Постови

Приказују се постови за 2019

Pogled unazad

Слика
Iliti - kako sam u 2019. godini spoznala nesalomivu snagu nepredvidivosti.

Na današnji dan, prema planovima Jovane s početka godine, trebalo je da objavim svojevrsni summa summarum moje 2019, najspektakularnije čitalačke godine do sada. Međutim, to se neće dogoditi. Neće ovo biti klasičan pogled na godinu za mnom, pogotovo ne pogled karakterističan za knjiške blogove, u kojem se svode čitalački utisci i objavljuju planovi za narednu godinu. Razlog za to je vrlo jednostavan: 2019. za mene nije bila čitalačka godina.
Ono što je bila, i to od samog svog začetka (bez ikakve pripreme), jeste godina učenja. Učenja o sebi, o životu, o društvu, o onom svetu izvan toplote i ušuškanosti đačkog ili studentskog života. Bila je to godina u kojoj sam dobila svoj prvi posao i zaradila prvi novac, a zatim okusila i „čari” sistema. U ovoj godini podsetila sam se kako je izgubiti nekog veoma bliskog, biti uz nekog drugog veoma bliskog koji prolazi kroz određene izazove, kako je to kada se razbiju neke…

U međuvremenu

Слика
Ima meseci koji u sebe sažmu dovoljno utisaka za celu godinu, ne nužno pozitivnih. Nakon njih ti ostaje samo da se nadaš da će dolazeći meseci biti milosrdni i, svojom bezličnošću, dati ti dovoljno vremena da procesuiraš sve što se dogodilo. Mesec avgust, kao i duži period nakon toga, za mene su bili takvi. 
Ne želeći da ulazim previše u detalje, kao jedan od glavnih utisaka koji su ostavili gorak ukus u ustima bila je iznenadna bolest, a potom i gubitak bake. Pomešano sa dodatnim trzavicama, kako iz sfere privatnog, tako i na planu zaposlenja, ovo iskustvo stavilo je pisanje ne u drugi, ne u treći plan, već među stvari koje mi nije ni padalo na pamet da radim. Bilo je reči koje su se mogle zapisati, ali im se nije dalo da pređu na papir ili na ekran. Nisam zato htela da ih silim. Suprotno tome, čitanje je opstalo. Nisam čitala mnogo, ali čitala sam dovoljno da dam sebi oduška u toku dana i, možda prvi put otkako me sećanje služi, svesno čitam ne bih li pobegla u neku drugu dimenziju…

5/12: Tri musketara (Aleksandar Dima)

Слика
Nisam neko ko je sklon tome da ulazi u bilo kakve poduhvate sa prevelikim očekivanjima, prevashodno zbog toga što mi se vrlo često dešavalo da baš onda kada nešto najviše očekujem, stvari krenu nešto drugačijim pravcem. Ipak, s vremena na vreme, dopustim sebi da me kakvo očekivanje ponese, a najčešće to bude baš kada su u pitanju knjige koje čitam. Tu su očekivanja nekako najbezbolnija, pa čak i onda kada su izneverena. 
Tako je bilo i kada sam sastavljala listu „obavezne lektire” za 2019. godinu, birajući mahom dela koja već dugo planiram, a ujedno smatram i da bi trebalo da pročitam. Bio je to slučaj sa svim delima, sem sa jednim. Naime, Tri musketaraAleksandra Dime želim da pročitam još od dana kada sam sa oduševljenjem završila roman Grof Monte Kristo, delo koje i dalje smatram jednim od svojih omiljenih romana. I dalje se sećam samog čitanja, čak i pojedinih misli koje su mi prolazile kroz glavu i apetita sa kojim sam okretala stranice, uživajući u pametno osmišljenoj radnji, gd…

Forsiranje romana reke (Dubravka Ugrešić)

Слика
Pa stalno pišeš o piscima, rekla je. Samo dobri pisci mogu pisati bilo o čemu, dok loši moraju pripaziti na temu, dodala je. Što mogu kad volim pisce, zato što su tako mali pa mi ih je žao,  rekla sam ja, odlučivši da nepostojeću radnju smestim u Zagreb.”

Ne sećam se više u kom sam tačno trenutku stavilaForsiranje romana rekena ''čitalačku listu'', niti gde sam tačno prvi put čula o njemu. Ono što me je, biću iskrena, na to motivisalo jeste interesantna činjenica da je za ovaj roman Dubravka Ugrešić dobila 1988. godine NIN-ovu nagradu, time postavši prva žena koja je njome ovenčana (perspektive radi, nagrada je prvi put dodeljena 1954.godine). I stajao je roman na listi neko vreme, a onda mi je, nakon nešto podrobnijeg informisanja o pojedinim delima koja sam na nju stavila, privukao pažnju baš u trenutku kada nisam bila sasvim sigurna šta bih sledeće čitala, pomalo i izmorena Peljevinovom zbirkom pripovedaka sa kojom se, blago rečeno, i nisam baš našla. I kao što mi …

4/12: Stakleno zvono (Silvija Plat)

Слика
„...jer gde god da sedim - na brodskoj palubi ili u otvorenom kafeu u Parizu ili Bangkoku - sedeću pod istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu.”
Jedan deo mene uživa u onim čitalačkim trenucima kada se neki od osnovnih motiva, ili pak naslov romana, prosto otvore i oslobode niz mogućnosti novih tumačenja i saživljavanja. Navedeni citat predstavlja jedan od takvih trenutaka, pošto mislim da je ovo definitivno jedna od najvernijih ilustracija unutrašnjeg života lika na koje sam u poslednjim mesecima naišla.
*
Za Stakleno zvonosam prvi put čula najverovatnije početkom srednje škole, kada sam ujedno i prvi put odgledala tinejdžerski film 10 Things I Hate About You, u kome je prikazana glavna junakinja, inače bintovna tinejdžerka, Ket Stratford (Džulija Stajls), kako čita ovaj roman. Ubrzo nakon toga, podstaknuta filmom, potražila sam informacije o romanu i njegovoj autorki, i saznavši okvirno o čemu je reč u njemu, kao i potonju sudbinu Silvije Plat, stvorila s…

Prilagođavanje

Слика
Znate one trenutke kada se apsolutno izgubite u nekoj misli ili u nekom poslu da prosto osećate da ste se iskopčali iz stvarnosti? Ako znate, proširite taj trenutak na vremenski period od skoro dva meseca i dobićete moj maj, zajedno sa pozamašnim delom juna. Takođe, umesto neke zanimljive misli ili posla koji vas obuzme u celosti, stavite ambis nekreativnosti, neinspirativnosti i umora i dobićete razlog zbog kog sam ispala iz koloseka ne samo sa svojim izazovom, već i sa čitanjem uopšte.
A nije trebalo tako da bude. 
Maj je, štaviše, trebalo da bude lagan mesec, sa približavanjem kraja školske godine i mojim blagovremenim planiranjem koje sam konačno uspela da sprovedem u delo. No, kao što se to vazda događalo (makar meni), univerzum je rešio da pokaže svoj nimalo zanimljiv smisao za humor i baš onda kada ja unapred sve pripremim, reši da malo promeša karte. Neke okolnosti vezane za svakodnevicu i posao su se izmenile, a moj tvrdoglavi um koji najviše voli da sve bude baš onako kako …

3/12: Ogledi (Mišel de Montenj)

Слика
„Dobronamerna je ova knjiga, čitaoče. Na znanje ti daje, odmah s početka, da ništa drugo nisam imao na umu, dok sam je pisao, do privatne i porodične svrhe. Nisam mislio ni tebi da koristim niti sebe da proslavim. Moje snage nisu dorasle takvoj nameri. Namenio sam je svojim rođacima i prijateljima za ličnu upotrebu, da bi mogli kada me izgube (što će im se uskoro i desiti) u njoj ponovo da nađu neke crte moje naravi i mojih sklonosti, i da na taj način sačuvaju potpunije i življe sećanje na mene. [...] Prema tome, čitaoče, ja lično sam predmet svoje knjige: nemaš razloga da u dokolici traćiš vreme na tako beznačajnu i beskorisnu sadržinu. Zbogom, dakle: u Montenju, prvog marta hiljadu petsto osamdesete.”
Ponekad mi se čini da je savremena književnost svojim delimičnim udaljavanjem od ovakvih starinskih posveta i uvoda umnogome oštećena. Ima nečeg toplog, gotovo razgovorno intimnog, u ovome - čitaoče - što odmah stvara iluziju neke veze sa piscem, naročito pojačanu svešću da nije u pit…

2/12: Utopija (Tomas Mor)

Слика
Moram priznati da nisam u skorije vreme već na prvim stranama kakve knjige osetila saosećanje sa nekim autorom kao što to beše sa Tomasom Morom. Gotovo kao i ja što se pravdam svaki put kad nestanem sa bloga, pravda se i Mor svome prijatelju kome se na početku svog dela obraća:
„Pa ipak, i ovako lak posao nisam stigao da brzo obavim, jer zbog drugih mojih poslova nisam uopšte imao slobodnog vremena. Stalno sam zaokupljen sudskim poslovima, i jedne parnice ja vodim, druge slušam, treće okončavam kao posrednik, četvrte kao presuditelj.Pa onda moje posete, od kojih jedne obavljam po dužnosti, a druge po nekom poslu. I tako gotovo ceo dan provodim van doma, a ono vremena što ostane posvećujem svojim bližnjima, tako da meni samome, to jest knjizi, ne preostaje ništa. [...] A što se mene tiče, slobodnog vremena imam samo toliko koliko ukradem od sna i od jela.”
Preslatko. ❤
Tako i ja, na izmaku marta pišem o knjizi koju sam pročitala u toku februara. Nisam zaokupljena sudskim poslovima, ali…

1/12: Pripovest o dva grada (Čarls Dikens)

Слика
„Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba; doba mudrosti i doba ludosti, epohe verovanja i epohe neverice, vreme Svetlosti i vreme Mraka; proleće nada i zima očaja; imali smo sve pred sobom i pred nama nije bilo ničega, išli smo svi pravo u nebo, odlazili svi pravo u pakao, - ukratko, ličilo je to doba toliko na sadašnje, da mnogi od najglasovitijih stručnjaka traže da se ono, kao dobro ili kao zlo, primi samo u najvišem stupnju poređenja.”
Čak i ako niste čitali roman, na ove ste reči verovatno naleteli nekom prilikom, pošto spadaju u one početke dela koje se neprestano citiraju (nešto kao Tolstojev početak Ane Karenjine). Slično svim ostalim opštepoznatim počecima, i ovaj je savršen uvod u priču, budući ujedno i sama priča u malom. Pripovest o dva grada (ili priča, zavisno od prevoda) odista svojom sadržinom predstavlja jedan sudar suprotnosti „u najvišem stupnju poređenja”, koje se, premda tako dijametralno suprotne, stapaju u jedno i mešaju do nerazaznatljivosti.


Dva grad…

Knjiški upitnik: Zima

Слика
Čini mi se da se kao neka praksa ovde na blogu polako ustaljuje „podgrevanje” starih upitnika. Ovaj zimski, konkretno, i nije baš tako star - pojavio se početkom prošle godine. Meni su poznata dva njegova izdanja: prvo (da ne kažem praizdanje) je na blogu Stsh's Book Corner, čija je autorka Sandra ujedno i prevela i prilagodila pitanja; a potonje je kod Ivane, na blogu The Stuff Dreams Are Made Of. Kao i do sada - ukoliko sam previdela nekoga, slobodno mi naznačite u komentarima, vrlo rado ću pogledati kako su se i drugi bibliofili poigrali sa ovim upitnikom.

Razlog zbog kog sam, kao što napisah, podgrejala ovaj upitnik, jeste želja da na neki način prenesem trenutnu praznično-zimljivu atmosferu i ovde na blog, ne upuštajući se u svoje uobičajene rasplinutosti i pojedinačne analize (no i tome se od sledeće objave vraćam). Upitnici se nekako nameću kao zgodna prilika, naročito ako su dobro osmišljeni, a ovaj koji sledi spada u smislenije na koje sam imala prilike da naiđem.

Iako ba…