2017.

Uglavnom ljudi vole da iskoriste period prelaska iz jedne godinu u drugu da naprave presek i proanaliziraju šta im je novi krug oko Sunca doneo. Nešto slično praktikujem i ja, dozvoljavajući sebi da me ponese euforija i (možda pomalo naivni) praznični optimizam, pa sam razmišljala treba li i blog da zarazim takvom atmosferom i osvrnem se na knjige koje su obeležile moju 2017. Kada sam rešila da to i učinim, bacila sam se na razmišljanje o obliku koji bi mogao da na najbolji način odrazi moje čitanje u protekloj godini.

Samo čitalačko iskustvo, moram priznati, nije bilo naročito bogato, iako sam se trudila. Moja pažnja bila je fokusrana prevashodno na fakultetske silabuse i dela u njima navedena, a sam program nametao je i drugu vrstu literature koja je „praznila baterije”, pa je moja želja da čitam više ostajala mahom nerealizovana. To se odrazilo i na ovaj blog koji je, potpomognut i drugim okolnostima, spavao čvrstim snom, dok ga u toku godine nisam probudila. Buđenje, doduše, ide sporo, ali makar se nije ponovo vratio u krevet, i to je meni veoma bitno.

Još jedna od osobina koje bi mogle okarakterisati moje prošlogodišnje čitanje je i svojevrsna raspršenost - kretala sam se dosta između književnih rodova, konzumirajući mnoge od njih „na kašičicu”, što i jeste jedan od razloga zbog kojih broj završenih celovitih dela nije naročito zavidan. Međutim, kako sam vremenom naučila da je kvalitet vazda bio bitniji od kvantiteta, odlučila sam da presek knjiškog aspekta svoje 2017. godine upravo tako i koncipiram. Prigrlila sam tu raznolikost i odabrala iz svakog ugla delo koje je ostavilo najjači utisak. 

Roman: Migel de Servantes, Don Kihot 

Bila sam u dilemi da li da kao omiljeni roman stavim Don Kihota, pre svega zbog toga što ga nisam u celosti pročitala 2017. godine (počet je krajem 2016). Ipak, ovo je jedan od romana koji je ostavio izuzetno jak utisak na mene u prethodnom periodu, pa sam odlučila da zanemarim nešto posve trivijalno, kao što su stroge vremenske odrednice.
O ovom romanu već sam pisala, tako da se neću previše ponavljati. Čak i ono što sam rekla o po mnogima najvećem romanu svetske književnosti, odveć je tanko da bi i prišlo samom dodiru sa delom, tako da svim strastvenim čitaocima preporučujem da mu ove godine možda posvete pažnju, ukoliko to već nisu ranije učinili.

Pripovetka: Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Nos

U okviru svog jesenjeg knjiškog upitnika navela sam Gogoljevu pripovetku Vij kao preporuku za jezovitu priču, ali kao najdražu iz 2017. godine biram Nos.
Gogolj je izvanredan pripovedač, i upravo pisac sa talentom kakav je njegov može sagraditi remek-delo na apsurdnoj osnovi kakva je priča o visokom činovniku Kovaljovu koji se jednog jutra probudi i shvati da mu na licu nema nosa. On ne samo da je nestao sa lica, već je i oživeo i pojavljuje se na raznim mestima u Petrogradu obučen u činovničku uniformu, a naš glavni junak daje se u potragu pokušavajući da sakrije svoj prilično degradirajući udes. Sve ovo ispripovedano je kroz genijalnu isprepletenost ozbiljnosti i neverice, kao i neusiljenog Gogoljevog humora, te stoga nisam imala mnogo nedioumica oko toga koju bih pripovetku izdvojila iz svih pročitanih u prethodnoj godini.

Poezija: Branko Miljković, Sedam mrtvih pesnika

Kada je u pitanju poezija, dvoumila sam se između Miljkovićevog ciklusa i Raičkovićevih Zapisa o crnom Vladimiru, ali Nišlija je na kraju nekako prevagnuo.
Ciklus Sedam mrtvih pesnika deo je Brankove zbirke Uzalud je budim i sastoji se od sedam pesama posvećenih pesnicima koji su ostavili dubok trag na liriku ovih prostora: Branku Radičeviću, Njegošu, Lazi Kostiću, Disu, Tinu Ujeviću, Momčilu Nastasijeviću i Ivanu Goranu Kovačiću. Svaka od ovih pesama u sebi sadrži ono što je sama suština pesnika kome je posvećena, unoseći u stihove ponešto od njihovih ličnih sudbina, ali još važnije i duh njihovog dela, pa tako svaka od njih predstavlja jedan divan splet Miljkovićevog stvaralačkog genija i nasledja koje su ovi velikani za sobom ostavili. Među pesmama ovog ciklusa, meni lično posebno je draga ona posvećena Vladislavu Petkoviću Disu.

Drama: Momčilo Nastasijević, Kod „Večite slavine”

Prethodna godina sticajem okolnosti ispala je godina drame. Pozabavila sam se kako stranim, tako i našim dramskim stvaralaštvom, tako da sam imala širok izbor. Kada je u pitanju drama za koju sam se odlučila, ljubav se nije rodila na prvi pogled. Kod „Večite slavine”, kao što je slučaj i sa Nastasijevićevom prozom i poezijom kod mene, zadala mi je dosta muke. Vremenski potpuno iščašena, mitski napojena i krajnje nastasijevićevski više prećutana nego izgovorena, terala me je da se stalno vraćam spisku likova na početku dela, povezujem rasute delove priče u meni razumljivu, donekle logičnu celinu. Ali što sam joj više pažnje posvećivala i čitala o njoj, uviđala sam da upravo ta njena zatvorenost i zamršenost i jesu ono što je čini posebnom. Tek osluškivanjem Nastasijevićevog ćutanja može se čuti ono što je davno zaboravljeno, a što je duboko utkano u naše biće.

*

To su, dakle, dela koja su na mene ostavila nešto jači utisak od ostalih u 2017. godini.

Što se tiče 2018. godine, nemam neke spektakularne čitalačke planove osim da nastavim sa što raznovrsnijim čitanjem i sa održavanjem bloga u budnom stanju.  Nadam se da će prema svima vama, kakve god planove, ideje i želje imali (čitalačke ili bilo koje druge), 2018. biti blagonaklona i da nećete imati značajnijih problema u njihovom ostvarivanju!

SREĆNA VAM NOVA GODINA!

tumblr.com