Knjiški upitnik: Jesen

izvor: weheartit.com

Ne mogu reći da sam izbegavala da radim knjiške upitnike koje sam viđala na drugim blogovima do sada, ali nijedan me u toj meri nije inspirisao da sednem i pokušam da ga popunim. Međutim, kada je ovaj jesenji upitnik u pitanju, nekako su se, štono kažu, kockice složile. Kao nekome ko nikako ne voli leto (lakše mi je da podnesem zimske minuse nego jednu jedinu letnju žegu), jesen mi uvek dođe kao neka vrsta melema sa svojim kišama, bojama i suncem koje prestaje da bude sadistički nastrojeno i postaje prijatno i blago. Ove godine mi je jesen bila prilično inspirativna i ispunjena raznoraznim utiscima, tako da sam, kada sam videla da me je Isidora sa bloga Kako biti heroj u ova šugava vremena? „tagovala”, rešila da spojim ovo divno godišnje doba i neka divna dela koja me na njega podsećaju i napokon popunim svoj prvi upitnik.

Evo i rezultata:


1. Kada dođe jesen, vazduh miriše na kiše i pečeno kestenje, navedite knjigu čija se radnja odvija u živopisnoj sredini.

Pada mi na pamet Isidora Sekulić i njena zbirka Saputnici. Nije mi naročito legla pri prvom čitanju, ali ne mogu da poreknem da ima u njoj veoma živopisnih slika prirode. Konkretno pripovetka Novembar odgovara ovom periodu godine kada jesen polako počinje da se preobražava u zimu, a njena blagost sve više zamire i ustupa mesto mrazu i oštrini.

2. Priroda je prelepa, ali takođe polako umire, navedite knjigu koja je predivno napisana, ali obrađuje tematiku gubitka ili tuge.

Možda i nije najadekvatniji odgovor, ali nedavno sam pročitala Islednika Dragana Velikića (nameravam da uskoro objavim post o njemu), te mi se on nekako nametnuo. Poigravajući se sa sopstvenim iskustvom, Velikić gradi roman čiju okosnicu predstavlja gubitak majke. Ovo podstiče pripovedača da gotovo detektivski krene sa prelistavanjem svojih uspomena i prošlosti kako bi bolje upoznao sebe samog i sve ono što ga je načinilo onakvim kakav jeste. Velikića pre ovoga nisam čitala, ali me je Islednikom, kako zbog same zamisli čitavog dela, tako i zbog stila koji meni lično izuzetno prija, kupio, pa mu se vraćam prvom prilikom!

3. Jesen je vreme za povratak u školske klupe, odaberi knjigu, ne fikciju, koja te je naučila nečemu.

Zbog studija poslednjih godina glavninu mog čitanja upravo i jeste sačinjavala tzv. „ne-fikcija”, tako da bi nabrajanje trajalo unedogled. Ali ako bih već morala da izaberem, pre nego što sam počela da studiram (što imam osećaj da je bilo pre čitave večnosti), knjiga Šekspir: svet kao pozornica Bila Brajsona pomogla mi je da zakoračim u London Šekspirovog doba i steknem neke početne predstave o atmosferi u kojoj je stvarao, kao i tadašnjem pozorišnom životu uopšte.

4. Kako bismo se utoplili, dobro je da vreme provedemo sa ljudima koje volimo, navedi porodicu ili grupu prijatelja iz neke knjige, čiji bi deo volela da budeš.

Nemam na umu neku porodicu ili širu družinu, već jedan tandem - Don Kihota i Sanča. Zaista, ko ne bi voleo da makar jedno popodne provede sa ovim božanstvenim sudarom svetova?!

5. Jesen je savršeno vreme za pripovedanje priča uz kamin, navedi knjigu u kojoj postoji narator koji pripoveda priču.

Recimo Petrijin venac Dragoslava Mihailovića. Veoma živo pripovedanje jedne žene i prisećanje na tešku sudbinu kao neka vrsta čini da se otera usamljenost. Ekranizacija jeste fino ispratila deo priče, ali je dosta toga i izostavljeno, tako da onima koji su, poput mene, najpre gledali seriju, čitalačko iskustvo neće biti osiromašeno.
Takođe, Petrijin venac je još jedan u nizu dokaza da dijalekat može izgraditi izvanredno umetničko delo, mada se kod nas češće zloupotrebljava za postizanje jeftinih humorističkih efekata.

6. Noći postaju mračnije, podeli neku strašnu i jezivu priču.

Od mene preporuka za jednu pripovetku - Vij Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Jezovito u ovoj pripoveci preuzeto je iz folkolora, konkretno ukrajinskog, ali nesumnjivo i nama bliskog. Možda baš zbog te bliskosti, ali i maestralnog Gogoljevog pripovedanja, uspela sam da se do te mere upletem u bizarnosti ove pripovetke da sam se najiskrenije pokajala što sam počela da je čitam pred odlazak u krevet.
Inače, naš horor film Sveto mesto zasnovan je na motivima ove pripovetke, tako da ni filmofili neće ostati uskraćeni za jezovito na Gogoljev način.

7. Dani postaju sve hladniji, navedi toplu priču koja može ugrejati nečije kišovite i hladne dane.

Možda moj izbor i nije naročito maštovit, ali i pored toga što se dotiče krajnje ozbiljnih i mračnih stvari, Ubiti pticu rugalicu je za mene jedna od najdivnijih priča o odrastanju i spoznavanju nekih bitnih životnih istina. Sam kraj romana za mene je uvek bio veoma emotivan na jedan lep, nenametljiv, ali krajnje efektan način. Još manje maštovit izbor - Mali princ. Garantujem da bih mogla još hiljadu puta da ga pročitam i da se svaki put ponovo raznežim na deo sa lisicom.

8. Jesen se, na svu sreću, vraća svake godine, navedi neku knjigu kojoj bi želela uskoro da se vratiš.

U suštini, svako delo koje mi se dopalo pri prvom čitanju budi u meni želju da mu se nekada ponovo vratim, iako znam da za mnoga od njih to neće biti moguće. Za ovu priliku izabraću ipak Rat i mir. Prvo čitanje sam dugo odlagala bojeći se da će mi Tolstojeva sklonost ka digresijama koja mi nije baš prijala u Ani Karenjinoj, predstavljati problem i ovoga puta, ali ne samo da mi one nisu smetale, već sam u njima i uživala. Pored toga, u ovo hladno doba godine oduvek me je nešto vuklo „velikim pričama”, a Rat i mir je svakako jedna od najvećih.

9. Jesen je pravo vreme da se ušuškaš uz neku knjigu, koji je tvoj omiljeni aksesoar prilikom čitanja.

Ništa konkretno. Volim da mi je udobno dok čitam, tako da to može biti šta god mi u tom trenutku pomaže da se osećam prijatno, a u poslednje vreme to je moj karirani šal/ogrtač (mada se od njega ne odvajam nevezano za čitanje). Hranu svakako izbegavam da prinosim i svojim knjigama, a kamoli onim iz biblioteke. Jedino nekada popijem kafu ili čaj dok čitam, mada sam i tada veoma pažljiva.

10. Podeli ovaj tag i taguj par ljudi.

Neću tagovati nikoga konkretno, ali ću zato pozvati bilo koga ko zaluta na ovu stranicu, a oseti se inspirisanim, da popuni upitnik! :)

Kockar (Fjodor Dostojevski)

Kada sam pre otprilike dve godine kupila Kockara, koliko je čekao na mojoj polici da bude pročitan, nisam očekivala da će postati svojevrsna knjiga otrežnjenja. Isto toliko vremena (manje-više) prošlo je od poslednje knjige koju sam pročitala, a da nije bila na silabusu - činjenica poražavajuća za nekoga ko je isprva planirao da bloguje o knjigama koje čita izvan obavezne lektire. Kako sam tek pre mesec dana uspela da ispuzim ispod gomile čitalačkih obaveza, Kockaru je pripala ta nezahvalna dužnost da reanimira moje čisto zaljubljeničko druženje sa knjigama. Mislim da bolje delo za tu dužnost nisam mogla da odaberem.

*

Oni koji su gledali seriju Dostojevski, ili su na bilo koji drugi način upoznati sa piščevom biografijom (inače, moje tople preporuke za Uspomene Ane Dostojevske, ako vas tako nešto interesuje) verovatno znaju anegdotu u vezi sa nastankom ovog romana. Naime, pritisnut dugovima pod kojima se davio veći deo svog života, Dostojevski je napravio svojevrsnu nagodbu sa jednim od svojih izdavača, Stelovskim, da će mu do 1.novembra 1866. godine (inače, dogovor je načinjen nekoliko meseci ranije) napisati novi roman, a ukoliko to ne učini, Stelovski dobija autorska prava za izdavanje svega što bi Dostojevski napisao u narednih devet godina bez obaveze da piscu pruži ikakvu nadoknadu.
Krajnje kockarski, kao i mnogo puta u životu, Dostojevski nije počeo rad na romanu do početka oktobra - mesec dana pre isteka predviđenog roka. Kako bi mu već dovoljno tešku situaciju olakšao, jedan od prijatelja poslao mu je tada mladu stenografistkinju Anu Grigorjevnu Snitkinu, kojoj je u toku narednih mesec dana Dostojevski diktirao svoj roman, što je ona kasnije uredno prepisivala. Možda upravo zahvaljujući njenoj pomoći, konačna verzija rukopisa Kockara  bila je spremna na vreme, premda u maniru kakvog studenta-prokrastinatora - 1.novembra tačno. Bilo kako bilo, Dostojevski se izvukao iz potencijalnog beznađa, a ovo iskustvo rezultiralo je i brakom između Dostojevskog i Ane Snitkine.

Ono što je mene pre svega zanimalo jeste da vidim kakvo je delo nastalo u ovakvim okolnostima i koliko se pritisak pod kojim je Dostojevski radio mogao osetiti i u samom Kockaru (kao da mi treba neki naročit razlog za čitanje njegovih dela). Odgovor? Ni najmanje.

Možda čak i više od Idiota o kome sam pisala, a koji mi je za sada ostavio najjači utisak od svih njegovih dela sa kojima sam se upoznala, ovaj roman odlikuje neverovatna lakoća čitanja, kao da je u njegovom tkanju proveo mnogo više vremena nego što jeste.
Kockar je ispripovedan u prvom licu i koncipiran je kao niz vremenski diskontinuiranih beležaka glavnog junaka, mladog Alekseja Ivanoviča koji provodi vreme u nemačkoj banji radeći kao učitelj dece ruskog generala. Iz ove osnove izrasta nekoliko tokova koji se pletu kroz roman. Najpre tu je finansijska nesigurnost samog generala zatelebanog u gospođicu Blanš, koju planira da oženi kada se njegove prilike poprave. Ovu agoniju može prekinuti jedino smrt generalove tetke, bogate spahinice Antonide Vasiljevne, i nasledstvo koje bi mu potom pripalo, te se telegram sa vešću o njenoj konačnoj smrti iščekuje sa potpuno besramnim nestrpljenjem. Pratimo i veoma napet i međusobno prilično nerazjašnjen odnos pripovedača sa generalovom pastorkom, Polinom Aleksandrovnom, koja me svojom tajanstvenošću i markantnošću, rekla bih čak i nekom neuhvatljivom unutrašnjom vatrom, podseća pomalo i na Nastasju Filipovnu, pa i na Aglaju iz Idiota. Ima u romanu i portreta stranaca, Nemaca, Francuza, Poljaka, ne baš blagonaklonih, sa izuetkom Engleza mister Estlija, jedinog prikazanog u sasvim pozitivnom svetlu. U velikoj se meri slika i portret Rusa kroz komunikaciju sa tim strancima, te kritičkom pogledu nisu izloženi samo oni drugi. Kao vezivno tkivo funkcioniše upravo Aleksej Ivanovič, izveštavajući o događajima koji se odigravaju u ovom krajnje šarenolikom skupu ljudi.
Motiv kockanja druga je stvar koja se provlači kroz različite tokove romana i pripovedač znalački slika prostor kockarnice i niz lica koja se u njoj susreću (i sam Dostojevski je inače muku mučio sa ovim porokom). Kod glavnog junaka ova slabost, premda ide uzlaznom putanjom kako roman odmiče, nije izražena u onoj meri u kojoj sam očekivala.  Pravi kockarski delirijum, apsolutno odsustvo samokontrole i razuma koji se često vezuju za ovakav porok meni je mnogo opipljiviji bio u slikanju iskustva jednog drugog lika (da ne otkrivam kog, da ne bih nekome možda upropastila draž čitanja).
Kockar nije opširna knjiga - izdanje koje sam ja čitala ima tek nešto preko 150 strana. Uprkos konciznosti, pripovedanje je dovoljno snažno da povuče čitaoca u svet priče i dovoljno lično da ga navede da se saživi sa junacima i razmišlja o njihovim postupcima ozbiljno kao da su u pitanju ljudi koje i sam poznaje. Mnoge će čvorove u romanu razmrsiti protok vremena, onako kako ono ume kada ga ne usmeravamo gde nama odgovara. Ostaviće one za koje nije nadležno, one unutrašnje koje niko do nas samih ne može razmrsiti. U tom smislu su me poslednje reči romana ostavile prilično neubeđenom. Ostalo je netestirano moje poverenje junake i u ono kockarsko, uopšte zavisničko „od sutra”.

*

Zanimalo me je i da li je bilo ekranizacija ovog romana. Pored nekih slobodnih adaptacija izvornog narativa (pre svega mislim na Velikog grešnika iz 1949. sa Gregorijem Pekom i Avom Gardner, kao i filmove The Gambler iz 1974 i njegov istoimeni rimejk iz 2014, često povezivane sa romanom), postoje i nešto vernije adaptacije. Na internetu sam našla u celosti rusku verziju iz 1972. (Игрок) i našu TV ekranizaciju iz 1993. Ruska varijanta pobrala je moje simpatije, ne toliko zbog vernosti samoj priči, koliko zbog toga što je, po mom mišljenju, celokupan ton romana u potpunosti pogođen. To i jeste ono što je meni falilo u našoj varijanti - koliko god bila verna delu, ona nema ni polovinu one živosti i razigranosti koju ruska varijanta ima, te mi nije održala pažnju do kraja.
Filmadžijama je bilo inspirativno i samo piščevo iskustvo stvaranja romana, pa su snimali filmove i o tome. Tako je nastala romantična komedija Aleks i Ema iz 2003. (ko bi rekao da će Dostojevski postati prototip junaka romantične komedije), ali i ruski film Dvadeset šest dana iz života Dostojevskog (Двадцать шесть дней из жизни Достоевского), koji planiram da pogledam u narednom periodu (jer kad me neka tema interesuje, imam naviku da joj se vraćam dok ne iscedim i poslednju kap života iz nje).

Sve u svemu, iako možda ne „najupadljivije” delo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Kockar upravo u svojoj sažetosti dočarava piščevo majstorstvo pripovedanja i stvaranja takvih priča koje ostaju sa čitaocem. Nama, običnim smrtnicima, ostaje i kao dokaz da pritisci i neljudske okolnosti ne moraju biti prepreka da se ostane na visini zadatka i iznedri nešto zaista vredno. Ako neko može na taj način da inspiriše, onda je to svakako Dostojevski. 

Don Kihot (Migel de Servantes)

„...i tako, od malo sna i mnogog čitanja, osuši mu se mozak do te mere da izgubi razum.”

Don Kihot je izgleda studirao književnost. Saosećam.

*

Kako je Pikaso video Don Kihota i Sanča Pansu
(izvor: pinterest.com)

Ovo delo nije najsvežije na listi onih koje sam u ovoj godini pročitala. Međutim, dok sam početkom aprila privodila ovog književnog džina kraju, znala sam da o njemu moram pisati, desi li se da ikada probudim ovaj blog iz zimskog sna. Kada sam nedavno sela sa namerom da počnem svoj zapis o Don Kihotu, uvidela sam da ipak neće ići tako lako kao što mi se najpre učinilo. Zaista, kako da pišem o romanu koje ulazi među sama najprevođenija dela svetske kulturne baštine ikada? O romanu nastalom početkom sedamnaestog veka, a koji svojom formom i svojim sadržajem korespondira sa književnim tendencijama u dvadesetom veku?  Ovaj roman je i u svoje vreme bio tako popularan, da se između izlaska prvog i drugog dela (originalno, delo je objavljeno u dve knjige sa razmakom od deset godina) pojavio navodni nastavak, čiji se autor, do dana današnjeg neidintifikovan, potpisao kao Alfonso Fernandes de Aveljaneda i u svome predgovoru tako izvređao Servantesa, da se ovaj manje ili više suptilno obračunavao sa njime u svojoj drugoj knjizi.  Servantes je jedan od retkih koji su doživeli da njihovo delo postane široko poznato, iako zbog prodaje autorskih prava izdavaču nije od te popularnosti i profitirao, zbog čega je ponovo bio primoran da se oslanja na milost mecena. Neki, očigledno, od tipične sudbine umetnika nisu mogli da pobegnu i pored sve slave...

*

Oštroumni plemić Don Kihot od Manče (kako glasi pun naslov) predstavlja parodiju na popularne književne žanrove onoga vremena, prevashodno viteške romane. Roman je verovatno u širim krugovima i najpoznatiji po ovoj svojoj dimenziji, ali on predstavlja jedno mnogo kompleksnije, majstorski osmišljeno i napisano delo, o kome jedan mršav blog zapis poput mog ne može reći dovoljno, te se stoga neću ni truditi da obuhvatim sve. Njegova slojevitost može se tek čitanjem doživeti.

Glavni junak romana, u skladu sa intencijom autora (parodiranje žanra viteških romana), jeste, suprotno viteškim idealima, pedesetogodišnji suvonjavi plemić iz jednog sela u Manči - Alonso Kihano, čija se strast za čitanjem viteških romana u dugim satima dokolice ispostavila kao pogubna za njega, ali i one oko njega. Možda ona i ne bi bila pogubna da je njegova zanesenost literaturom na tome i ostala, ali (slično kao i kod Eme Bovari), svet o kome je u romanima čitao počeo je da se preslikava na njegovo doživljavanje stvarnosti:

„Najzad, kad mu je razum već bio dotučen, pade mu na pamet najčudnija misao koja je ikad na svetu pala nekom ludaku, pa mu se učini da je prikladno i neophodno, kako radi porasta sopstvene časti tako i radi služenja svojoj državi, da se pretvori u lutajućeg viteza i pođe u svet, naoružan na konju, da traži pustolovine i radi sve ono što je pročitao da rade lutajući vitezovi, tamaneći svaku vrstu nepravde i izlažući se neprilikama i opasnostima u kojima bi stekao večno ime i slavu.”

Ali kod Alonsa Kihana, iliti Don Kihota, Viteza od Tužnog Lika, kako sebi sam nadene ime, ništa nije kao u idealizovanom viteškom svetu. Njegova viteška oprema zarđala je i nepotpuna, njegov konj, Rosinante, jadno je i mršavo kljuse, njegova draga, Dulsineja od Tobosa, više je plod njegove mašte nego prava žena, a njegov štitonoša nije smeran i rezervisan, već prostodušni i glagoljivi Sančo Pansa, koji sa njim na put kreće i nakon svih nedaća uz njega ostaje, nadajući se namesništvu na nekom ostrvu koje mu je Don Kihot obećao. To, međutim, Don Kihota ne sprečava da veruje da je ono što pred sobom vidi upravo onakvo kakvim ga je i slavni Amadis od Galije (glavni junak jednog od najpopularnijih viteških romana) video, ali u tom mimoilaženju između sveta viteških vrednosti i prozaične realnosti leži ono što ovu parodiju čini izuzetnom.

Ova uobrazilja povela je sirotog Don Kihota na tri putovanja koja mi u ovom romanu i pratimo. Iz avanture u avanturu, međutim, nevolje u koje uvaljuje sebe i svog vernog štitonošu, iza svog komičnog lika pokazuju tužno naličje. Umesto svečanog ustoličenja  u velelepnom zamku pred plemstvom kakvo je umislio, vitezom ga proglašava gazda priproste krčme pred koritom za pojenje mazgi, umesto da svojim oružjem odseca glave divova, on svoju glavu razbija o vetrenjače, na nju će i umesto Mambrinovog sjajnog šlema staviti berberski lavor otet od jednog berberina koji je, gledajući svoja posla, nabasao na njega, a bezbroj puta će i, umesto zahvalnosti i poniznosti onih kojima je „pomogao”, dobiti batine.

Sve ovo jeste umotano u komediju, neretko se spuštajući i do onih najnižih vrsta farsičnog humora: biće tu spektakularnih scena masovnih tuča u kojima se ne zna ko koga i zbog čega tačno udara, jurnjave, trovanja i svih propratnih fizioloških efekata, prevara, podvala i preokreta, ali sve to ispresecano je takvim momentima koji nateraju čitaoca da zastane i da se zamisli. Ako bi se skinuo površinski sloj koji našeg junaka čini plemićem koji je od silnih knjiga pomerio pameću, ne ostaje li nam samo jedan čovek (inače vrstan intelektualac, što se u knjigama nikada ne dovodi u pitanje) koji kreće u svet želeći da čini dobro i verujući u njega, a biva dočekan kamenjem i batinama?

Sam Don Kihot prerasta okvire dela u kome je nastao i postaje simbol svih onih koji ponekad i samodestruktvino ostaju uz svoje ideale, ma koliko udarali glavom o zid (kod Don Kihota često i bukvalno) i koliko god bili izvrgavani ruglu, u stvarnosti koja, nemajući razumevanja, u njima može videti samo ludake.

*

Na kraju ne mogu a da se ne dotaknem, makar i uzgredno, same strukture romana. Kao što već rekoh, u pitanju je jedno majstorski osmišljeno delo i ni u kom slučaju ne treba pri susretu sa njime očekivati jednostavno nizanje dogodovština u koje dospevaju naši junaci. Kao autora pripovesti o Don Kihotu u okviru romana Servantes označava izvesnog mavarskog pisca pod imenom Sid Amete Benenheli, dok je pripovedač zapravo priređivač Benenhelijevih spisa. Pored ovakvog formiranja priče kroz tzv. tehniku pronađenog rukopisa, delo predstavlja svojevrsnu riznicu ondašnje popularne književnosti zaodenute u parodijsko ruho. Avanture Don Kihota i Sanča Panse ispresecane su epizodama u kojima sporedni junaci dele svoje sudbine oblikovane često i u formi pastoralne književnosti, ima tu dosta umetnutih novela, priča o ljubavnicima punih preokreta, o odbeglim zarobljenicima, soneta i pesama, lutkarskih predstava... Iznad svega, Servantes postavlja u sam centar svoga dela problem stvarnosti i fikcije, problem verovatnosti sveta prikazanog u delu, a u roman se uključuje i diskusija o samom romanu (glavni junaci saznaće u drugom delu da postoji knjiga o njima, te će ulaziti u diskusije o tome kako su oni u njoj prikazani)!

I još bih toliko toga mogla o ovom romanu da napišem, a da opet ne iscrpem ono što on u sebi nosi. Treba ga ipak za pun doživljaj pročitati. Istina, biće trenutaka u kojima to neće ići baš glatko - ima delova kroz koje se bukvalno protrči, ali i onih koji prilično usporavaju čitanje.

Ali neka dela su vredna dodatnog strpljenja koje iziskuju. Don Kihot je sasvim sigurno jedno od njih.

Crveno i crno (Stendal)

izvor: crnipatuljak.com 

Crveno i crno je jedna od knjiga kojima sam se za potrebe fakulteta vratila nakon prvog čitanja u srednjoj. Prvobitni utisci koje je ovaj poznati Stendalov roman ostavio bili su krajnje pozitivni. Sećam se da sam, kada sam ga prvi put pozajmila iz biblioteke, pri susretu sa njegovim obimom pre svega, pomislila kako će mi za čitanje biti potrebno više od predviđenih 15 dana. Prevarila sam se - bio je pročitan pre nego što je rok za vraćanje istekao.

Sada, pri drugom čitanju, kada nisam tako spor čitalac kao što sam onda bila, trebalo mi je još manje. Kao prvog puta, ovo me je delo uvuklo u sebe i teralo da ponovo radoznalo okrećem stranice, ne bih li se podsetila šta je sve tačno dovelo do onoga za šta sam znala da će se dogoditi.

*

Stendal, ili kako mu je pravo ime Mari Anri Bejl, jedan je od utemeljivača evropskog realizma. Iako jednom nogom i dalje u poetici romantizma, svojim delom, a to se naročito može ogledati u romanu Crveno i crno, Stendal odražava upravo ono što je bila osnova realističkog postupka. Za Stendala, roman je ogledalo u kome svoj odraz pronalazi stvarni svet. Nekada će se u njemu ogledati lepota plavog neba, a nekada ulična kaljuga. Nema tu prevelike filozofije - roman predstavlja svet onakvim kakav jeste, ni bolje ni gore.

Kakav je to svet koji se ogleda u romanu Crveno i crno?

Da bismo ga razumeli, moramo se vratiti skoro 200 godina unazad, u onu Francusku koja je preostala nakon političkog haosa prouzrokovanog Buržoaskom revolucijom i potonjom vladavinom Napoleona. Nakon Bonapartinog pada, ponovo se uspostavlja monarhija, dok povlašćenu poziciju u društvu ponovo preuzima aristokratija koja je uspela da preživi progon. Zahvaljujući poreklu, sva vrata za uspeh su im otvorena. Ne moraju čak mnogo ni da se trude - ime samo dovoljno je da izazove strahopoštovanje. Onima koji nisu na taj način privilegovani, a sposobni su i željni napretka i uspeha, mogućnosti za izdizanje iz svog položaja izuzetno su uske.

U takvom društvu sazreva mladi Žilijen Sorel, nevoljeni sin provincijskog drvodelje. Scena u kojoj ga upoznajemo važna je za upoznavanje njegovog lika. Prvi put vidimo ga u očevoj radionici kako čita sakriven umesto što radi, a čita ni manje ni više - Uspomene sa Svete Jelene. Dakle, ne samo da se njegove naklonosti potpuno kose sa čitavom psihologijom porodice u kojoj je odrastao, već vidimo i njegovo zanimanje za Napoleona koji prerasta u neku vrstu uzora za Žilijena. Ipak, nasuprot Napoleonovom vremenu kada je svaki sposoban čovek bez obzira na svoje poreklo mogao da stekne slavu u vojsci, u doba ponovnog uspostavljanja monarhije jedini način na koji se siromašni mladić može izboriti za poštovanje jeste ulazak u svešteničke redove (jedno od tumačenja naslova romana ujedno je vezano i za ovu distinkciju: vojska i Napoleonovo doba - crveno; sveštenstvo, period restauracije - crno).

Žilijen Sorel u dve adaptacije (Kim Rosi Stjuart i Juan Megregor)
(slike preuzete sa: pinterest.com)

Inače već učenik lokalnog opata, Žilijen vidi šansu da se ukloni iz sredine kojoj ne pripada u ponudi predsednika opštine, gospodina De Renala, malograđanski nastrojenog provincijskog plemića, da postane vaspitač njegove dece. Stupanjem u službu, glas o njemu kao izvanredno inteligentnom mladiću, čije se perfektno poznavanje Svetog pisma i latinskog jezika vidi kao znak genijalnosti, počinje da se širi, a ujedno počinju i da se nižu situacije koje bi mogle da usmere Žilijena ka ostvarenju njegovih ciljeva.

Priča o Žilijenu podeljena je u dva dela koja su međusobno odvojena dvema službama u koje Žilijen stupa u rodnom Verijeru, odnosno Parizu. Ono što je zanimljivo jeste i da su ova dva perioda Žilijenovog života obeležena dvema ljubavnim aferama. Pri svemu tome, pred Žilijena konstantno iskrsava jedan problem - kako pomiriti svoje sopstveno osećanje dužnosti i časti sa zahtevima sveta koji funkcioniše po potpuno drugačijim principima. Kako pri svemu tome ne pogaziti sebe? Kako se izboriti sa sopstvenim licemerjem koje takvo društvo izvlači iz najveće čovekove dubine kao magnet? Može li jedan ambiciozan, ali i principijelan mladi čovek pronaći svoje mesto u takvom poretku?

Crveno i crno nije, međutim, samo roman sa primamljivim zapletom, makar za one koji vole da čitaju dela koja su smeštena u određeni istorijski kontekst. Ono što je još impresivnije, a što neće biti iznenađenje za ljubitelje književnosti realizma, jeste nastojanje da se što iscrpnije portretiše psihološki aspekt književnih junaka. Čitalac ovog romana neće ostati uskraćen za najdublja previranja ne samo kod Žilijena Sorela, već i kod sporednih likova. Nekada čak i naizgled nebitni detalji mogu ostaviti utisak i pomoći da se svet u koji uranjamo osvetli još bolje, poput, recimo, suviše mladog biskupa koji pred ogledalom uvežbava pokrete blagosiljanja i vodi računa o tome kako mu na glavi stoji mitra.

Ovaj roman nosi u sebi jedan zaista bogat svet. Možda taj svet jeste vremenski označen kao doba Burbonske restauracije u Francuskoj, ali problemi kojih se dotiče prevazilaze i prostorne i vremenske granice. Nije li i danas društvo strogo podeljeno na one sa „zaleđinom” (porodičnom/političkom/finansijskom itd.) i one koji mogu da se oslone isključivo na sebe same? Nisu li mladi ljudi i danas često primorani da biraju između svojih moralnih načela i svojih želja?

Borbe su, rekla bih, iste. Jedino su se sredstva modernizovala.

Buđenje i Gospođa Bovari

Dugo već planiram da probudim ovaj blog iz zimskog sna i vratim se pisanju o knjigama koje čitam, pisanju koje ne zahteva od mene da se postavim kao proučavalac književnosti koji, pre nego što napiše makar jednu reč o delu kojim se bavi, treba da pročita gomilu propratne literature, a kada jednom sedne da i tu reč napiše, premerava je li ona u skladu sa naučnim stilom. Ideja prilikom stvaranja ovog bloga bila je, pre svega,  da motivišem sebe da pišem o književnim delima kao čitalac, i nikako drugačije nego kao običan čitalac (mada, da se ne lažemo, od deformacija koje studiranje književnosti ostavi nikada se ne može sasvim pobeći). Materijala za pisanje od mog davnog, davnog poslednjeg posta nije manjkalo. Volje je ponajviše manjkalo, rekla bih.

Već neko vreme, međutim, osećam želju da ponovo pokušam. Za veliki broj knjiga koje sam pročitala imala sam u glavi formiran post, ili makar ideju kako bih pisala, ali odlaganje, kao i uvek, donese više štete nego koristi, te su brojne ideje izbledele i sada im se ne vredi vraćati. Možda im se i vratim ukoliko se vratim samim knjigama, ali povratak na blog ipak počinjem onim delima koja su (relativno) sveža. Izabrah za ovu priliku Flobera i njegovu Gospođu Bovari.

Zli jezici bi rekli da su za sve što se u ovom delu dogodilo krive knjige koje su odvele mladu Emu putem bluda i rasipništva. Ipak, uticaj loše literature na čovekov pogled na svet samo je jedan mali segment ovog klasika. Ovo je, najpre, priča o pojedincu koji nije sposoban da prilagodi svoje želje realnim okolnostima, priča o tome kako u celoj onoj filozofiji „ja kroz život idem srcem” razum ne sme nikada u potpunosti da spava. Ali i pored fokusa na pojedinca, ovaj roman zahvata mnogo širu društvenu sliku.

Gospođa Bovari je roman kojim u potpunosti dominira glavna junakinja, ali on ipak ne počinje njenim portretom. Prvi junak sa kojim se upoznajemo je mladi Šarl Bovari, budući suprug Emin. Pripovedanje počinje njegovim prvim školskim danom, i prva poglavlja posvećena su ovom ne previše ambicioznom i talentovanom, ali svakako ni zlonamernom mladiću. Nakon što je stekao zvanje lekara, Šarl se vraća na selo i ženi, na majčino insistiranje, starijom udovicom, i to pre svega zbog imetka. Mladu i lepu Emu Ruo Šarl upoznaje lečeći njenog oca i zaljubljuje se. Ubrzo mu umire žena, te nakon nekog vremena on prosi Emu i oni se venčavaju. Upravo tu nastaje problem.

Ema i Šarl su sušte suprotnosti, ali ne one koje jedna drugu savršeno dopunjuju, već one u kojoj jedna guši drugu. Sa Šarlom, Ema se gušila. Za vreme svog školovanja u samostanu, čitajući sentimentalne romane stvorila je u sebi sliku savršenog života u raskoši, ispunjenog poezijom i lepotom, i očekivanje epohalne ljubavi. Šarl, sa nedostatkom ambicije da napreduje u svojoj profesiji, krajnje skroman u svojim potrebama i unekoliko ograničen, iako je iskreno voleo svoju suprugu, bio je daleko od ostvarenja svih njenih želja. Seoska sredina u kojoj su živeli nije joj pružala ona uzbuđenja i raskoš koje je priželjkivala. Kako se Ema sa time borila? Preljubom i životom izvan svojih mogućnosti. Međutim, ono što je više od ovih postupaka čini antijunakinjom jeste potpuno odsustvo zdravorazumskog sagledavanja svoje pozicije.

Gospođa Bovari, dakle, nije roman u kome je glavna junakinja pozitivna, ako ne potpuno, a ono makar u dovoljnoj meri da biste bili na njenoj strani. Štaviše, Ema čini sve što bi i najliberalnije čitaoce udaljilo od nje i nateralo ih da odustanu od svakog pokušaja opravdanja njenih postupaka. Ali da li je Ema baš najgora ličnost u njemu? Njen je nemoral najmarkiraniji, s obzirom na to da je glavna junakinja, ali daleko od toga da je ona jedina u ovom romanu na koju treba sasuti drvlje i kamenje. Šta ćemo sa lokalnim apotekarem koji se nelegalno bavi medicinom, a pritom služi najljigavijim mogućim metodama radi sticanja zvanja i odlikovanja? Šta sa beskrupuloznim zelenašima koji su za profit u stanju da unište čoveka? Šta sa muškarcima koji podjednako nemoralno žive kao Ema, a ipak mogu da nesmetano nastave sa svojim životima jer to mogu da priušte i finansijski, ali i društveno? Zašto bi se samo na Emu svalila težina sopstvenih grehova, ako za to ima još dosta kandidata?

Kao i svi izvanredni autori, Flober nije posegao za crno-belim slikanjem sveta i stvorio delo u kome se tačno zna koga volimo, a koga ne. Naprotiv, svako je ovde taman na svoj način. Ema je samo jedna od tih tamnih nijansi kojima je celokupni sistem vrednosti ondašnjeg društva bio obojen. Osnovni njen problem bila je nesposobnost da pomiri svoju romantičnu prirodu sa realnošću koja za to nema razumevanja. U tom procepu je njena sudbina visila.

Verujem da su mnogi već pročitali ovaj roman. Mene je Gospođa Bovari čekala donedavno, što i nije tako loše jer ne znam da li bih je kao mlađa prihvatila sa ovom mešavinom krajnjeg negodovanja zbog onoga što čitam i začuđujuće pozitivnog sveukupnog utiska. Neka je dela, izgleda, bolje ostaviti za kasnije.

*

Nadam se da sam ovim postom „restartovala” blog i da će biti koliko-toliko življi nego što je bio do sada. To neće biti preterano teško, s obzirom na to da je bilo kakva aktivnost nešto u odnosu na apsolutno ništa u kome je ovaj blog dremao. Volje ima. Potrebno je samo uskladiti je sa realnim mogućnostima.