirci kod kojih su se najbolje usaglasile forma za kojom je autor posegao i njen sadržaj, tako da ni u jednom trenutku ne sklizne u banalno, trivijalno i prozaično.
Igor Marojević izabrao je zanimljiv ugao gledanja u svojoj pripoveci „Leta su ionako zamorna” - događaj kome je ova zbirka posvećena gledamo kroz oči Franca Ferdinanda. Perspektiva je, dakle, ekstremno sužena, ali je odlično sprovedena u delo, tako da nisam gubila interesovanje do kraja čitanja. Interesantno je da se i Srđan Srdić odlučio za suženu perspektivu (pripovetka „Blagovest: mislio sam dobro”), ovoga puta pripovedajući iz ugla utamničenog Gavrila Principa, ali lično se meni kao problem nametao stil - iako mi je sadržina bila privlačna, uporno sam se saplitala o pokidanu rečenicu, koja doduše ima smisla kada neko zauzima unutrašnju tačku gledišta, ali je meni ovoga puta kočila uranjanje u svet priče. Paradoksalno, iz njegove pripovetke izvukoh najviše citata, a među njima jedan koji možda najadekvatnije rezimira neki moj utisak vezan za čitavu situaciju:

„Kada meni sude, sebi sude. Mene bez njih nema, nemoguć sam bez njih ovakav.” 

Pripovedni deo zbirke zatvara Dr Nele Karajlić sa pripovetkom „Neka bude što biti ne može”. Karajlić u svom prepoznatljivom stilu radnju smešta u samu srž događaja, ali dva puta. Jedan jeste onaj za koji znamo, a drugi je osmišljen kao predstavljanje tog događaja u ogledalu - jedno fino poigravanje na temu: šta bi bilo kada bi oni bili mi, a mi oni, ko bi bio šta u takvom izvrnutom svetu. Prelazi između ta dva dela izvedeni su vrlo vešto, filmski rekla bih, ali ono što se meni naročito dopalo jeste izvođenje u prvi plan „nebitnih” aktera, kao što je policajac Smajo, kroz koje autor daje svojevrsne analize lokalnog mentaliteta, što čitavu sredinu dodatno oživotvoruje.

Navela bih i dve pripovetke koje su ostavile utisak nešto drugačiji od onog koji sam očekivala, ali smatram da jesu upečatljive i da bi se nekome svakako mogle naći na listi omiljenih iz ove zbirke. Prvo je pripovetka „Pucanj” Dejana Stojiljkovića koja kroz glavnog junaka, Nemanju Lukića, ostvaruje vezu sa Konstantinovim raskršćem (poznavanje ovog romana je potrebno i da bi se razumele neke aluzije izrečene u pripoveci). Radnja smeštena u dane odbrane Beograda ponovo je građena na Stojiljkovićevom gotovo filmskom, ili još bolje - stripovskom nizanju slika, što i jeste izvor njene dinamičnosti i držanja pažnje. To je bio jedan od razloga zbog kog mi se Konstantinovo raskršće dopalo kada sam ga prvi put čitala u toku srednje škole. Sa ovom pripovetkom, međutim, to nije ostvarilo sličan efekat, jer ispod vešto složene pripovetke nisam uspela da osetim nešto više, neku dubinu, zaobljenost, pa čak i toplinu prikazanog. Pretpostavljam da su mi se u međuvremenu čitalačka očekivanja izmenila, pa se utisak stečen prilikom prvog čitanja nije ponovio.
Po drugoj pripoveci čitava zbirka nosi naziv, a autor je Vule Žurić. Kada je ona u pitanju, ne mogu reći da su utisci slabiji nego što sam očekivala. Pre bih rekla da je u pitanju nepomeranje sa početne tačke. Naime, prvi susret sa stvaralaštvom Vuleta Žurića desio se kroz film Slepi putnik na brodu ludaka, za koji je on pisao scenario. Inspirisana tim filmom, dala sam se u istraživanje njegovog stvaralaštva i saznala za ovu zbirku. U pripoveci čiji je on autor, sa nadom da ću se upoznati sa nešto drugačijim njegovim delom, pronađoh...ponovo Slepog putnika na brodu ludaka, ili makar nešto što je mogao biti njegov začetak. Prvi svetski rat, Petar Kočić, psihijatrijska ustanova - sve je tu, sa doduše nešto izmenjenim akterima (Milan Ogrizović kao predstavnik austrijskih vlasti i Bora Stanković kao glavni junak), s tim što je kroz scenario, po mom mišljenju, autor datu temu mnogo podrobnije i finije oblikovao. Nove utiske o Žurićevom stvaralaštvu tražiću, dakle, na nekom drugom mestu.

Sa ostalim pripovetkama jednostavno sam se, kao što već spomenuh, mimoišla. I to je potpuno normalno - u zbirci su zastupljeni različiti autori, te je stilski prilično raznolika, a pristup zajedničkoj temi koje su birali varira značajno. Stoga je prirodno da neće svaka od njih ostaviti identičan utisak kod čitalaca. Sasvim sam sigurna da ima i onih koji se ne bi složili sa ovim mojim prikazom, i to jeste zapravo suština čitanja - koliko god se trudili, od subjektivnosti prilikom doživljavanja dela ne možemo pobeći.

Sve u svemu, gledano u celini, zbirka je ostavila pozitivan utisak, iako nisam podjednako lako čitala sve njene segmente. Za one koje zanima istorija Prvog svetskog rata, ali i istorija generalno, ove zbirka biće svakako interesantno štivo. A kao zamisao, rekla bih da predstavlja veoma upečatljivu umetničku transpoziciju jednog od onih istorijskih trenutaka koji su oblikovali nas kao neposredno njime zahvaćene, a potom i čitav svet, na koji su se proširili.