Luzitanija (Dejan Atanacković)

Roman Luzitanija Dejana Atanackovića počinje nekom vrstom prologa koja se dotiče otkrića da vidljivi deo ledenog brega stoji sa nevidljivim, podvodnim, u srazmeri jedan prema osam, sa isticanjem neobične teorije istraživača o postanku ledenih bregova i tajni koju ove ledene gromade u sebi kriju. Nakon dva čitanja ovog romana osećam da je i on pomalo nalik na ledeni breg i da će, makar u mom čitalačkom iskustvu, mom poimanju biti vidljiv tek jedan njegov deo, dok će dosta slojeva ostati negde pod vodom, sakriveno od mog pogleda i mogućnosti razotkrivanja. 

I to je sasvim ok. Ovaj roman ne morate potpuno otključati da biste ga zavoleli. Ako to nije dobar roman, onda ja ne znam šta je.

Široj javnosti Dejan Atanacković, inače vizuelni umetnik i profesor, postao je poznat početkom 2018. godine kada je njegov debitantski roman Luzitanija ovenčan NIN-ovom nagradom. Baš te godine, kao student master studija, prvi put posle dužeg vremena sa nešto rasterećenijim januarom, pomno sam pratila sužavanje kruga kandidata i iščekivala proglašenje. Nisam imala favorite pošto nijedan od romana iz najužeg kruga nisam bila pročitala, a činjenica da su mi neki od pisaca bili poznati nije bila dovoljna da me opredeli. Nagrađuje se, uostalom, pojedinačno, a ne životno delo pisca. Nakon objavljivnja imena dobitnika, informisala sam se malo o delu i autoru, i u meni se pobudio onaj plamičak radoznalosti i „jedvačekanja”. U opisu romana pročitah Prvi svetski rat i Dom za s uma sišavše i moj mozak istog trenutka uspostavio je vezu sa izvanrednim filmom Gorana Markovića Slepi putnik na brodu ludaka i to je bilo dovoljno da ubrzo krenem put biblioteka i knjižara. Da li zbog toga što je autor tek stupio u književni univerzum, ili zbog izdavača koji je sve samo ne „mejnstrim”, tamo roman ne nađoh, već samo obećanja da je poručen i da će uskoro stići, što me onda jeste iznerviralo, ali sada me malo i nasmeje: male pobede dobre književnosti ponikle van svetlosti reflektora. Bilo kako bilo, kada je konačno osvanuo u knjižarama, nabavila sam svoj primerak i pročitala ga.

Već tokom tog prvog čitanja znala sam da mi se ono što čitam dopada, i da želim da pišem o njemu ovde. Nakon čitanja, u to sam bila sasvim sigurna; jedino je problem bio što nisam znala kako. Nešto mi je tokom čitanja izmicalo, nešto što bi mi moglo poslužiti kao nit za koju bih se uhvatila kada bih pokušala da utiske sažmem u jedan post. Pomišljala sam čak i da pišem fragmentarno, da samo nabacam te nepovezane utiske i dopadanja, ali nije se dalo. Odlagala sam, odlagala i ne napisah ga. Ove jeseni, nakon čitalački sporijeg perioda, osetila sam potrebu da pročitam ponovo nešto što će mi se sigurno dopasti, nešto u čemu ću uživati; trebalo je samo pronaći nešto što će dovoljno privući moju pomalo razmaženu, retko čime zadovoljnu pažnju. Šta je bolje za to, nego već poznato i provereno delo? Zato se odlučih za ponovno druženje sa Luzitanijom. Pritom, možda mi ovoga puta ona nit koja mi je pri prvom čitanju izmakla ne pobegne. I premda ne mogu da se pohvalim da sam sasvim čvrsto uhvatila tu nit, sasvim sam sigurna da sam u delu uživala - čak i više nego prvi put.

O čemu se u ovom romanu zapravo radi? Pa, moram priznati da na to pitanje nije lako odgovoriti, makar meni. Imam osećaj da ovaj roman nije jedan od onih koje možete ukratko predstaviti, dati fabulu sažetu u par rečenica, u par ključnih uzročno-posledično povezanih karika. Nije da priče nema, ima je, ali ona nije u svemu najvažnija. Ono što je važnije jeste sve što iz te posve neobične priče izvire. Vremenski, ovaj roman je pretežno usredsređen na period Prvog svetskog rata, prateći jednim delom priče i vreme oko Majskog prevrata, a u samom njenom srcu nalazi se beogradski Dom za s uma sišavše, neobičan po mnogo čemu na samom početku 20. veka, između ostalog i po humanim metodama lečenja, nepopularnim u mnogim civilizovanijim i naprednijim delovima Evrope, a u koje kao da je bio urezan isti onaj princip koji je bio urezan i u potpornu gredu salona zgrade - Pazienza. Takvo stanje zatekao je i doktor Dušan Stojmirović, koji je nastavio sa njegovim očuvanjem kroz svoju, kako pripovedač kaže, „moralno-terapeutsku praksu predavanja”, kako za pacijente tako i za ostale zaposlene, a sa posebnim tematskim fokusom na različite vrste društvenih zajednica i njihove organizacije. Sa početkom Prvog svetskog rata i okupacijom, isti Dom za s uma sišavše usred Beograda dobija status nezavisne teritorije, postaje prava država u državi „oivičena strahom od obaveza i stigmom duševne bolesti”, čime se sve ono što se unutar nje događa izuzima iz opšte klanice koja je zavladala celim svetom, te viševekovna izopštenost psihički obolelih iz društva prvi put dobija i svoju takoreći pravnu potvrdu, pod imenom Luzitanija, što je ujedno i ime britanskog putničkog broda koji je Nemačka vojska potopila tokom rata.

U toj se bolnici-državi sažima manje-više čitava priča ovog romana, a kroz nju prolaze i, čini se, sve vreme kao da samo ka njoj streme i njegovi najvažniji likovi, bilo kao pacijenti, bilo kao humanitarci i posetioci. Pored doktora Stojmirovića, upoznajemo i gospodina Teofilovića, brodolomnika sa Luzitanije koji prolazi zaraćenom Evropom, na putu iz Sjedinjenih Američkih Država ka svojoj grobnici, u čije je planiranje uneo čitav svoj život i talenat i u čijim se nacrtima i sam gubi; Nestor, veteran iz Balkanskih ratova koji se sa ratišta vraća sa neobičnim teretom, koga se oslobađa postepeno, deo po deo, krećući se po Srbiji od kestena do kestena; Vasilije Arnot (inače lik čija priča počinje sa Majskim prevratom), stručnjak za taksidermiju nesvesno uplitan u političke zavrzlame koje ga se nisu ticale, a koji se pred svetom polako povlači u mrak jedne kutije; ser Tomas Lipton, škotski milioner i humanitarac koji u svom boravku u Srbiji posećuje i Luzitaniju, budući negde i nama najbliži akter romana: stranac pomalo začuđen, ali neminovno fasciniran svim onim što u bolnici zatiče. Sve ovo tek je površinski sloj jedne mnogo dublje priče, ali više od priče bitne su one niti koje su mi prvi put izmicale, ponetoj nimalo laganim stilom i gotovo magičnom snagom pripovedanja. Možda to i jeste bio problem prvi put - tražila sam nit za koju ću se držati pri sumiranju utisaka, a njih je u ovom romanu više, i za koju god se uhvatili nećete promašiti. Pa opet, možete ih gledati i zajedno i, u zavisnosti od vas samih i toga u koju vam se misli najviše upletu, utisci će možda poprimiti drukčije nijanse.

Ono što je mene nakon ovog drugog čitanja najviše fasciniralo, jeste način na koji je ludilo prikazano -  u svom ispoljavanju, u tretmanu unutar institucije, u položaju u „civilizovanom”, modernom društvu, u odnosu pacijenata prema sebi samima i svom stanju. Već na osnovu toga može se iz ovog romana toliko toga pročitati, štošta se možda i u njega učitati. Jedan od osnovnih principa koji se provlači kroz roman, pa i samu filozofiju institucije, jeste shvatanje razuma i ludosti ne kao antonima, već kao dva ispoljavanja jednog istog pojma, dok je prava suprotnost nešto posve drugo:

„...razum i ludilo tek su dve, sticajem okolnosti razdvojene, varijante jedne te iste ljudske sudbine, te se razumu nikad ne suprotstavlja ludilo, koje je samo jedno stigmatizovano stanje razuma, već naprosto ljudska glupost.”

Glupost je, međutim, ono što u konvencionalnom, vanluzitanijskom svetu na sebe najčešće navlači ruho razuma, te se sve ono što za sobom ostavlja sagledava kao produkt civilizovanog, modernog uma, nasuprot ludom umu, izopštenom i sklonjenom s pogleda. Jedan od pacijenata, u ulozi „vodiča” ser Tomasa Liptona, na veoma interesantan način predstavlja osnovu državotvornosti „Luzitanije”:

„Luzitanija nije bila samo brod, [...] već i zemlja iberijskog naroda koji je dugo odolevao osvajaču uprkos njegovoj nadmoći. Ali Luzitanija jeste i brod, arhitektura jedne ploveće mašine, brod žrtvovanih, brod budala. [...] Ludilo samo po sebi nije nikada autentično, uvek je samo odraz tuđih strahova i opsesija, a naša državotvornost upravo je ishod činjenice da je svako oduvek u nama mogao da vidi najgori deo sebe.”

Interesantna je teorija koju jedan od likova iznosi nešto kasnije, da je svaki čovek zapravo sedam osmina životinja, te da se život svodi na sakrivanje tog dela svoga bića i strah od njegovog ispoljavanja, budući da svako ispoljavanje tog neprihvatljivog dela vodi progonu i utamničenju. Nije li to taj odraz o kome pacijent govori ser Liptonu (i nisu li maske životinja koje likovi u vezi sa bolnicom nose u nekoliko situacija neki vid pomirenja sa svojih skrivenih sedam osmina i jedan vid njihovog nedestruktivnog ispoljavanja)? S tim u vezi, nije li interesantno kako „razum”, u strahu od onog najgoreg u sebi, ne ostaje samo na izopštavanju i uklanjanju s pogleda, već ispoljava upravo onaj deo koga se plaši, životinjski se iživljavajući nad telom, između ostalog i psihijatrijskih pacijenata, čemu često nehumane metode lečenja svakako idu u prilog, na šta se u romanu više puta skreće pažnja. Ova svojevrsna tema prekoračenja granica humanog nad telom onog koji je označen kao „drugi” ili „niži” dodatno je naglašena (makar u mom čitanju) uvođenjem kontroverznog taksidermijskog preparata u priču, koji jedan od likova, Vasilije Arnot treba da ispita, a za koji se sumnja da je ljudskog porekla (slučaj, inače, zabeležen u bizarnoj istoriji ljudskog služenja „nauci”, kako sam kasnijim istraživanjem saznala).

Drugi vid ispoljavanja te gluposti, ujedno i jedan od aspekata romana koji bi određeni tip čitaoca mogao „nažuljati”, jesu nacionalni mitovi. 

„Uostalom, neuporediva je glupost sićušnog pojedinca pred monumentalnom glupošću i najmanje države. Daleki su glupi horizonti i romantično nedostižni.”

Ovaj roman uzima neke od najsvetijih događaja našeg naroda obavijenih velom mitskog (recimo, atentat na Franca Ferdinanda, govor majora Gavrilovića braniocima Beograda i sl.) i izvrće ih, čineći to na jedan vrlo fin i miran način - prosto stavljajući jedan upitnik uz njihovo značenje i nužnost u celokupnosti naše istorije i kulture. Nešto čemu naše društvo, sa odnosom prema istoriji kao „odabiru trenutaka kojima se unižava vrednost pojedinačnog ljudskog života”, i nije naročito sklono, ali istovremeno i nešto što je neophodno za kolektivno sazrevanje. Jesmo li za to sposobni, dovoljno je da pogledamo oko sebe i na one koje „biramo” da nam kroje budućnost i kašće nam se samo. 

Možda sam zbog toga osetila i neku mešavinu tuge i gorčine, naslutivši odgovor na pitanje koje je pri završetku drugog čitanja ostalo da lebdi u mojim mislima. Ako se uzmu u obzir okolnosti u kojima je država Luzitanija nastala, znači li to da je jedno idealno, utopijsko uređenje moguće postići samo u izolovanosti i izopštenosti nalik na one u psihijatrijskoj ustanovi, u sigurnosti i ušuškanosti stigmatizovanog postojanja koje izuzima iz svih onih „razumnih” i regularnih tokova, u kojima je previše nataložene gluposti, da bi se sa njom moglo izboriti? 

Nešto drugo što mi je u ovom romanu privuklo pažnju ima veze sa prikazom ispoljavanja ludila. Nemate ovde one stereotipne, u stilu Berte Mejson iz romana Džejn Ejr slike mentalnih bolesti. Najveći broj pacijenata koje čujemo u romanu ponaša se prividno sasvim mirno, nalik na bilo koga bez ikakve dijagnoze, dok oni čiji „prelaz” u ovom romanu posmatramo to čine tiho, polako povlačeći deo po deo svoje ličnosti iz onog nestigmatizovanog, „zdravorazumskog” vida postojanja u stigmatizovani. Ta ličnost biva usitnjena do mikroskopskih dimenzija, nalik na nacrte sopstvenih opsesija, ili pak nestaje polako povlačeći se i zatvarajući u mrak kutije. Kutije su inače vrlo upečatljiv simbol, koji pri prvom čitanju nisam do kraja uspela da otključam (kao što se ni kutije u romanu, jednom zatvorene, ne otvaraju ponovo), a čije značenje sada tek mogu naslutiti, i to delom iz izjave jednog od neobičnijih likova ovog romana, gotovo na granici postojanja i nepostojanja: „Poneki se sadržaj iznenada raspe, razbije, rasparča , rasturi, a kutije tome služe, da se uspostavi prvidini red.” Još interesantnija dimenzija ovog simbola isplivava povlačenjem paralela između lečenja i stvaranja, u ovom slučaju književnosti, naročito u opasci da „istorija bolesti drugo nije do još jedan vid književnosti”. Ne čuvaju li stoga te kutije bezbroj potencijalnih književnih dela, za koje je samo potreban dobar pisac, odnosno doktor da ih sastavi i načini ponovo celim? U kojoj meri je smislen taj proces, roman takođe nagoveštava, a ja ću se u svom pisanju o tome zaustaviti. Mogla bih navesti još bezbroj citata koji bi slagali različite mogućnosti za tumačenje, ali osećam da i bez toga otkrivam previše, i još gore - namećem svoje čitanje. Svako će roman pročitati drukčije, i svačija će Luzitanija biti jedinstvena, i u tome jeste lepota čitanja. A mnoga pitanja ovaj roman postavi, i neće na njih dati jasan odgovor. Ostaviće vas da slutite i da sami slažete svoje odgovore. U tome - u otvorenosti  (a u slučaju kutije - zatvorenosti), takođe, leži lepota čitanja.

I na kraju, da se dotaknem nečega što je, kada pogledam iz ove perspektive, možda i bilo razlog zbog čega mi je toliko slojeva književnog dela promaklo pri prvom čitanju, a to je njegova forma. Pripovedanje u ovom romanu zasniva se na tehnici pseudodokumentarnosti, što podrazumeva da se pripovedač u svom izlaganju neprestano poziva na različite navodne dokumente, dnevničke zapise, beležnice, pisma, novinske članke, obilato ih citirajući, u delovima ili celosti, a uz to i ukazujući na rupe u pripovednaju, odnosno na nepotpunost ili nepouzdanost informacija (npr. zbog izgubljenih beležnica). S druge strane, uprkos dominantnom skrivanju iza „pisanih dokumenata”, pripovedač ume da s vremena na vreme priviri i da svoj sud o kojekakvoj pojavi kroz usputni komentar, poput ovog o političkoj korektnosti:

„Istini za volju, u današnjem vremenu, tako ispunjenom onom svinjarijom koju uobičajeno nazivaju političkom korektnošću, ludak je neko ko se ne sme imenovati niti na jedan način, te će se njegova bolest uvek prikriti osobinama koje bi se mogle pripisati svakom drugom najobičnijem građaninu, lenštini i mediokritetu. Sramota je danas za nekog reći da je lud, više no ikada ranije. Tražiće se eufemizmi, reči, podstaknuća, optimističke formulacije, izrazi jednakosti, a ludak će vam i sam reći, ne samo da ne može već i da ne želi da bude jednak. Njegova će posebnost tražti scenu, pozorište odakle će se ludilo nesputano prikazivati u svom fantastičnom bogatstvu, u svojoj tragediji i iskonskom bolu.”

Ali nije pseudodokumentarnost ono što mi je isprva potpuno preuzelo proces čitanja, niti pozicija pripovedača. Ova tehnika meni lično ume da bude vrlo interesantna, a ovakvi istupi pripovedača umeli su i te kako da ožive priču. Atanackovićeva rečenica bila je nešto što me je pri prvom, a na nešto drukčiji način i pri drugom čitanju, iznova fasciniralo i istoremeno onaj faktor o koji sam se iznova saplitala. Nije to nejasna rečenica, lišena svake sintakse ili smisla, kakve umeju biti rečenice pisaca koje često označavamo teškima za čitanje. Štaviše, deluje mi njegova rečenica posebno pažljivo slagana i brušena, svaka reč pažljivo birana, svaka veza između pojmova pažljivo uspostavljana. Međutim, isto tako, ona ne dozvoljava nekoncentrisanog čitaoca. U neku ruku, mogu to povezati i sa serijom Tvin Piks, u tome što ona traži podjednako fokusiranog gledaoca. Dozvolite oscilacije u pažnji i lako ćete propustiti nešto što će vaše čitalačko ili gledalačko iskustvo osiromašiti, ako ne i usporiti ili otežati. Na isti način na koji Tvin piks Dejvida Linča nije serija koja se može usputno pratiti, sa mislima sklonim lutanju ili dremanju (figurativnom ili bukvalnom) tokom sporijih scena, tako ni Luzitanija Dejana Atanackovića nije roman koji se čita onda kada niste spremni da ga zaista čitate. Zapravo, možete ga čitati i tada, ali ostaćete uskraćeni za toliko toga, jer i pored zahtevnosti i kompleksnosti, pažljivi čitalac biće nagrađen - nizom, po mom mišljenju, jednostavno divnih fragmenata. 

Mogla bih ovde navoditi bezbroj pojedinačnih rečenica, pasusa, mogli bi se ovde naći odlomci dijaloga, umetnute pripovesti, ispovesti likova... Ali možda je najbolje da te lepote u romanu sami otkrivate, a ne da ja zatrpavam svojim, i time potencijalno razvodnjim nečije čitalačko iskustvo. Što se mene lično tiče, drugo čitanje romana, iako nije bilo preterano lakše, otkrilo mi je toliko toga što sam prvi put propustila. Uprkos tome, mnoge su stvari ostale nevidljive mojim očima. Ali to je, kao što rekoh na samom početku, sasvim ok. Mrak nekih kutija neće se moći, ponekad, do kraja rasvetliti (možda nekim budućim, trećim čitanjem)... Sasvim je sigurno, međutim, da sam pronašla još jednog savremenog pisca čijim ću se budućim delima radovati i rado ih čitati. Za našu književnost, to je nesumnjivo jedan mračni ugao manje. 

Dva engleska romana

Kada sam svojevremeno birala klasike koje ću uvrstiti u svoju obaveznu lektiru za prošlu godinu vodila sam se različitim kriterijumima, ali pretežno sam na nju stavljala dela koja duže vreme stoje na mojoj već postojećoj listi za čitanje. Svega nekoliko naslova zalutalo je tu sa strane, što zbog nekih novijih interesovanja, što zbog praktičnosti - trebalo je uvek imati na umu i fond lokalne biblioteke koja mi je svakako bila najlakša opcija za nabavku knjiga. Među tim „zalutalim” klasicima su i dva romana o kojima ću danas pisati, jedan od njih kao zamena za drugo delo autorke koju neko vreme želim da čitam (u biblioteci nisu imali Sever i jug Elizabet Gaskel, pa se odlučih za Meri Barton), a drugi je ubačen neplanirano, kao posledica moje povodljivosti kada su u pitanju fraze tipa „najbolji roman napisan na engleskom jeziku”, koji nađoh na više mesta prišiven uz roman Midlmarč Meri En Evans, poznatije pod pesudonimom Džordž Eliot.

Zbog čega o njima pišem zajedno u jednom postu? Nikako zato što ih smatram lošim. Štaviše, smatram ih prilično dobrim, ako ne i odličnim. Bojim se, međutim, da su oba ova romana nekako utonula u ostatak mog čitalačkog putešestvija, ne ostavivši dovoljno utisaka da im posvetim zaseban post. Kada pogledam unazad na moja pisanija ovde, ono što je uvek bilo neophodno da bih se mogla o nekom delu raspisati, jeste da me ono na nekom ličnijem nivou dotakne, da se makar malo utka u moje biće i da i nakon što završim sa čitanjem, makar i za ograničen period, u celini ili neki njegov fragment ostanu živi u meni. Ovi romani to su učinili ili delimično, ili suštinski i nisu, iako su mi se u nekom opštem smislu dopali. Zato te polovične ili odveć labave utiske objedinjujem jednim tekstom. Ako su i ostali romani koji su mi se manje dopali iz mog prošlogodišnjeg „izazova” dobili svoje mesto na blogu, dajući mi, doduše, više prostora da gunđam o njima (u vas gledam, Tri musketara), mogu i ova dva. 

7/12: Midlmarč, Džordž Eliot

Na više od jednog mesta naišla sam na sintagme „the greatest British novel” ili „the greatest novel in English language” kao opise romana, ili tačnije rečeno - romančine engleske spisateljice Džordž Eliot. Nekome ko u globalu voli englesku književnost, a naročito onu iz perioda u kome je delo nastalo (viktorijansko doba), ovo je sasvim dovoljno da istog trenutka unese ime dela i autora na svoju listu, te tako u kasnu jesen prošle godine otpočeh jedan potpuno zaseban izazov, a to je savladavanje ovog dela od gotovo 700 strana. I kad sada malo bolje razmislim, čini mi se da sam se u tom obimu negde i ja izgubila, tj. moje dopadanje, što me je donekle i iznenadilo s obzirom na to da mi obimna dela nisu strana.

Ovaj roman objavljen je u 8 knjiga 1872. godine i nastao je kao kombinacija već započetog romana Midlmarč, koji za glavnog junaka ima lekara Tercijusa Lidgejta, kao i pripovetke Gospođica Bruk. Naslov romana Midlmarč: studija o provincijskom životu skreće našu pažnju na mesto zbivanja, fiktivni gradić u centralnoj Engleskoj, kao i na čitav duh kojim je ovaj roman prožet, čega čitalac postaje sve svesniji što se više kroz ovaj gradić kreće i upoznaje njegove stanovnike. No ta priča o gradiću i njegovim stanovnicima svakako se može nešto više konkretizovati, kroz otprilike četiri glavna narativna toka, i to priče (u nekom mom viđenju) o dva loša braka, o jednom iskupljenju zahvaljujući iskrenoj ljubavi, i jednom padu. Dva loša braka tiču se upravo junaka od čijih je individualnih priča ovaj roman i nastao: Doroteje Bruk, devojke velikih intelektualnih kapaciteta i ambicija koja zadovoljenje te vrste svojih potreba može jedino ostvariti kroz brak, u sredini u kojoj žene takve potrebe nije trebalo uopšte da imaju, što ona i pokušava da učini, udavši se za starog lokalnog učenjaka Edvarda Kazobona; s druge strane tu je mladi i ambiciozni doktor Tercijus Lidgejt koji dolazi u Midlmarč smatrajući malu sredinu idealnom za razvoj svojih inovativnih ideja i ženi se lokalnom lepoticom Rozamond Vinsi, nadajući se da u njoj nađe onu domaću, utešnu komponentu života, odmor od profesionalnog zamora. Oboje po stupanju u brak otkrivaju suštinsku plitkost upravo onih kvaliteta u koje su se „zaljubili”; oboje ujedno i postaju žrtve provincijskog mentaliteta koji ponajviše voli da bilo šta što malo promoli glavu iznad proseka, uslovno rečeno, za tu istu glavu i skrati (ako ne čoveka konkretno, onda njegov duh sasvim sigurno). Tu je i priča o „neželjenoj” ljubavi između Freda Vinsija i Meri Gart, koja postaje osnovni pokretač u sazrevanju razmaženog mladića i njegovom pronalaženju sopstvenog puta, kao i priča o razotkrivanju pozadine lokalnog moćnika Bulstroda, čoveka velikog autoriteta, još većeg ega, a najtežeg moralnog „prtljaga” iz prošlosti, koji polagano biva raspakovan.

Ove četiri priče, obuhvaćene mestom u kome se odigravaju, međusobno su veoma tesno isprepletane, a pored njihovih glavnih aktera čitalac se upoznaje sa, stiče se utisak, celim Midlmarčom, budući da čak i sporedni likovi dobijaju dosta prostora. U tom smislu ovaj roman je vrlo živ i vrlo verovatan, a sve dobija na još većoj verodostojnosti ako ste, kao i ja, iz malog mesta. I izvan tog narativnog nivoa, ovaj roman je dosta bogat i raslojen, kako i sam podnaslov upućuje - studija u pravom smislu te reči: ispituju se individualni i kolektivni mentalitet, priroda i suština braka, preispituje položaj žene sa ambicijama većim od onoga što sredina u kojoj živi smatra prikladnim ili za nju potrebnim, dotiče se brojnih političkih pitanja, na lokalnom i državnom nivou, daje veoma upečatljive portrete (meni jedan od najuverljivijih: Kazobon kao naučnik koji na kraju života postaje bolno svestan promašenosti svog životnog dela)... Zaista, Midlmarč je čitav jedan svet u malom, a delo kao delo veoma je pažljivo i vešto građeno, tako da se na kraju svi raštrkani putevi priče lepo sjedinjuju i zaokružuju u finu celinu. I dopalo mi se to, ali isto tako znam da sam po završetku poslednjeg pasusa ovog romana bila svesna da, izvan uopštenog dopadanja i užitka u celini dela, ne mogu da se setim ničega konkretnog što me je naročito dotaklo. 

U suštini - ovo je jedan odličan roman. I svideo mi se taj roman, čak sam u njemu uživala, ali nisam u njemu pronašla nešto što bi me nateralo da taj roman i zavolim, kao što sam zavolela mnoga dela koja se i ne spominju na listama najboljih ikada u bilo kakvim književnostima, ne samo engleskoj. Interesantno, ali tog nečeg bilo je dosta u drugom romanu o kome pišem u ovom postu, no tu su me neke druge stvari izneverile.

8/12: Meri Barton, Elizabet Gaskel

Kao što spomenuh u uvodu, roman koji sam želela da čitam jeste Sever i jug, budući da sam na njega najčešće nailazila gde god bi se spomenulo ime Elizabet Gaskel. Lokalna biblioteka, međutim, imala je samo primerke romana Meri Barton i Kranford, te se odlučih da počnem sa Meri Barton, budući da je to ujedno i prvi roman ove engleske spisateljice. 

Ovaj roman, objavljen 1848. godine, Gaskel je krenula da piše nadajući se da će u stvaralačkom procesu pokušati da pronađe utehu zbog smrti sina. Namera pri izboru teme bila joj je da predstavi težak položaj radničke klase u Mančesteru, već tada industrijski razvijenom, kao i jaz koji postoji između radnika i industrijalaca, što je naročito bilo potkrepljeno njenim ličnim iskustvima u komunikaciji sa pripadnicima radničke klase, s obzirom na to da je kao supruga sveštenika bila daleko upoznatija sa njihovim životnim prilikama. Kao nekome ko je uživao u Žerminalu, koji se bavi istom temom, u prvim fazama čitanja ovaj roman mi se izuzetno dopao, budući da sam zaista mogla da uvidim dosta paralela sa Zolinim delom, doduše sa nešto manje pripovedačke veštine (mada to sam svakako povezala sa činjenicom da je to autorkin prvi roman, tako da mi i nije previše smetalo). Ali onda... Onda sam došla do polovine romana, i tu je došlo do preokreta, u kome moj entuzijazam postepeno građen do te tačke, kreće silaznom putanjom i pretvara se ne toliko u nedopadanje, koliko u neku vrstu razočarenja.

Događaj koji ovaj roman deli na polovinu koju sam volela i polovinu koju baš i nisam, jeste ubistvo za koje biva optužen nevin čovek (inače zasnovano na stvarnom ubistvu industrijalca Tomasa Eštona). Sve do tog događaja, Gaskel je sa dosta pripovedačke strasti slikala nepremostiv jaz između radničke klase i bogatih vlasnika fabrika, suviše fokusiranih na svoj profit da bi imali sluha za potrebe onih čija egzistencija od njih zavisi i koji im taj profit i ostvaruju. Radnici, s jedne strane pritisnuti bedom u kojoj zbog gladi i nemaštine umiru deca, a s druge besom zbog toga što oni koji to mogu i treba da poprave prosto ne žele da slušaju, dolaze u situaciju da jedino ekstremnim potezima mogu skrenuti pažnju na sebe. Taj deo priče predočen je kroz fokus na sudbine radničkih porodica Džona Bartona i Džordža Vilsona, kao i njihove dece, Meri i Džema, ophrvanih kako ličnim, porodičnim problemima, tako i egzistencijalnim mukama koje iniciraju njihovo potonje političko delovanje. Nakon ubistva, međutim, čitava ova tema biva napuštena, i fokus se u potpunosti prebacuje na trku sa vremenom i pokušaje da se nepravedno osumnjičeni spase, a socijalne teme smenjuje ljubavni zaplet. U trouglu, između ubice, nevinog optuženog i žrtve, nalazi se i naslovna junakinja, Meri Barton. 

Bilo je, dakle, kao što iznad napisah, u ovom romanu onoga što se da zavoleti. Iako sam osećala autorikno „početništvo” u ovom romanu, do same polovine mi je zaista prijao i mogla sam da se saživim sa junacima, da saosećam sa njihovim problemima. Od polovine, ono što se u prvih dvestotinak strana gradilo kao snažna priča o problemima sa kojima se engleska radnička klasa suočavala u periodu naglog industrijskog razvitka, u drugih dvestotinak je dosta od te snage izgubilo, i čitajući o nevoljama u koje je Meri Barton zapadala pokušavajući da spase svog dragog od smrtne kazne, uporno sam se nadala da će to učiniti dovljno pre kraja, da ostavi prostora da se vratimo temi iz prve polovine. 

Uopšteno, mogu reći da je Meri Barton imala potencijala da mi se mnogo više dopadne od Midlmarča, „najboljeg romana na engleskom jeziku”, ali taj potencijal nekako se istrošio do polovine. I premda i dalje ne mogu poreći kvalitet tog prvog dela, ostaje žal za napuštanjem priče o borbi engleskih radnika za poboljšanje svoga položaja koja je na kraju, možda i nenamerno, zaličila na puki povod za ostvarenje isprva tek nagoveštenog ljubavnog zapleta. No dobro, iako nije bio bolji izbor od dva njena romana između kojih sam birala (kasnije sam videla da se Kranford ubraja među njena najcenjenija dela), verujem da sam uprkos svemu načinila pravi izbor, pošto od prvog romana verujem da moje dalje „druženje” sa Elizabet Gaskel može ići samo nabolje. Ako ništa drugo, makar znam šta ću zasigurno prvo pozajmiti iz biblioteke, kada budem počela ponovo da ih pohodim.

*

Nisu, dakle, ova dva engleska romana o kojima sam odlučila da pišem zajedno loša, čak naprotiv. Jednostavno, ili se, uprkos generalnom užitku, nismo sasvim našli (kao u slučaju Midlmarča) ili ako smo se isprva našli, ta ljubav nije ostala podjednako jaka do kraja (kao sa Meri Barton). Ali ako i nisu bili omiljeni klasici koje sam prethodne godine pročitala, sasvim sigurno su poslužili kao odličan uvod u stvaralaštva ove dve spisateljice, čijem ću se delu sigurno uskoro vratiti.