Странице

29.01.2018.

Bleda vatra (Vladimir Nabokov)

delfi.rs
Ako se po prvoj kompletiranoj knjizi čitalačka godina poznaje, onda mi svakako neće biti dosadno.

O Nabokovljevoj Bledoj vatri  pre početka čitanja nisam znala mnogo, osim toga da je u pitanju postmodernistički roman sa specifičnom formom. Ali čak i da je moje predznanje bilo šire, ne verujem da bi me pripremilo za avanturu kakvu je predstavljalo čitanje ove knjige. O čemu je zapravo reč? 

Spomenuta forma romana prva je prepreka koju treba savladati, tj. sa kojom se treba uskladiti kako bi čitanje počelo da teče. U pitanju je roman koncipiran kao izdanje poeme fikcionalnog pesnika Džona Šejda sa predgovorom i komentarima njegovog prijatelja, a ujedno i pripovedača Čarlsa Kinbota. Nema tu nekakve velike filozofije, pred čitaocem se bukvalno nalazi knjiga kakvu biste očekivali ukoliko biste sa police knjižare ili biblioteke odabrali neko pesničko delo, uključujući predgovor i komentare na pesmu nakon dela. Ovo, svakako, uslovljava i način čitanja, tako da oni koji su navikli da preskaču predgovore ili uvodne reči priređivača ovoga puta to ne treba da čine. Sve je narativ, od prve do poslednje strane, zaključno sa registrom imena. Ono što se nalazi unutar navedenih segmenata - predgovora, komentara i u okviru registra, ne toliko same poeme, jeste srž romana, srž priče. I to kakve priče!

Kao što sam navela, naš pripovedač je Čarls Kinbot, profesor književnosti na jednom američkom univerzitetu, koji je uzeo na sebe zadatak da nakon smrti prijatelja, cenjenog pesnika Džona Šejda, njegovu poslednju, autobiografsku poemu priredi za štampu. Iskoristivši indisponiranost pesnikove udovice, pripovedač se dokopao prava za objavljivanje i dao se na posao. Sve to ne bi bio toliki problem kada bi on taj svoj posao radio kako treba. Doduše, u tom slučaju ne bi imalo mnogo šta da se kaže o romanu - Kinbotovi priređivački nedostaci transformišu ga u posve interesantnog pripovedača.

Kako bismo shvatili u čemu ti njegovi nedostaci leže, dovoljno je samo da se setimo nekog malo kvalitetnijeg izdanja pesničkih dela, sa adekvatnim kritičkim aparatom. Iako mnogi vole da pristupe delu samom, da sami izvode svoje zaključke, ne može se poreći da informacije koje u komentarima možemo pronaći često bitno utiču na to hoćemo li razumeti ono što čitamo (pomislimo samo na Božanstvenu komediju i neophodnost konteksta koji ti komentari pružaju u njenom tumačenju). Ovakav oslonac u tumačenju Šejdove poeme Bleda vatra u Kinbotovim komentarima nećete pronaći, pre svega zbog činjenice da tumačeći prijateljevu poemu, pripovedač ponajmanje govori o njoj. Objektivni pristup i izbegavanje pristrasnosti, što manje upliva ličnog u tumačenje kao da su potpuno nepoznati ovom univerzitetskom profesoru. Ono što umesto toga čitamo jeste egocentrično pripovedanje Čarlsa Kinbota o sudbini kralja njegove (ponovo fiktivne) rodne Zemble u kovitlacu revolucije koja ju je pogodila (a koja neodoljivo podseća na politička zbivanja u Rusiji u periodu oko Boljševičke revolicije). Kinbot koristi i najmanju mogućnost da stihove svog prijatelja poveže sa pričom o propasti svoje zemlje i njenog kralja, pritom se služeći odbačenim stihovima sa margina rukopisa i prvobitnim skicama u koje ima uvid, cedeći na taj način iz njih ona značenja koja bi on želeo da pronađe.

Međutim, sam zaplet o sudbini monarha jedne države koja je pogođena revolucijom možda i ne bi bio tako uzbudljiv da ga Nabokov, koristeći mogućnosti izabrane forme, ne gradi tako da, koliko više čitate i uhodavate se sa romanom, utoliko više osećate potrebu da odgovorite na pitanja koja iskrsavaju na svakom uglu i razrešite neke nejasnosti za koje prosto osećate da nisu tu bez ikakvog razloga. Nabokov, takođe, majstorski žonglira tri različita toka - pored priče o sudbini zemblanskog kralja tu je i priča o nastanku same poeme (bez koje ipak čitav roman ne bi imao smisla) i priča o zemblanskom revolucionaru Gradusu koji juri kralja sa namerom da ga ubije. Samim načinom pripovedanja dočarana je sinhronizovanost ovih pripovednih tokova i njihovo preplitanje, dok se njihov razvoj odvija postepeno - što se više kreću i približavaju se, to nam se više otkrivaju i u stanju smo da ih bolje sagledamo. Ali ono što proces čitanja čini još zabavnijim (makar kada je moje druženje sa ovim romanom u pitanju), jeste večita nesigurnost kojom je ovo delo obavijeno. Nikada niste sasvim sigurni da ste došli do pravih odgovora, a i kada pomislite da jeste, Nabokov vam vrlo rado pokaže da niste ni blizu rešenja.

Nabokovljeva Bleda vatra na prvi pogled svakako jeste jedna briljantna parodija književne kritike i akademskog tumačenja, ali u toj se parodiji krije i jedna uzbudljiva priča zbog koje se može desiti i da u potpunosti zaboravite samu poemu koja je poslužila kao povod za početak pripovedanja. Što se nje i njenog razumevanja tiče, prepušteni ste sami sebi. Pripovedač ima bitnije stvari koje želi da saopšti, na kraju krajeva i sam, ako već pesnik nije hteo da ih stavi u stihove. Hoćemo li mu verovati na nama je da odlučimo, a njegov privilegovan položaj dao mu je mogućnost da nam nametne svoje tumačenje, iliti, da se poslužim njegovim geslom:
„...bilo kako bilo, komentator ima poslednju reč.”

21.01.2018.

Islednik (Dragan Velikić)

laguna.rs
U devetom poglavlju svog romana Islednik, Dragan Velikić navodi sledeći citat iz dnevnika Vitolda Gombroviča:
„Opštenje sa prošlošću je njeno stalno dorađivanje, njeno prizivanje i bivstvovanje, ali pošto je čitamo iz tragova kakve je ostavila, a ti su tragovi zavisni od slučajnosti, od materijala u kome su saopšteni, krhkog ili manje krhkog, od raznih događaja u vremenu, ta prošlost je onda haotična, slučajna, fragmentarna...”
U nastavku citata navodi se svojevrsna ilustracija ove tvrdnje - jedan ceo zapis preostao iz života piščeve (Gombrovič) prababe na osnovu koga saznaje da je određenog datuma zamolila da se kupe dva lakta porheta i đumbir. Više ništa. Ceo život u jednu molbu.

Slična fragmentarnost, premda sa mnogo više tragova koji sačinjavaju delove slagalice odlikuje i Velikićev roman.

Islednik predstavlja jednu istragu sopstvene prošlosti, a sve kroz nastojanja da se reinterpretira fond uspomena i sećanja, vezanih kako za sebe, tako i za ljude koji su tu prošlost obeležili. Pripovedača, koji je ujedno i pisac, na ovakav poduhvat podstiče smrt majke, inače izuzetno dominantne figure u njegovom životu. Poslednje godine svog života majka je patila od demencije. Kod nje, dakle, počinje proces osipanja sećanja na prošlost, možda nesvesno anticipiran unekoliko traumatično doživljenim gubitkom sveske u kojoj je uredno beležila hotele u kojima je tokom života boravila. Tu sklonost ka pedantnom arhiviranju životne građe, između brojnih ostalih uticaja, prenela je i na svog sina. Nakon njene smrti, pripovedač otvara svoju arhivu i pokušava da protumači ono što je ostalo neprotumačeno, i time sprovede istragu nad sopstvenim životom, dok se zaborav i tu ne useli i počne da se hrani onim što je pohranjeno. Pred čitaocem se odigrava rekonstrukcija, kako pripovedač kaže, jednog iščezlog vremena:
„Gde god dođem, upijam intonacije, gestove, osmehe, senke, raspored stvari, poglede, mirise, reči. Kada se, mnogo godina kasnije, bude raspala moja zemlja, i polako iščezla srednja klasa sa svim svojim tako različitim svetovima, dešifrovaću čitavu epohu na osnovu utisaka arhiviranih u pamćenju. U tim zapisima krile su se suštinske činjenice, koje su decenijama ležale nedešiforvane. Memorija dečaka sačuvala je originale neoštećene jalovim tumačenjima, i tako neraspakovane prenela ih kroz vreme, da bi, u jednom trenutku, sve te nekada nevažne utiske povezala neka druga pamet, stvarajući kompaktnu sliku jednog iščezlog vremena.”
Zajedno sa pripovedačem krećemo se prostorima bivše Jugoslavije, ali i šire, smenjuju se hoteli, kuće i događaji, a nailazimo i na neke poznate likove (naročito je upečatljiva pojava Tišme). Pored toga, gomilaju se tragovi koji pišu istoriju nekih drugih aktera, posredno ili neposredno prisutnih u pripovedačevom životu, na primer komšinice Lizete, ili pak nekadašnje istarske plemićke porodice Hiterot, a njihove pojedinačne priče oživljavaju sliku jedne epohe na našim prostorima, bojeći je nekim melanholičnim osećanjem protoka vremena i nepostojanosti svega što je ljudsko.

Ono što bi se možda moglo nametnuti kao opasnost jeste mogućnost čitanja ovog romana kao svojevrsne autobiografske ispovesti autora. Sam Velikić u dodatku posebnom izdanju svog NIN-ovom nagradom ovenčanog romana (Kako sam pisao „Islednika”) govori da je obilje građe za ovaj roman preuzeto iz sopstvenog života:
„Ipak, ono po čemu se Islednik razlikuje od ostalih romana jeste činjenica da nijedan lik nije izmišljen. Svi imaju svoje uzorke u stvarnosti, ali su oni za potrebe romana modifikovani.”
Upravo zbog toga se jednim delom moje čitanje odvijalo u vidu borbe između nesvesnog izjednačavanja pripovedača sa autorom, i tokom školovanja usađenog shvatanja da umetnički obrađena građa nikako nije istovetna sa sirovom građom pokupljenom iz „stvarnog sveta”. Ali sve to najmanje je važno prilikom čitanja. Ovaj roman ostavio je dubok utisak kod mene pre svega zbog toga što je uspeo da bez previše buke i agresije razbije horizont očekivanja sa kojim sam otpočela čitanje.
Od čega su se ta očekivanja sastojala - nisam više sigurna. Pretpostavljam da sam očekivala neku veliku, koherentnu priču. Zbog toga sam možda tokom prve četvrtine romana, iako u potpunosti kupljena načinom pripovedanja, od svih fragmenata pokušavala da sastavim nešto čega na prvom mestu nije bilo. Sa svakom stranom, međutim, sve sam više hvatala korak sa pripovedačem, a samim tim i prestala da očekujem da će se svi fragmenti poređati u jedan linearan tok sa početkom, sredinom i završetkom. Tada sam se jednostavno prepustila samom pripovedanju i počela zaista da uživam u onome što roman nudi - a to je jedno fino tkanje priče, odnosno pričA, ponovno vraćanje na mesta svoje prošlosti i sagledavanje iz potpuno nove pozicije, nastojanje da se popune praznine u znanju o osobama koje su obeležile pripovedačev život i dešifrovanje onih kodova koje su vremenom, svesno ili nesvesno, učitavale u njegovu ličnost. Bolje upoznavanje sebe kroz nastojanje da se bolje upozna ono oko sebe.

Neka dela ne osvajaju uzbudljivim zapletima koji navode da se stranice mahnito okreću jedna za drugom. Nekada je dovoljno pažljivo čitati rečenicu, uživati u lepoti jezika i fino izbrušene misli, i, s vremena na vreme, prepoznati neki delić sebe između redova.
*
Islednik je bio moj prvi susret sa delom Dragana Velikića. Bilo je to u periodu ponovnog vraćanja savremenom književnom stvaralaštvu, nakon nekoliko godina putovanja kroz vekove književnog nasleđa - našeg i svetskog. Zbog toga sam osećala i svojevrsnu nesigurnost kada bih sela da napravim zapis o ovom romanu, pa sam dugo i odlagala objavljivanje. Sa ove distance, kada sam uspela da sredim utiske, mogu sa sigurnošću da kažem da je ovaj roman uspeo da na jedan krajnje prijatan način izvrši dvostruki zadatak - otpočne moje putešestvije kroz Velikićevo stvaralaštvo i ponovo me uvede u sadašnjost i ono što na književnom polju ona ima da ponudi.

04.01.2018.

2017.

Uglavnom ljudi vole da iskoriste period prelaska iz jedne godinu u drugu da naprave presek i proanaliziraju šta im je novi krug oko Sunca doneo. Nešto slično praktikujem i ja, dozvoljavajući sebi da me ponese euforija i (možda pomalo naivni) praznični optimizam, pa sam razmišljala treba li i blog da zarazim takvom atmosferom i osvrnem se na knjige koje su obeležile moju 2017. Kada sam rešila da to i učinim, bacila sam se na razmišljanje o obliku koji bi mogao da na najbolji način odrazi moje čitanje u protekloj godini.

Samo čitalačko iskustvo, moram priznati, nije bilo naročito bogato, iako sam se trudila. Moja pažnja bila je fokusrana prevashodno na fakultetske silabuse i dela u njima navedena, a sam program nametao je i drugu vrstu literature koja je „praznila baterije”, pa je moja želja da čitam više ostajala mahom nerealizovana. To se odrazilo i na ovaj blog koji je, potpomognut i drugim okolnostima, spavao čvrstim snom, dok ga u toku godine nisam probudila. Buđenje, doduše, ide sporo, ali makar se nije ponovo vratio u krevet, i to je meni veoma bitno.
Još jedna od osobina koje bi mogle okarakterisati moje prošlogodišnje čitanje je i svojevrsna raspršenost - kretala sam se dosta između književnih rodova, konzumirajući mnoge od njih „na kašičicu”, što i jeste jedan od razloga zbog kojih broj završenih celovitih dela nije naročito zavidan. Međutim, kako sam vremenom naučila da je kvalitet vazda bio bitniji od kvantiteta, odlučila sam da presek knjiškog aspekta svoje 2017. godine upravo tako i koncipiram. Prigrlila sam tu raznolikost i odabrala iz svakog ugla delo koje je ostavilo najjači utisak. 

Roman: Migel de Servantes, Don Kihot 

Bila sam u dilemi da li da kao omiljeni roman stavim Don Kihota, pre svega zbog toga što ga nisam u celosti pročitala 2017. godine (počet je krajem 2016). Ipak, ovo je jedan od romana koji je ostavio izuzetno jak utisak na mene u prethodnom periodu, pa sam odlučila da zanemarim nešto posve trivijalno, kao što su stroge vremenske odrednice.
O ovom romanu već sam pisala, tako da se neću previše ponavljati. Čak i ono što sam rekla o po mnogima najvećem romanu svetske književnosti, odveć je tanko da bi i prišlo samom dodiru sa delom, tako da svim strastvenim čitaocima preporučujem da mu ove godine možda posvete pažnju, ukoliko to već nisu ranije učinili.

Pripovetka: Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Nos

U okviru svog jesenjeg knjiškog upitnika navela sam Gogoljevu pripovetku Vij kao preporuku za jezovitu priču, ali kao najdražu iz 2017. godine biram Nos.
Gogolj je izvanredan pripovedač, i upravo pisac sa talentom kakav je njegov može sagraditi remek-delo na apsurdnoj osnovi kakva je priča o visokom činovniku Kovaljovu koji se jednog jutra probudi i shvati da mu na licu nema nosa. On ne samo da je nestao sa lica, već je i oživeo i pojavljuje se na raznim mestima u Petrogradu obučen u činovničku uniformu, a naš glavni junak daje se u potragu pokušavajući da sakrije svoj prilično degradirajući udes. Sve ovo ispripovedano je kroz genijalnu isprepletenost ozbiljnosti i neverice, kao i neusiljenog Gogoljevog humora, te stoga nisam imala mnogo nedioumica oko toga koju bih pripovetku izdvojila iz svih pročitanih u prethodnoj godini.

Poezija: Branko Miljković, Sedam mrtvih pesnika

Kada je u pitanju poezija, dvoumila sam se između Miljkovićevog ciklusa i Raičkovićevih Zapisa o crnom Vladimiru, ali Nišlija je na kraju nekako prevagnuo.
Ciklus Sedam mrtvih pesnika deo je Brankove zbirke Uzalud je budim i sastoji se od sedam pesama posvećenih pesnicima koji su ostavili dubok trag na liriku ovih prostora: Branku Radičeviću, Njegošu, Lazi Kostiću, Disu, Tinu Ujeviću, Momčilu Nastasijeviću i Ivanu Goranu Kovačiću. Svaka od ovih pesama u sebi sadrži ono što je sama suština pesnika kome je posvećena, unoseći u stihove ponešto od njihovih ličnih sudbina, ali još važnije i duh njihovog dela, pa tako svaka od njih predstavlja jedan divan splet Miljkovićevog stvaralačkog genija i nasledja koje su ovi velikani za sobom ostavili. Među pesmama ovog ciklusa, meni lično posebno je draga ona posvećena Vladislavu Petkoviću Disu.

Drama: Momčilo Nastasijević, Kod „Večite slavine”

Prethodna godina sticajem okolnosti ispala je godina drame. Pozabavila sam se kako stranim, tako i našim dramskim stvaralaštvom, tako da sam imala širok izbor. Kada je u pitanju drama za koju sam se odlučila, ljubav se nije rodila na prvi pogled. Kod „Večite slavine”, kao što je slučaj i sa Nastasijevićevom prozom i poezijom kod mene, zadala mi je dosta muke. Vremenski potpuno iščašena, mitski napojena i krajnje nastasijevićevski više prećutana nego izgovorena, terala me je da se stalno vraćam spisku likova na početku dela, povezujem rasute delove priče u meni razumljivu, donekle logičnu celinu. Ali što sam joj više pažnje posvećivala i čitala o njoj, uviđala sam da upravo ta njena zatvorenost i zamršenost i jesu ono što je čini posebnom. Tek osluškivanjem Nastasijevićevog ćutanja može se čuti ono što je davno zaboravljeno, a što je duboko utkano u naše biće.

*

To su, dakle, dela koja su na mene ostavila nešto jači utisak od ostalih u 2017. godini.

Što se tiče 2018. godine, nemam neke spektakularne čitalačke planove osim da nastavim sa što raznovrsnijim čitanjem i sa održavanjem bloga u budnom stanju.  Nadam se da će prema svima vama, kakve god planove, ideje i želje imali (čitalačke ili bilo koje druge), 2018. biti blagonaklona i da nećete imati značajnijih problema u njihovom ostvarivanju!

SREĆNA VAM NOVA GODINA!

tumblr.com