4/12: Stakleno zvono (Silvija Plat)

„...jer gde god da sedim - na brodskoj palubi ili u otvorenom kafeu u Parizu ili Bangkoku - sedeću pod istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu.”

Jedan deo mene uživa u onim čitalačkim trenucima kada se neki od osnovnih motiva, ili pak naslov romana, prosto otvore i oslobode niz mogućnosti novih tumačenja i saživljavanja. Navedeni citat predstavlja jedan od takvih trenutaka, pošto mislim da je ovo definitivno jedna od najvernijih ilustracija unutrašnjeg života lika na koje sam u poslednjim mesecima naišla.

*

Za Stakleno zvono sam prvi put čula najverovatnije početkom srednje škole, kada sam ujedno i prvi put odgledala tinejdžerski film 10 Things I Hate About You, u kome je prikazana glavna junakinja, inače bintovna tinejdžerka, Ket Stratford (Džulija Stajls), kako čita ovaj roman. Ubrzo nakon toga, podstaknuta filmom, potražila sam informacije o romanu i njegovoj autorki, i saznavši okvirno o čemu je reč u njemu, kao i potonju sudbinu Silvije Plat, stvorila se u meni slika jednog izvanredno teškog i mračnog dela, možda čak i više nego što sam u tom uzrastu mogla da svarim. U međuvremenu sam pročitala mnogo toga što bi se moglo opisati kao teško i mračno, traumatično čak (i dalje mi je neprijatno pri pomisli na Beli hotel), a o čisto odvratnom i da ne govorim, tako da sam, sastavljajući listu, shvatila da sam davno prerasla tu vrstu inhibicija kada je književnost u pitanju. I eto mene sa romanom u rukama...

Sam roman jedino je prozno delo američke pesnikinje Silvije Plat, izdat 1963. godine pod pseudonimom („Viktorija Lukas”). Žanrovski se mahom određuje kao roman à clef, iliti „roman sa ključem”, pogotovo s obzirom na činjenicu da je dobrim delom zasnovan na stvarnim autorkinim iskustvima. Roman sa ključem, naime, predstavlja delo koje zasnovano na stvarnim događajima, uz izmenu imena glavnih aktera. Naviknuta (i naučena) da književno delo i život njegovog autora sagledavam odvojeno, nastojala sam da i ovoga puta ne upadnem u zamku, uprkos žanrovskom određenju koje mi je dalo odrešene ruke. Međutim, što je atmosfera romana postajala zagušljivija (da ostanem verna gorenavedenom citatu), to mi je bilo teže da smetnem s uma da je sve to Silvija Plat preživela. A iskustvo opisano u romanu, dakako uz fikcionalnu nadgradnju, u potpunosti odgovara mom predubeđenju zametnutom još u srednjoj školi - mračno i teško.

Priča Staklenog zvona prati glavnu junakinju, studentkinju Ester Grinvud, i njeno burno sazrevanje početkom pedesetih godina prošlog veka. Njena priča počinje u Njujorku, prisećanjem na period stažiranja u jednom ženskom časopisu, kada se Ester prvi put susreće sa dilemama svojstvenim većini mladih osoba na pragu života. Odlikaš, dobitnik silnih nagrada i nosilac stipendija, ona je osoba za koju bi se očekivalo da već ima vrlo jasan plan o tome šta će sa svojim životom, što je u periodu o kom govorimo trebalo da bude vrlo lako. U Americi je pedesetih godina postojao krajnje sveden broj staza kojima je jedno žensko čeljade moglo poći (dovoljno je da ste makar jednom odgledali Osmeh Mona Lize, pa da znate o kakvim je stazama reč). U problemu su bile one devojke, koje su nešto drukčije očekivale od života, što i sama Ester vrlo jasno predočava:

„Videla sam svoj život kako se grana preda mnom kao zeleno drvo smokve u onoj priči. 

Sa vrška svake grane, poput sočne purpurne smokve, pozivala je i namigivala čudesna budućnost. Jedna smokva su bili muž, srećan dom i deca, druga - slavna pesnikinja, treća - briljantna profesorka, četvrta E. G., basnoslovna urednica, peta - Evropa i Afrika i Južna Amerika, šesta - Konstantin, Sokrat i Atila i gomila drugih ljubavnika sa čudnim imenima i neuobičajenim zanimanjima, sedma - olimpijska pobednica u jedrenju, a iza i iznad ovih smokava nalazile su se još mnoge koje nisam mogla sasvim da razaznam.

Videla sam sebe kako sedim u račvi tog smokvinog drveta i umirem od izgladnelosti, jer naprosto nisam u stanju da odlučim koju ću smokvu izabrati. Htela sam ih sve, ali je odabiranje jedne podrazumevalo gubitak svih ostalih, i dok sam sedela tamo, nesposobna da se odlučim, smokve su počele da se smežuravaju i crne, i jedna po jedna su pljaskale o zemlju podno mojih nogu.”

Već tu naziremo naprsline jednog mladog duha, a retrospektivnim skokovima one se množe, poput rane smrti oca, veze sa naizgled savršenom „prilikom” Badijem Vilardom, okoline koja pruža primere kako prava „ženka” treba da se ponaša („Muškarac traži ženku, a žena bezgraničnu sigurnost”; „Muškarac je strela odapeta u budućnost, a žena je mesto s kojeg se strela odapinje”), potisnute čulnosti i sl. Kap koja je prelila čašu bilo je neprimanje na prestižni kurs za pisce kome se Ester nadala, što je potom strovaljuje u naizgled bezizlaznu depresivnu epizodu ispunjenu suicidnim pokušajima zbog kojih završi na lečenju, što predstavlja niz traumatičnih iskustava svoje vrste.

Dakle, kao što možete primetiti, Stakleno zvono nije nimalo lagano štivo, svakako ne nešto što biste čitali da se opustite. No, uprkos tome, na neki potpuno čudan i možda pomalo nastran način, u čitanju ove knjige sam bezmalo uživala. Prva polovina romana čita se neizmerno lako, budući fokusiran na Esterine doživljaje sa stažiranja u Njujorku. Već u tom, pa moglo bi se čak i reći čik-lit kontekstu, naziru se koreni depresije, a sam slom, uprkos tim korenima, dolazi nekako naglo i podmuklo. Sve ono što sledi nakon toga, kao što sam već rekla, teško je i mučno, ali u isto vreme neverovatno iskreno - nemate utisak da pisac od psihičkih tegoba svog lika pokušava da napravi nešto nesvakidašnje, posebno ili, ne daj Bože, romantično. Depresija je dovoljno strašna sama po sebi, te od nje ne treba praviti nešto vanvremensko i izvanzemaljsko, pogotovo ne neki znak izuzetnosti i jedinstvenosti, a romantizovanje psihičkih poremećaja nije neuobičajena pojava u umetnosti, a potom i u realnosti. Iz ovoga u neku ruku proističu i ostali razlozi zbog kojih mi je ovaj roman „legao”.

Jedan od njih je lik Ester Grinvud, u toj meri stvaran i opipljiv, ženski lik kakav može postojati i ženski lik kome možete verovati, koji vas ne probudi s vremena na vreme svešću koja veli: „Pa da, ovo je ipak samo književno delo. Ovo je više nečija zamisao žene, nego zaista žena.” Štaviše, Ester je jedan od onih ženskih likova u kojima sam mogla da prepoznam dosta toga i od sebe same, sa onom mešavinom utehe, što nisam jedina koja je nešto osetila ili pomislila, i nespokoja, zbog spoznaje dokle to može odvesti. No istovremeno, a to je još jedan od razloga zbog kojih mi se ovaj roman dopao, Ester je i lik sa kojim, hvala Bogu, ne mogu u potpunosti da se identifikujem. Ono kroz šta ona prolazi, odnosno posledice njenih duševnih lomova, ogoljavaju u potpunosti jednu duboko uznemirujuću dijagnozu, ludovanje depresije koja je svojom težinom mrvila i gušila jedan mladi duh. Zbog uvida u ovakvo stanje, koje je srećom došlo tek posredstvom književnosti, sam neizmerno zahvalna i radovala bih se ukoliko bi se jedno ovakvo delo uvelo u školske lektire. Ako ni zbog čega drugog, makar da bi se prekinulo sa suludom banalizacijom depresije i ostalih mentalnih bolesti koja je u našem društvu i dalje prisutna.

Ester Grinvud u romanu prolazi kroz ono što bi se moglo razumeti kao neizbežni činilac svih noćnih mora i predrasuda koje postoje o psihijatrijskom lečenju u ono vreme. I Silvija Plat je isto to iskusila. Ester se sa svojom depresijom borila, uspela da za neke od tegoba pronađe olakšanje, isto kao i Silvija. Ipak, krajnji odgovor na sve, ona je pronašla u samodestrukciji. Ni mesec dana nakon prvog objavljivanja romana Stakleno zvono, u svojoj tridesetoj godini, posle još jedne mučne depresivne epizode, Silvija je izvrsila samoubistvo ugušivši se gasom iz rerne. Bio je to njen treći pokušaj da sebi oduzme život. Ester je, nadam se, u nekoj fiktivnoj dimenziji, imala srećniji kraj.

Prilagođavanje

Znate one trenutke kada se apsolutno izgubite u nekoj misli ili u nekom poslu da prosto osećate da ste se iskopčali iz stvarnosti? Ako znate, proširite taj trenutak na vremenski period od skoro dva meseca i dobićete moj maj, zajedno sa pozamašnim delom juna. Takođe, umesto neke zanimljive misli ili posla koji vas obuzme u celosti, stavite ambis nekreativnosti, neinspirativnosti i umora i dobićete razlog zbog kog sam ispala iz koloseka ne samo sa svojim izazovom, već i sa čitanjem uopšte.

A nije trebalo tako da bude. 

Maj je, štaviše, trebalo da bude lagan mesec, sa približavanjem kraja školske godine i mojim blagovremenim planiranjem koje sam konačno uspela da sprovedem u delo. No, kao što se to vazda događalo (makar meni), univerzum je rešio da pokaže svoj nimalo zanimljiv smisao za humor i baš onda kada ja unapred sve pripremim, reši da malo promeša karte. Neke okolnosti vezane za svakodnevicu i posao su se izmenile, a moj tvrdoglavi um koji najviše voli da sve bude baš onako kako je unapred zacrtano morao je da svari novonastale prilike i preosmisli šta će i kako će.

Istovremeno (kad te krene, baš te krene), moja navika da malo spavam, zapravo mnogo manje nego što bi ijedan iole normalan čovek sebi priredio, došla je da naplati svoje. Pokušala sam da je ignorišem, ali san je gadan uterivač dugova. I ja šta ću - predadoh se. Čovek ipak nije dostigao  takav nivo evolucije da može da stavi pod kontrolu baš sve fiziološke potrebe. Nažalost.

Gde je u svemu tome vreme za čitanje? Isprva mi se učinilo da će baš ono biti dobar izduvni ventil od ove smese fizičkog umora i psihičke i emotivne prezasićenosti, ali nije išlo. Od svih knjiga, ona za koju sam se najviše nadala da će biti dobra zabava i najlakša za čitanje, ispostavila se kao sušta suprotnost. Verovali ili ne, u pitanju su Tri musketara (više o tome šta mi se nije dopalo u zasebnom postu o ovom romanu). Štaviše, tek sam ih juče završila. Kako su se svi moji pokušaji da uhvatim korak završavali sa frustracijom i dosađivanjem, odlučila sam da se ipak u navedenom periodu fokusiram na ono što je moralo da se uradi - da se privede kraju školska godina i isprate sve obaveze koje uz to idu, kao i da se nadoknadi izgubljeni san, čisto da se ne bih potpuno transformisala u zombija. Čitala sam kada sam mogla i koliko sam mogla. Isto je bilo i sa pisanjem, iako ne mogu reći da nije bilo materijala. Potpuno sam se isključila i na tom polju (čak ni dnevnik nisam vodila).

Ova hibernacija povukla je za sobom i ogrešenje o prvobitna pravila mog ovogodišenjeg izazova (makar jedna knjiga za svaki mesec, isto tako i post), tako da sam primorana da ga malo prekrojim, odnosno da ukinem to ograničenje „jedna knjiga - jedan mesec” i pretvorim ga u „sve knjige do kraja godine”. Neko bi to nazvao varanje, a ja ću to nazvati prilagođavanjem okolnostima, što je mnogo razumnije nego tvrdoglavo držanje unapred zacrtanog (kao što prethodno napisah, ovo nije nešto što je za mene najprirodniji postupak, ali trudim se da budem fleksibilnija, makar u onom opsegu u kome se pridev fleksibilan ne degeneriše u spremnost da u zavisnosti od prilika gaziš po sopstvenim principima i uverenjima).

E, sad, šta dalje? Sa dodatno popuštenim granicama izazova, što je oslobodilo moje čitalačko vreme od moranja, okrenula sam se onim delima koja me trenutno više vuku. Ova ostala čitam uporedo, bez pritisaka. I, zamislite, lakše ide. Neka od željenih dela nabavila sam tokom poslednje Noći knjiga (na slici), neka ću nastaviti da izvlačim iz biblioteke. Zajedno sa obavezama koje sam stavila pod kontrolu i nešto razumnijim rasporedom spavanja, ponovo mogu da se radujem čitanju, a bogami i pisanju. Stoga, evo jedne malene najave o onome što sledi u narednom periodu na blogu:

• Najpre post o Staklenom zvonu, koji sam ostala dužna. Zapravo, sve ovo o čemu sam u ovom postu pisala imala sam na umu da na neki način sažmem i uključim u taj post, ali mi se po završetku pisanja nije učinilo prikladnim. Post o Tri musketara doći će nešto kasnije.
• Dva posta stoje mi napisana već dugo, i da me pitatate zašto ih nisam objavila, ne bih imala pojma kako da vam odgovorim. Prosto, nije mi se dalo da kliknem na ono Objavi. Dakle, postovi o Seoskoj učiteljici  i Forsiranju romana reke uslediće nakon Staklenog zvona.
• Pripremam i drugi post nalik na onaj U međuvremenu, kako bih se osvrnula na neka upečatljiva dela koja sam čitala i prethodnom periodu.
• Planiram da napišem post i o seriji Černobilj, jedinom sadržaju koji je uspeo da me pošteno zainteresuje i okupira mi pažnju u prethodna dva meseca. Biće to moj prvi iskorak iz pisanja o književnosti, makar ovde na blogu, tako da će on verovatno doći najkasnije.
• Postovi o dvama delima u kojima sam uživala u toj meri da su definitivno zavredili zaseban prostor - Žerminal i Ričard III. 

Dakle, vidi se da jeste bilo materijala, ali onog ključnog nije - volje i energije. Sada kada i toga ima, mogu planove da sprovedem u delo. Napokon.