Странице

16.09.2018.

Poniženi i uvređeni (Fjodor Dostojevski)


Mračna je to priča - jedna od onih mračnih i bolnih istorija koje se tako često i neprimetno, skoro tajanstveno dešavaju pod teškim petrogradskim nebom, u mračnim, tajnim budžacima ogromnoga grada, usred sumanute životne jurnjave, tupe sebičnosti, sukobljenih interesa, mračnog razvrata, skrivenih zločina, usred sveg tog besmislenog pakla i nenormalnog života.



Neki pisci siguran su lek za nedostatak čitalačke motivacije. Jedan od takvih pisaca za mene je, ma koliko to nekome zvučalo kao opšte mesto, Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Naime, završivši Pištalovo Sunce ovog dana, nisam bila sasvim sigurna koju bih knjigu sledeću započela, pošto me iz nekog razloga 90% naslova sa trenutne liste za čitanje nije privlačilo, bilo da je u pitanju tema dela, ukoliko sam imala predznanje o njoj, a koja me nije naročito zaintrigirala, ili pak neki pisac kog dosad nisam čitala, pa nisam baš nešto bila raspoložena za eksperimentisanje i potencijalno razočarenje. Stoga sam rešila da poslušam one koji govore da je, kada izgubite želju za čitanjem, najbolje da se vratite nekom poznatom a dragom delu ili piscu, te sam posegla za onim autorom koji me do sada nije izneverio. Tako je na red došao roman Poniženi i uvređeni, poslednje nepročitano delo Dostojevskog koje imam u ličnoj biblioteci (dakle, vreme je za obnovu!). Kao što sam i očekivala, izbor je bio pravi!

Poniženi i uvređeni, jedan od ranijih romana Dostojevskog, prati dve paralelne priče, vremenski udaljene, čiji junaci na neobičan način bivaju povezani njihovim akterima. Jedan od tih aktera jeste pripovedač, mladi, bolešljivi pisac Ivan Petrovič, koji iz svog bolničkog kreveta upravo i beleži svoja sećanja na događaje iz prethodne godine. Prva, dominantnija od dve priče, tiče se njegove starateljske porodice Ihmenjev. Otac, Nikolaj Ihmenjev, primoran je da se premesti sa porodicom u Petrograd nakon što je knez Valkovski čijim je imanjem Ihmenjev upravljao podneo protiv njega tužbu, ponet ogovaranjima da spletkama pokušava da spoji svoju kćer Natašu sa kneževim naivnim sinom Aljošom. Situacija se još više zamrsi kada, po početku parnice i prelasku u grad Nataša zaista „pobegne” od kuće kako bi živela sa Aljošom. U tom trenutku stvara se razdor u porodici u kojoj uvređeni otac odbija svaki kontakt sa ćerkom, dok knez nastoji da iskoristi neverovatnu nezrelost i povodljivost svog sina kako bi ga odvojio od Nataše koju ovaj (naizgled) voli i oženi ga devojkom sa dobrim mirazom koji bi mogao da ga izvuče iz dugova.

Drugi tok romana vezuje se za sudbinu siročeta Jelene - Neli, koju Ivan Petrovič izbavlja iz kandži pijane podvodačice nakon smrti njene majke. Neli i Ivan Petrovič spojeni su smrću Nelinog dede čiji je svedok bio naš pripovedač, a sama Nelina sudbina polako se razotkriva u toku romana, deo po deo. Upravo priča njene majke i nje, kao i njenog dede, predstavlja paralelu prvoj priči koja se tiče Ihmenjevih i sudbine koja ih je zadesila, i upravo se u njoj vidi jedan od njenih mogućih, tragičnih ishoda.

Glavna spona između ovih priča jeste pripovedač koji, u mom viđenju, nije toliko delatni lik koliko je prenosilac onoga što se događa. Njegova se uloga u romanu u najvećem delu svodi na trčanje sa jedne adrese na drugu, posredovanje između njenih junaka, prikupljanje tragova koji bi nam mogli razotkriti ono što nam još nije poznato, da bi na kraju na njega palo i beleženje čitavog spleta događaja u koje je bio umešan. U njemu se mogu tražiti i obrisi samog Dostojevskog; dovoljno je samo uporediti način na koji Ivan Petrovič stvara i uslove u kojima je autor stvarao svoja dela:

 - Ti ćeš se sav ispisati, Vanja - govori ona meni - silom ćeš stvari iz sebe iznuditi, pa ćeš se ispisati. A osim toga, i zdravlje ćeš tako upropastiti. Eno ti Turgenjeva: taj u dve godine po jednu pripovetku napiše, a Gončarov je za deset godina svega jedan roman napisao. Ali zato, kako je kod njih sve kao na nakovnju iskovano, sve tačno, izglađeno! Nigde im nikakvu aljkavost nećeš uočiti.
- Da, ali oni su materijalno osigurani, ne pišu kao ja: na ugovoreni rok; a ja - ja sam ti poštansko kljuse!...

No više od svega, Ivan Petrovič ima ulogu svedoka ovih sudbina. A te sudbine, kao što se negde i očekuje kada se otvara koja knjiga Dostojevskog, nisu pune cveća i stihova - čak potpuno suprotno. Kao što veli citat kojim sam otvorila post, životi o kojima pripoveda Ivan Petrovič nisu retka pojava, ali ih vrlo često proguta vreva velegrada, te ostaju sakriveni u senci „velikih” ličnosti i „velikih” priča. Toliko je razorenih porodica, ogorčenih roditelja koji se lome između besa zbog nanete uvrede i neograničene ljubavi prema detetu, toliko izneverenih ljubavi osujećenih sitnim interesima i spletkama egomanijaka poput Valkonskog (Sve postoji zbog mene i za mene, i sav je svet za mene sazdan) , toliko zapostavljene i zloupotrebljene dece:

- Nisu kneževska deca! Mnogo ima, Vanja, na svetu.... te nekneževske dece!

Lik Neli, epileptične devojčice koja ostaje bez svake zaštite nakon smrti svoje majke ubedljivo je ostavio najdublji utisak. Ona je, rekla bih, svakako jedna od najupečatljivijih junakinja Dostojevskog, makar iz dosadašnjeg mog čitanja njegovog opusa. Nije lako predstaviti jedno dete, jednu devojčicu u najosetljivijim godinama koja je u tako malo života pretrpela toliko zloupotrebe koliko pojedini za čitav život ne osete, i učiniti je uverljivom. Kroz svaki njen postupak, svaki ispad ili napad, kroz svaki izliv emocija izvire jedna duboko istraumirana i izneverena mlada osoba. Zapravo, čak bih mogla reći da od svih likova, upravo ona najviše oteletvoruje i opravdava i sam naslov dela. Neli je, u mom čitanju, najsvetlija tačka ovog izvanrednog romana.

Ono zbog čega još smatram da je roman izvanredan jeste činjenica da se, kao što je slučaj sa svakim dobrim književnim delom, ne može odrediti jedna glavna nit koja ga sačinjava. U Poniženima i uvređenima prepliće se bezbroj tema, poput (ne)mogućnosti praštanja, ljubavi, odanosti, egocentrizma, društvene nepravde, perverzije i licemerstva. Premda se na trenutke može uočiti da ovo jeste jedan od ranijih autorovih romana, čitaoci koji zaista vole Dostojevskog neće biti iznevereni. Čak i onda kada se čini da preteruje i zalazi u klišee, on uspeva da već kroz jednu rečenicu povrati svežinu i da liku treću dimenziju, kao na primer u portretisanju kneževog sina Aljoše, karikaturalno nezrelog, neodgovornog i nepostojanog, oličenja čoveka bez trunke karaktera, koji se samo jednim svojim obraćanjem ocu preoblikuje u jedno zapušteno, nevoljeno dete koje niko umeo da usmeri i nečemu nauči:

- A tebi sam kazao da mi ni ti niti iko od tvojih, nikada dosad niste kazali ništa što bi mi dalo pravac, što bi me oduševilo i povuklo za sobom.

Pored toga, izbor pripovedača koji je deo sveta priče znatno sužava perspektivu, te nemamo u toku čitavog romana kompletnu sliku o svemu što se događa. To svakako stvara onu finu neizvesnost koja tera da se stranice okreću jedna za drugom, pogotovo onda kada se nabasa na neki trag o razotkrivanju „misterija” vezanih za pojedine likove, a koje Dostojevski vešto raspoređuje kroz delo: taman toliko da naslutite o čemu je reč, ali nikada sa dovoljnom sigurnošću i nikada dovoljno iscrpno da biste oformili čitavu priču pre kraja romana.

Iako Poniženi i uvređeni nisu uspeli da skinu sa trona Idiota, moj omiljeni roman Dostojevskog, nikako ne mogu reći da sam se na bilo koji način razočarala. Štaviše, uživala sam u ovoj priči, jednoj od onih koje obuzimaju i ostaju sa čovekom neko vreme i pošto se knjiga zatvori, onih u kojima se tokom čitanja živi. Dostojevski, kao što to neretko čini, demaskira ono od čega čovek voli da okrene glavu, ono što boli, što predstavlja naličje života ne samo u carskoj Rusiji već u celom „civilizovanom”svetu:

- Kad bi to samo moglo biti (što, uostalom, prema ljudskoj prirodi nikada biti ne može), elem, kad bi moglo biti, da svako od nas opiše sav svoj život, ali tako da se ne poboji da iznese ne samo ono što ne sme da kaže, niti bi ikada kazao nekome, i ne samo ono što se boji da prizna i svojim najboljim prijateljima, nego čak i ono što se neki put boji samome sebi da prizna: raširio bi se tada po svetu takav smrad, da bismo se svi pogušili. 

No težina sadržaja raspoređena je tako da čitalac i pored toga što je oseća, može sa lakoćom da se suoči sa njom i iznese je. Stoga možda baš ovaj roman nije loš za prvo susretanje sa Dostojevskim kao piscem (premda ovu moju izjavu treba uzeti sa rezervom, pošto nisam pročitala čitav njegov opus). Jedno je sigurno: Poniženi i uvređeni su u meni lično uspeli ponovo da razgore onaj čitalački plamen i glad za istinski dobrom literaturom.

Ne mogu ni da zamislim kakav će biti moj susret sa onim glasovitijim delima Dostojevskog koja me još čekaju...

8 коментара:

  1. Bože, ponekad baš ustreptim kad shvatim koliko divnih dela još nisam pročitala! Hvala na divnom prikazu, Dostojevski u tebi ima odličnog predstavljača i glasnogovornika! ❤️

    ОдговориИзбриши
  2. Izvanredan tekst!:))))
    A inače, obe smo ovih dana razbijale čitalačku blokadu Dostojevskim! Naime, pošto od početka septembra boravim kod babe, potrošivši zalihe donete sa sobom iz Čačka, "bacih" se na deo kućne biblioteke (oko 140 knjiga) koje nam, zbog nedostatka prostora u stanu, stoje ovde. I tako, da se pohvalim, pročitah poslednje preostalo delo Dostojevskog koje do sada nisam, "Mladić"!:) Moj lični favorit su, uvek i zauvek, "Braća Karamazovi", pa "Idiot" i "Zli dusI", ali potpuno se slažem za sve, Dostojevski je najbolje rešenje u svakom trenutku, mada mu ni teme, ni junaci nisu "lagani", prijatni i bezbolni....
    "Ponižene i uvređene" sam čitala davno, ali moram priznati da mi nisu ostavili dubljeg traga u sećanju, valjda jer su došli posle toliko večih, boljih romana, ali tvoj tekst mi je sad bacio sasvim novo osvetljenje na tu knjigu i moraću da joj se vratim u neko skorije vreme...
    Za prvi susret sa Dostojevskim, obično preporučujem "Kockara" ili "Zločin i kaznu"...pa onda sve drugo.
    Divan tekst, samo napred!:)))))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. O, svaka čast za „kompletiranje” opusa Dostojevskog! Meni je, bogami, ostalo poprilično, ali ne žurim nigde - roman po roman, gustiram što bi se reklo. „Braću Karamazove” čuvam za kraj jer sam čula da je to u bukvalnom smislu kruna njegovog opusa i ubedljivo najbolje njegovo delo, pa bih volela da na neki način njime i zaokružim naše „druženje”. Mada ko zna, možda me nestrpljenje savlada ili mi neka nova blokada poremeti planove. :)
      Hvala na čitanju!

      Избриши
  3. Ja se u potpunosti slažem sa svim što si ti ove napisala i ja sam nekako imala slične utiske i jako volim malu Neli i užasno sam plakala na kraju. Da ona je tu bila zapravo nakveća žrtva svih njih i baš jako tragičan lik. Inače mi je skroz promaklo da ima epilepsiju ja sam mislila da je bolesna zbog svega što joj se desilo kod one podvodačice i nekako njegovi likovi su uvek pod nekom groznicom koja neznano od kuda potiče. Ja sam prvo čitala Idiota koga jako volim , jer sam preko nje zavolela Dostojevskog, ali imam osećaj da sa svakom narednom knjigom kažem da mi je baš ta omiljena nekako ne umem da se odlučim. Možda mi je baš Poniženi i uvređenj najdraža jer sam je nekako najviše razumela i najviše sam se saosećala sa Jelenom.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. ''Idiot'' je (za sada) i meni omiljen! :)
      Još od prve knjige koju sam pročitala (''Zločin i kazna'') Dostojevskog smatram najdražim piscem i bukvalno mi se taj prvi utisak sa svakim delom samo utvrđivao. Nisam još uvek naišla na delo koje me je razočaralo, nadam se i da neću. ''Poniženi i uvređeni'' mi je možda najčitljiviji njegov roman od svih koje sam do sada upoznala, mada ga u stopu prati ''Kockar'', tako da ti ga zdušno preporučujem, ukoliko ga već nisi čitala. Imam na blogu i post o njemu. :)))

      Избриши
    2. Čitala sam Kockara dosta davno i ne sećam se baš svih pojedinosti. :)

      Избриши
  4. Upravo sam procitao prvi roman Dostojevskog ,,Ponizeni i u uvredjeni`` Hvala na trudu.Idemo dalje :)

    ОдговориИзбриши