Žerminal (Emil Zola)

Neizostavno, prvi komentar mog oca, inače mnogo boljeg poznavaoca domaće kimenatografije od mene, kada je video da čitam Žerminal, bila je upravo ova replika Ljubiše Samardžića. Seriju Boško Buha nikako da se nakanim da odgledam. Generalno, to je kod mene slučaj sa gomilom domaćih, a naročito partizanskih filmova, pa i sa onim najpoznatijim - verovali ili ne, tek sam nedavno, i to igrom slučaja, prvi put odgledala Valtera. No uprkos tome, ne mogu da poreknem da su ovakvi biseri neprocenjivi!

U svakom slučaju, da se vratim ja književnosti, ovo je post o Žerminalu. Da, baš od tog Zole.

*

Prvi put sam za Žerminal čula u srednjoj školi od dugarice iz klupe, koja ga je čitala i oduševljavala se njime. Ostao mi je još od tada, što bi se reklo, u malom mozgu. Dugo mu je trebalo da dođe na red za čitanje, pa čak i to, čini mi se, sasvim slučajno. Otišaviši u lokalnu biblioteku, bez ikakve ideje šta bih dalje čitala, zadržala sam se pokraj police tik uz stepenice, na kojima stoje edicije klasika poput Antologije svetske književnosti Narodne knjige, Edicije Milenijum Novosti ili Vek Politike i sl. Zapao mi je za oko upravo Žerminal, te odlučih da ga konačno pročitam. Nisam imala ni najmanju ideju o čemu se radi. Za tih nekoliko godina otkako sam videla drugaricu da ga čita u školi nije mi nijednom palo na pamet da se nešto više zainteresujem za njega. Ali, pomislih, ako se Ani dopalo, koje su šanse da se meni makar malo ne svidi? Odgovor: Šanse su nikakve. Zaljubih se u delo.

Zaljubih se, a Žerminal nije delo sazdano od mnogo čega u šta se možete zaljubiti (muke francuskih rudara 19.veka dok se njihove gazde buržuji iživljavaju nisu baš materijal za zaljubljivanje), pa ipak, ono je sazdano upravo tako da je nemoguće ne zaljubiti se u njega. No valja krenuti redom: najpre malo o Zoli i romanu.

Verovatno je jedna od prvih asocijacija kada se spomene ime Emila Zole pojam naturalizma, književnog pravca s kraja 19. veka usko povezanog sa realizmom. Pisci ovog pravca, a Zola je bio jedan od njegovih začetnika, inspirisani metodama prirodnih nauka, videli su mogućnost njihove primene u književnosti. Za predmet svog interesovanja uzimali su, grubo rečeno, stvarnog čoveka i objektivnu stvarnost (u onoj meri u kojoj je objektivnost moguće postići), dok je roman i proces pisanja bio svojevrsni književni surogat naučnog eksperimenta. Preuzevši iz pozitivizma ideju o ljudskom karakteru kao rezultatu uzajamnog delovanja sredine, trenutka i nasleđa ili rase, pisci su svoje likove stavljali u određene situacije i, kao i naučnici, ispitivali na koji način se likovi u datim okolnostima razvijaju. Emila Zolu naročito su zanimali faktori nasleđa i sredine, te je svoj stvaralački opus posvetio ispitivanju uticaja koje oni na pojedince mogu imati. Jedan od njegovih glavnih uzora u tome bio je Onore de Balzak i njegov ciklus Ljudska komedija u kojima je nastojao da pruži što verniju sliku francuskog društva svoga doba, te Zola čini nešto slično. Suzivši svoj fokus na jednu porodicu, nastojao je da ispita upravo kako se faktori poput nasleđa i sredine ispoljavaju kroz vreme i na koji način utiču na potomke, te tako nastaje njegov ciklus od dvadeset romana Rugon-Makarovi (ili Prirodna i društvena istorija porodice u Drugom carstvu). A kad se već dotakoh Zolinog odnosa prema Balzaku...

Ne mogu a da ne podelim ovu preslatku karikaturu na kojoj Zola salutira svom uzoru
(delo Andrea Žila). ❤

Žerminal predstavlja trinaesti od dvadeset romana pomenutog ciklusa i sa ostalima je povezan glavnim likom, Etjenom Lantjeom, potomkom porodice kojom se u svom ciklusu bavi (i to grane Makarovih). Sam roman pisan je i objavljivan u delovima između proleća 1884. i zime 1885. godine, da bi u celini prvi put bio objavljen marta 1885. godine. Naslov romana predstavlja naziv prvog prolećnog meseca francuskog revolucionarnog kalendara, no i na simboličkom nivou postoji posebna veza sa delom, budući da je mesec nazvan po francuskoj reči za seme (germen). Ali kakva je to radnja koja povezuje prolećni mesec revolucionarnog kalendara, poreklo njegovog imena i, kako sam gore navela, francuske rudare?

Sam zaplet nije previše teško objasniti. Centralni događaj romana jeste štrajk rudara u severnoj Francuskoj sredinom 19.veka izazvan smanjenjem odveć bednih nadnica koje su rudari zarađivali ostavljajući svoje zdravlje, neretko i živote, pod zemljom i puneći džepove svojim gazdama, koji sem tih svojih džepova i sopstvenih stomaka većih briga nisu imali. No od otvaranja romana do izbijanja štrajka prođe vreme. Ono čime roman počinje, jeste dolazak čoveka koji će uslovno rečeno štrajk doneti u taj kraj. Pomenuti Etjen Lantje, lutajući izgladneo i promrzao, stiže jedne noći u rudnik Vore tražeći posao, nakon što je prethodni izgubio jer je ošamario šefa. Upoznavši se sa starim rudarom Bonmorom (nadimak sa značenjem dobra smrt) - starim po stažu, s obzirom na to da radi u rudniku od svoje osme godine, a u trenutku upoznavanja mu je 58, a ništa mlađim po zdravlju (neprestano iskašljava ugljanu prašinu) - počinje Etjenovo upoznavanje sa rudarima zapošljenim tu i njihovim načinom života nepromenjenim godinama unazad. U rudniku Vore Etjen dobija posao kao utovarivač, a „pod svoje” uzima ga i porodica Mae, čiji je Bonmor najstariji član. Maevi su u potpunosti vezani egzistencijalno za rudnik, te u njemu rade i otac porodice, Tusen Mae, ali i troje najstarije dece (sa najstarijom kćeri Katarinom Etjen se posebno zbližava), dok je majka vezana za kuću brigom o četvoro mlađih, koji će svakako jednom takođe sići u rudnik, jer hleb koji jedu moraju i da zarade. Etjen u potpunosti srasta sa životom rudarskog naselja u koje se doselio, navikava se na težak rudarski posao, a poznanstvo sa krčmarem Rasnerom (nekadašnjim rudarem otpuštenim zbog pokušaja organizovanja štrajka) i ruskim anarhistom Suvarinom budi kod njega interesovanje za socijalističke ideje, te pored opsežnih razgovora sa njima dvojicom kreće da čita i informiše se, istovremeno prenoseći „naučeno” svojim kolegama i sustnarima u rudarskom naselju. Životne okolnosti stvorile su plodno tle da se ideje socijalzma prime, te se do štrajka koji izbija došlo sasvim prirodno, iako je trebalo slomiti uvek prisutni otpor straha od „talasanja” i menjanja nečega što se nikada do sad nije izmenilo. A sa izbijanjem štrajka, nešto što je u prvim delovima romana bila moja hipnotisanost stilom koji i dan-danas smatram jednim od najsavršenijih sa kojima sam se susrela, počelo je da prerasta u zaljubljenost, a Žerminal je počeo da se transformiše u jedan od najboljih romana koje sam ikada pročitala, bez trunke preterivanja.

Glavni razlog za to je (čini mi se, sada sa vremenske distance) upravo Zolin metod građenja romana, njegovo „sprovođenje eksperimenta”, manipulisanje uslovima i puštanje likova da na njih reaguju. Jer sve ono što se po izbijanju štrajka događa, a događa se toliko toga o čemu u okviru jednog posta ja mogu tek površno ponešto da pribeležim, potpuno je logičano s obzirom na sve ono što mu prethodi. Nema tu ničeg nad čime ćete se začuditi, nema tu ničega što ćete smatrati hiperbolisanim, sve deluje kao jedan potpuno normalan sled događaja nakon svega onoga što ste prethodno pročtali. Pa ipak, ničega tu zdravog i smislenog nema. I vi se, kao i uvek kada su ovakve priče u pitanju, nalazite u poziciji u kojoj u potpunosti možete da razumete zašto se sve to događa, a da ste istovremeno potpuno sigurni da to nikada ne bi smelo da se na taj način događa.

A evo i zašto je ono što čitate logično... Kada s jedne strane imate „nasleđenu bedu što od svakog deteta koje je još u utrobi stvara budućeg hranioca”, a s druge strane one koji rastu othranjeni tuđim radom, a „novac koji čoveku zarađuju drugi jeste novac od koga se on najsigurnije goji”; kada vidite s jedne strane oca porodice, okorelog rudara sviknutog da svu bedu stoički podnosi, očajnog nakon isplate smanjene nadnice gde se „sroza na stolicu, zaplaka kao malo dete, bacajući pedeset franaka na sto”; a s druge strane vlasnike akcija rudnika i jedne hartije od vrednosti „koja je već čitav vek hranila porodicu a da ona ništa nije radila”; kada s jedne strane imamo devojke koje rastu „u srećnom neznanju, sa ćudima deteta koje baca knjigu kroz prozor čim bi mu kakvo pitanje bilo dosadno”, a s druge strane devojčice kojima usled teškog rada i trošenja u rudniku kasni pubertet; kada je s jedne strane krckanje oklopa rakova, davljenje u pecivima i čokoladi, čajevima, a najveću muku predstavlja nezadovoljeni bračni apetit bogatog vlasnika rudnika, a s druge tako bolna i razdiruća glad zbog koje žene pristaju da nešto malo namirnica plaćaju svojim telima ili obećanjem tela svojih ćerki, ne čudi vas tip osvete koji se sprovede nad đubretom od osobe koja na taj način koristi tuđu muku, čak i kada znate da u takvom postupanju nema ničeg civilizovanog. Isto tako ne čudi, mada budi najveći žal - obijanje o glavu onome koji jeste deo trulog sistema, ali je za to u biti najmanje kriv. Sve to jeste logičan i ne naročito iznenađujuć sled događaja, jer kada postoji jedan tako necivilizovani jaz, u kome je s jedne strane sve, jedna hipertrofiranost života, a s druge jedva nešto koje se, radi održanja netaknutosti svega pretvara u ništa, u nemogućnost života, uz to pritisnutu svakim drugim poniženjem koje se može zamisliti, pobuna, revolucija je neminovna (zbog čega i ne čudi što je ovaj roman bio jedan od obožavanih u socijalističkim krugovima, pa ga čitaju i mladi partizani kao u insertu iz serije iznad). Ali necivilizovani jaz iznedriće revoluciju u kojoj će se ispoljiti i necivilizovani bes, i tu dolazi drugi faktor koji je doprineo mom zaljubljivanju u ovo Zolino delo.

Žerminal jeste roman koji se bavi mukama radničke klase i prikazuje svu nepravdu njihovog polažaja, ali on to ne čini panegiričkim podilaženjem i nekritičkim uznošenjem. Osetićete vi iz Zolinih slika (a njegovo pisanje jeste svojevrsno slikanje) njegovo saosećanje sa njihovom bedom kao i prezir prema nemaru onih koji bedu izazivaju, ali on neće prećutati ono što ista ta beda i isti taj težak život učini od ljudskog bića, podjednako osetljivog duha, rastao on u svili ili ugljanoj prašini. Zola se doista postavlja kao naučnik, on postavlja svoje likove u određene uslove, manipuliše njima, a onda precizno i bez ustručavanja stvara svoj roman od onoga što neminovno sa tim likovima biva. U „mirnodopskim” okolnostima, ljudi pritisnuti takvim životom bili su „postali nevernici pod spoljnim uticajem, potajno strahujući samo još od rudarskih aveti, zbijajući šale s praznim nebom”, a pod tako praznim nebom, moralni sistemi i ograničenja prevazilazili su se sa manje ustručavanja i skrivanja (za razliku od viših klasa koje su svoj nemoral praktikovale u tajnosti). U tom smislu u romanu ima dosta otvorenog skretanja pažnje na telesno i erotsko, koje se često ističe kao jedna od odlika naturalizma:

„Navika je ubila stid od golotinje, smatrali su za prirodno da budu takvi, jer nisu radili ništa rđavo, i nije njihova krivica što postoji samo jedna soba za sve njih.”

Život mladih i njihovo međusobno povezivanje oslobođeno je stoga ceremonijalnosti viših klasa, jer, kako bi rekla jedna junakinja: „Lako se nalaze dragani kad se živi ovako zajedno, zar ne?” A gde je nekontrolisani eros, tu lako kontroli izmakne i tanatos, pa se tako iz zabave iživljava nad bespomoćnom životinjama, a dečak nakon počinjenog ubistva na pitanje Zašto? odgovara sa: „Ne znam, nešto me je vuklo.”

Kad uslovi nisu mirnodopski, kad prekipi i kad izbije pobuna, stvari još lakše izmaknu kontroli. 

„Zahvatalo ih je versko ludilo, nestrpljivost verske sekte koja se, zamorena iščekivanjem obećanog čuda, rešila da ga najzad sama izazove. Ljudi su bili van sebe od jarosti, iscrpeni glađu, sanjali su požare i krv, sred ovenčane slave u kojoj se uzdizala sveopšta sreća.”

Čitala sam, i razumela rudare, saosećala sa svakom njihovom patnjom. U isto vreme, plašilo me je to šta takav bes, iako hranjen dugo i nemilosrdno, može da iznedri. Postoji li način da se taj bes kanališe i da se borba na drukčiji način dobije? Dikens je u svojoj Priči o dva grada govorio o revolucijama kao žetvama nakon što se seme nepravde i neljudskosti vekovima neprestano sejalo. O „semenu” i „žetvi” govori i Zola, s tim što se implicitno ovde postavlja i pitanje onoga ko će žnjeti, kako će žnjeti i zbog čega suštinski. Ima tu različitih polemika, naročito između Etjena, krčmara Rasnera i anarhiste Suvarina. Posebno interesantan lik jeste anarhista Suvarin, i on iznosi neke možda ekstremne, mada ne i sasvim pogrešne stavove o revolucijama, naročito ako imamo u vidu sve one koje je čovečanstvo do sada podizalo i, gotovo neizostavno, izneveravalo: „Nikada nećete biti dostojni sreće dokle god imate nešto što vam pripada i dokle god je vaša mržnja prema buržujima samo rezultat vaše lude potrebe da budete buržuji mesto njih.” Ako pitate Suvarina, način da revolucija uspe graniči se sa ludilom i apsolutnom destrukcijom i suštinski je pesimističan: 

„Zapalite vatru na sve četiri strane gradova, pokosite narode, sravnite sve, i kada ne ostane ništa više od ovog trulog sveta, možda će nići jedan bolji svet.” 

Čitav roman, međutim, uprkos svemu što se o njemu odvija, ne odustaje od optimizma. Premda se ne dobija konačan odgovor na to kako treba žnjeti, seme revolucije davno je posejano, kao što su i sami rudari rasuti pod zemljom:

„Drugovi su udarali sve više i više, sve razgovetnije, kao da su se približavali samom tlu. Polje pod žarkim sunčevim zracima ovog jutra mladosti bilo je prepuno tim šumom. Nicali su ljudi, crna osvetnička vojska, koja je lagano klijala u brazdama i rasla za žetve budućeg veka, a od čijeg će se klijanja uskoro raspuknuti zemlja.” 

U ovoj sam slici možda i sama pronašla nešto nalik na odgovor na moje pitanje može li se borba protiv nepravde dobiti na nešto drukčiji način. Svakako da može, ali plodno tle koje su teški životni uslovi stvorili nije dovoljno. Potrebni su pametni i strpljivi „baštovani”, koji će suvu silu nezadovoljstva i besa umeti da usmere i kanališu, uz to, naravno, vođeni čistim namerama, a ne željom da se bude „kalif umesto kalifa” ili bar buržuj umesto buržuja. U suprotnom, ono što iz tog semena nikne lako se zatruje i izgazi.

*

Van ravni priče, kada je u pitanju Žerminal, ne mogu a da se ne dotaknem Zolinog maestralnog pripovedanja, jer je upravo to još jedan od razloga zašto sam ovaj roman toliko zavolela. I dan-danas pred očima su mi žive slike teškog rada pod zemljom i života u rudarskom naselju, no više od samih prizora, i dalje mogu da osetim hladnoću nezagrejane rudarske kuće nasuprot ušuškanoj i ugrejanoj udobnosti buržujskog salona, da se gušim u urušenim rudarskim oknima i istinski osećam teskobu i paniku pri urušavanju podzemnog hodnika. Prateći svoj metod, Zola je zaista obilazio rudarska naselja, silazio sa rudarima pod zemlju, prisustvovao štrajku rudara u Onzanu, i to je svakako dalo svoj doprinos uverljivosti i opipljivosti. No ne sme se ni za trenutak poreći talenat i umeće, jer bez toga, teško se da napisati roman čiji su prizori i dugo nakon čitanja i dalje tako živopisni, kao da sam pre svega nekoliko trenutaka okrenula stranu. Mogla bih navoditi unedogled, ali navešću samo dva primera, čisto kao ilustraciju. Jedan fragment, kao dokaz kako se pažljivim izborom i slaganjem reči može maestralno slikati; za njim i drugi, kao dokaz da se kroz samo jednu rečenicu može dočarati duševni život životinje, i da to može zaboleti kao i svaka muka koja je rudare zadesila tokom romana.

Početak smene u rudniku:

„Ispuniše se svi reviri, kopanje poče na svakom spratu, na kraju svake galerije. Proždrljivo okno progutalo je svoj svakodnevni obrok ljudi, blizu sedam stotina radnika koji su poslovali u ovom trenutku u tom džinovskom mravinjaku bušeći zemlju na sve strane, rešetajući je kao crvi staro drvo. Usred teška ćutanja, usred odronjavanja dubokih slojeva rude moglo se, s uhom naslonjenim na stenu, čuti treperenje ovih ljudskih insekata u pokretu, od leta konopca koji je podzao i spuštao dizalicu do ujeda alatki, koje su na dnu revira ubirale ugalj.” 

Stari rudarski konj Bataj, zauvek zarobljen pod zemljom, dočekuje i teši svog mladog i nasmrt preplašenog sapatnika Trompeta:

„Uskoro je Trompet bio položen na gvozdene ploče poda kao kakva masa. Nije se još micao, kao da je bio utonuo u strašan san ove crne beskrajne rupe, ove duboke odaje, koja je brujala od larme. Počeli su da ga odvezuju, kad se Bataj, napregnut već nekoliko trenutaka, približi, ispruži vrat da bi onjušio svog drugara, koji je tako pao sa zemlje. Krug radnika se proišri, zbijali su šale. Eh! Kakav li je to prijatan miris otkrio na njemu? Ali se Bataj uzbuđivao, ne obazirući se na šale. Bez sumnje je nanjušio prijatan miris slobodnog vazduha, zaboravljeni miris sunca i trave. I odjednom poče glasno da rže, bila je to muzika razdraganosti, u kojoj se, izgleda mešala i razneženost jednog jecaja. Bila je to dobrodošlica, radost zbog onih starih stvari, čiji mu je dah dolazio, tuga zbog tog zarobljenika, koji će se tek mrtav vratiti danu.” 

Čitajte, dakle, Žerminal. Ovo je jedna od onih priča koje će vas duboko prožeti i iz kojih možete dosta naučiti o drugačjim sudbinama i životu uopšte, koje će vas naterati da postavite pitanja o mnogim stvarima u vezi sa njim i preispitate svoje stavove o onim životnim nijansama na spektru između crnog i belog, pa možda i neku svoju poziciju na njemu. A ako vas sve to ne zanima, čitajte radi uživanja u dobroj književnosti, to samo po sebi vredno je pažnje. Čak se i među klasicima mnoga dela time ne bi mogla pohvaliti.

6/12: Stanarka napuštenog zamka (En Bronte)

Stanarka napuštenog zamka En Bronte bio je jedan od romana zaplaniranih listom od obaveznih 12 klasika za 2019. godinu, mini-projekta koji sam stopirala krajem prethodne godine iz opravdanih razloga. Od tog stopiranja, samoj listi se nisam vraćala, zaustavivši se sa čitanjem na 10/12 pročitanih knjiga sa liste, i svega 5 napisanih postova. Kada će poslednje dve knjige doći na red nisam sigurna, pošto sam trenutno posvećena iščitavanju knjiga iz sopstvene biblioteke (sasvim lični izazov na koji sam najpre bila primorana zbog zatvaranja biblioteka u vanrednom stanju, ali onda počela da uživam u njemu), ali sasvim je sigurno da imam dosta materijala za pisanje. Zbog toga današnjim postom započinjem sezonu nadoknađivanja, i onoga sa liste što je pročitano, ali i onoga van liste, što je zavredelo post, ali ga ja, sram me bilo, nisam napisala. Počinjemo, dakle, Stanarkom napuštenog zamka.

Poznatiji od svega dva romana najmlađe sestre Bronte pročitala sam pre nešto više od godinu dana. Za knjigom sam posegla u nadi da će mi upravo nešto bronteovske proze malo skrenuti misli sa nekih trenutnih životnih okolnosti, ali i dati malo oduška od Danteove Božanstvene komedije sa kojom sam prilično bila odmakla, a koja je, možete i sami pretpostaviti, loš izbor onda kada u knjigama tražite beg od onoga izvan njih. I sa Stanarkom napuštenog zamka to se i jeste dogodilo, međutim uprkos tome što mi je roman ispunio očekivanja (ko o čemu, Jovana o svojim očekivanjima od knjiga, filmova i serija), učinio je to na nešto drugačiji način. Naime, kada sam naslov stavila na listu, o romanu nisam mnogo znala. Nakon manjeg „njuškanja” po internetu i blogovima koje pratim, stekla sam dovoljno znanja da me za njega interesuje, te vam u tom smislu preporučujem da navratite do Isidore, Sandre i Ivane i pročitate postove koji su meni bili posebno inspirišući. Ali čak i kada osećate da o delu znate dovoljno, uvek se može pronaći nešto što vas u njemu može iznenaditi (u slučaju ovog dela - pozitivno). Za mene, to je bila otvorenost u postavljanju nekih važnih pitanja i neumoljivost u odbrani prava da se ona postave, upravo onako kako su postavljena i nikako drukčije.

Čisto konteksta radi (a nije da je on baš zanemarljiv za ovo delo, iako nije presudan za uživanje u njemu), da navedem da je Stanarka napuštenog zamka izašla prvi put 1848. godine kao drugi od dva romana najmlađe i često zanemarene sestre Bronte, i to pod pseudonimom Akton Bel (kao i njen prvi roman, Agnes Grej). Kada kažem da je En Bronte neopravdano zanemarena od sve tri sestre, uključujem tu i sebe samu koja je pri prvom pogledu na ima autore ovog romana pomislila: „Joj, da, i treća sestra je pisala.” A pisala je još kako!

Radnju romana teško je predočiti odvojeno od njegove strukture (ujedno i bez tzv. spojlera, tako da budite upozoreni). Roman otvara pismo jednog od protagonista, Gilberta Markama, svome zetu Džonu Halfordu u kome saopštava da je odlučio da mu ukaže poverenje i ispovedi neke važne događaje iz svoje mladosti. U fokusu pisama jeste dolazak misteriozne udovice u varoš u pratnji sina i jedne služavke i njeno nastanjivanje u starom zamku Vajldfel, za vreme Gilbertovih mladićkih dana. Pojava udovice Helen Grejam sama po sebi privukla je pažnju meštana, no ono što tu pažnju dodatno pojačava jeste njeno ponašanje - držanje distance od društva i nerado učestvovanje u zajedničkim aktivnostima, kao i njeni čvrsti i za ono doba neuobičajeni stavovi u vaspitanju deteta. Oko nje će, kako to u svakoj maloj sredini biva, od tračeva vrlo brzo biti ispletena čitava zamišljena sudbina. Prave odgovore na pitanja koja sredina ogovaranjima pokušava da zadovolji dobiće Gilbert Markam, koji sa mladom udovicom i njenim sinom razvija blisko prijateljstvo, a rađa se i romantična naklonost. Odgovore će dobiti kroz Helenin dnevnik koji mu ona ustupa na čitanje, i tu na scenu stupa sledeći pripovedni sloj; naime, pravu Heleninu sudbinu saznajemo iz njenog dnevnika, odnosno onog dela dnevnika koji je Helena ustupila Gilbertu (ne, Gilbert i mi nikada nećemo saznati šta je ona o njemu zapisala kada ga je upoznala, jer neki nivo Helenine privatnosti ipak ostaje netaknut). U Heleninom životu pre doseljavanja u Vajldfel, odnosno onome što Gilbert o njemu saznaje, i jeste srž onoga što je u doba prvog izlaženja romana izazvalo svojevrsnu buru. Kroz Helenine dnevničke zapise upoznajemo se sa njenim mužem Arturom Hantingtonom i dobijamo detaljan opis njihove veze, od inicijalnog očaranja i zaljubljivanja, do razočaranja u braku, slomljenom preljubama, psihičkom torturom, alkoholizmom, nekontrolisanim ponašanjem Arturovog kruga prijatelja i ugrožavanja vaspitanja i odrastanja malog Artura. Time En Bronte čini prvo prekoračenje i zalazi sasvim u sferu privatnog, prikazavši tako otvoreno ne samo jedan loš brak, već tri (nisu ni Arturovi prijatelji i prijateljice „cvećke” prema svojim životnim saputnicima). Onaj glavni koji pratimo opterećen je uz to i porokom, otvorenim prikazima zavisnosti od alkohola i zloupotrebe deteta upakovane u iskrivljena shvatanja o vaspitanju i „čeličenju”. Još šokantnije od svega toga jeste ono što je Helen učinila: u eri u kojoj žene nisu imale prava na razvod, ili bilo kakva prava izvan volje njihovih muževa i muških „staralaca” ako ćemo iskreno, ona je  odlučila da stavi tačku na torturu, preuzme kontrolu nad svojom sudbinom i vaspitanjem svoga deteta i - ode. Uzevši majčino devojačko prezime i „ruho” udovice, Helen se okreće nezavisnom životu, izdržavajući se prevashodno od prodaje svojih slika. Sve što se kasnije dešava oko nje i u vezi sa njom posledica je nesposobnosti društva da prihvati bilo koga ko prekoračuje određene društvene granice, a ako je onaj koji prekoračuje žena, a ono što se prekoračuje neki tabu iz sfere intimnog, onda je ta neposobnost, ili preciznije - nevoljnost (jer da se prihvatiti može dokaz je Gilbert Markam) - posebno izražena. Slične teme su i danas, kada verujemo da smo civilizacijski napredniji, veoma osetljive i bude mnogo nepotrebno uzavrelih osećanja. Možemo zamisliti kako je bilo tada...

U stvari, ne moramo mnogo da zamišljamo. En Bronte je uz drugo izdanje romana objavila i jedan predgovor u kojem se obračunala sa svojim najglasnijim kritičarima. I dalje se krijući iza pseudonima, autorka priznaje brojne pozitivne reakcije na svoje delo, ali uz to oseća i potrebu da ga odbrani od dve glavne „grupe” kritika. Jedne se tiču, blisko temi samog romana, sumnji koje su pojedini izrazili u vezi sa identitetom autora i njegovim polom. Uz pretpostavku da je dosta negativnosti možda poteklo i iz sumnje da se ovakav roman usudila da napiše žena (a možda i zbog same pretpostavke), njena je odbrana nedvosmislena i ubojita:

    „Svi romani su, ili pak treba da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.”

U ono vreme je ovakav stav možda bio revolucionaran čin. Danas... Nije ni danas baš sasvim anahron, nemojmo se zavaravati. Svemu tome ja niti imam niti osećam da bi trebalo bilo šta da dodam sem:

izvor: tenor.com

Druga grupa kritika posebno je interesantna i, zajedno sa prethodnim, u mom viđenju uklapa se u celinu dela kao neka vrsta vanknjiževne ilustracije. „Akton Bel”, naime, tvrdi da se našao na meti kritičara zato što je „sa morbidnom ljubavlju prema prostakluku ili možda čak zverstvu dočaravao prizore”. Nisu, dakle, prostakluk i zverstvo problem, nego njihovo prikazivanje. Sve se to, naravno, prevashodno tiče prikaza poročnog života Artura Hantingtona, kao i kršenja svih onih tabua iz sfere „intimnog”, onoga o čemu se po pravilima (lažnog) morala javno ne govori, ne nužno zbog toga što je to stvar nečije privatnosti, već više radi održavanja privida savršenosti i zablude da će otvoren razgovor o negativnom nekoga ka negativnom privući. Sama tema bila je bliska autorki, s obzirom na to da je jedini brat sestara Bronte, Branvel, kako tvrde izvori patio od ozbiljne zavisnosti od alkohola i opijata, tako da je čitav problem očigledno bio duboko proživljen i ličan. I pored toga ona je ostavila mogućnost da prikaz jeste bio ekstreman, ali nemojte ni za trenutak pomisliti da iza svog postupka, izbora i obrada teme ona nije stala. Štaviše, ona se brani podjednako ubedljivo kao i sa kritikama na račun njenog pola, postavljajući neka veoma važna pitanja:

    „Najprijatniji put kojim pisac treba da pođe sa željom da prikaže rđave stvari treba da bude što manje uvredljiv, ali da i je to najiskreniji ili pak najbezbedniji put? Da li je bolje otkrivati životne zamke i jame neiskusnim i nepromišljenim putnicima, ili ih zakloniti granjem i cvećem? Ah, čitaoče! Da je manje prikrivanja činjenica - ovakvog šaputanja Mir, mir, kada mira nema, manje bi se grehova i patnje nastanilo u mladim ljudima oba pola koji sami moraju da dolaze do gorkog saznanja putem iskustva.”

Upravo tu dolazimo do trenutka u kome autorkini stavovi u mom čitanju srastaju sa romanom, dajući možda dva dominantna utiska (koji su odveć uski za gomile drugih, možda smislenijih, koje iz njega možete poneti, ali ja nikada u svojim postovima i ne ciljam na drugu sveobuhvatnost, do sveobuhvatnosti sopstvenih utisaka).

Prvo jeste problem vaspitanja, i to konkretno vaspitanja muške dece. Čitava jedna scena predstavlja diskusiju u vezi sa Heleninom odlukom da, imajući u vidu uz kakvu je očinsku figuru proveo najranije godine, svome sinu na različite načine stvori averziju prema alkoholu, a sve kroz kritikovanje njenih metoda kao pogrešnih i primerenijih vaspitanju devojčica. Navešću ovde deo te diskusije, pošto roman, na kraju krajeva, najbolje govori sam za sebe:

    „Pa, gospodine Markame, vi, koji tvrdite da dečaka ne treba zaštiti od zla nego ga poslati u borbu protiv njega, samog i bez pomoći, da ga ne treba učiti da izbegava životne zamke, već da smelo srlja u njih, ili preko njih, kako vi kažete, da traži opasnost, a ne da je se kloni - da li biste...”

    „Oprostite, gospođo Grejam, ali prenagljujete. Nisam rekao da dečaka treba učiti da srlja u zamke života, ili čak da traži iskušenja kako bi očeličio svoju vrlinu savladavajući ih. Samo kažem da je bolje naoružati i ojačati heroja, nego razoružati i oslabiti neprijatelja, i ako gajite mladicu hrasta u staklenoj bašti, ćuvajući je pažljivo noću i danju, i štiteći je od svakog daška vetra, ne možete očekivati da ona postane strašno drvo poput onoga što raste na padini planine, izloženo aktivnostima prirode, nepošteđeno čak oluje.”

    „U redu; ali da li biste isti argument iskoristili kada je reč o devojčici?”    

    „Dabome da ne bih.”

    „Ne; nju bi, po vama, trebalo negovati nežno i delikatno, poput biljke u staklenoj bašti - trebalo bi je naučiti da se oslanja na druge za usmerenje i podršku, i trebalo bi je štititi, koliko god moguće, od samog saznanja o postojanju zla. Ali da li biste bili tako dobri da mi objasnite zašto pravite tu razliku? Da li mislite da ona nema vrlina?”

    [...]

    „Pa onda mora biti da mislite da su oba pola slaba i podložna greškama, a najmanja greška, najbleđa senka zagađenja pokvariće jedno, dok će karakter drugog ojačati i postati bolji - obrazovanje će mu biti valjano dovršeno tim malim praktičnim susretom sa zabranjenim stvarima. [...] Po vama bi trebalo da ohrabrimo sinove da nauče sve ličnim iskustvom, dok kćerima ne smeju koristiti ni tuđa iskustva. Ja bih ipak želela da se oboje koriste iskustvom drugih kao i poukama viših autoriteta, kako bi unapred umeli da odbace zlo i izaberu dobro, a ne da im sopstveni ogledi ukazuju na grehe i prestupe. Ne bih pustila sirotu devojku u svet, nenaoružanu protiv neprijatelja, i u neznanju od zamki koje joj prete na stazi, niti bih je pazila i čuvala dok, lišena samopoštovanja i samopouzdanja, ne izgubi sposobnost ili volju da pazi i čuva samu sebe.”

Baš u vezi sa samopoštovanjem i samopouzdanjem, nešto kasnije u romanu vidi se kako se kroz trivijalne aspekte života vrši odvajanje ne samo dece, već članova porodice uopšte, te se devojčice uče da potiskuju svoje potrebe i želje, žrtvujući svoju udobnost i zadovoljstvo udobnosti i zadovoljstvu najpre muških glava, pa čak i u tako banalnim svakodnevnim stvarima kao što je pitanje kakav čaj skuvati. Ili, kako Gilbertova sestra ironično citira njihovu gospođu mamu: „Znaš, Rouz, u domaćinstvu moramo imati na umu dve stvari - prvo, da uradimo ono što treba; a drugo, da uradimo ono što je najprijatnije muškarcima u kući. Za žene je sve dobro.”

Eto onoga što je meni suština čitavog problema oko vaspitanja: ne može se podilaziti muškim potrebama čitavog života, jer to podilaženje i dopuštanje onoga što je najprijatnije muškarcima ne čini ništa sem što od tog čoveka napravi preraslo dete koje, ostavši na nekom infantilnom nivou, ne može da se odupre sopstvenim nagonima, te neprestano pothranjuje svoja zadovoljstva čak i kada su ona poročna i destruktivna. Samim tim, vaspitanjem ženskog deteta sa „povezom preko očiju”, onemogućuje joj se da zrelo sagleda životne prilike u kojima se nađe i samostalno načini pravi izbor, a ako i načini grešku i uvidi je, šta joj drugo ostaje, naviknutoj da ćuti i trpi, do da isto čini i sada, jer koga briga kako je njoj u braku, makar se udala (i time dostigla pun potencijal svog bića). Ne može se bez ikakvih granica, kao što se ne može ni sasvim sputano. Još uvek nisam roditelj, ali verujem da je jedan od najtežih roditeljskih izazova upravo pronalaženje te zlatne sredine.

Drugi glavni utisak, ne sasvim odvojen od prvog, je sledeći: ne može se boriti protiv stega patrijarhata dogle god su žene neki od njegovih najvatrenijih čuvara. Može se večno upirati prstom u pritiske i opresiju druge strane, ali moramo biti dovoljno zreli da sagledamo i nedopustivo ponašanje sa svoje strane. Naime, dokle god je žena koje svoje kćeri uče da svoj život podređuju najpre bratu, a zatim i svim ostalim muškim figurama u životu, i dokle god dečaci budu rasli sa verom u apsolutnu prevlast svoga bića, nema ni pomaka sa mrtve tačke. Nije ovde problem samo gospođa Markam sa svojim stavovima, ili bilo koja žena iz dalekog 19. veka; dokaza je dosta i u bližoj prošlosti (iz neposrednog okruženja znam za slične savete i kritike koje su „sebične” kćeri od svojih majki dobijale). Tek kada krenemo da vaspitavamo svoje kćeri da njihova vrednost leži u njima samima, a ne u tome kako njihovo biće može poslužiti suprotnom polu, kao i sinove da žensko nije njihov doživotni staratelj, bilo kao majka, sestra ili supruga, možemo se nadati da će izrasti generacije muškaraca koje će u ženama videti ravnopravne saputnike, a ne mašine za ispunjavanje sopstvenih potreba, kao i generacije žena sa dovoljno svesti o sopstvenoj vrednosti, da se ne osete predestiniranim slugama i čuvarima svojih nezrelih muških sinova, muževa, braće... Niti su sve žene toliko agilne, sposobne i inherentno pune vrline da vraćaju na pravi put zabludele muškarce (i sama En Bronte prikazuje i te kako nesavršene, u porok i nemoral ogrezle gospođe), niti su muškarci tako inherentno nesposobni da im je porebno čuvanje i ispravljanje. 

Helen je svakako bila žena koja je i sama patila od nekih sličnih iluzija, budući vaspitana upravo onako kako je i sama rekla da nikada ne bi vaspitavala devojčice. Njene reči ne dolaze niotkuda, već iz duboke spoznaje svoje pogrešne procene. No ono što nju izdvaja jeste njeno „ne”, koje je bilo tako bolno za viktorijansko društvo. Spisateljica Mej Sinkler je to vrlo slikovito predstavila: „Zalupljena vrata spavaće sobe Helen Hantington pred muževljevim nosom odjekivala su Engleskom viktorijanskog doba.” Interesantno, ali taj odjek kanda je zasmetao i autorkinoj sestri, Šarlot Bronte, koja je po Eninoj smrti sprečila štampanje novog izdanja romana. Je li razlog tome bila želja da se delo njene sestre ne blati opet u javnosti kao pri prvom izlaženju, ili su razlozi druge prirode, možda manje pohvalni po Šarlot - verovatno nikada neće biti utvrđeno. Na osnovu nekih pisama stiče se utisak da Šarlot nije verovala da je En uopšte bila kadra da se uhvati u koštac sa tako zahtevnom temom i oblikuje je umetnički uspešno. O tome kakva je En bila, mi ne možemo suditi, i svakako je da je njena rođena sestra u njen karakter mnogo upućenija. No, čak i najbliži često su skloni da nas, makar u nekim aspektima, pogrešno procene. Ako zanemarimo onu doktrinu odvajanja dela od autora koju prvo naučimo u školama pri tumačenju književnih dela, i za trenutak sagledamo ovaj roman kao produžetak Eninog bića, uz svo dužno poštovanje, moramo primetiti da su Šarlot možda promakle neke snage rođene joj sestre (ili je iz nekih razloga, ako ne i onih gorepomenutih kritičarskih, birala da ih javno zanemari; to mi sada ne možemo znati). I izvan umetnosti, En je i te kako umela da odbrani svoje delo i sebe, budući makar u tom pogledu onakav tip žene koji se ne libi da smakne sa sebe nametnute stege, što se posebno vidi u jednoj misli predgovora kojom ću i zaključiti ovaj post (jer posle toga se zaista teško može šta pametnije dodati):

    „Nastojaću da takve skromne darove koje mi je Bog podario primenim u plemenite svrhe; ako sam vičan da zabavim, pokušaću da to učinim, a kada smatram za shodno da izreknem neprijatne istine, uz božju pomoć, izreći ću ih, iako to može naškoditi mom imenu ili ide na štetu čitaočevog kao i mog neposrednog užitka.”

Između epizoda, iliti serije koje sam odgledala u skorije vreme (2. deo)

Ove nedelje nastavljam pregled nekih serija koje sam odgledala okvirno od početka karantina naovamo. 

Prošlu nedelju obeležile su izvanredne serije, sa bonusom njihovih izvanrednih špica. Ove nedelje biće manje špica, ali ništa manje kvaliteta što se samih serija tiče. Za razliku od prošle nedelje, kada je dominirala fikcija uz tek pomalo upliva istorijskog, ovonedeljni izbor jednim  delom potpuno crpe svoje sadržaje iz istorije (začinjene fikcijom, kao i uvek), i to dve mini-serije, dok onom drugom polovinom izbora jednom nogom ostajem u detektivsko-špijunskom (otprilike) žanru, a drugim zakoračujemo u komediju, i to još jednom kultnom serijom. Uz to, više je žena u ovom postu, a to je uvek plus (ako mene pitate).

Ubiti Iv (Killing Eve, 2018)

Ako smo kroz Šarlotu iz serije Vavilon Berlin mogli tek da nazremo kakvo je moglo biti žensko iskustvo u detektivskom svetu, Ubiti Iv je sasvim ženska priča, čiji scenario potpisuje Fibi Voler Bridž (najpoznatija kao autorka i zvezda serije Fleabag), nastao na osnovu serijala romana Vilanel Luka Dženingsa. Glavni „dvojac” ove serije čine inspektorka MI6 Iv Polastri i profesionalni ubica koja radi pod pseudonimom Vilanel, a pretežno za međunarodnu kriminalnu organizaciju čijim se razotkrivanjem jednim delom i bavi sektor za koji Iv Polastri radi. Međutim, od traganja za serijskim ubicom i nastojanja da se kriminalna mreža razbije, ova istraga prerasta u igru mačke i miša izmeđi Iv i Vilanel, u kojoj se uloge neprestano smenjuju, a koja ubrzo postaje opterećena iracionalnim međusobnim divljenjem, opsesijom i ne sasvim razjašnjenim, a ni zdravim emocijama. Onda kada u striktno profesionalno, poput oštrice noža, prodre sasvim lično, Ivina jurnjava za Vilanel (i obrnuto, Vilanelina za Iv) postaje mnogo opasnija i destruktivnija. Jedan od najjačih aduta ove serije, po mom mišljenju, jeste vrlo jaka glumačka postava, od Sandre Ou i Džodi Komer u glavnim ulogama i Fione Šou u ulozi jedne od vodećih obaveštajki MI6, uz ništa manje upečatljive sporedne muške likove (meni najinteresantniji Vilanelin mentor i takoreći očinska figura Konstantin, u izvedbi danskog glumca Kima Bodnije). Najviše pažnje privukla je definitivno glavna antagonistkinja Vilanel, koja je interesantnim spojem karakteristika osvojila publiku. Ona je duhovita i inteligentna, nepredvidiva, kreativna, vešta, lepa i moderna (stekla sam utisak da su njene kombinacije, kako je serija odmicala, postale zaseban aspekt serije, nešto kao u slučaju mode u seriji Seks i grad), uz to je i detinjasta, a često i neviđeno simpatična, uprkos (ili zahvaljujući?) svom bolno stereotipnom ruskom akcentu. U isto vreme, ona je apsolutni psihopata i sadista, hladnokrvna je i emotivno otupela, sa debelim prtljagom trauma iz detinjstva i najranije mladosti. Možda je upravo u tom jazu između konvencionalno shvaćene ženstvenosti i opasnosti koja se, opet konvencionalno, vezuje za muške likove, uhvaćena fascinacija publike. Je li u tome veća zasluga dobre scenaristkinje (koje su se nakon prve sezone smenjivale) ili dobre glumice? U ovom slučaju ne bih mogla da se odlučim. Samo veoma pažljiva i istinski dobra glumica mogla je da iznese sve one nijanse koje je scenaristkinja u njen lik utkala, naročito one prelaze u kome jedna lepa, luckasta Ruskinja svega jednim pogledom ili pokretom postaje sadista koji može da izazove svako moguće osećanje, sem simpaija. Možda je upravo zbog toga meni mnogo draži lik bila Iv, mnogo bliži i, moram reći, ljudskiji. Ali, ko god vam od likova bude prirastao za srce, u jedno sam sigurna - uz ovu seriju neće vam biti dosadno.

Gospođa Amerika (Mrs. America, 2020)

Ako bih ovu seriju okarakterisala kao priču o ženskom problemu, bojim se da bih sam problem suviše ograničila. Čini mi se da bih možda mnogo bolje opisala ovu seriju kao priču o društvu, ali ispričanu fokusom na jednu borbu koja nesumnjivo jeste ženska. Šira u opsegu nego one u prethodnim serijama, teža u svojim ishodima, nezavršena i dan-danas, ne samo na geografskom području iz koga je potekla, već i globalno. Reč je o borbi američkih feministkinja sedamdesetih i osamdesetih godina za ratifikaciju Amandmana o jednakim pravima (Equal Rights Amendment), čime bi i zvanično Ustavom Sjedinjenih Američkih Država bilo ukinuto diskriminisanje na osnovu pola. Protivteža ovome jeste reakcija na ovaj pokret, kampanja protiv amandmana, predvođena ni manje ni više ženama, sa američkom konzervativnom aktivistkinjom Filis Šlafli na njenom čelu. Kako je i sama serija zasnovana na istorijskim događajima, kao glavni likovi defiluju istorijske ličnosti (svakoj ženi posvećena je po jedna epizoda), pa se pored Filis Šlafli (Kejt Blanšet) pojavljuju i Glorija Stajnem (Rouz Bern), Beti Fridan (Trejsi Ulman), Širli Čizom (Uzo Aduba), uz pojedine fiktivne likove kroz koje se reflektuju moguće sudbine i tipovi uključeni u čitavu borbu (npr. Alis, Filisina prijateljica i jedna od antifeministkinja, u izvođenju Sare Polson). Apsolutnu dominaciju, ipak, ostvaruje Kejt Blanšet, iznevši na svojim plećima lik-paradoks, ako bih tako mogla da nazovem Filis Šlafli, militantnu predvodnicu antifeminističkog pokreta, braniteljku prava, tj. privilegije žene na njeno tradicionalno mesto u društvu, budući istovremeno sve ono protiv čega se borila - neumoljiva aktivistkinja koja je svoje istinsko mesto i ispunjenost našla van kuće i porodice, kao i brojne njene saborkinje. S druge strane, feministički pokret samo je u teorijskom smislu prikazan kao „pozitivna” protivteža, dok se ono što je bilo u praksi prikazuje bez ulepšavanja: razjedinjenost pokreta i nesloga oko onoga što treba da bude suština njihove borbe, gluvoća samog vrha za razlike među ženskim iskustvima uslovljene, recimo, rasnom pripadnošću, spremnost da se okreću leđa saveznicima, ukoliko to potencijalno može doneti druge koristi itd. Mnogi aspekti ove serije direktno usmeravaju svoje žaoke na savremenu američku istoriju i Trampovu eru (mada, ne zavaravajmo se, nije ovo samo američki problem), no i ako se zanemari ova dimenzija, ostaje nam jedna u prvom redu glumači fantastično ispričana priča o značajnom trenutku u razvitku (ili nazadovanju?) jednog društva.

Što se trivijalnosti tiče, da napravim vezu sa prethodnim postom gde sam ludela za špicama, Gospođa Amerika  takođe ima špicu vrednu pažnje (pogotovo ako ste se ikada zapitali kako bi zvučao Betoven u disko aranžmanu).

Veoma engleski skandal (A Very English Scandal, 2018)

Opet jedna mini-serija (od svega 3 epizode) zasnovana na istorijskim događajima, no u svoj svojoj kratkoći veoma neobična i interesantna. To verovatno proističe iz specifičnosti samog događaja na kome je ova serija zasnovana; naime, veoma engleski skandal na koji referiše naslov tiče se sudskog procesa protiv vođe Libelarne partije Džeremija Torpa (Hju Grant) zbog pokušaja ubistva svog bivšeg ljubavnika Normana Džosifa (Ben Višo), koji je pretio da njihovu vezu iznese u javnost. Kroz tri epuzode obuhvaćen je širok vremenski period, počev od upoznavanja ovog političara i mladog pripadnika radničke klase u vreme kada je homoseksualnost i dalje bila protivzakonita, pa sve do kulminacije tokom sudskog procesa nešto kasnije, kada se već može pratiti nešto otvorenije prihvatanje pripadnika gej populacije u društvo. Sama tema jeste prilično kompleksna i dosta je usko isprepletena sa problemom klasnih raslojavanja i privilegija u Engleskoj, no koliko god ta tema bila teška, način na koji je ona posredovana odlikuje se neuobičajenom lakoćom. Likovi su često na ivici karikatura, pojedini postupci i situacije apsurdni do granice neverovatnog, a vremenski skokovi i čitav tok priče, uz adekvatnu muziku, čine da sve s vremena na vreme zaliči na kakvu baletsku predstavu. Sve to ispresecano je momentima ozbiljnosti, pred gorkim rečima i činjenicama u skladu sa glavnim problemom serije, koji drukčije nisu ni mogli biti posredovani i koji su, sa gotovo komičnom pozadinom, još bolnije zadirali pravo u srž. Najveći adut ove serije, po mom mišljenju, je predivni Ben Višo, koji je u savršeno otelotvorio mladićku živahnost i kicošku neozbiljnost, ranjivost i nezaštićenost, ali i neverovatnu snagu, inteligenciju i nepokornost. I upravo zbog tih prelaza, iz komičnog i apsurdnog, karikaturalnog, u ono bolno i duboko tragično, kao i načina na koji su oni izvedeni, ovu seriju vredi pogledati. I zbog Bena, naravno.

The Office UK (2001)

Ova će serija, bogme, ostati na engleskom jer mi je nekako teško da prevalim preko jezika, a i preko prstiju, naš prevod U kancelariji. Upravo zbog tog prevoda mi je umalo promakla, pa sam tek pažljivijim kopanjem po HBO GO arhivi shvatila koja je to serija zapravo i iskoristila priliku da je napokon odgledam. Napokon, jer namera da se upoznam sa ovim fenomenom proističe na prvom mestu (slično Tvin Piksu), iz njenog kultnog statusa, sa obe strane okeana, i u britanskoj originalnoj, i u potonjoj američkoj varijanti. Uz to, nije bilo teško „prodati” mi nešto sa Rikijem Džervejsom kao autorem i u glavnoj ulozi. Sama komedija ima formu pseudodokumentarca (mockumentary) i prati događaje u firmi za prodaju papira u engleskom gradu Slau. Centralno mesto zauzima upravnik ogranka ove firme Dejvid Brent (Riki Džervejs), čovek na pragu krize srednjih godina, koji TV ekipi pokušava da proda sliku o sebi dijametralno suprotnu onoj koju njegovi podređeni o njemu imaju, te se svaki njegov pokušaj da ispadne duhovit, vešt, voljen i otvorenog uma završava neviđenim blamom. Pored njega, tu su i drugi likovi, svi u upečatljivim glumačkim izvedbama (Martin Frimen, Mekenzi Kruk, Lusi Dejvis itd.) koji bi se mogli okarakterisati kao „stalna mesta” svake kancelarije: od uobraženih ulizica preko vrednih, ali ispraznim poslom u pojam ubijenih i smorenih radnika, sve do naduvenih prostaka i bukadžija. Ono što je svim likovima zajedničko, jeste možda čak i prenaglašena običnost i svakodnevnost, koja bi ih u svakoj drugoj situaciji možda učinila apsolutno nepodobnim za bilo kakav narativ, kao i neka vrsta svesne ili nesvesne neprilagođenosti sredini u kojoj se nalaze, bilo na nivou nekih potisnutih ambicija, bilo na društvenom nivou. Ovakva karakterizacija, pa i izbor pseudodokumentarne forme, uslovili su nešto preciznije žanrovsko određenje kao tzv. krindž komedije, koja bi se po srpski mogla definisati kao komedija kojom umesto smeha dominira transfer blama. Nema onog nakalemljenog smeha gde je on zaplaniran, na koji smo navikli u sitkomima, a nema ni smeha unutar priče same, pa čitava neprijatnost biva utoliko naglašenija. Zbog toga možda i jeste malo teže ući u seriju, nakon dominacije nešto vedrije komike u većini popularnih ostvarenja (nisam gledala, ali sam čula da je američka verzija malo ublažila to životno sivilo, koje Englezima nije tako mrsko). Ali kada se adaptirate, smešno u ovoj seriji počinje polako da isplivava na površinu. Takođe (znak dobrog pisanja i podjednako dobre izvedbe), kada to smešno počne da se ljušti, otkriva se tužna suština ispod, i ona se oseti jednako jako kao i blam koji delite sa likovima od prve epizode. Sama serija, premda možda i nije po svačijem ukusu, nije teška za savladavanje (po 6 polučasovnih epizoda u dve sezone, plus dvodelni božićni specijal). Američka verzija je opširnija, nešto drugačija u tonu, ali po mnogim svedočenjima ništa manje kvalitetna. Možda i njoj u nekom trenutku dam šansu; što se britanske verzije tiče, moram reći da je kod mene opravdala svoj status.

*

Ovim iscrpljujem spisak serija koje sam u ovoj godini, a pretežno u toku karantina odgledala. Trenutno pravim pauzu sa serijama, premda ne mogu reći da nisam u procesu savladavanja još jedne. Trenutno sam stala tačno na polovini ozbiljno dobre serije La casa de papel, završivši prve dve sezone koje sačinjavaju njen prvi deo. Preda mnom je i drugi deo, no čitavo gledanje ove serije je proces (između ostalog i zbog toga što je neviđeno zarazna, pa svakako njoj imam da zahvalim i za određenu količinu neispavanosti u periodu intenzivnog praćenja), tako da će on malo sačekati. Izvan toga, mogla bih reći da je došlo do određenog zasićenja. Odgledala sam većinu serija koje sam duže vreme nameravala, pa i preko toga. Sada se polako vraćam knjigama, a serije će opet dobiti neko svoje mesto, sasvim sigurno, samo treba da se prepustim nekoj dovoljno interesantnoj.

Do tada, tu je duga lista filmova koje valja pogledati, i nikad konačna lista za čitanje, čijem se savladavanju ponovo posvećujem i, ako ćemo iskreno, ponovo radujem. Ima kod mene mesta za priče u raznim oblicima i svi će jednom doći na red. Samo je bitno naći balans.

Između epizoda, iliti serije koje sam odgledala u skorije vreme (1. deo)

Kada čitanje ne ide onako kako se zamislilo, glad za pričom može se i drukčije utoliti.

Evo nas u jeku trećeg talasa korone (ili ovo beše drugi talas, ili pak treći pik prvog talasa? Ne znam, ne držite me za reč, pogubila sam malo konce ove epidemije), a kraj se i ne nazire. Pre skoro osam meseci kada je sve ovo počelo (a subjektivni osećaj je da sve traje već minimum godinu dana), zatvoreni svako u svoju verziju karantina, pravili smo spiskove knjiga za čitanje, serija i filmova za gledanje, tražeći načine da skrenemo misli sa onoga što se događa napolju i da prekratimo višak slobodnog vremena. Što se mene lično tiče, plan je bio da sate u kojima nisam bila upletena u „čari” onlajn nastave provedem nadoknađujući neka propuštena književna dela, no to se baš nije sprovelo u delo onako kako sam zamislila. Čitala jesam, ali polako, bez žurbe i pritiska, sa uživanjem i ne svakog dana. Novi džepovi slobodnog vremena ispunili su se drugim aktivnostima i nekim novim hobijima, a čitav fokus prebacio se na očuvanje zdravlja, kako fizičkog, tako i mentalnog. Tada i dalje upletenoj u neke lične borbe sa kojima sam se uhvatila u koštac pre nego što je korona sve, ako ne zaustavila, a ono makar prilično usporila i otežala, ta vrsta brige o sebi bila je neophodna, pa je i stres oko toga da li sam ispunila dnevnu kvotu pročitanih strana i da li ću do kraja godine ispuniti svoj Goodreads izazov bio apsolutno nepotreban.

Nasušna potreba za narativima, međutim, nije se ugasila. Svima nam je i u normalnim okolnostima, a nekmoli ovakvim kakve su sada, potrebno da se s vremena na vreme prepustimo pričama. Kao što mu je potrebno da diše, jede, spava, da se kreće i komunicira sa drugima, čoveku trebaju priče, upravo u onom smislu u kome je Andrić u svojoj besedi O priči i pričanju govorio. S tim što u današnje vreme (moram reći nažalost), retko se okupljamo kao nekada i razgovaramo, pričamo jedni sa drugim i jedni drugima, „ljudi ljudima”, ko što je Andrić kazao. Od usmene reči sa kojom se počelo, pričanje je poprimilo brojne nove oblike. Priče se danas pričaju na mnogo raznih načina i kroz različite medije, a njihova dostupnost veća je nego ikada. Meni se u periodu izolacije, između onih knjiga koje sam čitala polako i s merakom, pažnja sa papira preselila na ekran, te sam od februara do sada odgledala više serija nego u prethonih deset godina. Ovo, verovali ili ne, nije preterivanje. A kako ja ne volim da diskriminišem narative na osnovu medija kojim su posredovani (zašto bi dobra serija bila manje poštovana od dobre knjige?), smatrala sam da je krajnje logično da o tome nešto napišem i na blogu.

U ovom i narednom postu, dakle, daću jedan kraći (koliko je to moguće meni ovako glagoljivoj) pregled serija koje sam odgledala, pa možda nekome skrenem pažnju na nešto što bi mu bilo zanimljivo.

Mladi papa (The Young Pope, 2016)

Odgledan negde u februaru, Mladi papa ne potpada baš pod period karantina, ali svakako je sa njim otpočelo moje ovogodišnje putovanje kroz serije. Tek površno upoznavanje sa radnjom bilo je dovoljno da u meni probudi interesovanje, ali i uprkos tome što sam već nešto znala o seriji, ušla sam u nju bez nekih očekivanja. Pa ipak, i bez njih, ostala sam nekako zatečena, i to na prvom mestu njenom razigranošću u pristupu temi. Vatikan Paola Sorentina ima sve što može da se zamisli u vezi sa Vatikanom: kardinale fiksirane na moć, opsednute profanim, sklone spletkama i podvalama, a tu su i sva raskoš i teatralnost. Istovremeno, u svoj toj teatralnosti taj Vatikan je tako ljudski i trivijalan, čak komičan, da sve ostale predstave Vatikana na koje smo u filmovima i serijama, svakako i književnosti, navikli, uvijenog u misteriju i dogmu, deluju pomalo dosadno i neinventivno. Takođe, taj Vatikan ima i svog novog papu, mladog (za tu funkciju svakako) Amerikanca Lenija Belarda, zvanično papu Pija XIII (u izvođenju Džuda Loua, za koga sam ja, iz nepoznatih razloga, tek ovom prilikom primetila kako je fenomenalan glumac). On je dakle mlad, uz to i lep i zgodan, šarmantan, neuobičajeno duhovit, no pored toga on je i do srži konzervativan, ogrezao u dogmu, nepopustljivo zatvoren i neosetljiv, suštinski dečak zarobljen u telu odraslog muškarca, pritisnut traumom deteta kog su roditelji napustili. Malo je reći da dolazak jedne ovakve ličnosti na čelo katoličke crkve u potpunosti poremeti dotadašnji način funkcionisanja i Vatikana kao države, i crkve kao institucije, i među njenim slugama i među vernicima. Kako se ona menja sa Pijem XIII na čelu, i kako se (i da li uopšte) Pije XIII/Leni Belardo menja u njoj i jeste jedna od dominantnih narativnih linija ove serije. U potpunosti fokusirana na lik, kako glavni, tako i na brojne, ništa manje vešto izgrađene sporedne likove, ova je serija možda sporija nego što bi se to svidelo ljudima koji vole da se u serijama iz scene u scenu nešto događa, što će ih vući da gledaju ili, kako bi se to moderno reklo, bindžuju epizodu za epizodom. Ova serija to pruža tek „na kašičicu”, puštajući nas da užitak tražimo u postepenom upoznavanju likova, razumevanju njihovih postupaka spajanjem tački koje nam se kroz priču otkrivaju. 

Takođe, ova je serija nosilac jedne od onih špica koje duh čitave serije sažimaju u sebe, i koje se, stoga, ne preskaču.

Tvin Piks (Twin Peaks, 1990)

Za Tvin Piks mi nije bilo potrebno previše razloga za gledanje. Ova serija ima već dovoljno kultni status (uz pohvale meni lično bliskih ljudi koji su je gledali) da sam bila sigurna da joj u najmanju ruku treba pružiti šansu. No, sa Tvin Piksom napravila sam jednu grešku koja je umalo dovela do toga da nakon prve epizode odustanem od nje. Naime, seriju sam počela da gledam sa potpuno pogrešnim očekivanjem - da je preda mnom klasična krimi serija sa glavnim problemom uobličenim kroz misteriju - Ko je ubio Loru Palmer, gradsku lepoticu i miljenicu, dete za primer? Ono što me je zateklo jeste rasut narativ i gomila likova od kojih se ne zna ko se bizarnije ponaša. Zaista, kao da neko pravi gadan eksperiment sipajući u pijaću vodu neku tešku drogu, pa se svi stanovnici Tvin Piksa ponašaju kao da nisu sasvim „u vinklu”, što bi se reklo. Da ipak nije neko nešto sipao u pijaću vodu Tvin Piksa već da su svi likovi najblaže rečeno pomalo luckasti vidimo kada na scenu stupi i detektiv Dejl Kuper, koga je FBI poslao ne bi li povezao ubistvo Lore Palmer sa drugim još nerazrešenim ubistvima. Pri prvom susretu sa metodama ovog ljubitelja dobre crne kafe i pite s višnjama, koje su sve samo ne klasične naširoko priznate forenzičke metode, shvatate da je čitav svet ove serije pomalo iščašen, i meni lično je u početku to bilo teško da pratim. Ali ostala sam uporna i nakon nekoliko epizoda, podstaknuta nekim naizgled potpuno nevažnim momentima u zapletu, svu tu začudnost sam prihvatila kao potpuno legitimni deo sveta priče Dejvida Linča, i više mi nije ni najmanje smetala. Štaviše, kada se dogodio taj „klik”, apsolutno sam se zaljubila u seriju i sve što je sačinjava. Doduše, kako je odmicala, a glavni zaplet počeli da smenjuju neki drugi rukavci, sama priča je počela da deluje malo razvučena i, da se ne lažemo, dosadnjikava. Kraj, međutim, uvrnut kao i čitava serija, opravdao je njen tok i sve bi bilo mnogo, mnogo bolje da je nastavak priče usledio. To se, pri prvom emitovanju, zbog opadajuće gledanosti (verovatno zbog potonje razvodnjenosti priče), nije dogodilo i serija je ukinuta. U 2017 izašla je i treća sezona, koja se nastavlja na priču koja je prekinuta, sa vremenskim razmakom od 25 godina. Nju još uvek nisam gledala, kao ni film Fire Walk With Me, koji je predstavlja pretpriču glavnoj seriji, što ne znači da u nekoj budućnosti neću. Ipak, verujem da će osnova od koje se krenulo, original dakle, ostati favorit. Ipak, teško je pobediti taj prelaz od neverice da je neko pristao da snimi seriju sa takvim likovima i bizarnostima, čak i besmislicama, do potpune „navučenosti” na iste te besmislice.

A pošto se već sa prethodnom serijom počelo sa interesantnim špicama, Tvin Piks sasvim sigurno ima jednu od najdivnijih uvodnih tema od svih serija koje sam gledala.

Tabu (Taboo, 2017)

Tabu je još jedna serija koja je prekratila moje karantinske dane, tamo negde početkom aprila. Kako je ona došla na dnevni red? U nekom članku ili intervjuu, ne sećam se tačno gde, povučena je paralela između Tabua i Senki nad Balkanom. Pomislih tada u sebi: „Dopale su mi se Senke, vredelo bi dati ovoj seriji makar šansu.” To sam i učinila kada nisam bila sasvim sigurna šta bih sledeće gledala, a uz to mi se učinila savršenom za zajedničko gledanje sa momkom sa kojim se moj, premda smo mnoge serije odgledali zajedno, filmsko-serijski ukus ne poklapa sasvim (primera radi, istovremeno sa Tabuom predložila sam da gledamo i The Office UK i došlo se do zaključka da ću tu seriju ipak sama završiti). Tabu je, međutim, ispunio očekivanja. Sada, što se tiče spominjanih sličnosti sa Senkama nad Balkanom, mogla sam da razumem na šta se mislilo kada se o njima govorilo, iako je po mom mišljenju, ta sličnost krajnje površna. Reč je konkretno o estetici ružnog, onako kako je u Senkama primenjena, recimo, na prikaz Jatagan Male - čitav Tabu je „umiven” tom estetikom. U svim drugim aspektima ovo je potpuno drugačija serija, i to ni na koji način ne umanjuje njen kvalitet. Priča se fokusira na Džejmsa Dilejnija (Tom Hardi) koji se posle smrti oca vraća u Englesku, nakon godina provedenih u Africi. U sredinu ispunjenu traumama i nerazrešenim, prestupima raznih vrsta opterećenim odnosima, on donosi nove, isključivo svoje, u tuđini stečene demone. Komad zemlje u američkim kolonijama koji nasleđuje od oca uvlači ga u sukob sa moćnim neprijateljem, Britanskom istočnoindijskom kompanijom, a ujedno i sa Britanskim carstvom u jeku ratova za nezavisnost SAD-a. Kada sada razmislim o seriji i razlozima zbog kojih mi se svidela, kao možda najsveobuhvatniji ističe se, po mom mišljenju, apsolutni sklad između onoga što čini priču i toga kako je ta priča oblikovana. Ta estetika ružnog dala je savršen prostor da se tama u likovima i onome što se događa ispolji (paradoksalno) u svom punom sjaju. Čak su i oni lepi činioci priče (divna Džesi Bakli), nekako mračno, senkovito lepi, a Tom Hardi prosto pleni u svojoj, možda nekim stereotipima malo opterećenoj, ali svakako nimalo lakoj ulozi. Navodno, ova serija od 8 epizoda trebalo bi da dobije i svoju drugu sezonu, što se, što zbog gustog rasporeda autora i glumaca, što zbog čitave situacije sa kovidom, još uvek nije ostvarilo. Kad god se to bude dogodilo, ja ću je sasvim sigurno gledati.

A ovu neočekivanu temu sa špicama u postu bi prosto bilo gre'ota prekinuti i ne podeliti i čarobnu uvodnu kompoziciju Tabua.

Vavilon Berlin (Babylon Berlin, 2017)

Kada sam već spomenula Senke nad Balkanom, evo jedne nemačke serije sa kojom se može uspostaviti bezbroj paralela, i to u toj meri da sam pomislila da je tu moralo biti nekih ugledanja. Sličnosti su zaista brojne, u pogledu estetike, nekih narativnih momenata, strukture epizode, pa ta sumnja i nije bila neopravdana, ali onda sam videla da su se obe serije pojavile u praktično isto vreme i sumnje su iščezle. S obzirom na to koliko se produkcija serija poslednjih godina razvila, a samim tim se i žanrovi transformisali i utvrdili, obogatili nekim novim i savremenim trendovima, nije ni čudo da se sličnosti već pojavljuju (dobro je da su to i dalje mahom kvalitetna ostvarenja; pitanje je koliko će proći dok ne dođe do zasićenja i svojevrsne „iznošenosti” žanra). Dakle, u pitanju je krimi serija rađena u neonoar stilu i prati inspektora Gereona Rata, veterana iz Prvog svetskog rata ophrvanog postrumatskim stresnim poremećajem, koji radi u odeljenju za moralne prestupe berlinske policije. Jureći kompromitujuće filmove određenih političkih glavešina po nalogu svog oca, biva uvučen u zavrzlame višeg reda: one unutrašnje državne, između komunista (sa svim njihovim onovremenim frakcijama) i konzervativaca, sa sve jačim prisustvom nacista, tada i dalje sporednih igrača na političkoj sceni, pa čak i one međudržavne, sa neizostavnim Sovjetima koji su, čini se, ganjajući po Evropi svoje neprijatelje, partijske i nepartijske, uspevali u svakoj državnoj čorbi da budu mirođija. Neminovno, u svemu tome svoj udeo ima i podzemlje, a nailazeći krah berze, te i prenapregnutost hedonizma Vajmarske Republike adekvatno oslikavaju atmosferu narastajućeg pritiska u loncu koji će eksplodirati u Drugi svetski rat. Ova atmosfera na fin način je začinjena nekim savremenim stilskim rešenjima, ali sa dovoljno mere da to ne smeta i ne ugrozi prikaz jedne veoma specifične ere, od sjajnih noćnih klubova i kabarea, do ruiniranih kvartova u kojima stanuje siromaštvom pritisnuta radnička klasa. O tome kako je serija snimljena mogu samo da napišem da sam više od jednog puta morala da pauziram gledanje ne bih li se još koji trenutak divila lepoti pojedinih kadrova. Uz to, umesto mladog i forenzički u dlaku potkovanog partnera kakav je Stanko Pletikosić u Senkama, partner inspektoru Ratu je mlada flaperka Šarlota, koja iz bedne egzistencije u kakvoj je živela nemačka radnička klasa u tim godinama, nastoji da se zasvagda izvuče postavši prva inspektorka za ubistva, tako da je ova priča bogatija i za jedan ženski ugao, sa svim teretima koji on može nositi.

I da završim ovaj post špicom, kada se već krenulo tako. Špica ove nemačke serije, možda ne tako draga kao prethodne, u potpunosti obuhvata atmosferu serije, prigušeno napetu i treperavu, vizuelno kao isečenu sa trake nekog nemačkog međuratnog filma.