Pogled unazad

Iliti - kako sam u 2019. godini spoznala nesalomivu snagu nepredvidivosti.

Na današnji dan, prema planovima Jovane s početka godine, trebalo je da objavim svojevrsni summa summarum moje 2019, najspektakularnije čitalačke godine do sada. Međutim, to se neće dogoditi. Neće ovo biti klasičan pogled na godinu za mnom, pogotovo ne pogled karakterističan za knjiške blogove, u kojem se svode čitalački utisci i objavljuju planovi za narednu godinu. Razlog za to je vrlo jednostavan: 2019. za mene nije bila čitalačka godina.

Ono što je bila, i to od samog svog začetka (bez ikakve pripreme), jeste godina učenja. Učenja o sebi, o životu, o društvu, o onom svetu izvan toplote i ušuškanosti đačkog ili studentskog života. Bila je to godina u kojoj sam dobila svoj prvi posao i zaradila prvi novac, a zatim okusila i „čari” sistema. U ovoj godini podsetila sam se kako je izgubiti nekog veoma bliskog, biti uz nekog drugog veoma bliskog koji prolazi kroz određene izazove, kako je to kada se razbiju neke zaostale detinje zablude. Ukratko, čak i kada saberem brojne pozitivne utiske, kojih je bilo, i bilo bi nefer s moje strane da to poreknem, 2019. bila je za mene naporna godina.

S druge strane, kako se 2019. bližila svom zaključku, a ja počela da svodim utiske, sve sam više uviđala njenu učiteljsku nastrojenost, i u haosu koji je ostavljala za sobom, počela ponovo da pronalazim sebe i svoje prioritete. Na prvom mestu - zdravlje. Tamo negde duboko, pod gomilom efemernih briga, stresova i ostalih tričarija, ležalo je ono, zapušteno i zaboravljeno. Posebno zabrinjavajuće za nekoga ko je svoj život usmerio ka knjigama je kada je glavni zapušteni aspekt sopstvenog organizma - čulo vida. I upravo zbog toga, kao i svega ostalog što se u 2019. dogodilo, početkom decembra stopirala sam sve i okrenula se svom oporavku, time i prevrednovanju prioriteta. 

To znači i da sam pritisla pauzu na izazov 12 klasika. Takoreći, prestala sam da čitam (ili, tačnije, debelo usporila), da bih u budućnosti mogla lakše da čitam. Izazov će biti završen, ali sa probijenim svim mogućim rokovima. Jovana koja je početkom godine osmislila ovaj projekat bi bila šokirana što nisam tako jednostavan izazov uspela da kompletiram. Sadašnja ja imala bih da joj poručim da sačuva šokove za druge stvari, jer ne zna ništa, a ponajmanje to da se nikakvo zadovoljstvo zbog precrtanog naslova na listi za čitanje ne može uporediti sa osećajem nade i motivacije pred prvim olakšanjem koje se primeti u borbi sa dugo ignorisanim zdravstvenim problemom. Naučila sam to na teži način, ali ipak sam naučila.

Na samom kraju ovog kratkog retrospektivnog posta, čitaocima ovog bloga, redovnim i povremenim, tihim i onim aktivnim u komentarima, imam da kažem - HVALA! Na čitanju, podršci, lepim i mudrim rečima iz posta u post! Bile su tu baš kada je trebalo, bodrile me, neretko ulepšavale loše dane i uspevale da na više nego bezbednom odstojanju drže sumnje koje su me ranije često pohodile kad god bih se prihvatila pisanja o ma čemu. Uz to, nesumnjuvo, dale su ne mali doprinos ovom mom skorašnjem sazrevanju. Svima vam želim SREĆNU NOVU GODINU, ispunjenu zdravljem, lepotom, inspiracijom i - bitnim! Čitamo se sigurno i u 2020!

A 2019. mogu samo jedno da poručim: Zbogom, i hvala na svim lekcijama! I - ne povratila se!

U međuvremenu

Ima meseci koji u sebe sažmu dovoljno utisaka za celu godinu, ne nužno pozitivnih. Nakon njih ti ostaje samo da se nadaš da će dolazeći meseci biti milosrdni i, svojom bezličnošću, dati ti dovoljno vremena da procesuiraš sve što se dogodilo. Mesec avgust, kao i duži period nakon toga, za mene su bili takvi. 

Ne želeći da ulazim previše u detalje, kao jedan od glavnih utisaka koji su ostavili gorak ukus u ustima bila je iznenadna bolest, a potom i gubitak bake. Pomešano sa dodatnim trzavicama, kako iz sfere privatnog, tako i na planu zaposlenja, ovo iskustvo stavilo je pisanje ne u drugi, ne u treći plan, već među stvari koje mi nije ni padalo na pamet da radim. Bilo je reči koje su se mogle zapisati, ali im se nije dalo da pređu na papir ili na ekran. Nisam zato htela da ih silim. Suprotno tome, čitanje je opstalo. Nisam čitala mnogo, ali čitala sam dovoljno da dam sebi oduška u toku dana i, možda prvi put otkako me sećanje služi, svesno čitam ne bih li pobegla u neku drugu dimenziju. O knjigama koje su me održale u tom periodu nešto više u narednim postovima. U ovom, sledi jedan pregled dela koja sam čitala prethodnih meseci, a kojima nisam posvetila zasebno mesto na blogu, što nikako ne znači da nisu to zavredila. Jednostavno, nije se desilo.

No to ne znači da o njima ne treba da napišem makar nešto. Možda će nekome od vas, namernih ili slučajnih posetilaca ove veb-adrese, privući pažnju i, u najmanju ruku, ulepšati vam nekoliko čitalačkih sati. Evo, dakle, pet književnih dela koja su ostavila manje ili više jak utisak na mene u prethodnim mesecima.

*

1. Taras Buljba, Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Radeći jednu od povremenih generalki na svom radnom stolu (što se kod mene svodi na izvrtanje svake fioke i razdvajanje đubreta od korisnog, samo da bih kroz godinu dana ponovo došla na početnu tačku), iskopala sam staru listu za čitanje, nastalu negde u srednjoj, kada sam skupljala preporuke sa raznoraznih foruma i sajtova. Jedno od prvih dela na listi bio je Gogoljev roman Taras Buljba, o kome nisam znala mnogo, ali ono što sam znala bilo je dovoljno da me zainteresuje za čitanje (plus, Gogolj je autor, što bi samo po sebi bilo dovoljno da me pridobije i da je najveća glupost bila u pitanju). No, oduševljenje Gogoljem proizišlo iz njegovih pripovedaka i Mrtvih duša nije se prenelo na ovaj kratki roman. Priča o zaporoškom kozaku Tarasu Buljbi i dvojici njegovih sinova, koji kreću u rat, jer, šta će drugo muškarac ako ne da ratuje i brani pravoslavlje, oskudeva onom gogoljevskom oštrinom i lepotom pripovedanja, iako se s vremena na vreme pojave tragovi, poput savršenog opisa kompletne galerije likova ovog romana samo jednom rečenicom: „Sva se Seča molila Bogu u jednoj crkvi i gotova je bila da je brani do poslednje kapi krvi, mada nije htela ni da čuje za post i za uzdržavanje”. Ako pristupite Tarasu Buljbi kao što biste pristupili kakvoj epskoj pesmi i čitav svet koji on predstavlja sagledali kao svet ustaljen po epskim pravilima, ovaj roman možete još i svariti. Makar sam ja tako odlučila da ga posmatram. Ovako, svet u koji čitanjem uranjate suviše je crno-beo, natopljen neprijatnim romantizovanjem rata i kozačkog načina života, antisemitizmom, bezrazložnim nasiljem i zadrtom isključivošću, a nedovoljno pročišćen pripovedačkim otklonom od onih vrednosti o kojima pripoveda.

2. R. C. Neminovno, Vladan Matijević. Još jedan roman koji sam izabrala zbog autora, premda sa mnogo boljim utiskom nakon čitanja nego što je to bio slučaj sa Gogoljem. Pozitivni utisci nastali nakon čitanja i analiziranja nekih njegovih pripovedaka, nastavili su da idu uzlaznom putanjom, najpre sa romanom Pisac izdaleka (čovek koji uspe da napiše roman od oko trista strana o pisanju romana, a da pritom ne smori, teško da se može okarakterisati kao loš pisac), a R. C. Neminovno je samo nastavio u tom smeru. Priča o ljubavi i zločinu opštinskog činovnika Radomana Civrića zvanog Neminovno (po sopstenoj uzrečici, a ujedno i njegovom načinu života), koja se najavljuje na poleđini izdanja je tu, s tim što je u nju utkana i neverovatno interesantna metafiktivna nit u kojoj se razbija privid realnosti i sve postaje neverovatno književno, pa i sama svest glavnog junaka počinje da funkcioniše po tim principima. U delo ulazi i sama figura pisca, kao i književnog kritičara, pa s vremena na vreme ova priča o malom i dosadnom činovniku, njegovom zaljubljivanju u novu mladu koleginicu i postepenom silasku s uma, podseća na onu epizodu crtanog filma u kome Patka Daču maltretira ilustrator, bacajući ga iz bizarnosti u bizarnost. Sve u svemu, neviđeno zabavno delo, istovremeno nimalo banalno ili jednostavno.

3. Raslo mi je badem drvo, Živojin Pavlović. Za ovaj roman saznala sam na blogu O priči i pričanju, i odmah mi je privukao pažnju. Bilo je to ujedno i u periodu kada me je nešto vuklo pričama smeštenim u gradsku sredinu, a ukoliko time uskočim u vremeplov i vratim se nekoliko decenija unazad - tim bolje. Stvar trenutnog čitalačkog ukusa, a ne posledica romantizovanja prošlih vremena, pošto sam vremenom izbacila iz sistema tu želju da se vratim u neku slavnu prošlost, kada je sve bilo bolje (a nikada zapravo nije bilo toliko bolje, samo su vremenom neki problemi promenili oblik). Možda mi se upravo i zbog toga ovaj roman dopao, iako ne na onaj način na koji se dopadaju knjige koje menjaju život ili ostavljaju osećaj topline u grudima nakon čitanja. Rekla bih da sam ga, jednostavno, pročitala u pravom trenutku. U ovoj priči o mladom Blagoju Jotiću, koji napušta svoje rodno selo i dolazi u Beograd na studije, nema sjajne, idealizovane slike prestonice u međuratnom periodu. Kako u samom postu autorka bloga O priči i pričanju piše, ovaj roman pruža uvid u svet koji je boravio u svim onim divnim predratnim beogradskim zgradama, kraj kojih i danas prolazimo, a koje su ispod lepe spoljašnjosti krile daleko manje sjajnu unutrašnjost.

4. Jadi mladoga Vertera, Johan Volfgang Gete. Kaže glavni junak na početku jednog od svojih pisama: „Mogao bih da provodim život najlepši i najsrećniji, samo da nisam budala.” Nakon prvobitnog šoka koji nastaje u onim trenucima kada se nerado (premda sa zdravom dozom humora) pronađete u nekoj misli književnog junaka, počela sam da uviđam da bi se u nekom najbanalnijem sažimanju čitavog dela mogla upotrebiti upravo ta rečenica. Onda, nakon što sam završila sa čitanjem, shvatila sam da bi svođenje Verterovog lika na etiketu budale (ma koliko to puta pomislila tokom čitanja, ili on to sam o sebi rekao), bilo izuzetno aljkavo i površno. Ovo svakako jeste jedna od reprezentativnih priča nemačkog Sturm und Drang pokreta, epistolarni roman o hiperemotivnom mladiću, koji je mislio, osećao i želeo mnogo više nego što je to okolina u kojoj je živeo želela da prihvati, a koga je putem samodestrukcije i depresije gurnula neostvariva ljubav prema verenoj, a potom i udatoj Šarloti. Gete krajnje uverljivo slika unutrašnji pakao jednog mladog, a već razočaranog čoveka, i vrlo je jasno zašto je u svom vremenu ostavio tako dubok trag, da se pojavio čitav niz imitatora Verterove sudbine u stvarnom životu. Meni, međutim, način na koji je sve to oblikovano, odnosno hipersentimentalnost glavnog junaka, a samim tim i stila, jednostavno, ne leži.

5. Roman o Korini, Miljenko Jergović. Kad već spomenuh knjige koje nakon čitanja ostavljaju osećaj topline i mekoće u grudima, nisam mogla da zaobiđem i Jergovićev Roman o Korini, za koji sam prvi put čula na blogu Živim obilje knjiga, i odmah nakon toga se potrudila da ga pronađem. Neću previše razglabati o ovom romanu, jer bi to bilo samo ceđenje života iz ove male literarne lepote, napisane na svega sedamdesetak strana. Ali, ukoliko vam se čita o posleratnom Dubrovniku, jednom neobičnom bračnom paru, još neobičnijoj mački i gomili mačića, a da je sve to satkano od Jergovićevog besprekornog pripovedanja, onda je ova knjiga za vas.

*

Na samom početku posta, spomenula sam okrepljujući efekat koji bezlični, dosadni meseci mogu imati na moj duh, nakon nešto burnijih perioda. Tek za ovaj novembar mogu reći da me je tim okrepljenjem počastio. Svojom monotonijom i apsolutnim odsustvom bilo čega neplaniranog, dao mi je dovoljno prostora da dišem i vratim se nekom svom ustaljenom i priželjkivanom ritmu, u kome i blog svakako ima svoje mesto. U subotu, sasvim slučajno, kroz prozor pogledom uhvatih smiraj poslednjeg dana novembra, koji je, očigledno, u svom stilu rešio da se pozdravi sa mnom. Prikladniji  i lepši način nije mogao naći. Stoga i ja zatvaram ovaj post tim prizorom.

5/12: Tri musketara (Aleksandar Dima)

Nisam neko ko je sklon tome da ulazi u bilo kakve poduhvate sa prevelikim očekivanjima, prevashodno zbog toga što mi se vrlo često dešavalo da baš onda kada nešto najviše očekujem, stvari krenu nešto drugačijim pravcem. Ipak, s vremena na vreme, dopustim sebi da me kakvo očekivanje ponese, a najčešće to bude baš kada su u pitanju knjige koje čitam. Tu su očekivanja nekako najbezbolnija, pa čak i onda kada su izneverena. 

Tako je bilo i kada sam sastavljala listu „obavezne lektire” za 2019. godinu, birajući mahom dela koja već dugo planiram, a ujedno smatram i da bi trebalo da pročitam. Bio je to slučaj sa svim delima, sem sa jednim. Naime, Tri musketara Aleksandra Dime želim da pročitam još od dana kada sam sa oduševljenjem završila roman Grof Monte Kristo, delo koje i dalje smatram jednim od svojih omiljenih romana. I dalje se sećam samog čitanja, čak i pojedinih misli koje su mi prolazile kroz glavu i apetita sa kojim sam okretala stranice, uživajući u pametno osmišljenoj radnji, gde svaki detalj ima svoje mesto i svoju svrhu, sa izuzetnim likovima, a da mi ni u jednom momentu nije bilo dosadno. Ovakav prvi susret sa Aleksandrom Dimom i njegovim stvaralaštvom ponovio se ukratko kroz čitanje Crne lale, obimom skromnijeg, ali ništa manje zabavnog romana, i od tada se nismo sretali. Zbog toga reših da na listu stavim Tri musketara, nadajući se da će mi poslužiti kao svojevrstan predah od ostalih dela, budući izvor čiste zabave, uz uživanje u Diminom izvanrednom pripovedačkom talentu. Očekivanja stvorena ranijim čitanjem Dime, ali i brojnim ekranizacijama samog romana, kao i pričama koje su njime inspirisane (npr. film Dartanjanova ćerka), bila su, naravno, visoka. Nadala sam se uzbudljivoj radnji, dopadljivim junacima za koje mogu da navijam, dobro osmišljenim negativcima i perfektnom pripovedanju. Ne, nisam se nadala - očekivala sam to.

Ali, avaj, krenulo je nešto drugačijim pravcem.

No da krenem redom.

Tri musketara jedan je od mnogobrojnih romana francuskog pisca Aleksandra Dime, koji je izašao 1844. godine. Ovaj istorijsko-avanturistički roman prvi je deo trilogije koja prati život musketara D'Artanjana (druga dva romana su: Dvadeset godina posle i opširno delo Vikont de Braželon) i Dima je prilikom njegovog stvaranja imao pomoć svog dugogodišnjeg saradnika Ogista Makea, čiji je udeo u stvaranju nekih od Diminih najpoznatijih romana (među kojima su i Grof Monte Kristo i Kraljica Margo) često bio stvar diskusije među proučavaocima. Dok se u najvećoj meri njegov doprinos opisivao kao „fizički posao” istraživanja istorijske osnove i predlaganja zapleta, na osnovu čega bi Dima potom pisao romane, mnogi smatraju da se time njegova uloga znatno umanjuje, te da u njemu treba videti koautora ovih književnih dela, a ne pukog marljivog istraživača. Bilo kako bilo, saradnja između Dime i Makea okončala se na sudu, na kome je Make tražio da mu se prizna koautorstvo, te da uz već postojeću finansijsku satisfakciju dobije i onu kreativnu. Po tome što na koricama ovih romana i dalje stoji jedino ime Aleksandra Dime, možemo zaključiti da se čitav proces završio neslavno po Makea, a logika iza takve presude navodno je bila da bi Dima bio Dima i bez Makea, a pitanje je šta bi Make bio bez Dime. Realno, nije da sličnu logiku ne možemo primeniti i na prvu polovinu tvrdnje, ali ko mene šta pita. Što se same misterije tiče, bojim se da na nju nikada nećemo dobiti odgovor.

Kada je roman Tri musketara u pitanju, radnja je smeštena u Francusku i prvu polovinu 17. veka. Sama radnja teče krajnje konvencionalno - nema potencijalno zbunjujuću strukturu, sve se kreće linearno od početka do kraja, uz minimalne retrospekcije, tek toliko koliko je priči potrebno da nastavi da teče dalje. Štaviše, mogla bih reći da je preda mnom bila jedna klasična avanturistička priča sazidana delom na istorijskoj osnovi. Prvi lik kojeg upoznajemo jeste i naš glavni junak, mladi, ali siromašni plemić D'Artanjan, koji sem svojeg junaštva i dobrog imena predaka nema mnogo čega drugog da ponudi. D'Artanjan napušta svoj dom i kreće u Pariz ne bi li ušao u red musketara. Tokom svog vremena u Parizu, još pre nego što postane musketar, D'Artanjan će se sprijateljiti sa Atosom, Portosom i Aramisom, trojicom musketara iz naslova koji, suprotno onome što se možda može pretpostaviti (već i na osnovu samog naslova), nisu u samom epicentru svih zbivanja. D'Artanjan je onaj koga možemo nazvati glavnim junakom i oko koga se pletu sve niti priče, dok se trojica musketara u to uključuju tek posredstvom svog mladog prijatelja, kao savetnici, pomoć ili pak nenadani učesnici pojedinih podzapleta.

Od samog početka, pripovest o musketarima, tj. najpre o D'Artanjanu, počinje pripovedno vrlo jako, njegovim vrlo slikovitim portretom, načinjenom „jednim potezom pera”, u kome se mladić predstavlja kao Don Kihot od osamnaest godina, što se produžava čak i poređenjem neuglednog konja kog D'Artanjanu daruje otac sa Rosinantom. Od oca, budući da pripada osiromašenoj plemićkoj lozi, on pored konja dobija još i pismo preporuke za gospodina Trevija, musketarskog komandanta, kao i savet koji manje-više sažima čitav obrazac ponašanja glavnog junaka kroz roman:

„...nosite dostojno vaše plemićko ime koje su vaši preci preko pet stotina godina dostojno nosili i za vas i za vaše. Pod vašim razumem vaše srodnike i vaše prijatelje. Nemojte nikad ništa podnositi, sem od g. kardinala i kralja. Svojom hrabrošću, razumete li, samo svojom hrabrošću utire danas plemić sebi put. Ko god uzdrhti, ma i za jedan trenutak, može propustiti zalogaj koji mu je baš za vreme tog trenutka sreća pružila. Vi ste mladi, vi treba da ste hrabri iz dva razloga: prvo, zato što ste Gaskonjac, a drugo, što ste moj sin. Ne bojte se neprilika i tražite avanture. Naučio sam vas da vladate mačem; u vas je koleno gvozdeno, a ruka čelična; tucite se ma za šta; tucite se tim pre što su dvoboji zabranjeni, i što je, prema tome, dvostruka hrabrost tući se. Ja vam, sine, mogu dati svega petnaest talira, moga konja i  savete koje ste sad čuli. [...] Koristite se svime i živite srećno i dugo.”

Upravo ta hrabrost i srčanost, kao i neopisivo kratak fitilj i preosetljivost na i najmanju uvredu, od samog početka vode D'Artanjana kroz život (tj. onaj deo života koji je izložen u romanu), od samog upoznavanja sa Atosom, Portosom i Aramisom, sticanja prvih neprijatelja, prve ljubavi, koja upravo i biva jedan od presudnih faktora koji mladog plemića uvlači, a potom i čini glavnim akterom dvorskih intriga poput kraljičine „afere” sa vojvodom od Bakingema, dovodi ga pod konstantno budno oko kardinala od Rišeljea, čini ga predmetom mržnje i osvete Rišeljeove saradnice miledi De Vinter, a sve to dodatno komplikuje opsadu La Rošela, jednog od ključnih momenata sukoba između francuskih katolika i hugenota. Sve ovo radnju čini zapletenom i uzbudljivom, tako da se, u celini, ne može reći da je roman dosadan, a ponajmanje bi se to moglo uzeti kao povod za izneverena očekivanja. Da sam se zabavljala čitajući - jesam, i to nikako ne bih mogla da poreknem, premda sama zabava nije bila konstantna tokom čitanja (retke su knjige koje to postignu, makar u mom iskustvu). Druge stvari su u pitanju.

Pre nego što krenem sa njihovim nabrajanjem, htela bih da skrenem pažnju da se u ovom postu neću suzdržavati od tzv. spojlera, jer smatram da je otkrivanje pojedinih elemenata radnje, kao i razvoja likova, neophodno ne bih li što potpunije objasnila šta je ono što je doprinelo mojoj razočaranosti. Stoga, ukoliko ima onih koji su osetljivi na ovakve stvari, možda ne bi bilo loše da porazmisle o tome žele li da nastave sa čitanjem. Dakle smatrajte se upozorenima, a ja mogu mirne savesti da nastavim sa obrazlaganjem.

Da počnem od osnovnog: glavni junaci. Četvorica plemenitih junaka, šarmera i šaljivdžija, neumitno kavgadžija, ali uvek sa srcem na pravom mestu, slika je koja se najčešće stvori kada neko spomene musketare. Takve musketare ja u ovom romanu nisam videla. Da su šarmeri, o tome govore njihove brojne ljubavnice i zaštitnice, da su šaljivdžije (mahom) govori njihov međusobni odnos i duh kojim je prožet, a njihovo svi-za-jednog-jedan-za-sve prijateljstvo ne može se dovesti u pitanje ni na jedan trenutak. Da su kavgadžije, potvrđuju brojni sukobi u koje se upliću i najmanjim povodom, a da su plemeniti...jesu. Rodom. Upravo ta njihova plemenitost u najvećoj meri odstupila je od mojih očekivanja u vezi sa ovim likovima. Jesu oni vrlo lojalni, jedni drugima, svom komandantu i kralju, ali njihovo ponašanje daleko je od junačkog ponašanja koje bi ih učinilo plemenitim junacima, a ponajmanje simpatičnim junacima. Štaviše, bili su većinom iritantni: nepromišljeni, nasilni, nezahvalni i nezreli, skloni životu na tuđ račun (ponajviše svojih ljubavnica), istovremeno fiksirani na svoje plemićko poreklo kao garant vrline i nepogrešivosti. Primer: Atos, najozbiljniji i najmudriji od musketara, premda sklon piću, spletom okolnosti zatvara se u podrum jednog krčmara sa svojim slugom, jede i pije sve što u njemu nađe, napravi neizmernu štetu, a zatim sa svojim „kolegama” nalazi za shodno da zameri gazdi koji se pobunio zbog situacije koja ga je dovela na rub propasti, jer je on, je li, samo ubogi krčmar. Isti taj mudri Atos, svoju ženu, bez pardona, pokušava da obesi onog trenutka kada otkrije da nije ono što je on smatrao da jeste, a onda svoje razočarenje utapa celog života u vinu i ćutanju. Portos, dendi među musketarima, rešenje za većinu svojih (finansijskih) problema, traži u novčanicima svojih „voljenih”, dok Aramis nikako da prelomi i krene putem vere i zamonaši se, jer i najmanji znak da ga njegova uticajna draga ipak nije izneverila, dovoljan je da ga vrati svetovnim mukama. Mnoge od ovih mana treba, svakako, sagledati u istorijskom kontekstu, i sama se trudim da suđenje o određenim običajima prema merilima današnjice primenjujem onda kada treba i gde treba. O razlikama u ponašanju i običajima svestan je i pripovedač, koji ističe raskorak koji postoji između sedamnaestog i devetnaestog veka (kada je roman nastao), pravdajući ponašanje svojih junaka upravo tom vremenskom razlikom. Ali ipak, što se mene kao čitaoca tiče, volim da mi čak i negativni junaci daju dovoljno povoda da ih makar pratim i saslušam, strpljenja da o njima čitam, ako ne baš i da ih volim. Sa musketarima to je izostalo, jer, dok sam D'Artanjanu mogla neke stvari i da otpišem na mladost i neiskustvo, ostaloj trojici nisam, a i D'Artanjan se, kao najmlađi, u pojedinim trenucima mučio da „svari” ponašanje svojih starijih kolega (nikada nisam više saosećala sa njime no kada je sa mukom pokušavao da oprosti Atosu što je prokockao njihovu ratnu opremu i prihvati njegove „genijalne” planove da je povrate).

Da nastavim sa likovima, i pređem na drugi kraj spektra - na antagoniste. U prvom redu, tu je ozloglašeni kardinal Rišelje, premda u samom toku romana nisam baš naišla na razlog zbog kog bi trebalo da Rišeljea smatram antagonistom, sem što se nalazi nasuprot musketarima, iliti na čelu garde koju su musketari proglasili svojim mirnodopskim neprijateljima, iz puke dosade i nemanja sa kime da se tuku, kako mi se čini. Ako bi njegova osveta kraljici Ani zbog izneverene ljubavi i spletke sa dijamantima kojom je pokušao da je baci u nemilost kralja trebalo da bude razlog za to, nije urodio plodom, najviše zbog toga što mi je i sama kraljica već dovoljno nagrizla nerve idiotskom odlukom da svom istinskom dragom, vojvodi od Bakingema, za uspomenu da dijamantske priveske koje je dobila na poklon od kralja (jer bilo šta drugo, ličnije, poput maramice ili čega god što se voljenima davalo u to vreme, nije bilo dovoljno inspirativno). Ni samog vojvodu od Bakingema nisam mnogo cenila, kao direktnog Rišeljeovog suparnika, pošto čoveka koji je u stanju da pokrene krvavi rat samo da bi video oči voljene žene ne mogu da smatram simpatičnim, a ni normalnim, ako ćemo iskreno. Da se razumemo, čitala sam ja Ilijadu i poznato mi je vrlo dobro otpočinjanje rata zbog žene, ali jedno je mit i Homer, koji čak i uz sam mit ne krije otimačku prirodu sukoba (mada, valja napomenuti da mi ni u  Ilijadi oni koji su upleteni u  srž sukoba i njegovog „zvaničnog” povoda nisu bili nimalo simpatični, poput Parisa). Ovde je u pitanju nešto drugo - ovde imamo osobu koja potpuno svesno, radi svoje emotivne satisfakcije, želi da otpočne sukob:

„Ja vas ne mogu više videti, gospođo; pa dobro, onda hoću da svaki dan slušate o meni. Šta mislite, kakav je cilj bio ekspedicije na Re, i liga sa protestantima iz La Rošela nakoju spemam? Zadovoljstvo da vidim vas! Ja se ne nadam prodreti oružanom rukom do Pariza; ali taj rat može dovesti do mira; za taj mir biće potreban neki pregovarač, i taj pregovarač biću ja. Tada me nećete smeti odbiti, i ja ću se vratiti u Pariz, videću se s vama, i biću srećan za koji trenutak. Istina, hiljade ljudi platiće svojim životom moju sreću; ali šta mi je stalo do toga, samo da vidim vas! Sve je ovo možda bezumlje, ali recite mi, koja žena ima tako zaljubljenog ljubavnika, koja kraljica tako odanog slugu?”

Eto. Mislim, ako ovo nije materijal za lečenje, ja onda stvarno ne znam šta je.

Ako je njih, kao direktne protivnike kardinala Rišeljea trebalo da shvatim kao pozitivni princip, u odnosu na negativni kardinalov, onda sama opozicija nije uspela, ili pak ja čitav sukob nisam pročitala kako treba. Kardinal kao lik nije simpatičan, ali on sa svojom pozicijom i ne treba da bude. On je politički mastermajnd, reklo bi se stvarni vođa monarhije, i kao takav mora biti sve ono što nesposobni i nekompetentni kralj ovde nije - njegove „oči” i „uši” su svuda, do njega se ne može ništa sakriti, služi se špijunima, a ponekad i prljavim taktikama, ne bi li izvojevao pobedu za svoju stranu, tj. za Francusku i katolike. Takav je, na primer, njegov plan da se izvrši atentat na Bakingema, koji musketari aktivno pokušavaju da sabotiraju, i tako (ispravite me ako grešim) pomogavši vođi protivničke strane, tehnički, izdaju svoju. Još jednom - nije kardinal simpatičan lik, ali on postupa onako kako bi se od ličnosti poput njegove i u vremenu kakvo je njegovo očekivalo da postupa. On je, da tako kažem, u potpunosti ušao u okvire slike koju sam o njemu prethodno stvorila, budući čak i za nekoliko nijansi manje „crn”. Musketari su za nekoliko nijansi bili „crnji”, i zbog toga su mi ostavili mnogo gorči ukus, nego što je to učinio jedan od dvoje glavnih antagonista.

Drugi antagonista, miledi De Vinter, možda je upravo ona tačka na kojoj je moje mišljenje o romanu prevagnulo ne toliko ka negativnom, koliko ka razočaravajućem. Rišeljeova saradnica i špijunka, ispočetka veoma misteriozna i harizmatična, počinje polako da se razotkriva kao žena tamne prošlosti, o čemu svedoči žig ljiljanovog cveta koji nosi, a kojim su u ono vreme obeleživani kriminalci. Međutim, ovaj lik koji se najpre zametnuo kao potencijalno izvanredan, duboko ambivalentni antagonista, do samog kraja transformisao se u tipičan primer femme fatale, koja je zla jednostavno zato što je zla. Iz osobe koja je mogla činiti sve što čini sa određenim povodom, čija je burna prošlost mogla imati neke dublje, smislenije razloge, izrasla je spletkašica đavolske zavodljivosti, koja može i najvećeg puritanca navesti na greh, i koja, po principu deus ex machina, svoje neprijatelje uklanja otrovom iz prstena za koji nikada nismo ni znali da nosi (a ja sam, zahvljujući Čehovljevoj lekciji o revolveru koji, kada se jednom pojavi, do kraja dela mora da opali, vrlo osetljiva na takve nagoveštaje, tako da je Dima morao mnogo dobro da ga sakrije da ga ja ne primetim tokom čitanja). Razmišljajući kasnije o romanu, pitala sam se nisam li možda bila prestroga kada sam donosila svoje zaključke o pojedinim junacima i njihovim manama, prenebregavši da je nesavršenost osnovna ljudska odlika, pa tako ni musketari ne moraju biti drugačiji. No, kada u čitavu galeriju „sivih” likova uvedem „crnu da crnja biti ne može” miledi, shvatam da taj princip nesavršenosti u njihovoj izgradnji nije bio pravedan, dodelivši nekome više nesavršenstva nego što bi bilo fer.  Tako, od junakinje koja je u pojedinim trenucima bila jedan od razloga zbog kojih sam nastavljala sa čitanjem dela, kada su svi ostali počeli da me ozbiljno nerviraju, stvorila se figura koja je navodila na pomisao da je Dima želeo da što pre rasplete radnju u koju se upleo i već jednom završi roman.

Možda je taj utisak „izvlačenja” pisca iz započetog najdominantniji rezultat nakupljanja svih ovih manjih, pojedinačnih razočarenja. U čitanju Grofa Monte Krista bilo je takođe perioda opadanja i ubrzavanja ritma, ali svaki momenat u kome sam se upitala zašto, zaboga, sada čitam o ovim likovima koji sa glavnim junakom nemaju nikakve veze, bio je višestruko nagrađen na kraju, kada je svaki lik i svaki sakriveni detalj dobio svoje mesto. Knjiga je bila cela, zaokružena, a ovde je sve vrlo brzo krenulo silaznom putanjom. Dok je prvih, recimo, stotinak strana radnja građena sporo, gotovo ne započinjući ništa izvan upoznavanja sa musketarima i građenja svih onih finih vezica koje će kasnije usloviti razvoj radnje, poslednjih stotinak strana odalo je snažan utisak otaljavanja i posezanja za najlakšim rešenjima, što se odrazilo na stil koji je bio jedan od glavnih faktora užitka u ovom delu, a potom i na mene kao čitaoca koji je, čini mi se kao i sam pisac, što pre želeo da završi ovo delo.

Ipak, na samom kraju, moram da naglasim da uprkos svemu što sam istakla kao nedostatke (iz moje perspektive), ovaj roman jeste zabavno štivo, a u zavisnosti od toga sa koliko očekivanja započnete čitanje, ali i koliko ste tolerantni na neka klišeizirana rešenja u građenju likova i radnje, može ostaviti i mnogo jači i pozitivniji utisak nego što je u mom slučaju. Ovako, ostaje mi da priznam da, premda se meni mnogo štošta nije dopalo, svaki lik i svaki njihov postupak pokreće radnju napred, a to da li je smer u kome je ona krenula onaj u kome ste se vi nadali da će krenuti, to je već stvar ukusa, o kojima se, štono vele Latini, ne raspravlja. Sve ovo, naravno, ne znači da ću odustati od daljeg čitanja Dime, taman posla! I dalje se radujem istraživanju njegovog bogatog opusa, pa čak i nastavaka ove sage o musketarima. Jedino ću sledeći put čitanje započeti spremna na to da čak i oni koje sam smatrala uvek sigurnim izborom umeju da (kao što je Horacije rekao za Homera) - zadremaju.

Forsiranje romana reke (Dubravka Ugrešić)

„Pa stalno pišeš o piscima, rekla je. Samo dobri pisci mogu pisati bilo o čemu, dok loši moraju pripaziti na temu, dodala je. Što mogu kad volim pisce, zato što su tako mali pa mi ih je žao,  rekla sam ja, odlučivši da nepostojeću radnju smestim u Zagreb.”

Ne sećam se više u kom sam tačno trenutku stavila Forsiranje romana reke na ''čitalačku listu'', niti gde sam tačno prvi put čula o njemu. Ono što me je, biću iskrena, na to motivisalo jeste interesantna činjenica da je za ovaj roman Dubravka Ugrešić dobila 1988. godine NIN-ovu nagradu, time postavši prva žena koja je njome ovenčana (perspektive radi, nagrada je prvi put dodeljena 1954.godine). I stajao je roman na listi neko vreme, a onda mi je, nakon nešto podrobnijeg informisanja o pojedinim delima koja sam na nju stavila, privukao pažnju baš u trenutku kada nisam bila sasvim sigurna šta bih sledeće čitala, pomalo i izmorena Peljevinovom zbirkom pripovedaka sa kojom se, blago rečeno, i nisam baš našla. I kao što mi je Dostojevski svojevremeno rasterao čitalačku lenjost (post o Poniženima i uvređenima možete pročitati ovde), tako mi je i Dubravka Ugrešić bila svojevrsno lečilište od čitalačkog razočarenja.

O čemu se, školski rečeno, radi u ovom romanu?

Kao što i citat kojim sam otvorila ovaj post veli - o piscima, ili, nešto šire, o književnosti. Sama struktura romana odudara od konvencionalnog, budući sačinjena od dva sloja: autobiografski niz beležaka o književnim radionicama, susretima, putovanjima, razgovorima i prepiskama sa drugim piscima, kao i iz središnjeg, fiktivnog dela, čiji je sadržaj unekoliko nagovešten samim beleškama. Ujedno i naslov romana potiče iz tog okvira - prijatelj iz Beograda u razglednici svoje trenutno stvaranje karakteriše kao forsiranje romana-reke.

Svakako i da ovaj roman predstavlja svojevrstan roman-reku, ponajviše svojim fiktivnim delom, koji uspeva da obuhvati širok broj ličnosti iz različitih sredina, tačnije pisaca poreklom iz različitih zemalja, kako zapadne, tako i istočne Evrope i Amerike. No to se ne čini prostornim rasplinjavanjem, već se te ličnosti koncentrišu u jedan uzak prostorno-vremenski kontekst - u Zagreb krajem osamdesetih godina, za vreme održavanja međunarodnih književnih susreta. Na taj način, autorka daje jednu kompaktnu sliku književne scene u određenom trenutku, dovodeći njene predstavnike u niz situacija i odnosa koji vrlo lako ogoljavaju njihove slabosti. Zato i ne čudi što je ukus parodije u ovom romanu vrlo jak.

Parodijska žaoka, međutim, ne zabada se samo u slojeve domaće scene, mada su ličnosti koje iz nje potiču vrlo upečatljive, a rekla bih i simbolične: od ambicioznog, iako ne preterano talentovanog pesnika Vuka Prše, slike i prilike stvaraoca određenog ideološkog trenutka (iz jednog svog pesničkog performansa u fabrici on čak vuče i povredu prsta), preko nikada ostvarenog pesnika i scenariste Pipe Finka, prema sopstvenom mišljenju udavljenog sredinom u kojoj se nalazi i gladnog za blagodetima Zapada, pa sve do lika Ministra koji predstavlja fenomen sam po sebi - mesara koji se na društvenoj lestvici penjao postepeno, više zahvaljujući svojim ratnim zaslugama i dinamici Partije, nego istinskom ljubavlju prema umetnosti. O aktuelnim piscima, razume se, Ministar ima štošta da kaže:

„Oni nisu imali nikakvih obaveza, osim da melju, laju, kukaju, opanjkavaju jedni druge i sistem, i da objavljuju svoje nikom potrebne bezvezarije.  Da se busaju u prsa i da za svako govno dižu glavu. On je zbog svojih političkih stavova riskirao: mogao je završiti u zatvoru, poginuti u ratu, a ovi danas, oni bi da imaju političke stavove, ali ne i rizik. Slobodu da melju što hoće, protiv sistema, naravno, a onda da im isti taj sistem osigura status, socijalno osiguranje, penzije, društvene stanove, putovanja u inozemstvo, bolje honorare... Za što?! Za zbirku pjesama koju oni sami i dva kritičara proglašavaju genijalnom?! Kao, to je kultura, a mi bez kulture ne možemo. Serem ti se ja na takvu kulturu! Najprije budi Andrić, pa se onda javi! I gdje toga uopće ima? U kojoj zemlji? Nigdje. Budi ti genijalan, ali za svoj džep. Ili crkni. Koliki su genijalci crkli, pa šta.”

Što se tiče gostiju na književnim razgovorima, tj. stranaca koje upoznajemo u romanu, oni dolaze, kao što napisah, iz različitih sredina, te su međusobno suprotstavljeni na različitim frontovima počev od kulturno-političkog, pa sve do polnog. Samim tim pruža se mogućnost za preispitivanje različitih aspekata književnog sveta: kritičko nipodaštavanje ženskih stvaralaca, pitanje cenzure u totalitarnim režimima (posebno naglašeno kroz lik češkog pisca Jana Zdražila, pisca i cenzora koji beži od prakse kojoj je i sam služio), odmetanje od istih režima i problem nostalgije (izraženog kroz previranja sovjetskog pisca Trošina i njegovih pokušaja da prebegne u nekomunističke zemlje), neprestanu želju za sredinama u kojima je trava zelenija nego u sopstvenoj (poput Pipovog idealizovanja Zapada, naročito kroz dijaloge sa američkim kolegom), pitanje originalnosti u umetnosti i njene održivosti u novom dobu itd. Mogli bi se ovde navesti još koji detalji, spomenuti još koji lik, no čini mi se da bih time samo upropastila čar čitanja i ubila misteriju koja provejava ovim romanom (koketirajući time sa krimi žanrom), što svakako nije moj cilj.

Humor i lakoća kojima je pripovedanje Dubravke Ugrešić u ovom romanu protkano za mene su bili svojevrsno iznenađenje. Ne znam šta je u meni moglo pobuditi suprotna očekivanja, mada ne isključujem da je razlog za to bio posve banalan, poput prilično morbidnog omota izdanja koje sam čitala (trebalo bi da se setim ovoga svaki put kada probam da se opravdam kako nikad ne sudim o knjizi po koricama). Taj humor, međutim, ni u kom trenutku nije tu samog sebe radi. Njegovo ''upošljavanje'' u velikoj meri doprinosi deglorifikaciji pisca (ili makar onog pisca koji u tom vremenu dominira književnom scenom), što je samo jedan od rezultata neprekidnog sučeljavanja dijametralnih suprotnosti - prizemnog i uzvišenog (npr. u sceni čitanja poezije prilikom posete fabrici mesnih prerađevina ili apsolutnog srozavanja učesnika susreta na priproste proždrljivce za vreme gozbe u čast Gistava Flobera), erosa i tanatosa (naročito izraženo kroz lik Ministrove ljubavnice Vande), muškog i ženskog principa (kroz okršaje književnica sa mizoginom kritikom), koji neminovno dovodi do njihovog stapanja i brisanja jasnih granica. Ispod vedrine pripovedanja, dakle, krije se često vrlo mračna i melanholična suština, slika naše stvarnosti koja je, premda država i društvo na koje referiše formalno više ne postoje, i dan danas naša, a verovatno će i biti, jer promena nabolje nije nešto čemu smo kolektivno skloni.

„Lako je Ameru! On je naučen da će naručeno jelo stići. I zato je miran. A Pipo je napet jer ima osjećaj da sve mora držati na oku... I konobara da ne pljune u juhu i ne naplati duplo, i onog goluba što šetka po ogradi da se iz čiste pakosti ne pokenja na glavu, i fasadu da se ne odlijepi i ne zvizne te po lubanji, i automobile kad prelazi zebru, mada je zeleno, i neboder na trgu da se slučajno ne sruši, i račune od struje, i to treba provjeravati, i pismo koje šalje, uvijek treba malo zastati i pogledati je li lijena službenica zaista zalijepila marku, i običnog prolaznika, ako ga upita za ulicu tu i tu i on uvjereno odgovori druga ljevo, i tu treba biti na oprezu. [...] On svoju energiju troši na provjeravanje. Tu se ni u ono tamo lišće ne možeš pouzdati da će se u proljeće razlistati, nikad nisi siguran, puhne mu nešto i ne razlista se, a ti se jebi..”

Što bi rekli Ameri, smešno je jer je istinito. Da pukneš od smeha...

*

Kad već spomenuh raskrinkavanje aktuelne stvarnosti, jedna od finalnih beležaka poslednje celine romana (koja se vraća autobiografskom okviru), pravi jedno, iz ove perspektive, prilično proročko poređenje:

„Krajem travnja 1986. dogodila se havarija na atomskoj centrali u Černobilu za koju smo saznali nekoliko dana kasnije. Na naslovnoj stranici naših dnevnih novina pisalo je krupnim slovima Opsanost od radioaktivnog zračenja! - a odmah pored - Naša najveća opasnost je nacionalizam! Zatvorivši prozor, moj prijatelj Nenad je rekao: Započelo je novo doba...”

Duh tog prelaza, zamiranja starog i početka novog doba, ne samo iz ugla književnih prilika, već i  društveno-političkih i niza drugih koje u jednom postu sigurno ne bih mogla da pobrojim, i jeste uhvaćen u romanu Dubravke Ugrešić. Prilično protivrečan, čak do grotesknog u pojedinim momentima, ali ne i neistinit. Pitanje je samo šta svako od nas želi da veruje da je istinito.

4/12: Stakleno zvono (Silvija Plat)

„...jer gde god da sedim - na brodskoj palubi ili u otvorenom kafeu u Parizu ili Bangkoku - sedeću pod istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu.”

Jedan deo mene uživa u onim čitalačkim trenucima kada se neki od osnovnih motiva, ili pak naslov romana, prosto otvore i oslobode niz mogućnosti novih tumačenja i saživljavanja. Navedeni citat predstavlja jedan od takvih trenutaka, pošto mislim da je ovo definitivno jedna od najvernijih ilustracija unutrašnjeg života lika na koje sam u poslednjim mesecima naišla.

*

Za Stakleno zvono sam prvi put čula najverovatnije početkom srednje škole, kada sam ujedno i prvi put odgledala tinejdžerski film 10 Things I Hate About You, u kome je prikazana glavna junakinja, inače bintovna tinejdžerka, Ket Stratford (Džulija Stajls), kako čita ovaj roman. Ubrzo nakon toga, podstaknuta filmom, potražila sam informacije o romanu i njegovoj autorki, i saznavši okvirno o čemu je reč u njemu, kao i potonju sudbinu Silvije Plat, stvorila se u meni slika jednog izvanredno teškog i mračnog dela, možda čak i više nego što sam u tom uzrastu mogla da svarim. U međuvremenu sam pročitala mnogo toga što bi se moglo opisati kao teško i mračno, traumatično čak (i dalje mi je neprijatno pri pomisli na Beli hotel), a o čisto odvratnom i da ne govorim, tako da sam, sastavljajući listu, shvatila da sam davno prerasla tu vrstu inhibicija kada je književnost u pitanju. I eto mene sa romanom u rukama...

Sam roman jedino je prozno delo američke pesnikinje Silvije Plat, izdat 1963. godine pod pseudonimom („Viktorija Lukas”). Žanrovski se mahom određuje kao roman à clef, iliti „roman sa ključem”, pogotovo s obzirom na činjenicu da je dobrim delom zasnovan na stvarnim autorkinim iskustvima. Roman sa ključem, naime, predstavlja delo koje zasnovano na stvarnim događajima, uz izmenu imena glavnih aktera. Naviknuta (i naučena) da književno delo i život njegovog autora sagledavam odvojeno, nastojala sam da i ovoga puta ne upadnem u zamku, uprkos žanrovskom određenju koje mi je dalo odrešene ruke. Međutim, što je atmosfera romana postajala zagušljivija (da ostanem verna gorenavedenom citatu), to mi je bilo teže da smetnem s uma da je sve to Silvija Plat preživela. A iskustvo opisano u romanu, dakako uz fikcionalnu nadgradnju, u potpunosti odgovara mom predubeđenju zametnutom još u srednjoj školi - mračno i teško.

Priča Staklenog zvona prati glavnu junakinju, studentkinju Ester Grinvud, i njeno burno sazrevanje početkom pedesetih godina prošlog veka. Njena priča počinje u Njujorku, prisećanjem na period stažiranja u jednom ženskom časopisu, kada se Ester prvi put susreće sa dilemama svojstvenim većini mladih osoba na pragu života. Odlikaš, dobitnik silnih nagrada i nosilac stipendija, ona je osoba za koju bi se očekivalo da već ima vrlo jasan plan o tome šta će sa svojim životom, što je u periodu o kom govorimo trebalo da bude vrlo lako. U Americi je pedesetih godina postojao krajnje sveden broj staza kojima je jedno žensko čeljade moglo poći (dovoljno je da ste makar jednom odgledali Osmeh Mona Lize, pa da znate o kakvim je stazama reč). U problemu su bile one devojke, koje su nešto drukčije očekivale od života, što i sama Ester vrlo jasno predočava:

„Videla sam svoj život kako se grana preda mnom kao zeleno drvo smokve u onoj priči. 

Sa vrška svake grane, poput sočne purpurne smokve, pozivala je i namigivala čudesna budućnost. Jedna smokva su bili muž, srećan dom i deca, druga - slavna pesnikinja, treća - briljantna profesorka, četvrta E. G., basnoslovna urednica, peta - Evropa i Afrika i Južna Amerika, šesta - Konstantin, Sokrat i Atila i gomila drugih ljubavnika sa čudnim imenima i neuobičajenim zanimanjima, sedma - olimpijska pobednica u jedrenju, a iza i iznad ovih smokava nalazile su se još mnoge koje nisam mogla sasvim da razaznam.

Videla sam sebe kako sedim u račvi tog smokvinog drveta i umirem od izgladnelosti, jer naprosto nisam u stanju da odlučim koju ću smokvu izabrati. Htela sam ih sve, ali je odabiranje jedne podrazumevalo gubitak svih ostalih, i dok sam sedela tamo, nesposobna da se odlučim, smokve su počele da se smežuravaju i crne, i jedna po jedna su pljaskale o zemlju podno mojih nogu.”

Već tu naziremo naprsline jednog mladog duha, a retrospektivnim skokovima one se množe, poput rane smrti oca, veze sa naizgled savršenom „prilikom” Badijem Vilardom, okoline koja pruža primere kako prava „ženka” treba da se ponaša („Muškarac traži ženku, a žena bezgraničnu sigurnost”; „Muškarac je strela odapeta u budućnost, a žena je mesto s kojeg se strela odapinje”), potisnute čulnosti i sl. Kap koja je prelila čašu bilo je neprimanje na prestižni kurs za pisce kome se Ester nadala, što je potom strovaljuje u naizgled bezizlaznu depresivnu epizodu ispunjenu suicidnim pokušajima zbog kojih završi na lečenju, što predstavlja niz traumatičnih iskustava svoje vrste.

Dakle, kao što možete primetiti, Stakleno zvono nije nimalo lagano štivo, svakako ne nešto što biste čitali da se opustite. No, uprkos tome, na neki potpuno čudan i možda pomalo nastran način, u čitanju ove knjige sam bezmalo uživala. Prva polovina romana čita se neizmerno lako, budući fokusiran na Esterine doživljaje sa stažiranja u Njujorku. Već u tom, pa moglo bi se čak i reći čik-lit kontekstu, naziru se koreni depresije, a sam slom, uprkos tim korenima, dolazi nekako naglo i podmuklo. Sve ono što sledi nakon toga, kao što sam već rekla, teško je i mučno, ali u isto vreme neverovatno iskreno - nemate utisak da pisac od psihičkih tegoba svog lika pokušava da napravi nešto nesvakidašnje, posebno ili, ne daj Bože, romantično. Depresija je dovoljno strašna sama po sebi, te od nje ne treba praviti nešto vanvremensko i izvanzemaljsko, pogotovo ne neki znak izuzetnosti i jedinstvenosti, a romantizovanje psihičkih poremećaja nije neuobičajena pojava u umetnosti, a potom i u realnosti. Iz ovoga u neku ruku proističu i ostali razlozi zbog kojih mi je ovaj roman „legao”.

Jedan od njih je lik Ester Grinvud, u toj meri stvaran i opipljiv, ženski lik kakav može postojati i ženski lik kome možete verovati, koji vas ne probudi s vremena na vreme svešću koja veli: „Pa da, ovo je ipak samo književno delo. Ovo je više nečija zamisao žene, nego zaista žena.” Štaviše, Ester je jedan od onih ženskih likova u kojima sam mogla da prepoznam dosta toga i od sebe same, sa onom mešavinom utehe, što nisam jedina koja je nešto osetila ili pomislila, i nespokoja, zbog spoznaje dokle to može odvesti. No istovremeno, a to je još jedan od razloga zbog kojih mi se ovaj roman dopao, Ester je i lik sa kojim, hvala Bogu, ne mogu u potpunosti da se identifikujem. Ono kroz šta ona prolazi, odnosno posledice njenih duševnih lomova, ogoljavaju u potpunosti jednu duboko uznemirujuću dijagnozu, ludovanje depresije koja je svojom težinom mrvila i gušila jedan mladi duh. Zbog uvida u ovakvo stanje, koje je srećom došlo tek posredstvom književnosti, sam neizmerno zahvalna i radovala bih se ukoliko bi se jedno ovakvo delo uvelo u školske lektire. Ako ni zbog čega drugog, makar da bi se prekinulo sa suludom banalizacijom depresije i ostalih mentalnih bolesti koja je u našem društvu i dalje prisutna.

Ester Grinvud u romanu prolazi kroz ono što bi se moglo razumeti kao neizbežni činilac svih noćnih mora i predrasuda koje postoje o psihijatrijskom lečenju u ono vreme. I Silvija Plat je isto to iskusila. Ester se sa svojom depresijom borila, uspela da za neke od tegoba pronađe olakšanje, isto kao i Silvija. Ipak, krajnji odgovor na sve, ona je pronašla u samodestrukciji. Ni mesec dana nakon prvog objavljivanja romana Stakleno zvono, u svojoj tridesetoj godini, posle još jedne mučne depresivne epizode, Silvija je izvrsila samoubistvo ugušivši se gasom iz rerne. Bio je to njen treći pokušaj da sebi oduzme život. Ester je, nadam se, u nekoj fiktivnoj dimenziji, imala srećniji kraj.

Prilagođavanje

Znate one trenutke kada se apsolutno izgubite u nekoj misli ili u nekom poslu da prosto osećate da ste se iskopčali iz stvarnosti? Ako znate, proširite taj trenutak na vremenski period od skoro dva meseca i dobićete moj maj, zajedno sa pozamašnim delom juna. Takođe, umesto neke zanimljive misli ili posla koji vas obuzme u celosti, stavite ambis nekreativnosti, neinspirativnosti i umora i dobićete razlog zbog kog sam ispala iz koloseka ne samo sa svojim izazovom, već i sa čitanjem uopšte.

A nije trebalo tako da bude. 

Maj je, štaviše, trebalo da bude lagan mesec, sa približavanjem kraja školske godine i mojim blagovremenim planiranjem koje sam konačno uspela da sprovedem u delo. No, kao što se to vazda događalo (makar meni), univerzum je rešio da pokaže svoj nimalo zanimljiv smisao za humor i baš onda kada ja unapred sve pripremim, reši da malo promeša karte. Neke okolnosti vezane za svakodnevicu i posao su se izmenile, a moj tvrdoglavi um koji najviše voli da sve bude baš onako kako je unapred zacrtano morao je da svari novonastale prilike i preosmisli šta će i kako će.

Istovremeno (kad te krene, baš te krene), moja navika da malo spavam, zapravo mnogo manje nego što bi ijedan iole normalan čovek sebi priredio, došla je da naplati svoje. Pokušala sam da je ignorišem, ali san je gadan uterivač dugova. I ja šta ću - predadoh se. Čovek ipak nije dostigao  takav nivo evolucije da može da stavi pod kontrolu baš sve fiziološke potrebe. Nažalost.

Gde je u svemu tome vreme za čitanje? Isprva mi se učinilo da će baš ono biti dobar izduvni ventil od ove smese fizičkog umora i psihičke i emotivne prezasićenosti, ali nije išlo. Od svih knjiga, ona za koju sam se najviše nadala da će biti dobra zabava i najlakša za čitanje, ispostavila se kao sušta suprotnost. Verovali ili ne, u pitanju su Tri musketara (više o tome šta mi se nije dopalo u zasebnom postu o ovom romanu). Štaviše, tek sam ih juče završila. Kako su se svi moji pokušaji da uhvatim korak završavali sa frustracijom i dosađivanjem, odlučila sam da se ipak u navedenom periodu fokusiram na ono što je moralo da se uradi - da se privede kraju školska godina i isprate sve obaveze koje uz to idu, kao i da se nadoknadi izgubljeni san, čisto da se ne bih potpuno transformisala u zombija. Čitala sam kada sam mogla i koliko sam mogla. Isto je bilo i sa pisanjem, iako ne mogu reći da nije bilo materijala. Potpuno sam se isključila i na tom polju (čak ni dnevnik nisam vodila).

Ova hibernacija povukla je za sobom i ogrešenje o prvobitna pravila mog ovogodišenjeg izazova (makar jedna knjiga za svaki mesec, isto tako i post), tako da sam primorana da ga malo prekrojim, odnosno da ukinem to ograničenje „jedna knjiga - jedan mesec” i pretvorim ga u „sve knjige do kraja godine”. Neko bi to nazvao varanje, a ja ću to nazvati prilagođavanjem okolnostima, što je mnogo razumnije nego tvrdoglavo držanje unapred zacrtanog (kao što prethodno napisah, ovo nije nešto što je za mene najprirodniji postupak, ali trudim se da budem fleksibilnija, makar u onom opsegu u kome se pridev fleksibilan ne degeneriše u spremnost da u zavisnosti od prilika gaziš po sopstvenim principima i uverenjima).

E, sad, šta dalje? Sa dodatno popuštenim granicama izazova, što je oslobodilo moje čitalačko vreme od moranja, okrenula sam se onim delima koja me trenutno više vuku. Ova ostala čitam uporedo, bez pritisaka. I, zamislite, lakše ide. Neka od željenih dela nabavila sam tokom poslednje Noći knjiga (na slici), neka ću nastaviti da izvlačim iz biblioteke. Zajedno sa obavezama koje sam stavila pod kontrolu i nešto razumnijim rasporedom spavanja, ponovo mogu da se radujem čitanju, a bogami i pisanju. Stoga, evo jedne malene najave o onome što sledi u narednom periodu na blogu:

• Najpre post o Staklenom zvonu, koji sam ostala dužna. Zapravo, sve ovo o čemu sam u ovom postu pisala imala sam na umu da na neki način sažmem i uključim u taj post, ali mi se po završetku pisanja nije učinilo prikladnim. Post o Tri musketara doći će nešto kasnije.
• Dva posta stoje mi napisana već dugo, i da me pitatate zašto ih nisam objavila, ne bih imala pojma kako da vam odgovorim. Prosto, nije mi se dalo da kliknem na ono Objavi. Dakle, postovi o Seoskoj učiteljici  i Forsiranju romana reke uslediće nakon Staklenog zvona.
• Pripremam i drugi post nalik na onaj U međuvremenu, kako bih se osvrnula na neka upečatljiva dela koja sam čitala i prethodnom periodu.
• Planiram da napišem post i o seriji Černobilj, jedinom sadržaju koji je uspeo da me pošteno zainteresuje i okupira mi pažnju u prethodna dva meseca. Biće to moj prvi iskorak iz pisanja o književnosti, makar ovde na blogu, tako da će on verovatno doći najkasnije.
• Postovi o dvama delima u kojima sam uživala u toj meri da su definitivno zavredili zaseban prostor - Žerminal i Ričard III. 

Dakle, vidi se da jeste bilo materijala, ali onog ključnog nije - volje i energije. Sada kada i toga ima, mogu planove da sprovedem u delo. Napokon.

3/12: Ogledi (Mišel de Montenj)

„Dobronamerna je ova knjiga, čitaoče. Na znanje ti daje, odmah s početka, da ništa drugo nisam imao na umu, dok sam je pisao, do privatne i porodične svrhe. Nisam mislio ni tebi da koristim niti sebe da proslavim. Moje snage nisu dorasle takvoj nameri. Namenio sam je svojim rođacima i prijateljima za ličnu upotrebu, da bi mogli kada me izgube (što će im se uskoro i desiti) u njoj ponovo da nađu neke crte moje naravi i mojih sklonosti, i da na taj način sačuvaju potpunije i življe sećanje na mene. [...] Prema tome, čitaoče, ja lično sam predmet svoje knjige: nemaš razloga da u dokolici traćiš vreme na tako beznačajnu i beskorisnu sadržinu. Zbogom, dakle: u Montenju, prvog marta hiljadu petsto osamdesete.”

Ponekad mi se čini da je savremena književnost svojim delimičnim udaljavanjem od ovakvih starinskih posveta i uvoda umnogome oštećena. Ima nečeg toplog, gotovo razgovorno intimnog, u ovome - čitaoče - što odmah stvara iluziju neke veze sa piscem, naročito pojačanu svešću da nije u pitanju fiktivno delo, već jedna od najpoznatijih zbirki eseja, ako ne i najpoznatija (budući zvanično prva). Takođe, datum na samom kraju - 1. mart 1580. navukao mi je osmeh na lice: za „martovski” klasik izabrah delo originalno objavljeno marta pre 439 godina. Beznačajno za moje čitanje, ali simpatično.

*

Sa imenom Mišela de Montenja i njegovim najpoznatijim dostignućem upoznala sam se verovatno negde na prvoj godini, na predmetu Tumačenje književnog dela, mada je moguće da sam nabasala na njega i ranije. Bilo kako bilo, još onda se u meni rodila želja da pročitam njegove eseje i da moje znanje o postanku ove forme ima nešto jaču potporu od papagajskog ponavljanja fraze preuzete iz literature da se ocem eseja smatra francuski filozof Mišel de Montenj. Kada sam krajem prošle godine sastavljala listu klasika za ovaj moj kvazipoduhvat, pomislih kako je ovo savršena prilika da se latim njegovih eseja.

I tako, odem ja do biblioteke, zatražim Montenjeve Oglede i donosi mi bibliotekarka crveno izdanje Reč i misao i ja se obradujem - nije opširno, dakle krajnje je savladivo uz ostale obaveze koje sam imala u martu oko nastave. Međutim, pri prvom pogledu na sadržaj nešto kasnije, počeh da uviđam da u rukama zapravo držim izbor i da je možda trebalo informisati se malo podrobnije o njegovim esejima i njihovom obimu. Ispostavilo se da je Montenj, ako sam ja dobro razumela, svoje Oglede originalno objavio u tri izdanja (pre svega zbog dopuna koje je vršio), a da je najsveobuhvatniji prevod kod nas izašao u izdanju Srpske književne zadruge u dva toma na preko hiljadu strana. Tu se u meni javila dilema - da li da kopam po bibliotekama u potrazi za integralnim izdanjem ili da se zadržim na izboru. Da li će to onda biti hvatanje krivina i izneveravanje inicijalnog povoda za uvrštavanje ovog klasika na listu? Onda sam se ipak dozvala pameti i setila da suština moje želje da čitam Montenja nije da pročitam svako slovce koje je ikada napisao, već da se upoznam sa onim delom njegove pisane zaostavštine koji se smatra začetkom esejističke forme. Da se napijem vode sa izvora, da tako kažem. Izbor eseja, uz poverenje u priređivača (u ovom izdanju to je bio Vuk Milatović), na sasvim adekvatan način ispunio bi moju želju. S druge strane, otpočinjanje potere za sveobuhvatnim izdanjem a zatim i hvatanje u koštac sa njim, bez sumnje pretvorilo bi ovaj izazov u glavobolju, a to je poslednje što sam želela. Dakle, izdanje iz edicije Reč i misao poslužiće svrsi.

Pre nego što krenem o svojim utiscima vezanim za ovu zbirku, da predstavim kratko autora. Mišel de Montenj bio je francuski mislilac, pisac i političar iz šesnaestog veka, što bi njegovo delo smestilo u period humanizma i renesanse, no rensansnim čovekom Montenja ne čini puka pripadnost određenom vremenu. Poreklom iz ugledne porodice, kao dete dobio je izvanredno latnsko obrazovanje, da bi se kasnije usmerio ka pravnim naukama, što je potom odredilo i njegov javni život (u jednom periodu bio je čak i gradinačelnik Bordoa). I premda je za života najviše bio uvažavan kao političar, istorija ga najčešće spominje zbog onog dela života koji bi se mogao podvesti pod intimni. Naime, 1571. (dakle, sa 38 godina starosti) povukao se iz javnog života i posvetio usamljeničkom i predanom radu čiji će plod biti njegova zbirka eseja, kod nas prevedena pod naslovom Ogledi (prvi put  su, inače, objavljeni 1580). Upravo ovim svojim delima, odnosno formom u kojoj je izlagao svoje mišljenje na najrazličitije teme, Montenj je stekao „titulu” oca eseja, koji bi se, grubo rečeno, mogao objasniti kao vrsta koja podrazumeva naučni pristup prilikom obrade određene teme, međutim sa jakim uplivom autorskog stava povodom date teme. U suštini, mnogo fleksibilnije i prijemčivije od suve nauke, premda sa jakim uporištem u naučnom načinu razmišljanja.

U tom smislu i Montenj je vrlo jasan, kao što se iz gorenavedenog citata može videti - ja lično sam predmet svoje knjige. Što je rekao, to je i ispunio, sastavivši zbirku eseja koja se i dan-danas smatra jednom od najuticajnijih (u dobroj meri njegova je misao oblikovala velikane poput Šekspira, Voltera, Ničea, a o njegovom značaju svedoči i to da je bivši francuski predsednik Fransoa Miteran na svom zvaničnom predsedničkom portretu uslikan kako drži primerak Ogleda). No od čega se ta zbirka sastoji? Kao što napisah, a i Montenj sam, pa nam tu nema mnogo mesta za sumnju, Ogledi predstavljaju skup autorovih izlaganja na različite teme, pri čemu se Montenj lično zabavlja sopstvenim razmišljanjima i stavovima, ne ispuštajući ni u jednom trenutku iz vida ono što su antički učenjaci pre njega o tim temama imali da kažu (obilno ih i citirajući), uz dosta oslanjanja i na neposredno životno iskustvo. Sve ovo Montenj oblikuje stilski veoma pitko i zanimljivo, pa se u neku ruku samom čitanju može prići i kao svojevrsnom razgovoru sa autorom. Tako sam, makar, ja učinila, te mi esejisanje nije teško palo, mada verujem da je tome doprinela i činjenica da ove eseje nisam čitala sa namerom suviše dubokog izučavanja Zato i neću previše ulaziti u pojedinosti vezane za filozofsko rastapanje njegove misli.

Dugo sam, naime, razmišljala kako ću pisati o ovom klasiku, budući da nemam neku narativnu nit za koju bih se mogla držati kao što mogu sa fikcijom, i na kraju sam odlučila da bi možda bilo najbolje da, pored nekog svog opšteg utiska o esejima iz ovog izbora, navedem nekoliko probranih citata od onih koje sam izvukla. Ukoliko vam se dopadne ono što pročitate ovako „na kašičicu”, od srca preporučujem da u nekom periodu svog života svratite do Montenjevih misli, ako ne kompletno, makar kroz izbor (kao ja) ili pak pojedinačno. Ako čitav poduhvat ne shvatite suviše ozbiljno, već kao svejevrstan vid upoznavanja sa čovekom, možete se čak i zabaviti. A Montenj je nepresušni izvor tema za ovakve ko bajagi razgovore i u svojim esejima piše o svačemu. Bukvalno svačemu: od razmatranja ozbiljnih tema kao što su dobro i zlo, prijateljstvo, usamljenost, preko njegovih stavova o odnosu roditelja i dece (na primer, nije verovao u efektivnost fizičkog kažnjavanja), pa sve do deljenja svojih muka sa kamenom u bubregu i odavanja prizanja rođenim gustim - brkovima (esej O mirisima):

„Oni odaju mesto odakle dolazim. Oni prisni, sočni, oblaporni i vlažni poljupci u mladosti negda bi se za njih prilepili i posle se zadržali po nekoliko sati.”

Veličanstvo trivijalnosti. ❤

U ovim esejima dolazi na najlepši mogući način do izražaja učenost jednog čoveka. Neverovatno je njegovo poznavanje antičkog nasleđa, što se da videti i kroz brojne citate kojima ili ilustruje svoje stavove, ili ih, jednostavno, navodi kao mnogo bolji izraz onoga što želi reći, a o njegovim čitalačkim navikama možete nešto više saznati u eseju O knjigama (ili, kako sam ga ja krstila - Montenj preporučuje). Zanimljivo je saznati i da je on imao naviku koju bi možda trebalo svako jednom da usvoji, jer je jedina i razumna - ne libi se da prekine čitanje onih knjiga koje su mu dosadne i naporne, vraćajući im se sporadično i u časovima dokolice. S druge strane, dokolica takođe dobija sopstveno mesto, budući, po Montenjevom mišljenju jedna od najpogubnijih pojava za čovekovu dušu, dok je samoća, tj. svesno osamljivanje jedna od najlekovitijih navika koju čovek može steći:

„Mi imamo dušu koja se može okretati ka sebi; ona sebi samoj može praviti društvo; sposobna je da napada, i da se brani, da prima i da daje, ne plašimo se da ćemo u takvoj samoći začamati od dosadne dokolice: in solis sis tibi turba locis (u samoći budi sam sebi ceo svet).” (O samoći)

Šta su ovi eseji drugo, ako ne pokazatelj kako jedan čovek može, poniranjem u sebe samog, stvoriti delo koje će uticati na sam način na koji čovek misli i svoje misli izražava?

No, da budem potpuno iskrena, nisu Ogledi baš uvek tako lagani za čitanje. Ume Montenj da žacne pokojim onovremenskim pogledom na žensku prirodu i ženski karakter, ume malo i da pretera govoreći o sebi. Neku vrstu zasićenja predstavljao je za mene esej O samouverenosti, iako sam uspevala da ga s vremena na vreme ispratim i „saslušam”. U sledećem eseju (O kajanju), zapušio mi je usta zbog te zamerke: „Ako se svet žali što odviše govorim o sebi, ja žalim što on čak i ne misli o sebi.” Touché.

Ali da ja ne dužim dalje, evo nekoliko citata od onih koje sam izvukla iz ovog izbora.

„Duša koja nema određeni cilj zaluta, jer, kao što kažu; biti svugde znači ne biti nigde.” (O dokolici)

„Bogatstvo nam ne donosi ni dobro ni zlo, ono nam samo pruža građu i seme, koje naša duša, moćnija od njega, usmerava i primenjuje kako njoj godi, pošto je ona jedini uzrok i gospodar svoje sopstvene sreće ili nesreće.” (Da vrednost dobara i zala zavisi velikim delom od mišljenja koje o njima imamo)

„Ako me skole da kažem zašto sam ga voleo, ja osećam da se to može izraziti samo ako odgovorim: 'Zato što je on bio on, zato što sam ja bio ja'.” (O prijateljstvu)

„Čak i kada bih mogao da ulivam strah, mnogo bih više voleo da nadahnjujem ljubav.” (O ljubavi očeva prema deci)

„Postoji zacelo u nama nešto kao samoodobravanje što dobro činimo, koje nas raduje, i nekakva plemenita ponositost koja ide uz mirnu savest. Poneka neustrašiva poročna duša možda i može sebi donekle da obezbedi spokojstvo, ali onu ugodnost i ono zadovoljstvo sebi pribaviti ne može.” (O kajanju)

 „Teže je tumačenje tumačenja nego tumačenje stvari, a više ima knjiga o knjigama nego o bilo kom predmetu; mi ništa drugo i ne činimo, već se samo uzajamno objašnjavamo.”

„Sve vrvi od komentara; u autorima je velika oskudica.”

„Grdne li smo lude: 'on je proveo svoj život u dokolici, kažemo mi, ništa danas uradio nisam'. - Kako, pa zar niste živeli? Ovo je ne samo osnovno već i najčasnije vaše zanimanje.” (O iskustvu). 

I verovatno meni omiljeni, iz istog eseja kao i prethodna tri: 

„Čovek koji ume pravilno i pošteno da uživa u svom biću apsolutno je i gotovo božanski savršen. Mi hoćemo drugi položaj zato što ne umemo da uživamo u svom, i mi izlazimo iz sebe zato što ne znamo kako je u nama. Prema tome, uzalud nam je peti se na štule, jer i na štulama valja hodati sopstvenim nogama. I na najvišem prestolu sveta ipak sedimo samo na svojoj zadnjici.”

Valja vazda imati to na umu.

*

U aprilu sam čitala Stakleno zvono Silvije Plat. Što bi rekli na vestima - uskoro opširnije.

2/12: Utopija (Tomas Mor)

Moram priznati da nisam u skorije vreme već na prvim stranama kakve knjige osetila saosećanje sa nekim autorom kao što to beše sa Tomasom Morom. Gotovo kao i ja što se pravdam svaki put kad nestanem sa bloga, pravda se i Mor svome prijatelju kome se na početku svog dela obraća:

„Pa ipak, i ovako lak posao nisam stigao da brzo obavim, jer zbog drugih mojih poslova nisam uopšte imao slobodnog vremena. Stalno sam zaokupljen sudskim poslovima, i jedne parnice ja vodim, druge slušam, treće okončavam kao posrednik, četvrte kao presuditelj.Pa onda moje posete, od kojih jedne obavljam po dužnosti, a druge po nekom poslu. I tako gotovo ceo dan provodim van doma, a ono vremena što ostane posvećujem svojim bližnjima, tako da meni samome, to jest knjizi, ne preostaje ništa. [...] A što se mene tiče, slobodnog vremena imam samo toliko koliko ukradem od sna i od jela.”

Preslatko. ❤

Tako i ja, na izmaku marta pišem o knjizi koju sam pročitala u toku februara. Nisam zaokupljena sudskim poslovima, ali jesam školskim, budući da od januara radim kao zamenski nastavnik u jednoj osnovnoj školi, tako da mi to mahom ispija sve slobodno vreme i energiju. Budući da ne volim da radim stvari polovično, odlagala sam pisanje ovog posta, ali i to je došlo na red. Igrom slučaja, takođe krađom od sna, no vredi. Blog i pisanje su, ionako, vazda bili svojevrsna terapija za mene, tako da, kad porazmislim zbog čega sam sve u životu krala od sna, ovo dođe jedna od svrsishodnijih „krađa”. Negde, u nekoj dimenziji, Bog zna kojoj, Mor me razume.

Elem, da se vratim ja u ovu dimenziju i klasik o kome pišem, a to je opštepoznata Utopija. Zašto je uopšte ona na listi? Odgovor na to pitanje je krajnje jednostavan - da vidim šta je to tako utopično u toj Utopiji, da je njeno ime ušlo već i u sam jezik kao pojam savršenog društvenog uređenja, vazda sa onom komponentom neostvarivosti. Ukratko, želja da mnogo bolje znam šta pričam kad god posegnem za ovim pojmom u govoru. Očekivala sam da ću nakon čitanja jednostavno znati od čega se sastoji savršenost te zemlje, a završila sam sa krajnjom sumnjom ne samo u ostvarivost te ideje, već i u samu pomisao da se ono o čemu Mor piše može okarakterisati kao najbolje državno uređenje.

No najpre nešto o samoj knjizi. Utopija, sa podnaslovom O najboljem uređenju države i o novom ostrvu Utopiji, je delo engleskog filozofa, književnika i državnika Tomasa Mora koje se prvi put pojavilo 1516. godine. Utopija se sastoji iz dva dela koja su obuhvaćena okvirom - u pitanju je Morovo prisećanje na dijaloge koje je vodio sa fiktivnim putnikom Rafaelom Hitlodejem, jedinim koji je zaista bio u Utopiji, te sada prenosi sve ono što je za vreme svog boravka u njihovoj zemlji i naučio. No to je tek drugi deo knjige. U prvom delu, Hitlodej iznosi neka svoja zapažanja i sećanja na rasprave koje je vodio o uređenju država poznatog nam sveta u ono doba i njihovih često nastranih zakona, poput onog o kažnjavanju pljačkaša smrću, pre nego preventivnom postupanju koje će sprečiti javljanje potrebe kod ljudi da se prepuste kriminalu:

„Vi dozvoljavate da se deca loše vaspitavaju u da malo-pomalo stiču loše navike još od detinjstva, a kad kao odrasli ljudi pokažu takve prestupne osobine, smatrate da ih tek tada treba kažnjavati, iako su oni te osobine pokazivali još od detinjstva. Na taj način vi sami kriminalce i stvarate i kažnjavate.”

Prepun je prvi deo kritike na račun čak i tadašnjeg britanskog državnog uređenja, kao što je na primer svaljivanje krivice za porast kriminala na ujedinjavanje pojedinačnih poljoprivrednih poseda u jedan veliki, pod kapom moćnih plemića, koji su mnoge poštene ljude ostavili bez ikakavih mogućnosti preživljavanja, kao i osporavanje smrtne kazne kao vida kažnjavanja koji na bilo koji način odgovara moralnim principima hrišćanstva.

Drugi deo upravo se tiče Utopije i njenog društvenog uređenja, koje je Hitlodej upoznao tokom svog petogodišnjeg života tamo, ujedno prenoseći i hrišćanstvo inače mnogobožačkom utopljanskom stanovništvu. U čemu se, dakle, sastoji ovo savršeno društveno uređenje? Na prvom mestu, kao preduslov sveg ostalog savršenstva, tu je nepostajanje privatnog vlasništva. Sve što postoji zajedničko je, a stanovnicima dato je na raspolaganje u skladu sa njihovim potrebama. U Utopiji sve je ujednačeno - veličina gradova, broj stanovnika (u samim gradovima, pa i u porodicama), kuće, odeća koju nose, sve. Budući narod koji ne neguje privatno vlasništvo, ni luksuz sam po sebi nije naročito popularan. Njihova odeća jednostavna je i jednolična, dragim kamenjem igraju se deca, pa je samim tim povezano i sa infantilnim stadijumima života, a zlato i srebro omraženo je, a to je posledica prakse da se od zlata i srebra prave lanci za zatvorenike i prestupnike. Rade svi, nema ograničenja ko se kojim poslom može baviti, a radi se sveden broj sati u toku dana, a za ostatak je predviđena raznoda (dokle god se ne kosi sa pravilima - nema kockanja!). Za nauku je predodređen ograničen broj izuzetno nadarenih pojedinaca, ali su predavanja otvorena za sve koji žele da uče, bez obzira na status. Statusa, zapravo, i nema, izvan zvanja koja se dodeljuju političkim predstavnicima, kao i većeg autoriteta koji imaju stariji nad mlađima. Svi su jednaki pred zakonom, vlast je gotovo matematički raspoređena - na toliko građana ide toliki broj predstavnika, oni biraju više predstavnike među sobom itd. - a sami zakoni jednostavni su, kako bi svi građani mogli da ih pamte i znaju tačno šta se sme, a šta ne sme.

Pravi raj, zar ne?

Pa...i nije baš sasvim. Kao što već rekoh, ponadala sam se da će se čitanje svesti na jednostavno razotkrivanje silnih savršenosti koje se vezuju za Utopiju, a otkrih još veći broj nesavršenosti koje, doduše, to bivaju isključivo iz perspektive sadašnjeg vremena. Kada govorimo o jednakosti, kao i uvek, moramo je staviti sa fusnotom. Žene su i dalje u vlasti svojih muževa. Ropstvo je sastavni deo utopijskog društvenog uređenja, a robovi su osuđivani kriminalci ili mahom stanovnici drugih država. Politika koja se tiče održavanja broja stanovnika pod kontrolom podrazumeva i razdvajanje porodica - iz domova gde se rodi više nego što je predviđeno zakonom, deca se izvode i raspoređuju u domove gde manjka ukućana. Ukoliko se na nivou čitave države namnoži stanovništva, oni se iseljavaju na susedne predele i prenose svoje društveno uređenje, dajući mogućnost urođenicima da im se pridruže i postanu deo naroda Utopije. Međutim...

„Ukoliko urođenici odbiju da sa njima žive po njihovim zakonima, onda ih doseljenici sa ostrva isteraju sa onoga zemljišta koje su za sebe odredili. Ako se urođenici tome opiru, onda ih prisile ratom. Jer oni smatraju da je sasvim opravdano ratovati da bi se dobilo izvesno zemljište koje neki narod ne koristi, već ga samo poseduje kao neobrađenu i praznu površinu, a ipak ne dozvoljava drugome narodu, koji po prirodnoj nuždi mora da živi od tog zemljišta, da ga zaposedne i koristi.”

Kolonijalizam? Naravno. A ako ste pomislili da će se Utopljani suzdržati makar od genocidnih tendencija, prevarili ste se. Naime, budući da u ratove ne vole da idu, radije se služe špijunažom, spletkama i zavadi, pa vladaj strategijom (na šta troše ogromne količine novca), a kada su baš primorani da se sukobe, uzimaju vojnike pod najam. Narod Zapoleta naročito je popularan za ovakav posao, s obzirom na to da su divlje ratoborni i na svokoga će ići za novac. Njihova ratnička veština odgovara Utopljanima, a za žrtve ne haju:

„Utopljani se ne brinu uopšte koliko će ovih najamnika izginuti, jer smatraju da će uveliko zadužiti ljudski rod ako im pođe za rukom da sav ološ tog gadnog i razbojničkog plemena očiste sa lica zemlje.”

Ko će posle za njih ginuti, izgleda, nije toliko bitno...

Sve je ovo, dakako, obeležje Morovog vremena. Ropstvo, kolonijalizam, genocid nad „divljacima”, potlačeni položaj žena i sl., te nije neobično što iz današnje perspektive deluje kao mrlja na slici savršenog državnog uređenja. No nije to jedino što je u meni srušilo sliku o utopijskoj savršenosti, iako je dalo svoj doprinos. Nije to učinila čak ni apsolutna nevera u mogućnost ostvarivanja ovakvog društvenog uređenja. I sam Mor svestan je toga, pa je kroz vešto imenovanje ljudi i pojava to  nagovestio: u prevodu sa grčkog, Utopija označava mesto kog nema, a Hitlodej, prezime pripovedača, prevodi se kao - naklapalo, učeni brbljivac. Pored toga, Mor ne greši kada kaže da tiranija i društvene izopačenosti u najvećoj meri proizilaze iz gramzivosti i želje za posedovanjem što više blaga, samo što ukidanje privatne svojine to neće rešiti (istorija je, sada već, jedan od najverodostojnijih svedoka tome). Ljudska priroda, jednostavno, nije za to naštelovana. Može se delimično naštelovalti, a tu upravo dolazi jedan od najneočekivanijih faktora zbog kojih sam izgubila veru u pojam Utopije kao savršenog društvenog uređenja.

Uporedo sa Morovim delom, u februaru sam se latila i Hakslijevog romana Vrli novi svet, želeći da ga napokon skinem sa liste nepročitanih dela. Ovaj distopijski roman priča priču o hororično utopijskom svetu koji je, zarad sreće i dobrobiti čovečanstva, sterilizovan do granica apsurda. Civilizacija je sterilizacija, vele njegovi stanovnici. Deca se više ne rađaju, već nastaju kao rezultat vanmaterične oplodnje, prolaze kroz proces obrade na proizvodnoj traci i već u zametku bivaju predodređeni kojoj će kasti pripadati - Alfama, raskošno razvijenim i intelektualno i fizički, koje predvode narod, nekolicini kasta između, koje se u manjoj ili većoj meri tretiraju tako da zadovolje potrebe društvenog uređenja, ili pak nesrećnim Ipsilonima, koji se u prvim stadijumima ćelijskog razvitka sakate i kržljaju, jer njima ništa sem slepe poslušnosti za obavljanje najnižih poslova i ne treba. Indoktrinacija i dublje ispiranje mozgova se vrši i u detinjstvu, pa onda i ne čudi što su Beta žene srećne da ih muškarci tretiraju kao objekte, a Delte, Game i Ipsiloni srećni da obavljaju niske poslove, dokle god imaju dozvoljena sledovanja some - droge koja tera sve turobne i teške misli i osećanja. Savršeno društvo, savršena sreća. Savršeno ropstvo.

Čitajući ova dva dela uporedo, zapitala sam se, zašto bi se drugačije tretirala praksa „vaspitavanja” stanovništva za određene društvene obrasce u ovim delima. Ne naliči li utopijsko omražavanje zlata povezivanjem sa ropstvom na ono isto Pavlovljevo uslovljavanje Delta u najmlađem uzrastu da mrze prirodu i umetnost? Zašto bi se razlikovala uniformisanost Utopljana od predodređenih boja i načina oblačenja svake kaste ponaosob u Hakslijevom univerzumu? Nije li svojevrsna kontrola populacije i njenog rasporeda Utopije samo blaža varijanta fabričkog kontrolisanja razmnožavanja i kloniranja ljudi u Vrlom novom svetu? I, na posletku, znači li to da pojam savršene sreće isključuje postojanje savršene slobode?

U tom slučaju, između Utopije i distopije granica bi bila gotovo nevidljiva.

I tako, pukom slučajnošću (ako slučajnosti postoje), Utopija, koju sam isprva planirala da čitam i tumačim individualno, potpuno je transfomisana u mom umu jednim uporednim čitanjem i ni najmanje mi nije žao zbog toga. Nekada se određena dela najbolje sagledaju u svetlu drugih, samo naizgled drugačijih.

Februarski klasik bio je, kao što se može videti, vrlo zabavan za čitanje, a potom i za neku vrstu promišljanja. Suprotno od onog čemu sam se nadala, ali da je bilo drukčije, ne bi bilo tako interesantno.

Marta, premda se nisam pretrgla od pisanja, izazov nisam zapostavila. Bavila sam se Montenjevim Ogledima. Post o njima, nadam se, stiže ranije no ovaj. 

1/12: Pripovest o dva grada (Čarls Dikens)

„Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba; doba mudrosti i doba ludosti, epohe verovanja i epohe neverice, vreme Svetlosti i vreme Mraka; proleće nada i zima očaja; imali smo sve pred sobom i pred nama nije bilo ničega, išli smo svi pravo u nebo, odlazili svi pravo u pakao, - ukratko, ličilo je to doba toliko na sadašnje, da mnogi od najglasovitijih stručnjaka traže da se ono, kao dobro ili kao zlo, primi samo u najvišem stupnju poređenja.”

Čak i ako niste čitali roman, na ove ste reči verovatno naleteli nekom prilikom, pošto spadaju u one početke dela koje se neprestano citiraju (nešto kao Tolstojev početak Ane Karenjine). Slično svim ostalim opštepoznatim počecima, i ovaj je savršen uvod u priču, budući ujedno i sama priča u malom. Pripovest o dva grada (ili priča, zavisno od prevoda) odista svojom sadržinom predstavlja jedan sudar suprotnosti „u najvišem stupnju poređenja”, koje se, premda tako dijametralno suprotne, stapaju u jedno i mešaju do nerazaznatljivosti.

Dva grada iz naslova predstavljaju Pariz i London, a sama priča koju Dikens o njima ispreda tiče se grupe ljudi koji bivaju uhvaćeni u u vihor istorijskih zbivanja, konkretnije Francusku revoluciju. Junaci se okupljaju oko porodice Manet, tj. onoga što je od nje preostalo: doktora Maneta, bivšeg zatvorenika Bastilje i njegove kćeri, Lusi Manet. Ono što isprva deluje da će se pretvoriti u intimnu porodičnu sagu o „vaskrslom” zatvoreniku kome bezuslovna ljubav kćeri pomaže da prebrodi postraumatski stres nakon višedecenijskog robijanja u najozloglašenijem zatvoru, ubrzo počinje da se širi, postajući priča o tome kako društvene prilike i previranja mogu vrlo lako prodreti u samu porodičnu intimu, a ujedno kako iste te prilike proističu iz niza intimnih izopačenosti koje se vekovima guraju pod tepih, pa narastu toliko da naplata za njih padne na one koji ničim nisu tome doprineli.

Upravo tu počinje onaj sloj romana koji je meni bio omiljen. Naime, sama Revolucija ubrzo će preuzeti ulogu glavnog lika dela, a način na koji je ona prikazana predstavlja jednu od najmaestralnijih slika ambivalentnosti ljudske prirode na koju sam ja u svom čitalačkom iskustvu naišla. Dikens konstantno poredi izbijanje Revolucije sa žetvom, a njeno seme je sejano vekovima, bez prestanka i milosti. Toliko je bilo silovanih i odbačenih devojaka, ubijenih mladića, dece nestale pod brzim plemićmkim kolima, toliko gladi, poniženja i gaženja, uopšte - ubijanja svega ljudskog u čoveku, da negde i ne čude zverstva koja se kasnije događaju u ime zadovoljenja pravde. No Dikens, kao svaki dobar pisac, ne skližnjava i propagandističku odbranu onoga što se događa, već vrlo otvoreno slika onaj nevidljivi prelaz iz strašne nepravde kojoj je građanstvo bilo izloženo u još strašniju pravdu koju potlačeni sprovode, sve do onog stadijuma kada revolucija, kako se to često kaže, ne počne da jede rođenu decu.

„Počelo je novo doba; sudili su kralju; osudili ga i odsekli mu glavu; Republika Slobode, Jednakosti, Bratstva ili Smrti, objavila je borbu na smrt ili život celom oružanom svetu; sa velikih tornjeva Notr Dam vila se crna zastava noću i danju; tri stotine hiljada ljudi, pozvani da ustanu protiv svetskih tirana, digoše se po svoj Francuskoj; kao da je sve to bilo zasejano zmajskim zubima, i donelo ploda po brdima i u dolinama, na steni, na šljunku, u šljamu, pod svetlim južnim nebom, i pod oblačnim severnim, u polju i šumi, u vinogradima i maslinovim vrtovima, u pokošenoj travi i na ugaru duž plodnih obala širokih reka, i u pesku morske obale. [...] Nije bilo stanka, ni počinka, mira ni milosti, ni merila kojim se meri vreme. Osećanje vremena se izgubilo u groznici jednog naroda, kao što se gubi u groznici bolesnika.”

Baš zato su posebno jezivi likovi poput gospođe Defarž, jedne od onih pletilja koje su bile zaštitni znak Revolucije. Te su žene imale „najbolja” mesta pred giljotinom, i kao i svi u to vreme, uživale u svakodnevnom „programu”, ni u jednom trenutku ne zapuštajući svoje pletivo. Pletivo gospođe Defarž posebno je važno, jer su u njega upletena sva imena koja treba da nestanu u „žetvi”, a strašnije je tim više što povod za njegov nastanak postoji i jedno je od onih semena koje je proklijalo u sveopšti bes.

Pa i sam roman je, čini mi se, nalik na njeno pletivo, a Dikens u neku ruku kao ona. Svaka petlja je na svom mestu, i to baš onde gde bi trebalo na bude, tesno vezana u celinu. Svaki lik, ma kako beznačajno delovao na prvi pogled, ima svoju svrhu: i Džarvis Lori, krajnje ozbiljan poslovan čovek, i gospođica Pros, ponosita Engleskinja puna nesebične ljubavi prema Lusi, i Džeri Krančer, čovek sumnjivih zanimanja, no uvek na usluzi, i svaki špijun u čije ime nikada nisi siguran. Čak i oni likovi koji na momente deluju odveć savršeni, poput Lusi, ili pak previše viteški oblikovani, kao što je Čarls Darni (oko kojih se plete ona sentimentalna nit romana), neophodni su priči baš takvi kakvi su. Ipak, svoje umeće Dikens je možda na najlepši način pokazao u likovima već pomenutog doktora Maneta, čije su borbe sa zatvoreničkim traumama tako snažno predstavljene da delirijum i sami možete osetiti, a da se pritom ni za trenutak ne sklizne u stereotipno preterivanje koje često ume da prati književne prikaze mentalnih tegoba; s druge strane, meni omiljeni lik Sidnija Kartona, jedan je od onih ljudi čija istinska vrlina i blistavi intelekt bivaju zatrpani pod ruševinama malodušnosti, samoprezira i slabosti karaktera, a koji uprkos tome ostaju među najupečatljivijim ličnostima koje srećemo kako na stranicama književnih dela, tako i kroz onaj nefiktivni deo istorije, a možda i u neposrednom životu. Dikensov stil, razigranost i bogatstvo njegovog jezika (poznati i po onoj legendi da je bio plaćen za reč, iako je, ako je verovati rezultatima moje pretrage, pre istina da je bio plaćen po nastavcima koji su izlazili u novinama, pa se opširnost nekako nadovezala na to) ni u jednom trenutku ne usporavaju čitanje. Isprva za nespremnog čitaoca, kakav sam i ja bila, mogu biti malo gušći nego što prija, pa za uvodne stranice treba nešto više koncentracije, ali kada jednom uhvatite korak i počnete dobro da ga osluškujete, sve poteškoće nestaju i ostaje samo književnost. I to kakva književnost!

Pre nego što sam se upustila u čitanje Pripovesti o dva grada, imala sam krajnje površnu predstavu o onome šta me u njoj čeka. Nakon čitanja slobodno mogu reći da je svrstavam među najbolje romane sa kojima sam imala prilike da se susretnem. Kada pogledam unazad, mahom bi ta dela mogla da se objedine jednom osnovnom crtom - celovitost, i to ona celovitost koja se može označiti kao odlika aristotelovske savršenosti: oduzmi joj nešto - srušićeš je, dodaj joj nešto, nagrdićeš je. Možda me ta privrženost velikim i celim pričama u klasičnom smislu čini staromodnim, a neki bi rekli i zaostalim čitaocem, ali neka bude tako. Ono zadovoljstvo koje ostaje nakon zatvaranja zadnje korice neke takve knjige, nakon uživanja u nečemu tako maestralno sazdanom da nema slovca koje biste pomerili, za mene će uvek biti jedna od najvećih blagodeti čitanja i uživanja u umetnosti uopšte.

*

I tako, otvorih ja ovaj svoj maleni poduhvat u velikom stilu. Post malo kasni, prevashodno zbog spoljašnjih faktora, no tu je. Upravo zato moraću malo pametnije da planiram čitanje i nastavak kretanja kroz svoju listu za 2019, pa bi to trebalo bolje da se odrazi i na blog. Ali ako sva dela budu upola divna kao ovo prvo (mada to, iskreno, ne očekujem), mislim da neću imati nimalo problema.

Knjiga za februar: Utopija Tomasa Mora.