Seoska učiteljica (Svetolik Ranković)

„Oboje osećahu kako im se duh otresa ovog svakodnevnog sitničarstva, pa teži nekud dalje i više - tamo u nedogled, onoj beskrajnoj, večnoj istini...”

*

Ili je meni utisak varljiv, ili je Svetolik Ranković prilično zapostavljen u domaćoj književnosti. Gube se nekako njegovo ime i lik na grupnoj fotografiji srpske književnosti 19. veka između onih zvučnijih i markantnijih - Sremca, Lazarevića, Glišića, Ignjatovića... Da je bar nekog iole razumljivog razloga za to (npr. da je je bio samo jedan u nizu slepih pratilaca epohe), pa i da shvatim, ali kada je u pitanju Ranković, jedan od pisaca koji su menjali našu književnost, ova njegova delimična anonimnost pomalo mi je neobična, a moram reći i nepravedna.

Moglo bi se sada razglabati o mogućim uzrocima za nju, no to bi ovom prilikom bilo suvišno. Ono što je u mojoj moći jeste da u ovom malenom internet prostoru koji „uređujem”, posvetim Svetoliku Rankoviću dovoljno prostora i možda nekome ko (slučajno ili namerno) svrati, a kome je ovaj pisac, jedan od očeva srpske psihološke proze, promakao, ukažem na njega. U današnje vreme, kada književna hiperprodukcija (adekvatniji naziv za trenutno izdavaštvo ne mogu da nađem) uspeva da delom proguta ako ništa drugo, a ono makar čitalačku energiju da se zađe malo dublje u upoznavanje onih koji su pisali pre savremenika, „izvlačenje iz naftalina” ovakvih pisaca nije uzaludno. Kiš, Selimović, Andrić, Stanković, Kočić, Lazarević - oni jesu važni, jesu sam vrh, ali iza i između njih ne zjapi praznina. U tom prostoru se nalaze stvaraoci koji nisu možda bili sušto savršenstvo, ali su otvarali nova poglavlja u razvoju naše književnosti, nešto su pokretali napred i udaljavali se od uobičajenog, i lepo bi bilo upoznati se i sa njima. 

Rankovićev roman o kome ću ovom prilikom pisati, u nastojanju da što je bolje moguće sažmem svoje utiske nakon čitanja, jeste Seoska učiteljica, drugi po redu od njegova tri objavljena romana (pored njih, u svom kratkom životnom veku, Ranković je objavio još dvadesetak pripovedaka). Sa njegovim prvim romanom, Gorskim carem, koji je široj publici i najpoznatiji, upoznala sam se tek na fakultetu, a jedan od prvih postova na ovom blogu bio je posvećen upravo tom romanu. Nešto kasnije, kada sam za potrebe ispita iz Srpskog realizma ponovo čitala roman, a sa njime i sekundarnu literaturu, shvatila sam da je taj post, takav kakav je bio, daleko od onoga što Gorski car zaslužuje, pa ga izbrisah. Verovatno bi taj post trebalo ponovo napisati, a možda se i vratiti samom romanu i treći put. No za sada, u centru pažnje je Seoska učiteljica.

Oko Seoske učiteljice dugo sam obigravala tokom studiranja, obilazila kao kiša oko Kragujevca, što bi se reklo, kako bih što manje fabule otkrila pre čitanja (samo je Gorski car bio u programu), ali vremenom naučiš da je na studijama Srbistike to jalov posao. Naiđe se u nekoj studiji na tzv. „spojlere”, pa onda i profesori, često bez preke potrebe otkrivaju kako se koje delo završava ili šta se sa kojim junakom desi, i onda digneš ruke i naučiš da uživaš u čitanju ne oslanjajući se striktno na potencijalne faktore iznenađenja. U Seoskoj učiteljici za to ima i te kako materijala. O čemu se tu radi?

Izložiti zaplet ovog romana možda bi bio pogrešan ugao iz kog bi se o njemu govorilo, s obzirom na to da on nije u prvom planu. Ono što je odlika Rankovićevog pripovedanja i što mu je s pravom dalo epitet jednog od začetnika psihološkog romana kod nas, jeste stavljanje lika u prvi plan, a naročito poniranje u ono unutrašnje, intimno i neizrecivo, ili makar teško izrecivo. Nije, dakle, toliko bitno šta se događa, već kome se događa i kako se taj neko sa događajima nosi. Glavna junakinja ovog romana, kako naslov implicira, je Ljubica, mlada učiteljica koja se doseljava u jedno srpsko selo kako bi preuzela službu i otpočela novu školsku godinu, mada bih rekla da ništa manje zastupljen i pažljivo izgrađen, pa samim tim ni sporedniji, nije ni njen kolega, takođe novajlija - učitelj Gojko. Njih dvoje za vreme svog boravka u selu i vršeći službu doživljavaju ono što se mnogim neiskusnim prosvetnim radnicima, pa i mladim ljudima uopšte i događa kada zakorače u nezaštićeni svet odraslosti/samostalnosti - početni entuzijazam brzo se gasi, a ideali sa kojima su u taj svet krenuli bivaju ozbiljno uzdrmani, ako ne i potpuno porušeni (interesantno, poslednji Rankovićev roman nosi naziv Porušeni ideali, a ništa vedriji odnos sa svetom ne ostvaruju ni junaci romana Gorski car).

Imajući u vidu vreme i sredinu u kojima se radnja odigrava, a onda i same karaktere ovih likova, Ljubičin položaj posve je drugačiji  od Gojkovog, mada način na koji njih dvoje podnose slomove svojih ideala nije drastično različit. Ljubica se u život upušta sa jasnim ciljevima, no ubrzo se ispostavi da, ma koliko nečije želje bile uobičajane, možda se čak može reći i male, okolnosti se ne poklope uvek tako da se one ispune:

„O,...a ja sam tako malo želela!... Samo da imam dobra druga, pa ovako u tišini da radimo oboje s ovim mališanima, da radimo mnogo, neumorno... I kad nam zatreba odmora, da ga nađemo u našem gnezdu... Ta to su tako male, tako ništavne želje, pa i to se ne da!....”

A ne da se jer u kolegi u kome se nadala da pronađe ono što želi, to ne nalazi. Gojko, koji je već na samom početku opisan kao „sanjalačka duša koja živi više maštom no razumom”, suviše je neugledan, bojažljiv i pasivan da bi bio ispunjenje njenih snova. Dopada se njemu Ljubica, mašta i on da sa njom svije gnezdo o kakvom i Ljubica razmišlja, ali se od maštanja ne pomiče - jer tako je lakše. S druge strane, utehe ne nalaze ni na profesionalnom planu, jer dečicu koju su maštali da podučavaju i vaspitavaju, roditelji u školu dovode kao na streljanje, videvši obavezno obrazovanje kao nametnuto zlo koje im otima decu od skuta i pomoć iz kuće, a sama škola i nadređeni koji se o njoj staraju prkose svemu onome što su o svom pozivu učili. Ovaj aspekt romana i scene u kojima Gojko i Ljubica najpre moraju da se suprotstavljaju seoskim upraviteljima i izmole od njih čak i sopstvene plate i smeštaj - o nastavnim sredstvima i da ne govorim, neodoljivo podseća na savremene probleme u školstvu i zbog toga su mi bili posebno zanimljivi. Na primer, čitaćete u romanu malo i o metodici:

„Ha, metodika...- prekide je učitelj. - E, bogme, ovamo ćete morati mnogo štošta protiv metodike, jer i naša vrhovna uprava radi većinom protiv metodike, pa moramo i mi...”

To je otprilike kao kada nas na fakultetima ubeđuju da mi u 21. veku moramo da se prilagodimo zahtevima moderne nastave, a onda odemo na praksu u srpsku obrazovnu realnost u kojoj možda imate jedan projektor na nivou cele škole, a o drugim sredstvima moderne nastave i da ne govorim. A onda se zaposlite (igrom slučaja - u seoskoj školi) i postanete svesni potpunog apsurda koji predstavlja naš obrazovni sistem, pa se svi ti teorijski zahtevi pretvore u gomilu pravila i propisa krojenih za idealne uslove (a ni u njima ne sasvim primenjivih), dok postoje i takve sredine u kojima se kuburi sa onim osnovnim - hoće li biti dovoljno đaka da opstane škola. No, to je neka druga, poprilično nevesela priča, za neko drugo mesto i priliku. A što se školstva u romanu tiče, u ono vreme je, na primer, računaljka bila suvišna, jer čemu taj trošak ako je prethodni nastavnik mogao lepo da se snađe i decu računu uči koristeći, recimo - orahe! Parola SNAĐI SE bila je i ostala moto srpskih prosvetnih trudbenika... Takođe, blisko ovome, i na glavnim likovima vidi se nešto što je živa istina kada je u pitanju nastavnički posao - ne mora svako ko je otvoren i lakše se snalazi u društvu biti neophodno i dobar pedagog. Ljubica, otresita i komunikativna, suviše je gruba i stroga kako bi uspela da ostvari bliskost sa svojim učenicima, od kojih, kako i sama u jednom trenutku kaže, pravi vojnike. Gojko, inače spetljan i stegnut, prosto se transformiše kada stane ispred razreda, pa sa svojim učenicima uspostavlja mnogo prirodniju, a samim tim i produktivniju komunikaciju.

Nego da batalim ja digresije o metodičkim iluzijama i sumornoj stvarnosti nastavničkog poziva, i da se vratim Ljubici i Gojku. I jedno i drugo, isprva se sa svojim razočarenjima bore na potpuno drugačije načine. Ljubica, dodatno podstaknuta spoljašnjim prilikama (na nju pada teret izdržavanja siromašne porodice i pomaganja mlađem bratu u školovanju), kreće da grize i cedi iz života makar šta što on može pružiti - upušta se u aferu sa opštinskim pisarem Perom Ilićem, polupismenim grubijanom na položaju, dok se potpisnuta osećanja kod Gojka pretvaraju u frustraciju kojoj oduška daje pritajeno i na jedvite jade, pa i to ne bi da u prijatelju Velji, takođe učitelju, nije nalazio onu pokretačku energiju kakve on nije imao. Selo kao selo (a i šire - društvo kao društvo), uvek ima šta da kaže, i tuđe se dvorište, što bi babe rekle, vazda lakše čisti, ne obraćajući pažnju na sopstvene moralne brloge, pa vam onda ona čudna netrpeljivost koju počinjete da razvijate prema junacima književnog dela i ne narasta onoliko koliko bi inače. Niko tamo savršen nije, pa što bi se onda bes i osuda usmerili ka jednom ili dvama glavnim junacima (nešto kao prilikom čitanja Gospođe Bovari: sve sam „svetac do sveca”, samo sa nešto većim umećem prikrivanja svoje gadosti).

Njihov dalji razvoj ide u smeru u kome bi se moglo očekivati za karaktere poput njih - Ljubice koja klizi između apsolutne apatije i suštog odbijanja da realnost prihvati („Zar ja da ne prođem dobro, i moja budućnost zar da ne bude sjajna?... Ta ja sam mlada, lepa, moram biti srećna!”) i Gojka koji tvrdoglavo ostaje pri svojoj navici da pred očiglednim problemima zatvara oči i veruje u ono u šta je njemu lakše da veruje. Čitate, i koliko god vas nervirali, razumete zašto to ide kuda ide i šta je sve do toga dovelo. Rankoviću kao piscu zamerali su neku vrstu nekompletnosti, pomalo i nedovoljne veštine, a sasvim sigurno i životnog veka, da do kraja izvede sve ono sa čime se hvatao u koštac, kao što je, na primer, izrazito posvećeno slikanje unutrašnjeg života svojih junaka. Primećuje se to i ovde; lično meni roman je pomalo nesrazmeran, ako mogu tako da kažem, falilo mi je kontinuiteta u pripovedanju. Polako je krenuo, u nešto laganijem ritmu, a kada je trebalo nastaviti u tom smeru, lako je ispadao iz tog ritma, malo brzao, malo preskakao, sve žureći da dođe nekako do željenog cilja. Da uzrok tome nije nedostatak pripovedačkog talenta, već trka sa bolešću i težnja da romane završi pre nego što ona završi sa njime, svakako bi mogla da potvrdi činjenica da je svoje romane, a posebno ovaj i Porušene ideale Ranković napisao neposredno pred smrt (potonji je posthumno i izašao). Svakako ostaje žal za onim što su oni mogli biti da je pisac imao malo više vremena i zdravlja da na njih potroši, kao i za svim onim što je iz njegovog pera moglo proisteći. Ali ono što je ostavio za sobom vredno je i bitno za razvoj naše književnosti. 

Ranković je dobar pisac, ako i nije svoj kvalitet uspeo da ispolji do kraja. Likovi koje gradi nisu karikature, opipljivi su i nesavršeni, kao i svaki čovek, pa samim tim i uverljivi. On ne slika stvarnost i ljude crno-belom tehnikom, kod njega mora da postoji uzrok za njihovo ponašanje, za svaku njihovu manu i životni izbor (na primer, sasvim lepo Ranković daje uvid i u nimalo lako detinjstvo i mladost Ljubice, ali i Gojka). Sredina u koju ih stavlja nije idealizovana, nije krojena prema njihovim merama i prema merama zapleta koji je osmislio. Štaviše, Rankovićev pogled na svet potpuno je suprotan idealističkom, on je surovo iskren i ne šminka ništa. Možda upravo zbog toga, u svetove njegovih priča nije teško zaroniti, nije teško izgraditi jak odnos prema njegovim naseljenicima i duboko proživljavati njihove probleme i lomove. Zanimljiv je za čitanje, privlači i obuzima, a da bi to postigao ne služi se trivijalnostima i klišeima. Zato je i šteta što možda i nije na glasu onoliko koliko je zaslužio.

Da je makar malo takvih u srpskoj književnosti...

Knjiški upitnik: Zvuci Božića (Christmas Song Book Tag)

pexels.com

Za razliku od Nove godine i euforije koja je prati, a koja se kod nas negovala kao fini sekularni surogat religioznim praznovanjima u ne tako davnoj prošlosti (iako osmišljen na religioznim osnovama i prožet potrošačkim duhom, sa svim paketićima, poklonima i slavljima), Božić, ovaj julijanski (koji i ja slavim), predstavljao je za mene uvek trenutak tišine i smirenja. Decembarsko uzbuđenje zbog skorog dolaska nove kalendarske godine, optimizam i sastavljanje planova kako to sve možemo postati bolji mi u novom obrtu Zemlje oko Sunca, vreva dočeka, vatrometa, i potonji oporavci od njih, nekako su uvek svoj divan zaključak nalazili u Badnjem danu, a potom i Božiću. 

Ovaj praznik uvek sam provodila u krugu porodice, uže ili nešto šire, i on je oduvek za mene bio svojevrsni kutak toplote, ljubavi, odmora i ušuškanosti u ono malo praznične čarolije koja je preostala, pre nego što se vratimo u realnost, svakodnevnim obavezama i problemima (neko đačkim i studentskim, neko profesionalnim, a svi zajedno uopšteno životnim). Možda je i sam način na koji moja porodica proslavlja ovaj praznik - bez mnogo buke, držeći se nekih osnovnih običaja - doprineo tom osećanju. Tek, izvan nekih eventualnih božićnih filmova koje volim da pogledam na taj dan (i uoči njega), ne hvata me mnogo one medijski promovisane, a prevashodno sa zapada preuzete božićne estetike. Sve to, možda zbog vremenski veće bliskosti, ili pak tog mešanja verskog i sekularnog praznika, pre povezujem sa Novom godinom, pa i mnoge izvorno božićne pesme meni više pasuju uz kraj decembra i sam početak januara, no sa praznikom o kom pevaju. To, svakako, ne znači da ih ne volim i da mi ne prija da ih čujem.

Zbog toga, odlučila sam da (kao i prošle godine) Božić na blogu obeležim upitnikom, ovoga puta tematski zasnovanom upravo na nekim od najpopularnijih božićnih pesama. Tema je praznična, uklapa se, a sama forma upitnika dovoljno je slobodna i opuštena, pa se nekako lepo podudara sa prazničnom bezbriznošću i neopterećenošću. Sam upitnik, u originalu nazvan Christmas Song Book Tag (sa prevodom naslova uzela sam slobode, dok sam se kod pitanja trudila da dam koliko-toliko blizak prevod), pronašla sam ovde, i nije mi poznato da li ga je neko popunjvao na našim blogovima (rado ću pogledati ukoliko jeste, tako da mi slobodno možete skrenuti pažnju). 

Da ne dužim dalje, evo upitnika inspirisanog božićnim pesmama. ☺

1. You're A Mean One Mr. Grinch: Navedi negativca koji ti je bio drag.

Dok ova pesma, napisana za crtani film, inače zasnovan na knjizi tzv. Dr Susa Kako je Grinč ukrao Božić, govori o mrgudu kome su se božićni praznici, euforija i proslave toliko smučili da je rešio da im stane na kraj, moj odgovor mnogo je manje prazničan. Samo pitanje navodi na negativca koji je drag, prema kome gajimo topla osećanja, u krajnjoj liniji ga volimo. No, da budem iskrena, ne mogu da se setim da mi je neki istinski negativac nekada zaista bio drag, ponajmanje da sam ga ili je volela. U najgorem slučaju, u meni se rodila neka vrsta čudnog razumevanja za njihove postupke, ako ne zbog toga što sam istinski mogla da pronađem opravdanje za njih, onda sigurno zbog veštine pisca i talenta da me pošteno izmanipuliše. Odlučila sam se, ovoga puta, za Ričarda III iz istoimene Šekspirove tragedije, iliti vojvodu od Glostera, kako je još nazvan u delu. Odabrala sam ga, pre svega, jer on obuhvata oba razloga koja sam navela, zbog kojih moja osećanja prema negativnim likovima mogu malo omekšati. Šekspir je umeo da napiše negativca, sasvim sigurno, a sa Ričardom je to učinio na posebno vešt način, stavivši ga sasvim blizu nas, zapravo, potpuno okrenutog prema nama, tako da svojim solilokvijima i ispovestima od samog početka postajete njegovi saučesnici. Ne možete se izvući, vama se poverava i morate da ga pratite i slušate, a to sve vrlo lako boji svet njegovim bojama. Dakle, izmanipulisana sam, jer sam već prvom scenom uvučena u njegov zločinački um. S druge strane, možda i kao posledica manipulacije, kako je drama odmicala, počela sam da stičem razumevanje, ne za ono što radi i zašto radi, već za to što je takav kakav je. No o svemu tome u zasebnom postu (pošto ipak ne mogu da se suzdržim, a da se ne raspišem o njemu malo više, a upitnik za to nije mesto).

2. All I Want For Christmas Is You: Koju knjigu priželjkuješ da zatekneš ispod božićne jelke?

Umesto Maraje Keri, varijanta iz jednog od meni najdražih prazničnih filmova - U stvari ljubav. ❤

Božićno darivanje nije nešto što je običaj koji praktikuju moja porodica i prijatelji, tako da je ovo pitanje svakako svrsishodnije u onim sredinama u kojima je i sam upitnik nastao. Ali, pošto se već „igram” sa ovim upitnikom, hajde da ispratim i „pravila”. Navešću ono što je meni na spisku za „književnu nabavku”, pre nego za pozajmicu iz biblioteke - Henri Dejvid Toro, Valden; O građanskoj neposlušnosti i Bil Brajson, Kratka istorija bezmalo svačega. Prvo je knjiga sa liste mojih 12 klasika o kojoj isprva nisam mnogo znala, no što sam se više informisala, ova kombinacija Toroovih memoara i poznatog eseja o neophodnosti građanske neposlušnosti, sve mi je više privlačila pažnju i delovala kao nešto što bih rado imala u kućnoj biblioteci. Drugo je knjiga Bila Brajsona, delo iz oblasti popularne nauke. Od Brajsona sam čitala putopis Ni ovde, ni tamo i Šekspir, svet kao pozornica. Oba dela su mi se dopala dovoljno da steknem neku vrstu poverenja u njegov stil, te da se upustim i u njegova pisanija na teme iz prirodnih nauka (možda nešto i uspe da mi približi, ko zna!).

3. Rudolph the Red Nosed Reindeer: Navedi junaka koji je prevazišao značajne prepreke i naučio da veruje u sebe?

Mogla sam se ovde odlučiti za Dantea (Božanstvena komedija), s obzirom na to da je čovek bukvalno prošao kroz pakao, no ipak svoje utiske o njegovom putovanju čuvam za zaseban post. Ovde ću navesti Edmonda Dantesa (Grof Monte Kristo), koji je prošao kroz nešto drukčiju vrstu pakla i na kraju pronašao, ako na baš veru u sebe, a ono sasvim sigurno mir i zadovoljstvo izvan osvete i ogorčenosti. Ujedno, on je i jedan od razloga zbog kojih sam zavolela Aleksandra Dimu i njegovo pisanje, što je kasnije rezultiralo visokim očekivanjima koja nisu uvek bila ispunjena, kao što je bio slučaj sa Tri musketara.

Kad već spomenuh musketare...

4. Santa Claus Is Coming To Town: a) Koji junak bi se, po tvom mišljenju, našao na vrhu liste nevaljalih? b) Za kog junaka smatraš da bi trebalo da se nađe na vrhu liste dobrih?

Bez Sinatre teško da bi prošao ovaj post!

a) Što se nevaljalaca tiče, bez ikakve dileme - Atos, Portos, Aramis, a na (ne)časnom četvrom mestu i njihov mlađani kolega D'Artanjan. O tome zašto Dimini musketari ne zaslužuju da ih Deda Mraz nagradi opširno sam pisala u svom postu o ovom romanu. Oni bi, verujem, ovaj problem rešili izazvavši Deda Mraza na duel, uvređeni time što oni, plemeniti, nisu dobili poklone, jer njima ništa sem njih samih (i kralja, doduše) nije sveto.

b) Suprotno njima, na vrhu liste dobrih, za vjek vjekova i neprikosnoveno treba da sedi knez Lav Nikolajevič Miškin iz Idiota Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (o romanu sam pisala ovde). Molim, sve poklone, paketiće, pažnju i ljubav (uključujući i one namenjene musketarima) proslediti na njegovu adresu!

5. Frosty the Snowman: Koja knjiga ti „istopi” srce?

Mislim da sam u nedavnom postu već navela ovo delo, ali pošto mi trenutno ne pada ništa drugo na pamet, ponoviću se - Roman o Korini Miljenka Jergovića. Priča je smeštena u posleratni Dubrovnik i prati jedan neobičan bračni par, Jozu Taraša, povratnika iz Amerike i Mariju, ženu u zrelim godinama koja je odbijala sve prosce, dok jednom nije primetila „lijepog starca” kako šeta Dubrovnikom. No, priča o ovom bračnom paru pretvara se u svojevrsnu priču o nešto široj porodici, kada u njihov život ušeta neobična mačka, sa krznom „boje pustinje Mohave”, neverovatno slična mačkama koje je Jozo čuvao i koje su ga pratile i napuštale u nekim važnim životnim epizodama. Roman možda tek po naslovu, ovo delo je pravi književni dragulj, jedan od onih koji su mi oduvek bili najdraži - gde ni jedna jedina reč nije višak, niti fali, pomeriš li nešto, preokreneš li - povredićeš je. Savršena, cela lepa, topla i nostalgična, priča o ljubavi, gubicima i nenadanim i neočekivanim dobicima - o životu uopšte. I mačkama (a mačkarki poput mene, to nije nebitna stvar).

6. Feliz Navidad: Navedi knjigu koja se događa u državi koja nije tvoja.

Ovo je pitanje gde bi odgovor moglo biti verovatno više od pola moje čitalačke istorije, ali hajde da navedem jedno delo o kome sam želela da pišem i na blogu, ali sam, s jedne strane, propustila verovatno onaj najinspirisaniji trenutak, kada su čitalački utisci najsvežiji, a s druge, kada sam kasnije i pokušala da napišem nešto, shvatila sam da zapravo nemam mnogo toga smislenog da kažem, sem nekog osnovnog utiska. Možda je, stoga, ovaj upitnik dobar način da ga nekako „provučem” kroz blog, jer je svakako vredno spomena. U pitanju je delo Merso, kontra-istraga Kamela Dauda, smešteno u Alžiru, koje zapravo predstavlja svojevrsni odgovor na Kamijevog Stranca. Pripovedač je, naime, brat bezimenog Arapina kog je Merso ubio na plaži, koji ovoga puta ima ime (Musa) i on nam govori o njegovoj smrti, apsolutnoj tišini o njegovoj sudbini, sudbini njegove porodice, i zanemarivanju njegovog samog postojanja, izvan onog trenutka u kome je postao meta Kamijevog junaka. Zapravo, priču najbolje opisuje i sam pripovedač rekavši da „ovu priču, naime, treba iznova napisati, na istom jeziku, ali zdesna nalevo.”

7. It's The Most Wonderful Time Of The Year: Koje „praznično” delo za tebe odiše božićnom radošću/duhom?

Navešću dva. Najpre ono nama poznatije - Pretprazničko veče Alekse Šantića. Za mene, kada gurnem u stranu sva tumačenja, jednostavno predivan splet prazničnih osećaja - nostalgije, porodične topline i detinje radosti, potonje usamljenosti i sećanja na prošla vremena, no ipak - nade i pronalaska mira, u svom delu u koje je unet i poslednji atom bića. Drugo, možda manje poznato, je pripovetka Na Badnjak iz zbirke Pod starim krovovima hrvatskog realističkog pisca Ksavera Šandora Đalskog, u kojoj se opisuje jedna od poslednjih proslava Božića u zamku starog plemića Illustrissimusa Batorrycha. Sami običaji i način života stare, u ono vreme već prilično zaboravljene i (pred naletima novih vremena) propale hrvatske aristokratije, meni su većim delom bili nepoznanica, i tek sam kroz književnost o njima saznavala. Međutim, uprkos tome, i sada mogu da prizovem u sećanje trenutak kada sam čitala tu pripovetku, ispunjenu idiličnim zimskim prizorima, mirisima praznične trpeze, toplinom trpezarije i prijateljskih razgovora, i kako je sve to uspelo da me za trenutak vrati Božiću (koji je već bio prošao) i oživi neke lepe praznične trenutke koje sam provela sa porodicom. 

8. Sleigh Ride: Sa kojim junakom bi izabrao/la da provedeš praznike?

Ulazak u novu godinu u čitalačkom smislu obeležilo je moje druženje sa starim znancima, s obzirom na to da sam se vratila zbirci Bašta sljezove boje Branka Ćopića. Stoga, pod ponovo oživljenim utiscima, kao odgovor na ovo pitanje biram čitavu galeriju likova iz Jutara plavog sljeza - na čelu sa djedom Radetom, tačkom u kojoj se seku i pronalaze ravnotežu sve krajnosti ovoga sveta, sve komplikacije i životni „nabori” ravnaju, sve težine lakše nose, jer, kao i boje sleza u bašti, i jesu i nisu, i mogu, i ne moraju biti teške.

9. Baby It's Cold Outside: Kojom knjigom, koja ti se nije dopala, bi potpalio/la vatru da se ugreješ?

Moram da priznam da mi se isprva učinilo da se ovo pitanje kosi sa duhom Božića, s obzirom na to da poziva na destrukciju i negativna osećanja prema određenim delima. Nakon nešto premišljanja, rešila sam da ne navodim nijednu knjigu koju sam čitala, premda je bilo i takvih koje su u meni budile upravo navedena osećanja. Ovo se naročito odnosi na dobar deo stručne literature, što zbog često bespotrebnog komplikovanja ne nužno komplikovanih stvari, neretko (čak i za naučna dela) suviše suvoparnog stila, pa i samih stavova i pristupa sa kojima se nisam slagala. Pre nego knjige, koje i kada mi se ne dopadaju mogu imati svoj značaj, makar i kao primeri kako ne treba, mirna srca bih za potpalu iskoristila čitave tiraže tabloidnih dnevnih kvazilistova.

10. Do You Hear What I Hear: Koju bi knjigu, po tvom mišljenju, svi trebalo da pročitaju?

Ne knjigu, već pripovetke Radoja Domanovića, ako ne sve, ono makar trio - Vođa, Danga, Stradija, mada ni Mrtvo more tu ne bi bilo na odmet pročitati (u celosti, ne samo onaj svima poznati odlomak o pesniku). I to, kad kažem da bi trebalo da pročitaju, mislim na ono istinsko čitanje, koje prožima i pročišćuje, možda malo i zaplaši zbog spoznaje da se za više od veka nije mnogo toga pomaklo u mentalitetu, na ono čitanje koje se ne završava na pasivnoj opasci tipa: Hehe, al' nas je pročitao, ništa se od tad nismo izmenili. Čini mi se da ćemo, dokle god Domanović ne krene tako da se čita i predaje, biti osuđeni da ponavljamo one krajnje dve replike iz Vođe, meni inače jedan od najjezivijih i najupečatljivijih krajeva nekog književnog dela: Kuda ćemo? - Ne znamo!

*

Na samom kraju, iskoristila bih priliku da svima čestitam praznik i poželim da ga provedete u miru i radosti sa svojim najvoljenijima! A što se zvukova Božića tiče, ovaj post zaključiću nečim što lično mene, već sa prvim tonovima, ispunjava prazničnom magijom i radošću.

Hristos se rodi!