Islednik (Dragan Velikić)

laguna.rs

U devetom poglavlju svog romana Islednik, Dragan Velikić navodi sledeći citat iz dnevnika Vitolda Gombroviča:

„Opštenje sa prošlošću je njeno stalno dorađivanje, njeno prizivanje i bivstvovanje, ali pošto je čitamo iz tragova kakve je ostavila, a ti su tragovi zavisni od slučajnosti, od materijala u kome su saopšteni, krhkog ili manje krhkog, od raznih događaja u vremenu, ta prošlost je onda haotična, slučajna, fragmentarna...”

U nastavku citata navodi se svojevrsna ilustracija ove tvrdnje - jedan ceo zapis preostao iz života piščeve (Gombrovič) prababe na osnovu koga saznaje da je određenog datuma zamolila da se kupe dva lakta porheta i đumbir. Više ništa. Ceo život u jednu molbu.

Slična fragmentarnost, premda sa mnogo više tragova koji sačinjavaju delove slagalice odlikuje i Velikićev roman.

Islednik predstavlja jednu istragu sopstvene prošlosti, a sve kroz nastojanja da se reinterpretira fond uspomena i sećanja, vezanih kako za sebe, tako i za ljude koji su tu prošlost obeležili. Pripovedača, koji je ujedno i pisac, na ovakav poduhvat podstiče smrt majke, inače izuzetno dominantne figure u njegovom životu. Poslednje godine svog života majka je patila od demencije. Kod nje, dakle, počinje proces osipanja sećanja na prošlost, možda nesvesno anticipiran unekoliko traumatično doživljenim gubitkom sveske u kojoj je uredno beležila hotele u kojima je tokom života boravila. Tu sklonost ka pedantnom arhiviranju životne građe, između brojnih ostalih uticaja, prenela je i na svog sina. Nakon njene smrti, pripovedač otvara svoju arhivu i pokušava da protumači ono što je ostalo neprotumačeno, i time sprovede istragu nad sopstvenim životom, dok se zaborav i tu ne useli i počne da se hrani onim što je pohranjeno. Pred čitaocem se odigrava rekonstrukcija, kako pripovedač kaže, jednog iščezlog vremena:

„Gde god dođem, upijam intonacije, gestove, osmehe, senke, raspored stvari, poglede, mirise, reči. Kada se, mnogo godina kasnije, bude raspala moja zemlja, i polako iščezla srednja klasa sa svim svojim tako različitim svetovima, dešifrovaću čitavu epohu na osnovu utisaka arhiviranih u pamćenju. U tim zapisima krile su se suštinske činjenice, koje su decenijama ležale nedešiforvane. Memorija dečaka sačuvala je originale neoštećene jalovim tumačenjima, i tako neraspakovane prenela ih kroz vreme, da bi, u jednom trenutku, sve te nekada nevažne utiske povezala neka druga pamet, stvarajući kompaktnu sliku jednog iščezlog vremena.”

Zajedno sa pripovedačem krećemo se prostorima bivše Jugoslavije, ali i šire, smenjuju se hoteli, kuće i događaji, a nailazimo i na neke poznate likove (naročito je upečatljiva pojava Tišme). Pored toga, gomilaju se tragovi koji pišu istoriju nekih drugih aktera, posredno ili neposredno prisutnih u pripovedačevom životu, na primer komšinice Lizete, ili pak nekadašnje istarske plemićke porodice Hiterot, a njihove pojedinačne priče oživljavaju sliku jedne epohe na našim prostorima, bojeći je nekim melanholičnim osećanjem protoka vremena i nepostojanosti svega što je ljudsko.

Ono što bi se možda moglo nametnuti kao opasnost jeste mogućnost čitanja ovog romana kao svojevrsne autobiografske ispovesti autora. Sam Velikić u dodatku posebnom izdanju svog NIN-ovom nagradom ovenčanog romana (Kako sam pisao „Islednika”) govori da je obilje građe za ovaj roman preuzeto iz sopstvenog života:

„Ipak, ono po čemu se Islednik razlikuje od ostalih romana jeste činjenica da nijedan lik nije izmišljen. Svi imaju svoje uzorke u stvarnosti, ali su oni za potrebe romana modifikovani.”

Upravo zbog toga se jednim delom moje čitanje odvijalo u vidu borbe između nesvesnog izjednačavanja pripovedača sa autorom, i tokom školovanja usađenog shvatanja da umetnički obrađena građa nikako nije istovetna sa sirovom građom pokupljenom iz „stvarnog sveta”. Ali sve to najmanje je važno prilikom čitanja. Ovaj roman ostavio je dubok utisak kod mene pre svega zbog toga što je uspeo da bez previše buke i agresije razbije horizont očekivanja sa kojim sam otpočela čitanje.
Od čega su se ta očekivanja sastojala - nisam više sigurna. Pretpostavljam da sam očekivala neku veliku, koherentnu priču. Zbog toga sam možda tokom prve četvrtine romana, iako u potpunosti kupljena načinom pripovedanja, od svih fragmenata pokušavala da sastavim nešto čega na prvom mestu nije bilo. Sa svakom stranom, međutim, sve sam više hvatala korak sa pripovedačem, a samim tim i prestala da očekujem da će se svi fragmenti poređati u jedan linearan tok sa početkom, sredinom i završetkom. Tada sam se jednostavno prepustila samom pripovedanju i počela zaista da uživam u onome što roman nudi - a to je jedno fino tkanje priče, odnosno pričA, ponovno vraćanje na mesta svoje prošlosti i sagledavanje iz potpuno nove pozicije, nastojanje da se popune praznine u znanju o osobama koje su obeležile pripovedačev život i dešifrovanje onih kodova koje su vremenom, svesno ili nesvesno, učitavale u njegovu ličnost. Bolje upoznavanje sebe kroz nastojanje da se bolje upozna ono oko sebe.

Neka dela ne osvajaju uzbudljivim zapletima koji navode da se stranice mahnito okreću jedna za drugom. Nekada je dovoljno pažljivo čitati rečenicu, uživati u lepoti jezika i fino izbrušene misli, i, s vremena na vreme, prepoznati neki delić sebe između redova.

*

Islednik je bio moj prvi susret sa delom Dragana Velikića. Bilo je to u periodu ponovnog vraćanja savremenom književnom stvaralaštvu, nakon nekoliko godina putovanja kroz vekove književnog nasleđa - našeg i svetskog. Zbog toga sam osećala i svojevrsnu nesigurnost kada bih sela da napravim zapis o ovom romanu, pa sam dugo i odlagala objavljivanje. Sa ove distance, kada sam uspela da sredim utiske, mogu sa sigurnošću da kažem da je ovaj roman uspeo da na jedan krajnje prijatan način izvrši dvostruki zadatak - otpočne moje putešestvije kroz Velikićevo stvaralaštvo i ponovo me uvede u sadašnjost i ono što na književnom polju ona ima da ponudi.