Странице

20.12.2018.

U međuvremenu...

Ne pišem na ovom blogu baš o svemu što čitam. Ni isprva, dok sam osmišljavala kako ću i šta ću, namera mi nije bila da ovde pravim katalog svog čitalaštva. Radije sam prostor posvećivala onim delima koja su bila upečatljiva, makar meni, i o kojima sam imala šta smisleno da kažem, i time možda na njih skenem pažnju pokojeg posetioca ove adrese. Srećom, moji prikazi bili su do sada pozitivni, jer nije bilo takvih dela koja su ostavila u toj meri negativne utiske, da sam osetila potrebu da o tome šta napišem - što ne znači da u budućnosti i toga neće biti. 

Između ovih prikazanih, bilo je i drugih književnih dela koja sam čitala, ali koja nisu dobila svoj zaseban post. Razlozi za to su različiti - ili delo u meni nije pobudilo neku naročitu potrebu da o njemu pišem, ili je od njegovog čitanja prošlo dovoljno vremena da utisci izblede, a ima i takvih dela o kojima prosto nisam znala šta da napišem, uprkos tome što su u meni izazvala buru emocija. Ovim postom htela sam da dam kratke osvrte na tri takve knjige, i time možda ukažem čitaocima na nešto što bi njih moglo da zainteresuje ili im se dopadne više nego meni.



Lutka od marcipana, Muharem Bazdulj. Generalno, Bazduljev roman uzela sam u želji da se upoznam i sa njegovim književnim stvaralaštvom, budući sam prethodno često čitala njegove kolumne. Lutka od marcipana jeste priča o češkoj glumici Lidi Barovoj, koja je pre nego kao jedna od najvećih evropskih filmskih zvezda onog doba, ostala poznata kao ljubavnica Jozefa Gebelsa. Sam roman prilično je nevelik, no njegova sažetost nije bila razlog što o njemu nisam pisala. Pre bih rekla da je to bila sažetost mojih utisaka. Iako, grubo rečeno, roman predstavlja biografiju Lide Barove (mada čista biografija kao vrsta nije), ovo središte uokvireno je slojem koji bi se mogao označiti kao autopoetički, u kojem pripovedač/autor objašnjava inspiraciju za pisanje o ovoj češkoj glumici, kao i neke okolnosti njenog nastanka. Možda ti pasaži i jesu nešto što mi je najviše prijalo u romanu, jer u njima upravo dolazi do izražaja ona neposrednost i živost, rekla bih čak i prijemčivost Bazduljevog pisanja, a ujedno i sasvim lepo zaokružuju čitavu pripovest. No delovi o Lidi Barovoj, tj. stil pripovedanja koji je autor odabrao bio je, u poređenju sa okvirom, suviše ravan, baš biografski i dokumentaran, što bi, da sam predmet pripovedanja (glumičin život) nije bio tako zanimljiv, u velikoj meri ''ubilo'' celinu. Bez obzira na to, ne mogu reći da mi se roman nije dopao. Čak mi nije smetalo ni to što akcenat nije stavljen na istorijski kontekst i stvarne užase nacizma i posledice Gebelsove politike (iako oni imaju svoju ulogu u romanu), jer je time, osećam, lepo predočena apsolutna gluvost određenog sloja ljudi za ono što se zaista događalo i njihovo nepružanje otpora, što je, između ostalog, i doprinelo da se zločini tako dugo i neometano odigravaju. Ali izvan tog uopštenog dopadanja, bojim se da nisam imala šta konkretnije i smislenije da napišem.

Sok od ananasa za divnu damu, Viktor Peljevin. Peljevinova zbirka pripovedaka, nažalost, spada u ona dela koja su me razočarala. Razlog za to je sasvim sigurno kombinacija mojih neopravdano naraslih očekivanja i verovatno lošeg izbora dela za prvi susret sa njim. Za Peljevina sam, naime, prvi put čula gledajući onaj dokumentarac koji spomenuh u postu o Sanjki, i to ne iz filma samog, već iz komentara u kojima su gledaoci manje-više zamerali to što u priču o poznatim savremenim ruskim piscima nije uključen i Peljevin, verovatno najpoznatiji od svih. Podstaknuta kasnije i nekim pozitivnim utiscima kolega sa fakulteta, rešila sam da svakako pročitam u najskorijem periodu neko njegovo delo. Ali avaj, nismo se našli. Od pet pripovedaka, koliko ih ima u ovoj zbirci, dopala mi se prva, koja ujedno sačinjava gotovo polovinu knjige (Operacija 'Burning Bush') i zbog koje ću se svakako ponovo vratiti Peljevinu, i možda još jedna (Tagovi), dok je ostatak bio mazohističko gonjenje sebe same da završim započetu knjigu (jednom ću se, valjda, odučiti od ovoga). Dve pripovetke, dakle, spletom dovoljno interesantnog pripovedanja i zanimljivih i prilično bizarnih zapleta, nisu uspele da prevagnu u odnosu na mučenje koje su ostale tri pripovetke donele, svojom kombinacijom politike, meni verovatno nedovoljno bliske, i preteranim forsiranjem nekih istočnjačkih filozofija i religija, sa kojima nisam ni približno dovoljno upoznata kako bih mogla da pratim ono što čitam. Neko ko je sa time upoznat ili mu je čitava oblast makar upola interesantna i primamljiva koliko meni nije, verovatno će se oduševiti zbirkom. Ja sam, očigledno, izabrala pogrešan način da upoznam tog famoznog Peljevina, ili sam ga bar odabrala u pogrešnom trenutku. Sledeći put će, valjda, biti bolje.

Beli hotel, D. M. Tomas. Tomasov roman jedan je od onih o kojima nakon čitanja nisam znala šta da kažem. Ne zato što nije izazvao nikakve emocije ili me razočarao, naprotiv. Baš zato što me nije ostavio ravnodušnom, što je, u neku ruku, bio prilično traumatičan za mene, nisam znala šta da napišem. Verovatno Tomasov najpoznatiji roman iz 1981.godine kombinuje zapise Sigmunda Frojda o psihoanalitičkom lečenju fiktivne pacijentkinje Ane G., potonje otkrivanje njenog identiteta, kao i delimično razvezivanje čvorova koji su zaostali iz terapije. Formalno, roman je vrlo raznovrstan - od stihova glavne junakinje u kojima, za potrebe lečenja, izlaže svoje snove i erotske fantazije, preko Frojdovih zapisa o slučaju Ane G., pisama, pa sve do pripovedanja u trećem licu. Tu nema ničega nelogičnog - nije teško pratiti tok pripovedanja. Teško je izneti težinu sadržine, uključujući tu pojedine potisnute uspomene iz detinjstva, erotsku prezasićenost (jer nakon nekog vremena zaista postaje naporno), najpre junakinjinih stihova, ali i kasnijih izlaganja, a posebno su teški za varenje medicinski hladni zapisi o užasima Drugog svetskog rata, konkretno masakra u Babjem Jaru. Kada sam rekla da je čitanje Belog hotela bilo delom i traumatično za mene, zaista sam to i mislila. Poslednje strane se ne zaboravljaju tako lako kada se knjiga zatvori, i potrebno je neko vreme da se utisci o pročitanom izbace iz sistema, nešto kao košmar za koji se bojite da se ne nastavi po povratku u krevet. Roman kao roman je dobar, zaista. Samo ne bih želela više ikada da ga pročitam.

*

I eto mene ponovo. Nije prvi put da se vraćam posle mini-kome ovde na blogu, no ovoga puta vraćam se rasterećenija nego pre, ratosiljavši se muke zvane završi-sa-masterom-na-vreme-ne-odugovlači-ne-treba-ti-to-u-životu. I završila ja master rad na vreme, odbranila ga na vreme, no u procesu se malo i ispisala, pa mi je ponestalo reči za blog. Ali, u pauzi pisanja, ja sam čitala, a čitam i dalje, možda čak sa većim apetitom no ijednom za poslednjih pet godina studiranja. Kako ovaj blog zbog knjiga i postoji (ih, ta nemojte kasti!), rezervoari su obnoviljeni i biće materijala za pisanje. Možda i ne samo knjiškog, no o tom - potom.

Da dodam još i to da sam se „modernizovala”, pa me (bloga) sad ima i na nekim društvenim mrežama (linkove možete naći na margini stranice). Sada već mogu time da se zabavljam, neopterećena krivicom da traćim dragoceno vreme za čitanje stručne literature i završavanje eseja, seminarskih ili master rada.

Bez toga, lakše se i piše.

Do čitanja! :)