Странице

29.10.2017.

Don Kihot (Migel de Servantes)

„...i tako, od malo sna i mnogog čitanja, osuši mu se mozak do te mere da izgubi razum.”
Don Kihot je izgleda studirao književnost. Saosećam.

*

Kako je Pikaso video Don Kihota i Sanča Pansu
(izvor: pinterest.com)
Ovo delo nije najsvežije na listi onih koje sam u ovoj godini pročitala. Međutim, dok sam početkom aprila privodila ovog književnog džina kraju, znala sam da o njemu moram pisati, desi li se da ikada probudim ovaj blog iz zimskog sna. Kada sam nedavno sela sa namerom da počnem svoj zapis o Don Kihotu, uvidela sam da ipak neće ići tako lako kao što mi se najpre učinilo. Zaista, kako da pišem o romanu koje ulazi među sama najprevođenija dela svetske kulturne baštine ikada? O romanu nastalom početkom sedamnaestog veka, a koji svojom formom i svojim sadržajem korespondira sa književnim tendencijama u dvadesetom veku?  Ovaj roman je i u svoje vreme bio tako popularan, da se između izlaska prvog i drugog dela (originalno, delo je objavljeno u dve knjige sa razmakom od deset godina) pojavio navodni nastavak, čiji se autor, do dana današnjeg neidintifikovan, potpisao kao Alfonso Fernandes de Aveljaneda i u svome predgovoru tako izvređao Servantesa, da se ovaj manje ili više suptilno obračunavao sa njime u svojoj drugoj knjizi.  Servantes je jedan od retkih koji su doživeli da njihovo delo postane široko poznato, iako zbog prodaje autorskih prava izdavaču nije od te popularnosti i profitirao, zbog čega je ponovo bio primoran da se oslanja na milost mecena. Neki, očigledno, od tipične sudbine umetnika nisu mogli da pobegnu i pored sve slave...

*

Oštroumni plemić Don Kihot od Manče (kako glasi pun naslov) predstavlja parodiju na popularne književne žanrove onoga vremena, prevashodno viteške romane. Roman je verovatno u širim krugovima i najpoznatiji po ovoj svojoj dimenziji, ali on predstavlja jedno mnogo kompleksnije, majstorski osmišljeno i napisano delo, o kome jedan mršav blog zapis poput mog ne može reći dovoljno, te se stoga neću ni truditi da obuhvatim sve. Njegova slojevitost može se tek čitanjem doživeti.

Glavni junak romana, u skladu sa intencijom autora (parodiranje žanra viteških romana), jeste, suprotno viteškim idealima, pedesetogodišnji suvonjavi plemić iz jednog sela u Manči - Alonso Kihano, čija se strast za čitanjem viteških romana u dugim satima dokolice ispostavila kao pogubna za njega, ali i one oko njega. Možda ona i ne bi bila pogubna da je njegova zanesenost literaturom na tome i ostala, ali (slično kao i kod Eme Bovari), svet o kome je u romanima čitao počeo je da se preslikava na njegovo doživljavanje stvarnosti:
„Najzad, kad mu je razum već bio dotučen, pade mu na pamet najčudnija misao koja je ikad na svetu pala nekom ludaku, pa mu se učini da je prikladno i neophodno, kako radi porasta sopstvene časti tako i radi služenja svojoj državi, da se pretvori u lutajućeg viteza i pođe u svet, naoružan na konju, da traži pustolovine i radi sve ono što je pročitao da rade lutajući vitezovi, tamaneći svaku vrstu nepravde i izlažući se neprilikama i opasnostima u kojima bi stekao večno ime i slavu.”
Ali kod Alonsa Kihana, iliti Don Kihota, Viteza od Tužnog Lika, kako sebi sam nadene ime, ništa nije kao u idealizovanom viteškom svetu. Njegova viteška oprema zarđala je i nepotpuna, njegov konj, Rosinante, jadno je i mršavo kljuse, njegova draga, Dulsineja od Tobosa, više je plod njegove mašte nego prava žena, a njegov štitonoša nije smeran i rezervisan, već prostodušni i glagoljivi Sančo Pansa, koji sa njim na put kreće i nakon svih nedaća uz njega ostaje, nadajući se namesništvu na nekom ostrvu koje mu je Don Kihot obećao. To, međutim, Don Kihota ne sprečava da veruje da je ono što pred sobom vidi upravo onakvo kakvim ga je i slavni Amadis od Galije (glavni junak jednog od najpopularnijih viteških romana) video, ali u tom mimoilaženju između sveta viteških vrednosti i prozaične realnosti leži ono što ovu parodiju čini izuzetnom.

Ova uobrazilja povela je sirotog Don Kihota na tri putovanja koja mi u ovom romanu i pratimo. Iz avanture u avanturu, međutim, nevolje u koje uvaljuje sebe i svog vernog štitonošu, iza svog komičnog lika pokazuju tužno naličje. Umesto svečanog ustoličenja  u velelepnom zamku pred plemstvom kakvo je umislio, vitezom ga proglašava gazda priproste krčme pred koritom za pojenje mazgi, umesto da svojim oružjem odseca glave divova, on svoju glavu razbija o vetrenjače, na nju će i umesto Mambrinovog sjajnog šlema staviti berberski lavor otet od jednog berberina koji je, gledajući svoja posla, nabasao na njega, a bezbroj puta će i, umesto zahvalnosti i poniznosti onih kojima je „pomogao”, dobiti batine.

Sve ovo jeste umotano u komediju, neretko se spuštajući i do onih najnižih vrsta farsičnog humora: biće tu spektakularnih scena masovnih tuča u kojima se ne zna ko koga i zbog čega tačno udara, jurnjave, trovanja i svih propratnih fizioloških efekata, prevara, podvala i preokreta, ali sve to ispresecano je takvim momentima koji nateraju čitaoca da zastane i da se zamisli. Ako bi se skinuo površinski sloj koji našeg junaka čini plemićem koji je od silnih knjiga pomerio pameću, ne ostaje li nam samo jedan čovek (inače vrstan intelektualac, što se u knjigama nikada ne dovodi u pitanje) koji kreće u svet želeći da čini dobro i verujući u njega, a biva dočekan kamenjem i batinama?

Sam Don Kihot prerasta okvire dela u kome je nastao i postaje simbol svih onih koji ponekad i samodestruktvino ostaju uz svoje ideale, ma koliko udarali glavom o zid (kod Don Kihota često i bukvalno) i koliko god bili izvrgavani ruglu, u stvarnosti koja, nemajući razumevanja, u njima može videti samo ludake.

*
Na kraju ne mogu a da se ne dotaknem, makar i uzgredno, same strukture romana. Kao što već rekoh, u pitanju je jedno majstorski osmišljeno delo i ni u kom slučaju ne treba pri susretu sa njime očekivati jednostavno nizanje dogodovština u koje dospevaju naši junaci. Kao autora pripovesti o Don Kihotu u okviru romana Servantes označava izvesnog mavarskog pisca pod imenom Sid Amete Benenheli, dok je pripovedač zapravo priređivač Benenhelijevih spisa. Pored ovakvog formiranja priče kroz tzv. tehniku pronađenog rukopisa, delo predstavlja svojevrsnu riznicu ondašnje popularne književnosti zaodenute u parodijsko ruho. Avanture Don Kihota i Sanča Panse ispresecane su epizodama u kojima sporedni junaci dele svoje sudbine oblikovane često i u formi pastoralne književnosti, ima tu dosta umetnutih novela, priča o ljubavnicima punih preokreta, o odbeglim zarobljenicima, soneta i pesama, lutkarskih predstava... Iznad svega, Servantes postavlja u sam centar svoga dela problem stvarnosti i fikcije, problem verovatnosti sveta prikazanog u delu, a u roman se uključuje i diskusija o samom romanu (glavni junaci saznaće u drugom delu da postoji knjiga o njima, te će ulaziti u diskusije o tome kako su oni u njoj prikazani)!

I još bih toliko toga mogla o ovom romanu da napišem, a da opet ne iscrpem ono što on u sebi nosi. Treba ga ipak za pun doživljaj pročitati. Istina, biće trenutaka u kojima to neće ići baš glatko - ima delova kroz koje se bukvalno protrči, ali i onih koji prilično usporavaju čitanje.

Ali neka dela su vredna dodatnog strpljenja koje iziskuju. Don Kihot je sasvim sigurno jedno od njih.