6/12: Stanarka napuštenog zamka (En Bronte)

Stanarka napuštenog zamka En Bronte bio je jedan od romana zaplaniranih listom od obaveznih 12 klasika za 2019. godinu, mini-projekta koji sam stopirala krajem prethodne godine iz opravdanih razloga. Od tog stopiranja, samoj listi se nisam vraćala, zaustavivši se sa čitanjem na 10/12 pročitanih knjiga sa liste, i svega 5 napisanih postova. Kada će poslednje dve knjige doći na red nisam sigurna, pošto sam trenutno posvećena iščitavanju knjiga iz sopstvene biblioteke (sasvim lični izazov na koji sam najpre bila primorana zbog zatvaranja biblioteka u vanrednom stanju, ali onda počela da uživam u njemu), ali sasvim je sigurno da imam dosta materijala za pisanje. Zbog toga današnjim postom započinjem sezonu nadoknađivanja, i onoga sa liste što je pročitano, ali i onoga van liste, što je zavredelo post, ali ga ja, sram me bilo, nisam napisala. Počinjemo, dakle, Stanarkom napuštenog zamka.

Poznatiji od svega dva romana najmlađe sestre Bronte pročitala sam pre nešto više od godinu dana. Za knjigom sam posegla u nadi da će mi upravo nešto bronteovske proze malo skrenuti misli sa nekih trenutnih životnih okolnosti, ali i dati malo oduška od Danteove Božanstvene komedije sa kojom sam prilično bila odmakla, a koja je, možete i sami pretpostaviti, loš izbor onda kada u knjigama tražite beg od onoga izvan njih. I sa Stanarkom napuštenog zamka to se i jeste dogodilo, međutim uprkos tome što mi je roman ispunio očekivanja (ko o čemu, Jovana o svojim očekivanjima od knjiga, filmova i serija), učinio je to na nešto drugačiji način. Naime, kada sam naslov stavila na listu, o romanu nisam mnogo znala. Nakon manjeg „njuškanja” po internetu i blogovima koje pratim, stekla sam dovoljno znanja da me za njega interesuje, te vam u tom smislu preporučujem da navratite do Isidore, Sandre i Ivane i pročitate postove koji su meni bili posebno inspirišući. Ali čak i kada osećate da o delu znate dovoljno, uvek se može pronaći nešto što vas u njemu može iznenaditi (u slučaju ovog dela - pozitivno). Za mene, to je bila otvorenost u postavljanju nekih važnih pitanja i neumoljivost u odbrani prava da se ona postave, upravo onako kako su postavljena i nikako drukčije.

Čisto konteksta radi (a nije da je on baš zanemarljiv za ovo delo, iako nije presudan za uživanje u njemu), da navedem da je Stanarka napuštenog zamka izašla prvi put 1848. godine kao drugi od dva romana najmlađe i često zanemarene sestre Bronte, i to pod pseudonimom Akton Bel (kao i njen prvi roman, Agnes Grej). Kada kažem da je En Bronte neopravdano zanemarena od sve tri sestre, uključujem tu i sebe samu koja je pri prvom pogledu na ima autore ovog romana pomislila: „Joj, da, i treća sestra je pisala.” A pisala je još kako!

Radnju romana teško je predočiti odvojeno od njegove strukture (ujedno i bez tzv. spojlera, tako da budite upozoreni). Roman otvara pismo jednog od protagonista, Gilberta Markama, svome zetu Džonu Halfordu u kome saopštava da je odlučio da mu ukaže poverenje i ispovedi neke važne događaje iz svoje mladosti. U fokusu pisama jeste dolazak misteriozne udovice u varoš u pratnji sina i jedne služavke i njeno nastanjivanje u starom zamku Vajldfel, za vreme Gilbertovih mladićkih dana. Pojava udovice Helen Grejam sama po sebi privukla je pažnju meštana, no ono što tu pažnju dodatno pojačava jeste njeno ponašanje - držanje distance od društva i nerado učestvovanje u zajedničkim aktivnostima, kao i njeni čvrsti i za ono doba neuobičajeni stavovi u vaspitanju deteta. Oko nje će, kako to u svakoj maloj sredini biva, od tračeva vrlo brzo biti ispletena čitava zamišljena sudbina. Prave odgovore na pitanja koja sredina ogovaranjima pokušava da zadovolji dobiće Gilbert Markam, koji sa mladom udovicom i njenim sinom razvija blisko prijateljstvo, a rađa se i romantična naklonost. Odgovore će dobiti kroz Helenin dnevnik koji mu ona ustupa na čitanje, i tu na scenu stupa sledeći pripovedni sloj; naime, pravu Heleninu sudbinu saznajemo iz njenog dnevnika, odnosno onog dela dnevnika koji je Helena ustupila Gilbertu (ne, Gilbert i mi nikada nećemo saznati šta je ona o njemu zapisala kada ga je upoznala, jer neki nivo Helenine privatnosti ipak ostaje netaknut). U Heleninom životu pre doseljavanja u Vajldfel, odnosno onome što Gilbert o njemu saznaje, i jeste srž onoga što je u doba prvog izlaženja romana izazvalo svojevrsnu buru. Kroz Helenine dnevničke zapise upoznajemo se sa njenim mužem Arturom Hantingtonom i dobijamo detaljan opis njihove veze, od inicijalnog očaranja i zaljubljivanja, do razočaranja u braku, slomljenom preljubama, psihičkom torturom, alkoholizmom, nekontrolisanim ponašanjem Arturovog kruga prijatelja i ugrožavanja vaspitanja i odrastanja malog Artura. Time En Bronte čini prvo prekoračenje i zalazi sasvim u sferu privatnog, prikazavši tako otvoreno ne samo jedan loš brak, već tri (nisu ni Arturovi prijatelji i prijateljice „cvećke” prema svojim životnim saputnicima). Onaj glavni koji pratimo opterećen je uz to i porokom, otvorenim prikazima zavisnosti od alkohola i zloupotrebe deteta upakovane u iskrivljena shvatanja o vaspitanju i „čeličenju”. Još šokantnije od svega toga jeste ono što je Helen učinila: u eri u kojoj žene nisu imale prava na razvod, ili bilo kakva prava izvan volje njihovih muževa i muških „staralaca” ako ćemo iskreno, ona je  odlučila da stavi tačku na torturu, preuzme kontrolu nad svojom sudbinom i vaspitanjem svoga deteta i - ode. Uzevši majčino devojačko prezime i „ruho” udovice, Helen se okreće nezavisnom životu, izdržavajući se prevashodno od prodaje svojih slika. Sve što se kasnije dešava oko nje i u vezi sa njom posledica je nesposobnosti društva da prihvati bilo koga ko prekoračuje određene društvene granice, a ako je onaj koji prekoračuje žena, a ono što se prekoračuje neki tabu iz sfere intimnog, onda je ta neposobnost, ili preciznije - nevoljnost (jer da se prihvatiti može dokaz je Gilbert Markam) - posebno izražena. Slične teme su i danas, kada verujemo da smo civilizacijski napredniji, veoma osetljive i bude mnogo nepotrebno uzavrelih osećanja. Možemo zamisliti kako je bilo tada...

U stvari, ne moramo mnogo da zamišljamo. En Bronte je uz drugo izdanje romana objavila i jedan predgovor u kojem se obračunala sa svojim najglasnijim kritičarima. I dalje se krijući iza pseudonima, autorka priznaje brojne pozitivne reakcije na svoje delo, ali uz to oseća i potrebu da ga odbrani od dve glavne „grupe” kritika. Jedne se tiču, blisko temi samog romana, sumnji koje su pojedini izrazili u vezi sa identitetom autora i njegovim polom. Uz pretpostavku da je dosta negativnosti možda poteklo i iz sumnje da se ovakav roman usudila da napiše žena (a možda i zbog same pretpostavke), njena je odbrana nedvosmislena i ubojita:

    „Svi romani su, ili pak treba da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.”

U ono vreme je ovakav stav možda bio revolucionaran čin. Danas... Nije ni danas baš sasvim anahron, nemojmo se zavaravati. Svemu tome ja niti imam niti osećam da bi trebalo bilo šta da dodam sem:

izvor: tenor.com

Druga grupa kritika posebno je interesantna i, zajedno sa prethodnim, u mom viđenju uklapa se u celinu dela kao neka vrsta vanknjiževne ilustracije. „Akton Bel”, naime, tvrdi da se našao na meti kritičara zato što je „sa morbidnom ljubavlju prema prostakluku ili možda čak zverstvu dočaravao prizore”. Nisu, dakle, prostakluk i zverstvo problem, nego njihovo prikazivanje. Sve se to, naravno, prevashodno tiče prikaza poročnog života Artura Hantingtona, kao i kršenja svih onih tabua iz sfere „intimnog”, onoga o čemu se po pravilima (lažnog) morala javno ne govori, ne nužno zbog toga što je to stvar nečije privatnosti, već više radi održavanja privida savršenosti i zablude da će otvoren razgovor o negativnom nekoga ka negativnom privući. Sama tema bila je bliska autorki, s obzirom na to da je jedini brat sestara Bronte, Branvel, kako tvrde izvori patio od ozbiljne zavisnosti od alkohola i opijata, tako da je čitav problem očigledno bio duboko proživljen i ličan. I pored toga ona je ostavila mogućnost da prikaz jeste bio ekstreman, ali nemojte ni za trenutak pomisliti da iza svog postupka, izbora i obrada teme ona nije stala. Štaviše, ona se brani podjednako ubedljivo kao i sa kritikama na račun njenog pola, postavljajući neka veoma važna pitanja:

    „Najprijatniji put kojim pisac treba da pođe sa željom da prikaže rđave stvari treba da bude što manje uvredljiv, ali da i je to najiskreniji ili pak najbezbedniji put? Da li je bolje otkrivati životne zamke i jame neiskusnim i nepromišljenim putnicima, ili ih zakloniti granjem i cvećem? Ah, čitaoče! Da je manje prikrivanja činjenica - ovakvog šaputanja Mir, mir, kada mira nema, manje bi se grehova i patnje nastanilo u mladim ljudima oba pola koji sami moraju da dolaze do gorkog saznanja putem iskustva.”

Upravo tu dolazimo do trenutka u kome autorkini stavovi u mom čitanju srastaju sa romanom, dajući možda dva dominantna utiska (koji su odveć uski za gomile drugih, možda smislenijih, koje iz njega možete poneti, ali ja nikada u svojim postovima i ne ciljam na drugu sveobuhvatnost, do sveobuhvatnosti sopstvenih utisaka).

Prvo jeste problem vaspitanja, i to konkretno vaspitanja muške dece. Čitava jedna scena predstavlja diskusiju u vezi sa Heleninom odlukom da, imajući u vidu uz kakvu je očinsku figuru proveo najranije godine, svome sinu na različite načine stvori averziju prema alkoholu, a sve kroz kritikovanje njenih metoda kao pogrešnih i primerenijih vaspitanju devojčica. Navešću ovde deo te diskusije, pošto roman, na kraju krajeva, najbolje govori sam za sebe:

    „Pa, gospodine Markame, vi, koji tvrdite da dečaka ne treba zaštiti od zla nego ga poslati u borbu protiv njega, samog i bez pomoći, da ga ne treba učiti da izbegava životne zamke, već da smelo srlja u njih, ili preko njih, kako vi kažete, da traži opasnost, a ne da je se kloni - da li biste...”

    „Oprostite, gospođo Grejam, ali prenagljujete. Nisam rekao da dečaka treba učiti da srlja u zamke života, ili čak da traži iskušenja kako bi očeličio svoju vrlinu savladavajući ih. Samo kažem da je bolje naoružati i ojačati heroja, nego razoružati i oslabiti neprijatelja, i ako gajite mladicu hrasta u staklenoj bašti, ćuvajući je pažljivo noću i danju, i štiteći je od svakog daška vetra, ne možete očekivati da ona postane strašno drvo poput onoga što raste na padini planine, izloženo aktivnostima prirode, nepošteđeno čak oluje.”

    „U redu; ali da li biste isti argument iskoristili kada je reč o devojčici?”    

    „Dabome da ne bih.”

    „Ne; nju bi, po vama, trebalo negovati nežno i delikatno, poput biljke u staklenoj bašti - trebalo bi je naučiti da se oslanja na druge za usmerenje i podršku, i trebalo bi je štititi, koliko god moguće, od samog saznanja o postojanju zla. Ali da li biste bili tako dobri da mi objasnite zašto pravite tu razliku? Da li mislite da ona nema vrlina?”

    [...]

    „Pa onda mora biti da mislite da su oba pola slaba i podložna greškama, a najmanja greška, najbleđa senka zagađenja pokvariće jedno, dok će karakter drugog ojačati i postati bolji - obrazovanje će mu biti valjano dovršeno tim malim praktičnim susretom sa zabranjenim stvarima. [...] Po vama bi trebalo da ohrabrimo sinove da nauče sve ličnim iskustvom, dok kćerima ne smeju koristiti ni tuđa iskustva. Ja bih ipak želela da se oboje koriste iskustvom drugih kao i poukama viših autoriteta, kako bi unapred umeli da odbace zlo i izaberu dobro, a ne da im sopstveni ogledi ukazuju na grehe i prestupe. Ne bih pustila sirotu devojku u svet, nenaoružanu protiv neprijatelja, i u neznanju od zamki koje joj prete na stazi, niti bih je pazila i čuvala dok, lišena samopoštovanja i samopouzdanja, ne izgubi sposobnost ili volju da pazi i čuva samu sebe.”

Baš u vezi sa samopoštovanjem i samopouzdanjem, nešto kasnije u romanu vidi se kako se kroz trivijalne aspekte života vrši odvajanje ne samo dece, već članova porodice uopšte, te se devojčice uče da potiskuju svoje potrebe i želje, žrtvujući svoju udobnost i zadovoljstvo udobnosti i zadovoljstvu najpre muških glava, pa čak i u tako banalnim svakodnevnim stvarima kao što je pitanje kakav čaj skuvati. Ili, kako Gilbertova sestra ironično citira njihovu gospođu mamu: „Znaš, Rouz, u domaćinstvu moramo imati na umu dve stvari - prvo, da uradimo ono što treba; a drugo, da uradimo ono što je najprijatnije muškarcima u kući. Za žene je sve dobro.”

Eto onoga što je meni suština čitavog problema oko vaspitanja: ne može se podilaziti muškim potrebama čitavog života, jer to podilaženje i dopuštanje onoga što je najprijatnije muškarcima ne čini ništa sem što od tog čoveka napravi preraslo dete koje, ostavši na nekom infantilnom nivou, ne može da se odupre sopstvenim nagonima, te neprestano pothranjuje svoja zadovoljstva čak i kada su ona poročna i destruktivna. Samim tim, vaspitanjem ženskog deteta sa „povezom preko očiju”, onemogućuje joj se da zrelo sagleda životne prilike u kojima se nađe i samostalno načini pravi izbor, a ako i načini grešku i uvidi je, šta joj drugo ostaje, naviknutoj da ćuti i trpi, do da isto čini i sada, jer koga briga kako je njoj u braku, makar se udala (i time dostigla pun potencijal svog bića). Ne može se bez ikakvih granica, kao što se ne može ni sasvim sputano. Još uvek nisam roditelj, ali verujem da je jedan od najtežih roditeljskih izazova upravo pronalaženje te zlatne sredine.

Drugi glavni utisak, ne sasvim odvojen od prvog, je sledeći: ne može se boriti protiv stega patrijarhata dogle god su žene neki od njegovih najvatrenijih čuvara. Može se večno upirati prstom u pritiske i opresiju druge strane, ali moramo biti dovoljno zreli da sagledamo i nedopustivo ponašanje sa svoje strane. Naime, dokle god je žena koje svoje kćeri uče da svoj život podređuju najpre bratu, a zatim i svim ostalim muškim figurama u životu, i dokle god dečaci budu rasli sa verom u apsolutnu prevlast svoga bića, nema ni pomaka sa mrtve tačke. Nije ovde problem samo gospođa Markam sa svojim stavovima, ili bilo koja žena iz dalekog 19. veka; dokaza je dosta i u bližoj prošlosti (iz neposrednog okruženja znam za slične savete i kritike koje su „sebične” kćeri od svojih majki dobijale). Tek kada krenemo da vaspitavamo svoje kćeri da njihova vrednost leži u njima samima, a ne u tome kako njihovo biće može poslužiti suprotnom polu, kao i sinove da žensko nije njihov doživotni staratelj, bilo kao majka, sestra ili supruga, možemo se nadati da će izrasti generacije muškaraca koje će u ženama videti ravnopravne saputnike, a ne mašine za ispunjavanje sopstvenih potreba, kao i generacije žena sa dovoljno svesti o sopstvenoj vrednosti, da se ne osete predestiniranim slugama i čuvarima svojih nezrelih muških sinova, muževa, braće... Niti su sve žene toliko agilne, sposobne i inherentno pune vrline da vraćaju na pravi put zabludele muškarce (i sama En Bronte prikazuje i te kako nesavršene, u porok i nemoral ogrezle gospođe), niti su muškarci tako inherentno nesposobni da im je porebno čuvanje i ispravljanje. 

Helen je svakako bila žena koja je i sama patila od nekih sličnih iluzija, budući vaspitana upravo onako kako je i sama rekla da nikada ne bi vaspitavala devojčice. Njene reči ne dolaze niotkuda, već iz duboke spoznaje svoje pogrešne procene. No ono što nju izdvaja jeste njeno „ne”, koje je bilo tako bolno za viktorijansko društvo. Spisateljica Mej Sinkler je to vrlo slikovito predstavila: „Zalupljena vrata spavaće sobe Helen Hantington pred muževljevim nosom odjekivala su Engleskom viktorijanskog doba.” Interesantno, ali taj odjek kanda je zasmetao i autorkinoj sestri, Šarlot Bronte, koja je po Eninoj smrti sprečila štampanje novog izdanja romana. Je li razlog tome bila želja da se delo njene sestre ne blati opet u javnosti kao pri prvom izlaženju, ili su razlozi druge prirode, možda manje pohvalni po Šarlot - verovatno nikada neće biti utvrđeno. Na osnovu nekih pisama stiče se utisak da Šarlot nije verovala da je En uopšte bila kadra da se uhvati u koštac sa tako zahtevnom temom i oblikuje je umetnički uspešno. O tome kakva je En bila, mi ne možemo suditi, i svakako je da je njena rođena sestra u njen karakter mnogo upućenija. No, čak i najbliži često su skloni da nas, makar u nekim aspektima, pogrešno procene. Ako zanemarimo onu doktrinu odvajanja dela od autora koju prvo naučimo u školama pri tumačenju književnih dela, i za trenutak sagledamo ovaj roman kao produžetak Eninog bića, uz svo dužno poštovanje, moramo primetiti da su Šarlot možda promakle neke snage rođene joj sestre (ili je iz nekih razloga, ako ne i onih gorepomenutih kritičarskih, birala da ih javno zanemari; to mi sada ne možemo znati). I izvan umetnosti, En je i te kako umela da odbrani svoje delo i sebe, budući makar u tom pogledu onakav tip žene koji se ne libi da smakne sa sebe nametnute stege, što se posebno vidi u jednoj misli predgovora kojom ću i zaključiti ovaj post (jer posle toga se zaista teško može šta pametnije dodati):

    „Nastojaću da takve skromne darove koje mi je Bog podario primenim u plemenite svrhe; ako sam vičan da zabavim, pokušaću da to učinim, a kada smatram za shodno da izreknem neprijatne istine, uz božju pomoć, izreći ću ih, iako to može naškoditi mom imenu ili ide na štetu čitaočevog kao i mog neposrednog užitka.”