Странице

16.09.2018.

Poniženi i uvređeni (Fjodor Dostojevski)


Mračna je to priča - jedna od onih mračnih i bolnih istorija koje se tako često i neprimetno, skoro tajanstveno dešavaju pod teškim petrogradskim nebom, u mračnim, tajnim budžacima ogromnoga grada, usred sumanute životne jurnjave, tupe sebičnosti, sukobljenih interesa, mračnog razvrata, skrivenih zločina, usred sveg tog besmislenog pakla i nenormalnog života.



Neki pisci siguran su lek za nedostatak čitalačke motivacije. Jedan od takvih pisaca za mene je, ma koliko to nekome zvučalo kao opšte mesto, Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Naime, završivši Pištalovo Sunce ovog dana, nisam bila sasvim sigurna koju bih knjigu sledeću započela, pošto me iz nekog razloga 90% naslova sa trenutne liste za čitanje nije privlačilo, bilo da je u pitanju tema dela, ukoliko sam imala predznanje o njoj, a koja me nije naročito zaintrigirala, ili pak neki pisac kog dosad nisam čitala, pa nisam baš nešto bila raspoložena za eksperimentisanje i potencijalno razočarenje. Stoga sam rešila da poslušam one koji govore da je, kada izgubite želju za čitanjem, najbolje da se vratite nekom poznatom a dragom delu ili piscu, te sam posegla za onim autorom koji me do sada nije izneverio. Tako je na red došao roman Poniženi i uvređeni, poslednje nepročitano delo Dostojevskog koje imam u ličnoj biblioteci (dakle, vreme je za obnovu!). Kao što sam i očekivala, izbor je bio pravi!

Poniženi i uvređeni, jedan od ranijih romana Dostojevskog, prati dve paralelne priče, vremenski udaljene, čiji junaci na neobičan način bivaju povezani njihovim akterima. Jedan od tih aktera jeste pripovedač, mladi, bolešljivi pisac Ivan Petrovič, koji iz svog bolničkog kreveta upravo i beleži svoja sećanja na događaje iz prethodne godine. Prva, dominantnija od dve priče, tiče se njegove starateljske porodice Ihmenjev. Otac, Nikolaj Ihmenjev, primoran je da se premesti sa porodicom u Petrograd nakon što je knez Valkovski čijim je imanjem Ihmenjev upravljao podneo protiv njega tužbu, ponet ogovaranjima da spletkama pokušava da spoji svoju kćer Natašu sa kneževim naivnim sinom Aljošom. Situacija se još više zamrsi kada, po početku parnice i prelasku u grad Nataša zaista „pobegne” od kuće kako bi živela sa Aljošom. U tom trenutku stvara se razdor u porodici u kojoj uvređeni otac odbija svaki kontakt sa ćerkom, dok knez nastoji da iskoristi neverovatnu nezrelost i povodljivost svog sina kako bi ga odvojio od Nataše koju ovaj (naizgled) voli i oženi ga devojkom sa dobrim mirazom koji bi mogao da ga izvuče iz dugova.

Drugi tok romana vezuje se za sudbinu siročeta Jelene - Neli, koju Ivan Petrovič izbavlja iz kandži pijane podvodačice nakon smrti njene majke. Neli i Ivan Petrovič spojeni su smrću Nelinog dede čiji je svedok bio naš pripovedač, a sama Nelina sudbina polako se razotkriva u toku romana, deo po deo. Upravo priča njene majke i nje, kao i njenog dede, predstavlja paralelu prvoj priči koja se tiče Ihmenjevih i sudbine koja ih je zadesila, i upravo se u njoj vidi jedan od njenih mogućih, tragičnih ishoda.

Glavna spona između ovih priča jeste pripovedač koji, u mom viđenju, nije toliko delatni lik koliko je prenosilac onoga što se događa. Njegova se uloga u romanu u najvećem delu svodi na trčanje sa jedne adrese na drugu, posredovanje između njenih junaka, prikupljanje tragova koji bi nam mogli razotkriti ono što nam još nije poznato, da bi na kraju na njega palo i beleženje čitavog spleta događaja u koje je bio umešan. U njemu se mogu tražiti i obrisi samog Dostojevskog; dovoljno je samo uporediti način na koji Ivan Petrovič stvara i uslove u kojima je autor stvarao svoja dela:

 - Ti ćeš se sav ispisati, Vanja - govori ona meni - silom ćeš stvari iz sebe iznuditi, pa ćeš se ispisati. A osim toga, i zdravlje ćeš tako upropastiti. Eno ti Turgenjeva: taj u dve godine po jednu pripovetku napiše, a Gončarov je za deset godina svega jedan roman napisao. Ali zato, kako je kod njih sve kao na nakovnju iskovano, sve tačno, izglađeno! Nigde im nikakvu aljkavost nećeš uočiti.
- Da, ali oni su materijalno osigurani, ne pišu kao ja: na ugovoreni rok; a ja - ja sam ti poštansko kljuse!...

No više od svega, Ivan Petrovič ima ulogu svedoka ovih sudbina. A te sudbine, kao što se negde i očekuje kada se otvara koja knjiga Dostojevskog, nisu pune cveća i stihova - čak potpuno suprotno. Kao što veli citat kojim sam otvorila post, životi o kojima pripoveda Ivan Petrovič nisu retka pojava, ali ih vrlo često proguta vreva velegrada, te ostaju sakriveni u senci „velikih” ličnosti i „velikih” priča. Toliko je razorenih porodica, ogorčenih roditelja koji se lome između besa zbog nanete uvrede i neograničene ljubavi prema detetu, toliko izneverenih ljubavi osujećenih sitnim interesima i spletkama egomanijaka poput Valkonskog (Sve postoji zbog mene i za mene, i sav je svet za mene sazdan) , toliko zapostavljene i zloupotrebljene dece:

- Nisu kneževska deca! Mnogo ima, Vanja, na svetu.... te nekneževske dece!

Lik Neli, epileptične devojčice koja ostaje bez svake zaštite nakon smrti svoje majke ubedljivo je ostavio najdublji utisak. Ona je, rekla bih, svakako jedna od najupečatljivijih junakinja Dostojevskog, makar iz dosadašnjeg mog čitanja njegovog opusa. Nije lako predstaviti jedno dete, jednu devojčicu u najosetljivijim godinama koja je u tako malo života pretrpela toliko zloupotrebe koliko pojedini za čitav život ne osete, i učiniti je uverljivom. Kroz svaki njen postupak, svaki ispad ili napad, kroz svaki izliv emocija izvire jedna duboko istraumirana i izneverena mlada osoba. Zapravo, čak bih mogla reći da od svih likova, upravo ona najviše oteletvoruje i opravdava i sam naslov dela. Neli je, u mom čitanju, najsvetlija tačka ovog izvanrednog romana.

Ono zbog čega još smatram da je roman izvanredan jeste činjenica da se, kao što je slučaj sa svakim dobrim književnim delom, ne može odrediti jedna glavna nit koja ga sačinjava. U Poniženima i uvređenima prepliće se bezbroj tema, poput (ne)mogućnosti praštanja, ljubavi, odanosti, egocentrizma, društvene nepravde, perverzije i licemerstva. Premda se na trenutke može uočiti da ovo jeste jedan od ranijih autorovih romana, čitaoci koji zaista vole Dostojevskog neće biti iznevereni. Čak i onda kada se čini da preteruje i zalazi u klišee, on uspeva da već kroz jednu rečenicu povrati svežinu i da liku treću dimenziju, kao na primer u portretisanju kneževog sina Aljoše, karikaturalno nezrelog, neodgovornog i nepostojanog, oličenja čoveka bez trunke karaktera, koji se samo jednim svojim obraćanjem ocu preoblikuje u jedno zapušteno, nevoljeno dete koje niko umeo da usmeri i nečemu nauči:

- A tebi sam kazao da mi ni ti niti iko od tvojih, nikada dosad niste kazali ništa što bi mi dalo pravac, što bi me oduševilo i povuklo za sobom.

Pored toga, izbor pripovedača koji je deo sveta priče znatno sužava perspektivu, te nemamo u toku čitavog romana kompletnu sliku o svemu što se događa. To svakako stvara onu finu neizvesnost koja tera da se stranice okreću jedna za drugom, pogotovo onda kada se nabasa na neki trag o razotkrivanju „misterija” vezanih za pojedine likove, a koje Dostojevski vešto raspoređuje kroz delo: taman toliko da naslutite o čemu je reč, ali nikada sa dovoljnom sigurnošću i nikada dovoljno iscrpno da biste oformili čitavu priču pre kraja romana.

Iako Poniženi i uvređeni nisu uspeli da skinu sa trona Idiota, moj omiljeni roman Dostojevskog, nikako ne mogu reći da sam se na bilo koji način razočarala. Štaviše, uživala sam u ovoj priči, jednoj od onih koje obuzimaju i ostaju sa čovekom neko vreme i pošto se knjiga zatvori, onih u kojima se tokom čitanja živi. Dostojevski, kao što to neretko čini, demaskira ono od čega čovek voli da okrene glavu, ono što boli, što predstavlja naličje života ne samo u carskoj Rusiji već u celom „civilizovanom”svetu:

- Kad bi to samo moglo biti (što, uostalom, prema ljudskoj prirodi nikada biti ne može), elem, kad bi moglo biti, da svako od nas opiše sav svoj život, ali tako da se ne poboji da iznese ne samo ono što ne sme da kaže, niti bi ikada kazao nekome, i ne samo ono što se boji da prizna i svojim najboljim prijateljima, nego čak i ono što se neki put boji samome sebi da prizna: raširio bi se tada po svetu takav smrad, da bismo se svi pogušili. 

No težina sadržaja raspoređena je tako da čitalac i pored toga što je oseća, može sa lakoćom da se suoči sa njom i iznese je. Stoga možda baš ovaj roman nije loš za prvo susretanje sa Dostojevskim kao piscem (premda ovu moju izjavu treba uzeti sa rezervom, pošto nisam pročitala čitav njegov opus). Jedno je sigurno: Poniženi i uvređeni su u meni lično uspeli ponovo da razgore onaj čitalački plamen i glad za istinski dobrom literaturom.

Ne mogu ni da zamislim kakav će biti moj susret sa onim glasovitijim delima Dostojevskog koja me još čekaju...

04.09.2018.

Sunce ovog dana: pismo Andriću (Vladimir Pištalo)

delfi.rs
„Dragi Ivane,
U mladosti vi ste pisali da je smrtni greh govoriti o književnosti na neknjiževni način. Tako su o vama često govorili. Tako se uglavnom govori. Nastojaću da vas toga poštedim. U ovoj knjizi skromno bih hteo da pokažem da je pisati o literaturi sa strašću i ljubavlju ne samo moguće. To je jedini način.”

Ponekad delo samo o sebi progovori na najadekvatniji način. Ovaj citat iz Pištalovog romana, meni posebno drag i bitan, sadrži ono što je, u mom viđenju, sama njegova suština.

Sunce ovog dana, kako i sam podnaslov veli, predstavlja epistolarni roman Vladimira Pištala sastavljen od niza pisama upućenih Ivi Andriću. No pored ovog određenja kao epistolarnog romana, koji mu zbog jasne forme ne gine, Nenad Šaponja kreativno ga predstavlja i kao svojevrsni putopis iz sveta Andrićevog književnog dela, a ništa manje interesantno viđenje Pištalovog dela ne daje ni Miljenko Jergović, opisavši ga kao epistolarnu ljubavnu poemu. Pištalo svoj roman u jednom od pisama još određuje i kao roman toka svesti pisan kroz tuđu svest. Nijedno od ovih određenja nije nimalo pogrešno.

Autor, dakle, ovim svojim romanom, odnosno pismima koja ga sačinjavaju, odlučuje da se obrati našem proslavljenom nobelovcu. Koja je tema tih pisama? Ukratko, književnost, odnosno sva lepota Andrićeve pisane reči. Stoga bi se pre moglo reći da su ova pisma u najvećem delu upućena onom Andriću iz njegovih dela, a ne onom iza njih (da napravim paralelu sa čovekom iz knjige Ljubomira Nedića, bitnijem od onoga koji stoji iza knjige). U tom smislu, putopis kroz svet Andrićevog književnog dela svakako je veran opis - Pištalo nas kroz šest celina ovog romana „šeta” kroz Andrićev univerzum, vodeći nas pokraj njegovih najznačajnijih književnih junaka, propuštenih, međutim, kroz njegovu svest. Ponovo se susrećemo sa Jelenom, Anikom, Marom, Mustafom Madžarom, Ćorkanom... Ipak, svetlost pod kojom oni pred nas ovoga puta stupaju obojena je Pištalovim čitanjem. Stoga to i jeste roman toka svesti pisan kroz tuđu svest. 

Nije ni poema, kako piše Jergović, neistinito određenje. Ima dosta poezije u Pištalovim redovima, ali i čitavo delo odiše njome. Čak i na formalnom nivou, postoji određeni ritam smenjivanja poglavlja, a svaka od celina ima jednaku formu, slične početke i zaključke, te se čitanje zaista može izjednačiti sa čitanjem kakvog velikog lirskog dela. Epitet ljubavna i jeste jedan od najadekvatnijih da se ovo delo opiše, jer nema reda iz kog ne odiše ljubav i poštovanje prema delu Ive Andrića.

Za mene lično (ako ostavim po strani gorenavedena čitanja), ovakvo delo, neuobičajeno po svojoj sadržini, predstavlja možda najprikladniji omaž jednom stvaraocu, nešto čemu, verujem, svako ko je ikada maštao o ovom pozivu u dubini duše stremi. Više od opsežnih naučnih rasprava i kritičkih rastakanja dela na atome, od zasebnih kurseva na fakultetima posvećenih delima određenog pisca, jedno ovakvo duboko proživljeno i promišljeno čitanje, potom preneto u finu umetnučku formu, daje pravi utisak o veličini jednog pisca, čak i onda kada je stav o njegovoj vrednosti toliko puta ponovljen da pomalo zvuči kao kliše. Ima u delu možda ne tako upadljivih, ali bezmalo divnih odlomaka koji o tome govore:

„...Išao sam na posao preko brda na kome je skupština. Prelazio sam preko Andrićevog venca i tamo sam vas svakodnevno susretao. Klimnuo bih glavom vašem bronzanom kipu u šetnji.
Rekao bih: Dobar dan, učitelju!
Vi ne biste rekli ništa.
Da milion puta ne odgovorite, ja bih milion puta pozdravio.”

Pištalo piše Andriću prevashodno kroz teme obuhvaćene njegovim delom, razmatra različite aspekte ljudskog postojanja kroz sudbine njegovih likova, mentalitet naroda naših prostora, ali se dotiče i različitih pojava koje imaju neposredne veze sa Andrićevom sudbinom, poput Mlade Bosne, kojoj je posvećena čitava celina romana (meni, možda, najdraža od svih). Ipak, čitaoca ovaj roman, uprkos tesnoj vezi sa Andrićevim književnim opusom, ne zatvara isključivo u njegove zidine, već, potvrđujući da velika umetnost nadilazi prilike u kojima je ponikla, pravi spone i sa sadašnjim vremenom i svetom u kome živimo. Andrić svakako spada u autore koji su najuspešnije naslikali portret čoveka našeg područja, kome god narodu pripadao; taj isti čovek neretko mu je kasnije, iz različitih pobuda, uzvratio krivim tumačenjem onoga što je pisao. Neretko ga je gurao u kalupe u koje se nije sasvim uklapao, svojatao ga i odbacivao. Neku vrstu odbrane od takvog čoveka i od takvih čitanja nudi Pištalo u svom romanu, iako Andriću posebna odbrana možda i nije u toj meri potrebna - njegovo delo i pravi čitaoci najveći su njegovi branioci:

Vi ste naš najveći heroj interpretacije sveta.
Prošla je Jugoslavija, komunizam, nacionalnizam a vi ste tu. Prošli su Cincar-Markovići i Rodoljubi Čolakovići i Tuđmani i Miloševići, a Ćorkan je ostao. Zamislimo se nad tim kad sudimo o dometima politike.”

izvor: ivoandric.org.rs 

Roman Sunce ovog dana našao se ove godine u užem izboru za Ninovu nagradu. Prateći dodelu ove godine prvi put od početka do kraja, bila sam zaintrigirana njime, odnosno samom idejom oblikovanja sopstvenog dela kao pisma nekom drugom stvaraocu. Nagradu je, verujem zasluženo, dobio Dejan Atanacković za svoj debitantski roman Luzitanija (koji sam pročitala i o kome ću, nadam se, uskoro napokon i ovde pisati). No mesto među najzapaženijima Pištalov roman je, po mom skromnom mišljenju, i te kako zaslužio. Možda je za moj krajnji utisak zaslužna kombinacija generalne naklonosti koju gajim prema Andrićevom stvaralaštvu, sa Pištalovim stilom koji mi je, makar u ovom delu, izuzetno prijao. Bilo kako bilo, Sunce ovog dana čitala sam polako i sa uživanjem, vraćajući se pojedinim fragmentima stvaralaštva jednog već poznatog pisca, istovremeno otkrivajući drugog, za mene novog.

Zaista, pre ovog romana, ako isključim njegov doprinos zbirci Gavrilov princip, nisam imala prilike da se susretnem sa delom Vladimira Pištala (i dalje beznadežno zaostajem sa čitanjem naše savremene književnosti). Sunce ovog dana svakako je u meni probudilo volju da se ponovo vratim njegovom opusu.

A, bogami, i želju da ponovo čitam Andrića!