Žerminal (Emil Zola)

Neizostavno, prvi komentar mog oca, inače mnogo boljeg poznavaoca domaće kimenatografije od mene, kada je video da čitam Žerminal, bila je upravo ova replika Ljubiše Samardžića. Seriju Boško Buha nikako da se nakanim da odgledam. Generalno, to je kod mene slučaj sa gomilom domaćih, a naročito partizanskih filmova, pa i sa onim najpoznatijim - verovali ili ne, tek sam nedavno, i to igrom slučaja, prvi put odgledala Valtera. No uprkos tome, ne mogu da poreknem da su ovakvi biseri neprocenjivi!

U svakom slučaju, da se vratim ja književnosti, ovo je post o Žerminalu. Da, baš od tog Zole.

*

Prvi put sam za Žerminal čula u srednjoj školi od dugarice iz klupe, koja ga je čitala i oduševljavala se njime. Ostao mi je još od tada, što bi se reklo, u malom mozgu. Dugo mu je trebalo da dođe na red za čitanje, pa čak i to, čini mi se, sasvim slučajno. Otišaviši u lokalnu biblioteku, bez ikakve ideje šta bih dalje čitala, zadržala sam se pokraj police tik uz stepenice, na kojima stoje edicije klasika poput Antologije svetske književnosti Narodne knjige, Edicije Milenijum Novosti ili Vek Politike i sl. Zapao mi je za oko upravo Žerminal, te odlučih da ga konačno pročitam. Nisam imala ni najmanju ideju o čemu se radi. Za tih nekoliko godina otkako sam videla drugaricu da ga čita u školi nije mi nijednom palo na pamet da se nešto više zainteresujem za njega. Ali, pomislih, ako se Ani dopalo, koje su šanse da se meni makar malo ne svidi? Odgovor: Šanse su nikakve. Zaljubih se u delo.

Zaljubih se, a Žerminal nije delo sazdano od mnogo čega u šta se možete zaljubiti (muke francuskih rudara 19.veka dok se njihove gazde buržuji iživljavaju nisu baš materijal za zaljubljivanje), pa ipak, ono je sazdano upravo tako da je nemoguće ne zaljubiti se u njega. No valja krenuti redom: najpre malo o Zoli i romanu.

Verovatno je jedna od prvih asocijacija kada se spomene ime Emila Zole pojam naturalizma, književnog pravca s kraja 19. veka usko povezanog sa realizmom. Pisci ovog pravca, a Zola je bio jedan od njegovih začetnika, inspirisani metodama prirodnih nauka, videli su mogućnost njihove primene u književnosti. Za predmet svog interesovanja uzimali su, grubo rečeno, stvarnog čoveka i objektivnu stvarnost (u onoj meri u kojoj je objektivnost moguće postići), dok je roman i proces pisanja bio svojevrsni književni surogat naučnog eksperimenta. Preuzevši iz pozitivizma ideju o ljudskom karakteru kao rezultatu uzajamnog delovanja sredine, trenutka i nasleđa ili rase, pisci su svoje likove stavljali u određene situacije i, kao i naučnici, ispitivali na koji način se likovi u datim okolnostima razvijaju. Emila Zolu naročito su zanimali faktori nasleđa i sredine, te je svoj stvaralački opus posvetio ispitivanju uticaja koje oni na pojedince mogu imati. Jedan od njegovih glavnih uzora u tome bio je Onore de Balzak i njegov ciklus Ljudska komedija u kojima je nastojao da pruži što verniju sliku francuskog društva svoga doba, te Zola čini nešto slično. Suzivši svoj fokus na jednu porodicu, nastojao je da ispita upravo kako se faktori poput nasleđa i sredine ispoljavaju kroz vreme i na koji način utiču na potomke, te tako nastaje njegov ciklus od dvadeset romana Rugon-Makarovi (ili Prirodna i društvena istorija porodice u Drugom carstvu). A kad se već dotakoh Zolinog odnosa prema Balzaku...

Ne mogu a da ne podelim ovu preslatku karikaturu na kojoj Zola salutira svom uzoru
(delo Andrea Žila). ❤

Žerminal predstavlja trinaesti od dvadeset romana pomenutog ciklusa i sa ostalima je povezan glavnim likom, Etjenom Lantjeom, potomkom porodice kojom se u svom ciklusu bavi (i to grane Makarovih). Sam roman pisan je i objavljivan u delovima između proleća 1884. i zime 1885. godine, da bi u celini prvi put bio objavljen marta 1885. godine. Naslov romana predstavlja naziv prvog prolećnog meseca francuskog revolucionarnog kalendara, no i na simboličkom nivou postoji posebna veza sa delom, budući da je mesec nazvan po francuskoj reči za seme (germen). Ali kakva je to radnja koja povezuje prolećni mesec revolucionarnog kalendara, poreklo njegovog imena i, kako sam gore navela, francuske rudare?

Sam zaplet nije previše teško objasniti. Centralni događaj romana jeste štrajk rudara u severnoj Francuskoj sredinom 19.veka izazvan smanjenjem odveć bednih nadnica koje su rudari zarađivali ostavljajući svoje zdravlje, neretko i živote, pod zemljom i puneći džepove svojim gazdama, koji sem tih svojih džepova i sopstvenih stomaka većih briga nisu imali. No od otvaranja romana do izbijanja štrajka prođe vreme. Ono čime roman počinje, jeste dolazak čoveka koji će uslovno rečeno štrajk doneti u taj kraj. Pomenuti Etjen Lantje, lutajući izgladneo i promrzao, stiže jedne noći u rudnik Vore tražeći posao, nakon što je prethodni izgubio jer je ošamario šefa. Upoznavši se sa starim rudarom Bonmorom (nadimak sa značenjem dobra smrt) - starim po stažu, s obzirom na to da radi u rudniku od svoje osme godine, a u trenutku upoznavanja mu je 58, a ništa mlađim po zdravlju (neprestano iskašljava ugljanu prašinu) - počinje Etjenovo upoznavanje sa rudarima zapošljenim tu i njihovim načinom života nepromenjenim godinama unazad. U rudniku Vore Etjen dobija posao kao utovarivač, a „pod svoje” uzima ga i porodica Mae, čiji je Bonmor najstariji član. Maevi su u potpunosti vezani egzistencijalno za rudnik, te u njemu rade i otac porodice, Tusen Mae, ali i troje najstarije dece (sa najstarijom kćeri Katarinom Etjen se posebno zbližava), dok je majka vezana za kuću brigom o četvoro mlađih, koji će svakako jednom takođe sići u rudnik, jer hleb koji jedu moraju i da zarade. Etjen u potpunosti srasta sa životom rudarskog naselja u koje se doselio, navikava se na težak rudarski posao, a poznanstvo sa krčmarem Rasnerom (nekadašnjim rudarem otpuštenim zbog pokušaja organizovanja štrajka) i ruskim anarhistom Suvarinom budi kod njega interesovanje za socijalističke ideje, te pored opsežnih razgovora sa njima dvojicom kreće da čita i informiše se, istovremeno prenoseći „naučeno” svojim kolegama i sustnarima u rudarskom naselju. Životne okolnosti stvorile su plodno tle da se ideje socijalzma prime, te se do štrajka koji izbija došlo sasvim prirodno, iako je trebalo slomiti uvek prisutni otpor straha od „talasanja” i menjanja nečega što se nikada do sad nije izmenilo. A sa izbijanjem štrajka, nešto što je u prvim delovima romana bila moja hipnotisanost stilom koji i dan-danas smatram jednim od najsavršenijih sa kojima sam se susrela, počelo je da prerasta u zaljubljenost, a Žerminal je počeo da se transformiše u jedan od najboljih romana koje sam ikada pročitala, bez trunke preterivanja.

Glavni razlog za to je (čini mi se, sada sa vremenske distance) upravo Zolin metod građenja romana, njegovo „sprovođenje eksperimenta”, manipulisanje uslovima i puštanje likova da na njih reaguju. Jer sve ono što se po izbijanju štrajka događa, a događa se toliko toga o čemu u okviru jednog posta ja mogu tek površno ponešto da pribeležim, potpuno je logičano s obzirom na sve ono što mu prethodi. Nema tu ničeg nad čime ćete se začuditi, nema tu ničega što ćete smatrati hiperbolisanim, sve deluje kao jedan potpuno normalan sled događaja nakon svega onoga što ste prethodno pročtali. Pa ipak, ničega tu zdravog i smislenog nema. I vi se, kao i uvek kada su ovakve priče u pitanju, nalazite u poziciji u kojoj u potpunosti možete da razumete zašto se sve to događa, a da ste istovremeno potpuno sigurni da to nikada ne bi smelo da se na taj način događa.

A evo i zašto je ono što čitate logično... Kada s jedne strane imate „nasleđenu bedu što od svakog deteta koje je još u utrobi stvara budućeg hranioca”, a s druge strane one koji rastu othranjeni tuđim radom, a „novac koji čoveku zarađuju drugi jeste novac od koga se on najsigurnije goji”; kada vidite s jedne strane oca porodice, okorelog rudara sviknutog da svu bedu stoički podnosi, očajnog nakon isplate smanjene nadnice gde se „sroza na stolicu, zaplaka kao malo dete, bacajući pedeset franaka na sto”; a s druge strane vlasnike akcija rudnika i jedne hartije od vrednosti „koja je već čitav vek hranila porodicu a da ona ništa nije radila”; kada s jedne strane imamo devojke koje rastu „u srećnom neznanju, sa ćudima deteta koje baca knjigu kroz prozor čim bi mu kakvo pitanje bilo dosadno”, a s druge strane devojčice kojima usled teškog rada i trošenja u rudniku kasni pubertet; kada je s jedne strane krckanje oklopa rakova, davljenje u pecivima i čokoladi, čajevima, a najveću muku predstavlja nezadovoljeni bračni apetit bogatog vlasnika rudnika, a s druge tako bolna i razdiruća glad zbog koje žene pristaju da nešto malo namirnica plaćaju svojim telima ili obećanjem tela svojih ćerki, ne čudi vas tip osvete koji se sprovede nad đubretom od osobe koja na taj način koristi tuđu muku, čak i kada znate da u takvom postupanju nema ničeg civilizovanog. Isto tako ne čudi, mada budi najveći žal - obijanje o glavu onome koji jeste deo trulog sistema, ali je za to u biti najmanje kriv. Sve to jeste logičan i ne naročito iznenađujuć sled događaja, jer kada postoji jedan tako necivilizovani jaz, u kome je s jedne strane sve, jedna hipertrofiranost života, a s druge jedva nešto koje se, radi održanja netaknutosti svega pretvara u ništa, u nemogućnost života, uz to pritisnutu svakim drugim poniženjem koje se može zamisliti, pobuna, revolucija je neminovna (zbog čega i ne čudi što je ovaj roman bio jedan od obožavanih u socijalističkim krugovima, pa ga čitaju i mladi partizani kao u insertu iz serije iznad). Ali necivilizovani jaz iznedriće revoluciju u kojoj će se ispoljiti i necivilizovani bes, i tu dolazi drugi faktor koji je doprineo mom zaljubljivanju u ovo Zolino delo.

Žerminal jeste roman koji se bavi mukama radničke klase i prikazuje svu nepravdu njihovog polažaja, ali on to ne čini panegiričkim podilaženjem i nekritičkim uznošenjem. Osetićete vi iz Zolinih slika (a njegovo pisanje jeste svojevrsno slikanje) njegovo saosećanje sa njihovom bedom kao i prezir prema nemaru onih koji bedu izazivaju, ali on neće prećutati ono što ista ta beda i isti taj težak život učini od ljudskog bića, podjednako osetljivog duha, rastao on u svili ili ugljanoj prašini. Zola se doista postavlja kao naučnik, on postavlja svoje likove u određene uslove, manipuliše njima, a onda precizno i bez ustručavanja stvara svoj roman od onoga što neminovno sa tim likovima biva. U „mirnodopskim” okolnostima, ljudi pritisnuti takvim životom bili su „postali nevernici pod spoljnim uticajem, potajno strahujući samo još od rudarskih aveti, zbijajući šale s praznim nebom”, a pod tako praznim nebom, moralni sistemi i ograničenja prevazilazili su se sa manje ustručavanja i skrivanja (za razliku od viših klasa koje su svoj nemoral praktikovale u tajnosti). U tom smislu u romanu ima dosta otvorenog skretanja pažnje na telesno i erotsko, koje se često ističe kao jedna od odlika naturalizma:

„Navika je ubila stid od golotinje, smatrali su za prirodno da budu takvi, jer nisu radili ništa rđavo, i nije njihova krivica što postoji samo jedna soba za sve njih.”

Život mladih i njihovo međusobno povezivanje oslobođeno je stoga ceremonijalnosti viših klasa, jer, kako bi rekla jedna junakinja: „Lako se nalaze dragani kad se živi ovako zajedno, zar ne?” A gde je nekontrolisani eros, tu lako kontroli izmakne i tanatos, pa se tako iz zabave iživljava nad bespomoćnom životinjama, a dečak nakon počinjenog ubistva na pitanje Zašto? odgovara sa: „Ne znam, nešto me je vuklo.”

Kad uslovi nisu mirnodopski, kad prekipi i kad izbije pobuna, stvari još lakše izmaknu kontroli. 

„Zahvatalo ih je versko ludilo, nestrpljivost verske sekte koja se, zamorena iščekivanjem obećanog čuda, rešila da ga najzad sama izazove. Ljudi su bili van sebe od jarosti, iscrpeni glađu, sanjali su požare i krv, sred ovenčane slave u kojoj se uzdizala sveopšta sreća.”

Čitala sam, i razumela rudare, saosećala sa svakom njihovom patnjom. U isto vreme, plašilo me je to šta takav bes, iako hranjen dugo i nemilosrdno, može da iznedri. Postoji li način da se taj bes kanališe i da se borba na drukčiji način dobije? Dikens je u svojoj Priči o dva grada govorio o revolucijama kao žetvama nakon što se seme nepravde i neljudskosti vekovima neprestano sejalo. O „semenu” i „žetvi” govori i Zola, s tim što se implicitno ovde postavlja i pitanje onoga ko će žnjeti, kako će žnjeti i zbog čega suštinski. Ima tu različitih polemika, naročito između Etjena, krčmara Rasnera i anarhiste Suvarina. Posebno interesantan lik jeste anarhista Suvarin, i on iznosi neke možda ekstremne, mada ne i sasvim pogrešne stavove o revolucijama, naročito ako imamo u vidu sve one koje je čovečanstvo do sada podizalo i, gotovo neizostavno, izneveravalo: „Nikada nećete biti dostojni sreće dokle god imate nešto što vam pripada i dokle god je vaša mržnja prema buržujima samo rezultat vaše lude potrebe da budete buržuji mesto njih.” Ako pitate Suvarina, način da revolucija uspe graniči se sa ludilom i apsolutnom destrukcijom i suštinski je pesimističan: 

„Zapalite vatru na sve četiri strane gradova, pokosite narode, sravnite sve, i kada ne ostane ništa više od ovog trulog sveta, možda će nići jedan bolji svet.” 

Čitav roman, međutim, uprkos svemu što se o njemu odvija, ne odustaje od optimizma. Premda se ne dobija konačan odgovor na to kako treba žnjeti, seme revolucije davno je posejano, kao što su i sami rudari rasuti pod zemljom:

„Drugovi su udarali sve više i više, sve razgovetnije, kao da su se približavali samom tlu. Polje pod žarkim sunčevim zracima ovog jutra mladosti bilo je prepuno tim šumom. Nicali su ljudi, crna osvetnička vojska, koja je lagano klijala u brazdama i rasla za žetve budućeg veka, a od čijeg će se klijanja uskoro raspuknuti zemlja.” 

U ovoj sam slici možda i sama pronašla nešto nalik na odgovor na moje pitanje može li se borba protiv nepravde dobiti na nešto drukčiji način. Svakako da može, ali plodno tle koje su teški životni uslovi stvorili nije dovoljno. Potrebni su pametni i strpljivi „baštovani”, koji će suvu silu nezadovoljstva i besa umeti da usmere i kanališu, uz to, naravno, vođeni čistim namerama, a ne željom da se bude „kalif umesto kalifa” ili bar buržuj umesto buržuja. U suprotnom, ono što iz tog semena nikne lako se zatruje i izgazi.

*

Van ravni priče, kada je u pitanju Žerminal, ne mogu a da se ne dotaknem Zolinog maestralnog pripovedanja, jer je upravo to još jedan od razloga zašto sam ovaj roman toliko zavolela. I dan-danas pred očima su mi žive slike teškog rada pod zemljom i života u rudarskom naselju, no više od samih prizora, i dalje mogu da osetim hladnoću nezagrejane rudarske kuće nasuprot ušuškanoj i ugrejanoj udobnosti buržujskog salona, da se gušim u urušenim rudarskim oknima i istinski osećam teskobu i paniku pri urušavanju podzemnog hodnika. Prateći svoj metod, Zola je zaista obilazio rudarska naselja, silazio sa rudarima pod zemlju, prisustvovao štrajku rudara u Onzanu, i to je svakako dalo svoj doprinos uverljivosti i opipljivosti. No ne sme se ni za trenutak poreći talenat i umeće, jer bez toga, teško se da napisati roman čiji su prizori i dugo nakon čitanja i dalje tako živopisni, kao da sam pre svega nekoliko trenutaka okrenula stranu. Mogla bih navoditi unedogled, ali navešću samo dva primera, čisto kao ilustraciju. Jedan fragment, kao dokaz kako se pažljivim izborom i slaganjem reči može maestralno slikati; za njim i drugi, kao dokaz da se kroz samo jednu rečenicu može dočarati duševni život životinje, i da to može zaboleti kao i svaka muka koja je rudare zadesila tokom romana.

Početak smene u rudniku:

„Ispuniše se svi reviri, kopanje poče na svakom spratu, na kraju svake galerije. Proždrljivo okno progutalo je svoj svakodnevni obrok ljudi, blizu sedam stotina radnika koji su poslovali u ovom trenutku u tom džinovskom mravinjaku bušeći zemlju na sve strane, rešetajući je kao crvi staro drvo. Usred teška ćutanja, usred odronjavanja dubokih slojeva rude moglo se, s uhom naslonjenim na stenu, čuti treperenje ovih ljudskih insekata u pokretu, od leta konopca koji je podzao i spuštao dizalicu do ujeda alatki, koje su na dnu revira ubirale ugalj.” 

Stari rudarski konj Bataj, zauvek zarobljen pod zemljom, dočekuje i teši svog mladog i nasmrt preplašenog sapatnika Trompeta:

„Uskoro je Trompet bio položen na gvozdene ploče poda kao kakva masa. Nije se još micao, kao da je bio utonuo u strašan san ove crne beskrajne rupe, ove duboke odaje, koja je brujala od larme. Počeli su da ga odvezuju, kad se Bataj, napregnut već nekoliko trenutaka, približi, ispruži vrat da bi onjušio svog drugara, koji je tako pao sa zemlje. Krug radnika se proišri, zbijali su šale. Eh! Kakav li je to prijatan miris otkrio na njemu? Ali se Bataj uzbuđivao, ne obazirući se na šale. Bez sumnje je nanjušio prijatan miris slobodnog vazduha, zaboravljeni miris sunca i trave. I odjednom poče glasno da rže, bila je to muzika razdraganosti, u kojoj se, izgleda mešala i razneženost jednog jecaja. Bila je to dobrodošlica, radost zbog onih starih stvari, čiji mu je dah dolazio, tuga zbog tog zarobljenika, koji će se tek mrtav vratiti danu.” 

Čitajte, dakle, Žerminal. Ovo je jedna od onih priča koje će vas duboko prožeti i iz kojih možete dosta naučiti o drugačjim sudbinama i životu uopšte, koje će vas naterati da postavite pitanja o mnogim stvarima u vezi sa njim i preispitate svoje stavove o onim životnim nijansama na spektru između crnog i belog, pa možda i neku svoju poziciju na njemu. A ako vas sve to ne zanima, čitajte radi uživanja u dobroj književnosti, to samo po sebi vredno je pažnje. Čak se i među klasicima mnoga dela time ne bi mogla pohvaliti.