3/12: Ogledi (Mišel de Montenj)

„Dobronamerna je ova knjiga, čitaoče. Na znanje ti daje, odmah s početka, da ništa drugo nisam imao na umu, dok sam je pisao, do privatne i porodične svrhe. Nisam mislio ni tebi da koristim niti sebe da proslavim. Moje snage nisu dorasle takvoj nameri. Namenio sam je svojim rođacima i prijateljima za ličnu upotrebu, da bi mogli kada me izgube (što će im se uskoro i desiti) u njoj ponovo da nađu neke crte moje naravi i mojih sklonosti, i da na taj način sačuvaju potpunije i življe sećanje na mene. [...] Prema tome, čitaoče, ja lično sam predmet svoje knjige: nemaš razloga da u dokolici traćiš vreme na tako beznačajnu i beskorisnu sadržinu. Zbogom, dakle: u Montenju, prvog marta hiljadu petsto osamdesete.”

Ponekad mi se čini da je savremena književnost svojim delimičnim udaljavanjem od ovakvih starinskih posveta i uvoda umnogome oštećena. Ima nečeg toplog, gotovo razgovorno intimnog, u ovome - čitaoče - što odmah stvara iluziju neke veze sa piscem, naročito pojačanu svešću da nije u pitanju fiktivno delo, već jedna od najpoznatijih zbirki eseja, ako ne i najpoznatija (budući zvanično prva). Takođe, datum na samom kraju - 1. mart 1580. navukao mi je osmeh na lice: za „martovski” klasik izabrah delo originalno objavljeno marta pre 439 godina. Beznačajno za moje čitanje, ali simpatično.

*

Sa imenom Mišela de Montenja i njegovim najpoznatijim dostignućem upoznala sam se verovatno negde na prvoj godini, na predmetu Tumačenje književnog dela, mada je moguće da sam nabasala na njega i ranije. Bilo kako bilo, još onda se u meni rodila želja da pročitam njegove eseje i da moje znanje o postanku ove forme ima nešto jaču potporu od papagajskog ponavljanja fraze preuzete iz literature da se ocem eseja smatra francuski filozof Mišel de Montenj. Kada sam krajem prošle godine sastavljala listu klasika za ovaj moj kvazipoduhvat, pomislih kako je ovo savršena prilika da se latim njegovih eseja.

I tako, odem ja do biblioteke, zatražim Montenjeve Oglede i donosi mi bibliotekarka crveno izdanje Reč i misao i ja se obradujem - nije opširno, dakle krajnje je savladivo uz ostale obaveze koje sam imala u martu oko nastave. Međutim, pri prvom pogledu na sadržaj nešto kasnije, počeh da uviđam da u rukama zapravo držim izbor i da je možda trebalo informisati se malo podrobnije o njegovim esejima i njihovom obimu. Ispostavilo se da je Montenj, ako sam ja dobro razumela, svoje Oglede originalno objavio u tri izdanja (pre svega zbog dopuna koje je vršio), a da je najsveobuhvatniji prevod kod nas izašao u izdanju Srpske književne zadruge u dva toma na preko hiljadu strana. Tu se u meni javila dilema - da li da kopam po bibliotekama u potrazi za integralnim izdanjem ili da se zadržim na izboru. Da li će to onda biti hvatanje krivina i izneveravanje inicijalnog povoda za uvrštavanje ovog klasika na listu? Onda sam se ipak dozvala pameti i setila da suština moje želje da čitam Montenja nije da pročitam svako slovce koje je ikada napisao, već da se upoznam sa onim delom njegove pisane zaostavštine koji se smatra začetkom esejističke forme. Da se napijem vode sa izvora, da tako kažem. Izbor eseja, uz poverenje u priređivača (u ovom izdanju to je bio Vuk Milatović), na sasvim adekvatan način ispunio bi moju želju. S druge strane, otpočinjanje potere za sveobuhvatnim izdanjem a zatim i hvatanje u koštac sa njim, bez sumnje pretvorilo bi ovaj izazov u glavobolju, a to je poslednje što sam želela. Dakle, izdanje iz edicije Reč i misao poslužiće svrsi.

Pre nego što krenem o svojim utiscima vezanim za ovu zbirku, da predstavim kratko autora. Mišel de Montenj bio je francuski mislilac, pisac i političar iz šesnaestog veka, što bi njegovo delo smestilo u period humanizma i renesanse, no rensansnim čovekom Montenja ne čini puka pripadnost određenom vremenu. Poreklom iz ugledne porodice, kao dete dobio je izvanredno latnsko obrazovanje, da bi se kasnije usmerio ka pravnim naukama, što je potom odredilo i njegov javni život (u jednom periodu bio je čak i gradinačelnik Bordoa). I premda je za života najviše bio uvažavan kao političar, istorija ga najčešće spominje zbog onog dela života koji bi se mogao podvesti pod intimni. Naime, 1571. (dakle, sa 38 godina starosti) povukao se iz javnog života i posvetio usamljeničkom i predanom radu čiji će plod biti njegova zbirka eseja, kod nas prevedena pod naslovom Ogledi (prvi put  su, inače, objavljeni 1580). Upravo ovim svojim delima, odnosno formom u kojoj je izlagao svoje mišljenje na najrazličitije teme, Montenj je stekao „titulu” oca eseja, koji bi se, grubo rečeno, mogao objasniti kao vrsta koja podrazumeva naučni pristup prilikom obrade određene teme, međutim sa jakim uplivom autorskog stava povodom date teme. U suštini, mnogo fleksibilnije i prijemčivije od suve nauke, premda sa jakim uporištem u naučnom načinu razmišljanja.

U tom smislu i Montenj je vrlo jasan, kao što se iz gorenavedenog citata može videti - ja lično sam predmet svoje knjige. Što je rekao, to je i ispunio, sastavivši zbirku eseja koja se i dan-danas smatra jednom od najuticajnijih (u dobroj meri njegova je misao oblikovala velikane poput Šekspira, Voltera, Ničea, a o njegovom značaju svedoči i to da je bivši francuski predsednik Fransoa Miteran na svom zvaničnom predsedničkom portretu uslikan kako drži primerak Ogleda). No od čega se ta zbirka sastoji? Kao što napisah, a i Montenj sam, pa nam tu nema mnogo mesta za sumnju, Ogledi predstavljaju skup autorovih izlaganja na različite teme, pri čemu se Montenj lično zabavlja sopstvenim razmišljanjima i stavovima, ne ispuštajući ni u jednom trenutku iz vida ono što su antički učenjaci pre njega o tim temama imali da kažu (obilno ih i citirajući), uz dosta oslanjanja i na neposredno životno iskustvo. Sve ovo Montenj oblikuje stilski veoma pitko i zanimljivo, pa se u neku ruku samom čitanju može prići i kao svojevrsnom razgovoru sa autorom. Tako sam, makar, ja učinila, te mi esejisanje nije teško palo, mada verujem da je tome doprinela i činjenica da ove eseje nisam čitala sa namerom suviše dubokog izučavanja Zato i neću previše ulaziti u pojedinosti vezane za filozofsko rastapanje njegove misli.

Dugo sam, naime, razmišljala kako ću pisati o ovom klasiku, budući da nemam neku narativnu nit za koju bih se mogla držati kao što mogu sa fikcijom, i na kraju sam odlučila da bi možda bilo najbolje da, pored nekog svog opšteg utiska o esejima iz ovog izbora, navedem nekoliko probranih citata od onih koje sam izvukla. Ukoliko vam se dopadne ono što pročitate ovako „na kašičicu”, od srca preporučujem da u nekom periodu svog života svratite do Montenjevih misli, ako ne kompletno, makar kroz izbor (kao ja) ili pak pojedinačno. Ako čitav poduhvat ne shvatite suviše ozbiljno, već kao svejevrstan vid upoznavanja sa čovekom, možete se čak i zabaviti. A Montenj je nepresušni izvor tema za ovakve ko bajagi razgovore i u svojim esejima piše o svačemu. Bukvalno svačemu: od razmatranja ozbiljnih tema kao što su dobro i zlo, prijateljstvo, usamljenost, preko njegovih stavova o odnosu roditelja i dece (na primer, nije verovao u efektivnost fizičkog kažnjavanja), pa sve do deljenja svojih muka sa kamenom u bubregu i odavanja prizanja rođenim gustim - brkovima (esej O mirisima):

„Oni odaju mesto odakle dolazim. Oni prisni, sočni, oblaporni i vlažni poljupci u mladosti negda bi se za njih prilepili i posle se zadržali po nekoliko sati.”

Veličanstvo trivijalnosti. ❤

U ovim esejima dolazi na najlepši mogući način do izražaja učenost jednog čoveka. Neverovatno je njegovo poznavanje antičkog nasleđa, što se da videti i kroz brojne citate kojima ili ilustruje svoje stavove, ili ih, jednostavno, navodi kao mnogo bolji izraz onoga što želi reći, a o njegovim čitalačkim navikama možete nešto više saznati u eseju O knjigama (ili, kako sam ga ja krstila - Montenj preporučuje). Zanimljivo je saznati i da je on imao naviku koju bi možda trebalo svako jednom da usvoji, jer je jedina i razumna - ne libi se da prekine čitanje onih knjiga koje su mu dosadne i naporne, vraćajući im se sporadično i u časovima dokolice. S druge strane, dokolica takođe dobija sopstveno mesto, budući, po Montenjevom mišljenju jedna od najpogubnijih pojava za čovekovu dušu, dok je samoća, tj. svesno osamljivanje jedna od najlekovitijih navika koju čovek može steći:

„Mi imamo dušu koja se može okretati ka sebi; ona sebi samoj može praviti društvo; sposobna je da napada, i da se brani, da prima i da daje, ne plašimo se da ćemo u takvoj samoći začamati od dosadne dokolice: in solis sis tibi turba locis (u samoći budi sam sebi ceo svet).” (O samoći)

Šta su ovi eseji drugo, ako ne pokazatelj kako jedan čovek može, poniranjem u sebe samog, stvoriti delo koje će uticati na sam način na koji čovek misli i svoje misli izražava?

No, da budem potpuno iskrena, nisu Ogledi baš uvek tako lagani za čitanje. Ume Montenj da žacne pokojim onovremenskim pogledom na žensku prirodu i ženski karakter, ume malo i da pretera govoreći o sebi. Neku vrstu zasićenja predstavljao je za mene esej O samouverenosti, iako sam uspevala da ga s vremena na vreme ispratim i „saslušam”. U sledećem eseju (O kajanju), zapušio mi je usta zbog te zamerke: „Ako se svet žali što odviše govorim o sebi, ja žalim što on čak i ne misli o sebi.” Touché.

Ali da ja ne dužim dalje, evo nekoliko citata od onih koje sam izvukla iz ovog izbora.

„Duša koja nema određeni cilj zaluta, jer, kao što kažu; biti svugde znači ne biti nigde.” (O dokolici)

„Bogatstvo nam ne donosi ni dobro ni zlo, ono nam samo pruža građu i seme, koje naša duša, moćnija od njega, usmerava i primenjuje kako njoj godi, pošto je ona jedini uzrok i gospodar svoje sopstvene sreće ili nesreće.” (Da vrednost dobara i zala zavisi velikim delom od mišljenja koje o njima imamo)

„Ako me skole da kažem zašto sam ga voleo, ja osećam da se to može izraziti samo ako odgovorim: 'Zato što je on bio on, zato što sam ja bio ja'.” (O prijateljstvu)

„Čak i kada bih mogao da ulivam strah, mnogo bih više voleo da nadahnjujem ljubav.” (O ljubavi očeva prema deci)

„Postoji zacelo u nama nešto kao samoodobravanje što dobro činimo, koje nas raduje, i nekakva plemenita ponositost koja ide uz mirnu savest. Poneka neustrašiva poročna duša možda i može sebi donekle da obezbedi spokojstvo, ali onu ugodnost i ono zadovoljstvo sebi pribaviti ne može.” (O kajanju)

 „Teže je tumačenje tumačenja nego tumačenje stvari, a više ima knjiga o knjigama nego o bilo kom predmetu; mi ništa drugo i ne činimo, već se samo uzajamno objašnjavamo.”

„Sve vrvi od komentara; u autorima je velika oskudica.”

„Grdne li smo lude: 'on je proveo svoj život u dokolici, kažemo mi, ništa danas uradio nisam'. - Kako, pa zar niste živeli? Ovo je ne samo osnovno već i najčasnije vaše zanimanje.” (O iskustvu). 

I verovatno meni omiljeni, iz istog eseja kao i prethodna tri: 

„Čovek koji ume pravilno i pošteno da uživa u svom biću apsolutno je i gotovo božanski savršen. Mi hoćemo drugi položaj zato što ne umemo da uživamo u svom, i mi izlazimo iz sebe zato što ne znamo kako je u nama. Prema tome, uzalud nam je peti se na štule, jer i na štulama valja hodati sopstvenim nogama. I na najvišem prestolu sveta ipak sedimo samo na svojoj zadnjici.”

Valja vazda imati to na umu.

*

U aprilu sam čitala Stakleno zvono Silvije Plat. Što bi rekli na vestima - uskoro opširnije.