Na Tolstojevim policama

Opšte je poznato da veliki pisci svojim delima ostavljaju neizbrisive tragove u životima svojih čitalaca. Vremenska ili prostorna distanca u tom slučaju ne znači mnogo. Prave reči imaju tu moć da pregaze vekove i kilometre, probiju barijere različitih kultura, mentaliteta, jezika.
Međutim, zapita li se ko od nas, ko su autori koji su oblikovali te književne gromade i uticali na njih na isti ili sličan način na koji oni utiču na nas?
Nedavno sam na sajtu Open Culture naišla na listu knjiga koje su ostavile najjači utisak na jednog od najvećih i najpopularnijih književnika na svetu, Lava Tolstoja. Naime, jedan ruski izdavač zamolio je brojne profesore, naučnike, umetnike i javne ličnosti da naprave spisak knjiga koje oni smatraju važnim. Tolstoj ne samo da je napravio listu knjiga već ju je i podelio u pet celina u odnosu na životno doba u kome ih je čitao. Uz to, pored svakog dela ostavio je belešku o tome koliki je zapravo uticaj ono imalo na njega („veliki”, „veoma veliki” ili „ogroman”).
Ono što je meni bilo naročito zanimljivo na ovoj listi jeste to što se na njoj može uočiti i svojevrsni razvoj čitalačkog ukusa i interesovanja, sazrevanje jedne ličnosti, stvaraoca i čitaoca. Zbog toga sam se potrudila da ovu listu prevedem što bolje mogu, jer smatram da bi mnogi Tolstojevi ljubitelji voleli da, makar i na ovaj način, zavire na njegove police i upoznaju se sa onima koji su njega izgradili.

Dela koja su ostavila utisak

Detinjstvo do otprilike 14. god.

• Knjiga o Josifu, Biblija - ogroman;
• Piče iz 1001 noći: 40 razbojnika, princ Kamar Al Zaman - veliki;
• Pogoreljski, Crna kokoš- veoma veliki;
• Ruske biline (epske narodne pesme): Dobrinja Nikitič, Ilja Muromec, Aljoša Popovič. Narodne priče - ogroman;
• Puškinove pesme: Napoleon - veliki.

Od 14. do 20. god.

• Jevanđelje po Mateju: Beseda na gori - ogroman;
• Stern, Sentimentalno putovanje - veoma veliki;
• Ruso, Ispovesti - ogroman;
•           Emil - ogroman;
•           Nova Eloiza - veoma veliki;
• Puškin, Evgenije Onjegin - veoma veliki;
• Šiler, Razbojnici - veoma veliki;
• Gogolj, Šinjeli - veliki;
•             Priča o tome kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič - veliki;
•             Nevski prospekt - veliki;
•             Vij - ogroman;
•             Mrtve duše - veoma veliki;
• Turgenjev, Lovčevi zapisi - veoma veliki;
• Družinjin, Poljinka Saks - veoma veliki,
• Grigorovič, Nesrećni Anton - veoma veliki;
• Dikens, Dejvid Koperfild - ogroman;
• Ljermontov, Heroj našeg doba - veoma veliki;
• Preskot, Osvajanje Meksika - veliki.

Od 20. do 35. god.

• Gete, Herman i Doroteja - veoma veliki;
• Viktor Igo, Bogorodičina crkva u Parizu - veoma veliki;
• Tjutčev, pesme - veliki;
• Koljcov, pesme - veliki;
• Odiseja i Ilijada (na ruskom) - veliki;
• Fet, pesme - veliki;
• Platonovi dijalozi Fedon i Gozba- veliki.

Od 35. do 50. god.

• Odiseja i Ilijada (na grčkom) - veoma veliki;
• Biline - veoma veliki;
• Viktor Igo, Jadnici - ogroman;
• Ksenofont, Anabaza - veoma veliki;
• Gospođa Vud, romani - veliki;
• Džordž Eliot, romani - veliki;
• Trolop, romani - veliki.

Od 50. do 63. god.

• Jevanđelja (na grčkom) - ogroman;
• Knjiga Postanja (na hebrejskom) - veoma veliki;
• Henri Džordž, Progres i siromaštvo - veoma veliki;
• Teodor Parker, Razgovori na temu religije - veliki;
• Frederik Robertson, Besede - veliki;
• Ludvig Fojerbah, O suštini hrišćanstva - veliki;
• Paskal, Mudre misli - ogroman;
• Epiktet - ogroman;
• Konfučije i Mencije - ogroman;
• O Budi (Lalita-Vistara) - ogroman;
• Lao Cu (prevod Stanislasa Žulijena) - ogroman.

Fjodor Dostojevski - Idiot

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Ima nešto u pisanju Dostojevskog što me tera da njegovim knjigama pristupam sa određenom dozom strahopoštovanja. Već pri prvom susretu sa njegovim delom (Zločin i kazna), kupio me je način na koji on dopire do čitaoca, uvlači ga u svoju priču i tera da se zamisli nad onim što čita. Tada mi je postalo jasno zbog čega Dostojevski uživa toliku naklonost širom sveta, i ta fama koja ga okružuje jedna je od retkih koje mogu da razumem.
Dugo sam slušala dosta pozitivnih utisaka o Idiotu, ali nikako nisam pronalazila dovoljno slobodnog vremena kako bih mogla da mu se posvetim kako treba i pročitam ga bez prekida i dužih pauza. Zbog toga je na red došao tek nedavno, i kako je čitanje odmicalo, sve više sam uviđala da nisam pogrešila što sam čekala.

Glavni lik ovog romana je knez Lav Nikolajevič Miškin, poslednji izdanak stare plemićke porodice, koji se, nakon nekoliko godina provedenih u Švajcarskoj radi lečenja epilepsije, vraća u Rusiju. U Rusiji on ne poznaje nikoga, a jedina nada mu je ostvarivanje kontakta sa dalekom rođakom, Lizavetom Prokofjevnom Jepančinom.Već pri dolasku u Petrograd, Miškin upoznaje ljude koji će oblikovati njegovu sudbinu u domovini. Ličnosti koje nam tom prilikom Dostojevski predstavlja veoma su upečatljive, što se od njega, uostalom, i da očekivati. Nastasja Filipovna, recimo, jedan je od najmarkantnijih ženskih likova koje sam u svom dosadašnjem čitalačkom iskustvu srela. Ipak, knez Miškin je poseban, a ta njegova posebnost ne može se objasniti pukom činjenicom da je glavni lik, pa samim tim i upečatljiv.
Ukoliko bi kneza Miškina trebalo opisati jednom rečju, ta bi reč morala biti - dobrota. Pritom smatram da je shvatanje dobrote koje većina ljudi ima preusko. Epitet dobar često pripisujemo mnogim ljudima koji se baš i ne bi mogli tako okarakterisati, ako se malo bolje razmisli. Miškin je istinski dobar, njegova suština sazdana je od one čiste, gotovo detinje dobrote. I dok bi se na osnovu toga mogao steći utisak da je reč o jednom prilično dosadnom liku, jer nam pažnju uglavnom više privlače ambivalnetniji likovi, poput Raskoljnikova, smatram da knez Miškin može ostaviti jači utisak od bilo koje komplikovane ličnosti.
Upravo ta njegova jednostavnost i otvorenost u društvu ljudi koji svoje postojanje vrednuju na potpuno drugačiji način čine ovu priču jedinstvenom. Krećući se među pojedincima izjedanim sopstvenim slabostima i tuđim očekivanjima, i noseći teret svoje bolesti, Miškin će zaraditi titulu idiota. Da li je on zaista idiot, postajaće jasnije kako delo bude odmicalo, a njegovi odnosi sa drugima i uticaj koji ima na njih budu jačali.
Ono što se može dogoditi čitaocu kako bude napredovao sa ovim delom, jeste da počne da preispituje neke svoje stavove, a naročito to šta se danas smatra dobrim. Naklapanje o tome kako se sistem vrednosti u današnjem svetu poptuno poremetio već je postalo uobičajena stvar, ali pred jednom čistotom kakva je otelotvorena u liku Lava Miškina, čak se i te idealne vrednosti koje su nestale, mogu dovesti u pitanje. Ljudi stalno govore o kojekakvim principima od kojih ne žele da odstupaju, busaju se u grudi svojom moralnošću i ispravnošću, guraju je drugima u lice, ali retko ko razmišlja o tome da li bi bio spreman da, poput Miškina, te svoje principe i ideale brani celim svojim bićem, makar i po cenu toga da ga drugi nazivaju idiotom.

Knez Miškin u ruskoj seriji iz 2003. godine.

Ako je verovati Miškinu, lepota je ta koja će spasiti ovaj svet. Da li je on možda predstavnik te spasonosne lepote? Ukoliko jeste, pitanje je da li bi čovek bio sposoban da tu lepotu u gomili mulja kojim je okružen prepozna i prihvati je, ili bi, obuzet samim sobom, samo zgazio preko nje i nastavio dalje.