 |
| delfi.rs |
U mladosti vi ste pisali da je smrtni greh govoriti o književnosti na neknjiževni način. Tako su o vama često govorili. Tako se uglavnom govori. Nastojaću da vas toga poštedim. U ovoj knjizi skromno bih hteo da pokažem da je pisati o literaturi sa strašću i ljubavlju ne samo moguće. To je jedini način.”
Ponekad delo samo o sebi progovori na najadekvatniji način. Ovaj citat iz Pištalovog romana, meni posebno drag i bitan, sadrži ono što je, u mom viđenju, sama njegova suština.
Sunce ovog dana, kako i sam podnaslov veli, predstavlja epistolarni roman Vladimira Pištala sastavljen od niza pisama upućenih Ivi Andriću. No pored ovog određenja kao epistolarnog romana, koji mu zbog jasne forme ne gine, Nenad Šaponja kreativno ga predstavlja i kao svojevrsni putopis iz sveta Andrićevog književnog dela, a ništa manje interesantno viđenje Pištalovog dela ne daje ni Miljenko Jergović, opisavši ga kao epistolarnu ljubavnu poemu. Pištalo svoj roman u jednom od pisama još određuje i kao roman toka svesti pisan kroz tuđu svest. Nijedno od ovih određenja nije nimalo pogrešno.
Autor, dakle, ovim svojim romanom, odnosno pismima koja ga sačinjavaju, odlučuje da se obrati našem proslavljenom nobelovcu. Koja je tema tih pisama? Ukratko, književnost, odnosno sva lepota Andrićeve pisane reči. Stoga bi se pre moglo reći da su ova pisma u najvećem delu upućena onom Andriću iz njegovih dela, a ne onom iza njih (da napravim paralelu sa čovekom iz knjige Ljubomira Nedića, bitnijem od onoga koji stoji iza knjige). U tom smislu, putopis kroz svet Andrićevog književnog dela svakako je veran opis - Pištalo nas kroz šest celina ovog romana „šeta” kroz Andrićev univerzum, vodeći nas pokraj njegovih najznačajnijih književnih junaka, propuštenih, međutim, kroz njegovu svest. Ponovo se susrećemo sa Jelenom, Anikom, Marom, Mustafom Madžarom, Ćorkanom... Ipak, svetlost pod kojom oni pred nas ovoga puta stupaju obojena je Pištalovim čitanjem. Stoga to i jeste roman toka svesti pisan kroz tuđu svest.
Nije ni poema, kako piše Jergović, neistinito određenje. Ima dosta poezije u Pištalovim redovima, ali i čitavo delo odiše njome. Čak i na formalnom nivou, postoji određeni ritam smenjivanja poglavlja, a svaka od celina ima jednaku formu, slične početke i zaključke, te se čitanje zaista može izjednačiti sa čitanjem kakvog velikog lirskog dela. Epitet ljubavna i jeste jedan od najadekvatnijih da se ovo delo opiše, jer nema reda iz kog ne odiše ljubav i poštovanje prema delu Ive Andrića.
Za mene lično (ako ostavim po strani gorenavedena čitanja), ovakvo delo, neuobičajeno po svojoj sadržini, predstavlja možda najprikladniji omaž jednom stvaraocu, nešto čemu, verujem, svako ko je ikada maštao o ovom pozivu u dubini duše stremi. Više od opsežnih naučnih rasprava i kritičkih rastakanja dela na atome, od zasebnih kurseva na fakultetima posvećenih delima određenog pisca, jedno ovakvo duboko proživljeno i promišljeno čitanje, potom preneto u finu umetnučku formu, daje pravi utisak o veličini jednog pisca, čak i onda kada je stav o njegovoj vrednosti toliko puta ponovljen da pomalo zvuči kao kliše. Ima u delu možda ne tako upadljivih, ali bezmalo divnih odlomaka koji o tome govore:
„...Išao sam na posao preko brda na kome je skupština. Prelazio sam preko Andrićevog venca i tamo sam vas svakodnevno susretao. Klimnuo bih glavom vašem bronzanom kipu u šetnji.
Rekao bih: Dobar dan, učitelju!
Vi ne biste rekli ništa.
Da milion puta ne odgovorite, ja bih milion puta pozdravio.”
Pištalo piše Andriću prevashodno kroz teme obuhvaćene njegovim delom, razmatra različite aspekte ljudskog postojanja kroz sudbine njegovih likova, mentalitet naroda naših prostora, ali se dotiče i različitih pojava koje imaju neposredne veze sa Andrićevom sudbinom, poput Mlade Bosne, kojoj je posvećena čitava celina romana (meni, možda, najdraža od svih). Ipak, čitaoca ovaj roman, uprkos tesnoj vezi sa Andrićevim književnim opusom, ne zatvara isključivo u njegove zidine, već, potvrđujući da velika umetnost nadilazi prilike u kojima je ponikla, pravi spone i sa sadašnjim vremenom i svetom u kome živimo. Andrić svakako spada u autore koji su najuspešnije naslikali portret čoveka našeg područja, kome god narodu pripadao; taj isti čovek neretko mu je kasnije, iz različitih pobuda, uzvratio krivim tumačenjem onoga što je pisao. Neretko ga je gurao u kalupe u koje se nije sasvim uklapao, svojatao ga i odbacivao. Neku vrstu odbrane od takvog čoveka i od takvih čitanja nudi Pištalo u svom romanu, iako Andriću posebna odbrana možda i nije u toj meri potrebna - njegovo delo i pravi čitaoci najveći su njegovi branioci:
„Vi ste naš najveći heroj interpretacije sveta.
Prošla je Jugoslavija, komunizam, nacionalnizam a vi ste tu. Prošli su Cincar-Markovići i Rodoljubi Čolakovići i Tuđmani i Miloševići, a Ćorkan je ostao. Zamislimo se nad tim kad sudimo o dometima politike.”
Roman Sunce ovog dana našao se ove godine u užem izboru za Ninovu nagradu. Prateći dodelu ove godine prvi put od početka do kraja, bila sam zaintrigirana njime, odnosno samom idejom oblikovanja sopstvenog dela kao pisma nekom drugom stvaraocu. Nagradu je, verujem zasluženo, dobio Dejan Atanacković za svoj debitantski roman Luzitanija (koji sam pročitala i o kome ću, nadam se, uskoro napokon i ovde pisati). No mesto među najzapaženijima Pištalov roman je, po mom skromnom mišljenju, i te kako zaslužio. Možda je za moj krajnji utisak zaslužna kombinacija generalne naklonosti koju gajim prema Andrićevom stvaralaštvu, sa Pištalovim stilom koji mi je, makar u ovom delu, izuzetno prijao. Bilo kako bilo, Sunce ovog dana čitala sam polako i sa uživanjem, vraćajući se pojedinim fragmentima stvaralaštva jednog već poznatog pisca, istovremeno otkrivajući drugog, za mene novog.
Zaista, pre ovog romana, ako isključim njegov doprinos zbirci Gavrilov princip, nisam imala prilike da se susretnem sa delom Vladimira Pištala (i dalje beznadežno zaostajem sa čitanjem naše savremene književnosti). Sunce ovog dana svakako je u meni probudilo volju da se ponovo vratim njegovom opusu.
A, bogami, i želju da ponovo čitam Andrića!
Autor, dakle, ovim svojim romanom, odnosno pismima koja ga sačinjavaju, odlučuje da se obrati našem proslavljenom nobelovcu. Koja je tema tih pisama? Ukratko, književnost, odnosno sva lepota Andrićeve pisane reči. Stoga bi se pre moglo reći da su ova pisma u najvećem delu upućena onom Andriću iz njegovih dela, a ne onom iza njih (da napravim paralelu sa čovekom iz knjige Ljubomira Nedića, bitnijem od onoga koji stoji iza knjige). U tom smislu, putopis kroz svet Andrićevog književnog dela svakako je veran opis - Pištalo nas kroz šest celina ovog romana „šeta” kroz Andrićev univerzum, vodeći nas pokraj njegovih najznačajnijih književnih junaka, propuštenih, međutim, kroz njegovu svest. Ponovo se susrećemo sa Jelenom, Anikom, Marom, Mustafom Madžarom, Ćorkanom... Ipak, svetlost pod kojom oni pred nas ovoga puta stupaju obojena je Pištalovim čitanjem. Stoga to i jeste roman toka svesti pisan kroz tuđu svest.
Nije ni poema, kako piše Jergović, neistinito određenje. Ima dosta poezije u Pištalovim redovima, ali i čitavo delo odiše njome. Čak i na formalnom nivou, postoji određeni ritam smenjivanja poglavlja, a svaka od celina ima jednaku formu, slične početke i zaključke, te se čitanje zaista može izjednačiti sa čitanjem kakvog velikog lirskog dela. Epitet ljubavna i jeste jedan od najadekvatnijih da se ovo delo opiše, jer nema reda iz kog ne odiše ljubav i poštovanje prema delu Ive Andrića.
Za mene lično (ako ostavim po strani gorenavedena čitanja), ovakvo delo, neuobičajeno po svojoj sadržini, predstavlja možda najprikladniji omaž jednom stvaraocu, nešto čemu, verujem, svako ko je ikada maštao o ovom pozivu u dubini duše stremi. Više od opsežnih naučnih rasprava i kritičkih rastakanja dela na atome, od zasebnih kurseva na fakultetima posvećenih delima određenog pisca, jedno ovakvo duboko proživljeno i promišljeno čitanje, potom preneto u finu umetnučku formu, daje pravi utisak o veličini jednog pisca, čak i onda kada je stav o njegovoj vrednosti toliko puta ponovljen da pomalo zvuči kao kliše. Ima u delu možda ne tako upadljivih, ali bezmalo divnih odlomaka koji o tome govore:
„...Išao sam na posao preko brda na kome je skupština. Prelazio sam preko Andrićevog venca i tamo sam vas svakodnevno susretao. Klimnuo bih glavom vašem bronzanom kipu u šetnji.
Rekao bih: Dobar dan, učitelju!
Vi ne biste rekli ništa.
Da milion puta ne odgovorite, ja bih milion puta pozdravio.”
Pištalo piše Andriću prevashodno kroz teme obuhvaćene njegovim delom, razmatra različite aspekte ljudskog postojanja kroz sudbine njegovih likova, mentalitet naroda naših prostora, ali se dotiče i različitih pojava koje imaju neposredne veze sa Andrićevom sudbinom, poput Mlade Bosne, kojoj je posvećena čitava celina romana (meni, možda, najdraža od svih). Ipak, čitaoca ovaj roman, uprkos tesnoj vezi sa Andrićevim književnim opusom, ne zatvara isključivo u njegove zidine, već, potvrđujući da velika umetnost nadilazi prilike u kojima je ponikla, pravi spone i sa sadašnjim vremenom i svetom u kome živimo. Andrić svakako spada u autore koji su najuspešnije naslikali portret čoveka našeg područja, kome god narodu pripadao; taj isti čovek neretko mu je kasnije, iz različitih pobuda, uzvratio krivim tumačenjem onoga što je pisao. Neretko ga je gurao u kalupe u koje se nije sasvim uklapao, svojatao ga i odbacivao. Neku vrstu odbrane od takvog čoveka i od takvih čitanja nudi Pištalo u svom romanu, iako Andriću posebna odbrana možda i nije u toj meri potrebna - njegovo delo i pravi čitaoci najveći su njegovi branioci:
„Vi ste naš najveći heroj interpretacije sveta.
Prošla je Jugoslavija, komunizam, nacionalnizam a vi ste tu. Prošli su Cincar-Markovići i Rodoljubi Čolakovići i Tuđmani i Miloševići, a Ćorkan je ostao. Zamislimo se nad tim kad sudimo o dometima politike.”
 |
| izvor: ivoandric.org.rs |
Roman Sunce ovog dana našao se ove godine u užem izboru za Ninovu nagradu. Prateći dodelu ove godine prvi put od početka do kraja, bila sam zaintrigirana njime, odnosno samom idejom oblikovanja sopstvenog dela kao pisma nekom drugom stvaraocu. Nagradu je, verujem zasluženo, dobio Dejan Atanacković za svoj debitantski roman Luzitanija (koji sam pročitala i o kome ću, nadam se, uskoro napokon i ovde pisati). No mesto među najzapaženijima Pištalov roman je, po mom skromnom mišljenju, i te kako zaslužio. Možda je za moj krajnji utisak zaslužna kombinacija generalne naklonosti koju gajim prema Andrićevom stvaralaštvu, sa Pištalovim stilom koji mi je, makar u ovom delu, izuzetno prijao. Bilo kako bilo, Sunce ovog dana čitala sam polako i sa uživanjem, vraćajući se pojedinim fragmentima stvaralaštva jednog već poznatog pisca, istovremeno otkrivajući drugog, za mene novog.
Zaista, pre ovog romana, ako isključim njegov doprinos zbirci Gavrilov princip, nisam imala prilike da se susretnem sa delom Vladimira Pištala (i dalje beznadežno zaostajem sa čitanjem naše savremene književnosti). Sunce ovog dana svakako je u meni probudilo volju da se ponovo vratim njegovom opusu.
A, bogami, i želju da ponovo čitam Andrića!
Decenije su prošle od kada sam poslednji put poželela nešto od deda Mraza (i to još ovako rano!).
ОдговориИзбришиMalo je reći da si me naježila od prvog do poslednjeg slova. Andrića, onako klinački, obožavam! Poslednjih dana se, nekako, oko njega sve okreće. Pa čak i moj poslednji tekst na blogu ima jake poveznice s njim.
A onaj citat da pozdravlja Andrića mi je stvarno naterao suze u oči. To sam i ja radila kad god sam u gradu. Odem malo da pogledam onu krimsku lipu u njegovom parku i da posedim malo s čovekom. Divan osećaj, divna emocija, pročišćenje ... Hvala ti na divnom tekstu i preporuci (zaista za knjigu nisam čula)!
Čitam baš tvoj poslednji post i razmišljam kako je ova knjiga kao stvorena za tebe! Iz svakog Pištalovog reda oseća se jedna zaista posebna povezanost sa Andrićevim delom i mislim da to najbolje može da razume i da u tome uživa neko ko približno oseća. Zato mi je izuzetno drago da sam ti skrenula pažnju na „Sunce ovog dana”, šteta bi bila da ti je promakla.
ИзбришиTvoje recenzije su kao stvorene za novinski članak, tj. da se nađu u odeljku posvećenom kulturi. Ovo najiskrenije mislim! Toliko profesionalno, odgovorno, pedantno i sa mnogo iskrene naklonosti knjigama napisano, zaista zaslužuje svaku pažnju i pohvalu, pa se iskreno nadam da će tvoj trud biti i prepoznat i nagrađen kako valja!
ОдговориИзбришиE, sad, što se same preporuke tiče, za knjigu sam čula i poželela da je pročitam čim sam saznala o čemu je reč, a svojim tekstom si samo potvrdila moj utisak. Obavezno je uzimam sledeći put u biblioteci. Pištalove romane još nisam čitala (što će reći da, ako ti "zaostaješ sa savremenom književnošću", ja ti gledam u leđa sa kilometarske razdaljine i krećem se kao puž!), pa bi ovo mogao biti dobar početak.
Andrića mnogo volim i čini mi se da je to jedini naš pisac čija sam baš sva dela pročitala...možda mu je samo Crnjanski blizu, ali nas dvoje tek imamo komplikovanu i neobičnu "vezu", dok je Ivo stabilna, konstantna vrednost za mene još od odlomka o odvođenju dečaka u janičare, pročitanog davno, u osnovački danima.
Hvala na odličnom tekstu!:)
Hvala tebi na redovnom čitanju i komentarisanju, kao i na velikodušnim komplimentima! Pisanje za neku vrstu publikacije je jedna od mojih navećih želja, mada mi se čini tako daleko na horizontu da nisam sigurna hoću li moći nekada da je ostvarim. Jednog dana, nadam se, a do tada traženje nekog malo manje bajkovitog posla.
ИзбришиA Pištalo bi mogao da ti se dopadne, a to što poznaješ dobro Andrićev opus može samo da doprinese tome, jer je roman stvarno jedna šetnja kroz njegovo stvaralaštvo. Izuzetno lepo napisan (makar za moj ukus), s ljubavlju i poštovanjem, ali i poznavanjem onoga o čemu se piše. Unapred se radujem tvojim utiscima! :)