Knjiški upitnik: Klasici

Kad ne znaš šta ćeš, a ti posegni za upitnikom.

Zapravo, nije da ne znam šta ću (imam neke postove o skorije pročitanim knjigama spremne), ali reših da napravim mali predah u objavljivanju uobičajenih tekstova i odgovorim na upitnik u kome bih mogla malo šire i raznovrsnije da govorim o knjigama. Ovoga puta tema su - klasici, taj pojam koji u književnosti budi emocije u rasponu od strahopoštovanja i idolopoklonstva, do svojevrsnog nipodaštavanja i označavanja svakoga ko insistira na njihovom poznavanju snobom i elitistom. Mislim da ne treba da naglašavam da su i jedna i druga krajnost kriv ugao gledanja na stvari, ali isto tako sam svesna i da je prosto nemoguće eliminisati ih. Najbolje što možemo jeste da se trudimo da kod sebe izgradimo jedan zdrav odnos prema književnosti, gde ćemo poštovati njenu prošlost i faze njenog razvoja, budući istovremeno otvoreni ka onome što ona danas ima da pruži (naravno, ne bez određene kritičke distance).

izvor: pinterest.com

O tome šta su zapravo klasici, mnogi ljudi, iskusniji i načitaniji od mene, su razmišljali, diskutovali, pisali... Jasnu definiciju teško je dati, budući da je u pitanju književni pojam, a književnost nije oblast koja se odlikuje „poslušnošću” kada su u pitanju kalupi i obrasci (u tome i jeste njena draž). Ono što ja smatram klasikom u književnosti, pre svega na osnovu dosadašnjeg čitalačkog iskustva, jeste delo koje traje. Pod tim trajanjem podrazumevam nadilaženje najpre trenutka u kome je poniklo, a potom i stilskih formacija iz kojih je izniklo. Bez obzira koliko ovi parametri ostavili traga na delo, ono neće biti okovano njima, već će uvek biti čitano sa istom predanošću i uzbuđenjem, stalno će inspirisati čitaoce, širiti njihove „horizonte očekivanja”, biće sposobno da „komunicira” sa svakom generacijom, nevezano za podneblje i društveno-istorijski trenutak, a njihovo značenje nikada neće moći da bude svedeno na jedno, konačno, nepromenljivo. 

Klasici nisu književnost kojoj je potreban marketing (ma šta stručnjaci iz ove oblasti o tome mislili). Ona je uvek privlačna i uvek ima šta da kaže, i na to nikakve društvene, političke, naučne promene ne mogu uticati.

Pre nego što pređem na sam upitnik, naglasila bih da nisam prva koja ga popunjava. Inspiraciju sam i sama pronašla kod drugih blogera koji su pre izvesnog vremena, kada je upitnik bio aktuelniji, odgovarali na ista pitanja. Stoga vašoj pažnji, ukoliko već niste čitali, preporučujem „klasične upitnike” na blogovima Stsh's Book Corner, Kako biti heroj u ova šugava vremena i na blogu Nemam ime, imam komentar (ukoliko mi je promakao nečiji post na ovu temu, slobodno podelite u komentarima).

Dakle, da počnemo!

1. Klasik kojem se pridaje mnogo pažnje, a koji se tebi ne sviđa.

Ovaj klasik navodim i dalje pod utiskom prvog pokušaja čitanja, još u osnovnoj - Dvadeset hiljada milja pod morem Žila Verna. Sećam se sa kakvim sam apetitom počela da je čitam odmah pošto sam je iznela iz školske biblioteke, a sam početak knjige, dok se još govori o misterioznom čudovištu, sam prosto progutala. Međutim, kako se radnja preselila u Nautilus došla je na red nauka za koju na prvom mestu nisam imala dovoljno znanja, a potom ni strpljenja, pa sam rešila da se ne mučim dalje. Možda nekada pokušam ponovo, iako nisam sigurna da ću i tada biti mnogo uspešnija. Prirodne nauke i ja se, jednostavno, teško razumemo.

2. Period o kojem najradije čitaš.

U suštini, vrlo lako se prilagodim različitim periodima i sredinama u kojima i o kojima je književnost pisana. Međutim, nekako se najradije vraćam devetnaestom veku, i to konkretno književnosti realizma (bilo našoj, bilo svetskoj), dok mi je, kada je u pitanju dvadeseti vek, najdraža prva polovina, posebno dela o Prvom svetskom ratu i periodu neposredno nakon njega, koja se bave posledicama rata, ne baš tako rado spominjanim i pogodnim za kvazipatriotske i političke zloupotrebe (u tom smislu, moje preporuke za stvaralaštvo Dragiše Vasića, posebno njegov roman Crvene magle i zbirku pripovedaka Utuljena kandila).

3. Omiljena bajka.

Zanimljivo, ali bajke me iz nekog razloga, čak ni kao dete, nisu previše privlačile. Čitala ih jesam, gledala ekranizacije, ali nisu uspevale u toj meri da me uvuku u svoj svet kako su to činile neke priče ili romani za decu. Ipak, kroz srednju školu, a znatno više na fakultetu, uspela sam da ih zavolim, najpre na predmetima vezanim za narodnu književnost gde sam ostala fascinirana njihovom čvrstom mitskom ukorenjenošću i, ako mogu tako da kažem, složenošću njihove jednostavnosti (na tome hvala Vladimiru Propu i njegovoj studiji Morfologija bajke), a ta se ljubav utvrdila na predmetu Književnost za decu. Moja omiljena bajka, međutim, nije iz sfere usmenog stvaralaštva, već predstavlja autorsko delo - u pitanju je Olovni vojnik Hansa Kristijana Andersena. Jedna krajnje neobična bajka, tipično za Andersena koji se nije pridržavao uobičajenih bajkovitih „živeli su srećno do kraja života” obrazaca, priča priču o ljubavi dveju igračaka - figurice olovnog vojnika sa jednom nogom i graciozne papirne balerine. Čitava priča, kao da ne želi da se ogreši o sredinu u koju je smeštena (dečija soba), topla je i meka, čak i u svojim melanholičnijim odeljcima (jer ipak je Andersen u pitnaju) - jedno malo, prosto savršeno remek-delo.

4. Klasik zbog kojeg se stidiš jer ga još uvek nisi pročitala.

Biću iskrena i reći ću da sam vremenom zaista prestala da se stidim zbog toga što neko delo nisam još pročitala - upravo zato što to ne znači i da ga neću pročitati. Jednostavno, do sada nije bilo prilike ili vremena, a ukoliko bih se stidela zbog svake knjige koju nisam pročitala, svakog filma ili serije koje nisam odgledala, muzičkog dela koje nisam poslušala - nikada o umetnosti ni sa kim ne bih progovorila. No, mogu da navedem jedno delo, mada i dalje ne bih rekla da je stid prava reč kojom bih opisala svoje osećanje. Naime, jednim od svojih najvećih nedostataka smatram to što još uvek nisam u celosti, od prve do poslednje strane, pročitala Bibliju. Sveto pismo do sada sam, nažalost, čitala parcijalno i vremenski vrlo razuđeno, te bih želela da mu u nekom skorijem periodu posvetim adekvatnu pažnju (prevashodno iz lične potrebe, ali i profesionalne, jer mislim da nema knjige koja je u toj meri uticala na celokupnu svetsku književnost kao Biblija). 

5. Pet klasika koje planiraš uskoro da pročitaš.

Bez nekog posebnog redosleda, ovo je pet klasika sa liste kojima planiram da se posvetim prvom prilikom:

Jadi mladog Vertera (J. V. Gete)

Ime ruže (Umberto Eko)

Doktor Živago (B. Pasternak)

Gargantua i Pantagruel (F. Rable)

Guliverova putovanja (Dž. Svift)

6. Omiljena knjiga inspirisana klasikom.

Bojim se da, ukoliko bih sada počela da prelistavam sećanje i izvlačim sve knjige koje sam pročitala, a koje su u manjoj ili većoj meri inspirisane klasicima (pojedini teoretičari rekli bi da zapravo i ne postoji delo koje je potpuno samosvojno, oslobođeno uticaja već postojeće književne tradicije), niz bi se otegao kao oni beskonačni svici u crtanim filmovima. Zato svoj izbor ograničavam na tri dela, po nekima možda ne i najbolja, ali meni svakako među najdražima. Najpre tu je Idiot Fjodora Mihaloviča Dostojevskog, gde se kao najupečatljiviji izbor inspiracije za glavnog junaka Miškina ističe Servantesov Don Kihot, meni takođe vrlo drag roman (isto zasnovan na nekim drugim klasicima, tako da lanac inspiracije produžava). Potom tu je Bulgakov sa Majstorom i Margaritom, tako kompleksnim i fino satkanim od različitih književnih niti da sam se pri prvom čitanju, a i sada kada ga se setim, pitala kakav to čovek može ovakvo Delo da sačini?! Na posletku, jedan naše gore list, svakako ne jedini ali u mom životu trenutno najaktuelniji, i ništa manje drag - drama Banović Strahinja Borislava Mihajlovića Mihiza. Pesmu o, po mom mišljenju, najsavršenijem junaku kog je naša narodna tradicija ispevala, pri čemu mislim isključivo na (zvaničnu) varijantu Starca Milije, znamo svi. Mihiz iz jednog drugog perioda pristupa epskoj pesmi i, zadržavši njenu suštinu, osvetljava našu tradiciju, ali i „modernu” svakodnevicu iz nešto drukčijeg, ne baš tako legendarnog ugla. 

7. Omiljena filmska ili TV adaptacija klasika.

Dosta je filmskih ili TV ekranizacija književnih dela koje volim, tako da se bojim da svoj odgovor nikako ne mogu da svedem na nekoliko njih. Ono što ću navesti više su ekranizacije kojih sam u ovom trenutku uspela da se setim, iako sasvim sigurno ima i onih koje će mi kasnije pasti na pamet, i koje su mi možda draže. Najpre, mislim da je neizbežno da posegnem makar za jednom ruskom ekranizacijom, pošto sam vremenom uvidela da je njihov pristup možda najbliži onome što bi prosečan bibliofil nazvao dostojnom adaptacijom (pri čemu je glavni kriterijum za takvo označavanje vernost delu). Moj izbor  u tom slučaju bila bi serija (evo njega drugi put u mojim odgovorima) Idiot po istoimenom romanu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog - ekranizacija verna delu koje ju je inspirisalo, adekvatno odmerena i sa izvanrednom glumačkom ekipom. Jednostavno, primer kako treba pristupiti ekranizaciji jednog „velikog” dela, ako je cilj vernost i iscrpnost. S druge strane, izuzetno mi je drag film Gordost i predrasude iz 2005. godine sa Kirom Najtli i Metjuom Mekfejdenom u glavnim ulogama. Ovo je jedan od, po mom mišljenju, svetlijih primera ekranizacije koja ne prati slepo svoje izvorno delo, ali svu slobodu koju uzima - uzima s merom, ne falsifikujući i izneveravajući ga. Od naših ekranizacija, izdvojila bih seriju Petrijin venac, ne potpuno vernu, ali bezmalo vrednu, pošto je i pored izostavljanja značajnog dela knjige, ostala bliska samoj njenoj suštini i tonu. Na kraju, iako sam svesna da postoje i oni koji bi detektivskom žanru porekli status klasika, ne mogu a da se ne osvrnem i na izvanrednog BBC-jevog Šerloka, jedne od najzanimljivijih „modernizacija” ovog opštepoznatog i voljenog junaka.

izvori: imdb & pinterest

8. Najgora filmska ili TV adaptacija klasika.

izvor: imdb.com

Da sam pre par meseci odgovarala na ovaj upitnik, verovatno bi spisak filmova i serija koje bih sada navela bio podugačak. No kako sam u međuvremenu imala prilike da naučim štošta o fenomenu adaptacije književnih dela i preispitam svoje pređašnje stavove, spisak se drastično skratio. Ne znači to da sam naglo zavolela adaptacije koje mi se ranije nisu dopadale, ali svakako sam stekla neku vrstu razumevanja za umetničku slobodu koju su scenaristi i režiseri uzimali i prestala sam da im zbog nje zameram (naravno, dokle god ona na izneverava delo na kome se zasniva). ALI - ima i takvih adaptacija koje ni moja novostečena tolerancija nije uspela da spasi. Pre svega mislim na relativno nedavno prikazanu TV ekranizaciju Ane Karenjine iz 2013. godine, po svemu sudeći internacionalnu produkciju, ali kod nas emitovanu na italijanskom jeziku (i to sinhronizovanom!). Ako i zanemarim neke prilično nepotrebne i ni na koji način opravdane izmene u radnji i likovima, ni u kom slučaju ne bih mogla da se otmem utisku da je čitav poduhvat pravljen da bude „na oko” lep, počevši od enterijera i eksterijera, kostima, pa sve do glumaca koji kao da su birani iz nekog modnog magazina. Svi su manekenski lepi, svi su mladi, čak i oni koji to ne bi trebalo da budu (Aleksej Karenjin jedva da izgleda nešto stariji od Ane), pri čemu neobično bode oči izbor glumice za kneginju Ščerbacku, krajnje očigledno botoksiranu i zategnutu (kanda je carska Rusija bila još onda miljama ispred svih na polju plastične hirurgije). I sve to ne bi mi možda toliko smetalo kada bi ispod površine bilo nekog sadržaja, nekog smisla, no na osnovu prve od dve epizode ove mini-serije koju sam odgledala (za drugu zaista nisam imala strpljenja), stekla sam utisak da je u pitanju jedan tipičan televizijski „samo nek je lepo i nek šljašti” projekat.

9. Omiljena edicija klasika.

Ne znam baš da li imam omiljenu ediciju, ali svakako postoji jedna koju sam najradije čitala tokom osnovnih studija, pre svega jer je, pored samih književnih dela koja su je sačinjavala, uvek imala i prikladne propratne tekstove, koji su mi mogli poslužiti kao osnova za dalje učenje i istraživanje. U pitanju je Nolitova edicija Srpska književnost iz osamdesetih godina, nažalost nepotpuna, pošto je  (kako sam iskopala na internetu) prekinuto finansiranje ovog projekta. Ono što je izašlo, međutim, vrlo je značajno („Romani” u 57 knjiga, „Drame” u 25 i delimično „Memoari, dnevnici, autobiografije”), premda ostaje žal za svim onim što je moglo dodatno obogatiti ovu ediciju.

izvor: goglasi.com

10. Klasik za koji smatraš da je zanemaren, a koji bi svima preporučila.

Razmišljala sam prilično koji bih klasik ovde navela, pošto je zaista dosta zanemarenih dela kako u našoj, tako i u svetskoj književnosti (najradije se, rekla bih, čitaju ona najpoznatija, afirmisana nagradama, ekranizacijama ili svrstavanjem u školsku lektiru). Na kraju sam se ipak odlučila za klasik koji pripada jednom od naših najpoznatijih i najvoljenijih autora, a koji otkriva stranu njegove ličnosti koju mnogi ne bi povezali sa njim. U pitanju je zbirka pesama Davorje Jovana Sterije Popovića. Sterija nam je, naime, najviše poznat kao izvanredan komediograf, i sa takvim predznanjem i sama sam krenula u izučavanje njegovog dela. Zbirka pesama koju sam navela prikazuje nam jednog potpuno drugačijeg Steriju - poezija prosto odiše pesimizmom i melanholijom, rezigniranošću i razočaranošću jednog umnog čoveka nad životom, ljudskom prirodom i slabostima. Komedije svakako jesu prijemčivije, pitkije sredstvo da se upre prstom u te slabosti, no nekada je potrebna surova iskrenost, sagledavanje sveta onakvog kakav jeste, bez doterivanja i „šminkanja”. Davorje jeste zbirka koja bi možda bila naporna ljubiteljima nešto vedrije, lepršavije poezije, no svakako smatram da zaslužuje mnogo veću pažnju nego što je trenutno ima (mada, kada bolje razmislim, i ne čudi me što je ljudi zaobilaze - pred nekim je istinama lakše zažmuriti i skloniti ih u stranu, nego suočiti se sa njima i možda učiniti nešto kako bismo ih ispravili).

Poljubac žene pauka (Manuel Puig)

antikvarne-knjige.com

Mislim da je jedna od najsvetlijih tačaka studiranja književnosti ta što te često izvlači iz tzv. zone komfora, kada je čitanje u pitanju. Već od prve godine bivaš izložen književnim delima za kojima teško da bi posegnuo u slobodno vreme (ne verujem da su baš česti čitaoci koji radosno trče u susret srednjovekovnoj srpskoj poeziji, dubrovačkom baroknom pesništvu ili pak našem avangardnom stvaralaštvu).  Koliko čitanje takvih dela ponekad bilo naporno, pa čak i dosadno, ne može se ni u kom slučaju poreći da njihovo poznavanje pruža značajnu osnovu za razumevanje novije (popularnije) književnosti, kao i kontinuiteta njenog razvoja. S druge strane, otkrije se i pokoji pisac za koga nismo imali prilike da čujemo, a koje bismo možda rado čitali kada bi se o njima malo više znalo/govorilo/pisalo.

Manuel Puig, makar kada sam ja u pitanju, predstavlja jednog takvog pisca, čiji sam roman Poljubac žene pauka otkrila u okviru predmeta posvećenog postmodernoj prozi. Roman po kome je 1985. godine snimljen film, ovenčan Oskarom za najboljeg glumca, a potom pretočen u dramu igranu i kod nas (u Zvezdara teatru), neobično je, rekla bih, prenebregnut u nekim širim čitalačkim krugovima, dok njegov autor nije mnogo prevođen kod nas - od osam njegovih romana kod nas su, ako je moja pretraga dala ikakvih verodostojnih rezultata, prevedena svega tri: pored romana Poljubac žene pauka preveden je i Anđeoski pubis, a ove godine u izdanju Derete i roman Izdaja Rite Hejvort. 

Slabija zastupljenost, pa i popularnost Puiga kod nas (koji god razlozi za nju bili), motivisala me je da se malo informišem o njegovom radu, te mi je propratni tekst Zavodljiva tkanja Manuela Puiga (u izdanju sa slike) Dubravke Popović Srdanović (prevodioca, a inače i moje nekadašnje profesorke Opšte književnosti) bio od velike koristi. Ko je, dakle, Manuel Puig?

Rođen 1932.godine u Buenos Airesu, Manuel Puig jedan je od argentinskih pisaca koji se pojavio na književnoj sceni krajem šezdesetih godina prošlog veka. Književnost nije bilo jedino područje njegovog interesovanja, već se dosta bavio i filmom, oblašću za koju je školovan, dok je pored romana pisao i scenarija. Ovo njegovo interesovanje za film, kao i iskustvo scenariste odražavalo se i na njegov književni rad, pa i u samom romanu Poljubac žene pauka, gde film kao umetnička forma predstavlja veoma bitan deo narativa, a dijalog (koji, kako Dubravka Popović Srdanović ističe, gotovo da prerasta u njegovu tehniku) osnovnu narativnu formu. Upravo se kroz njegovu intenzivnu upotrebu dijaloga ispoljava i veliko interesovanje za jezik, i to govorni - živi jezik, nasuprot književnom, upeglanom i sređenom. Posredstvom tog jezika Puig prikazuje nešto drukčije likove, a svoj svet priče iz intelektualnih visina i sveta snažnih individualaca spušta „u narod”, u pripadnike one društvene većine koja se često ne interesuje previše za visoku umetnost, teška egzistencijalna pitanja, filozofiju, društveno-političke probleme, već svoje potrebe pothranjuje popularnom kulturom - treš književnošću, melodramskim filmovima i sapunicama, popularnim časopisima, maštajući tako o drukčijem životu. U koordinate opisanog sveta Puigovih priča smešten je i Poljubac žene pauka, premda na malo neuobičajen način - izokrenuto, pa čak i parodijski.

Radnja ovog romana odvija se u zatvorskoj ćeliji koju dele dvojica zatvorenika: Valentin, uhapšen zbog svojih revolucionarnih aktivnosti i Molina, homoseksualac optužen da je zaveo maloletnika. Svoje vreme njih dvojica mahom provode u razgovoru, a kako bi se zabavili, Molina svom cimeru prepričava filmove (ukupno pet filmova u toku romana). Filmovi, svakako zasebne narativne celine u okviru nadređene (posvećene odnosu dvojice glavnih likova), nisu puko sredstvo za ispunjenje slobodnog vremena, posledice skučenog prostora i još skučenijih mogućnosti za razvoj nešto složenije radnje, već svojom sadržinom služe karaterizaciji Valentina i Moline.

Raul Hulija (Valentin) i Vilijam Hart (Molina) u filmskoj adaptaciji iz 1985.godine
(izvor: art-kino.org)

Sama forma romana pomalo je neuobičajena. Većinu dela zapravo čini čist dijalog, neopterećen pripovednim glasom, te se upravo zbog tog nedostatka posrednika stiče utisak objektivnosti, a dva manja segmenta u kojima se dijalog kao osnovna narativna forma napušta oblikovani su kao policijski izveštaj o praćenju, odnosno kao tok svesti kojim je predstavljen delirijumski san jednog od junaka. Pored ovog, u romanu postoji i svojevrsni paralelni tok, posredovan kroz fusnote, gde se u potpuno drugačijem stilu, naučnom, iznose različite teorije o prirodi homoseksualnosti, te se time otvara polemika o viševekovnom shvatanju ove pojave i statusu homoseksualaca u društvu. Međutim, koliko god da je forma romana zanimljiva, mnogo jači utisak od nje ostavlja odnos dvojice junaka i to kako se oni sami kao likovi ispoljavaju tokom dijaloga.

Jedna od tema koja se nameće jeste priroda muško-ženskih odnosa, tj. način na koji je društvo „propisalo” određeni obrazac po kome bi oni trebalo da funkcionišu, a ono što je posebno upečatljivo jeste da se problem preispituje kroz odnos dvojice muškaraca, makar na biološkom nivou. Naime, Molini su kao junaku dodeljene karakteristike koje se stereotipno vezuju za žene - majčinska komponenta, podređenost, naklonost melodramskim zapletima i pojavnoj stvarnosti (možda nigde izraženije nego prilikom prepričavanja nacističkog propagandnog filma, u kome Molininu pažnju privlači isključivo melodramatična priča o ljubavi nemačkog nacističkog oficira i lepe Francuskinje), dok je u Valentinu, strastvenom revolucionaru, ispoljen jak muški princip. Navedeni problem se, međutim, ne razvija kroz duge i naporne filozofske razmene i sukobljavanje stavova, već kroz kranje prirodne, naizgled neobavezne razgovore u kojima se dotiču odnosi sa sopstvenom porodicom, kroz priče o svojim idealnim ili stvarnim partnerima, kroz način na koji se odnose jedno prema drugom, pa i kroz same filmove, koji manje ili više korespondiraju sa njihovim ličnim životima. U tom procesu, kao i sam njihov odnos, obojica doživljavaju određene transformacije, suočavaju se sa samima sobom i svojim pogledima na svet.

U pozorišnoj adaptaciji romana glavne uloge kod nas tumačili su Dragan Nikolić i Bogdan Diklić
(izvor: zvezdarateatar.rs)

Ono što je takođe zanimljivo, jeste način na koji Puig upošljava parodiju, i to konkretno kada je u pitanju žanr melodrame. Odnosi između junaka Molininih omiljenih filmova mogli bi se zapaziti i u strukturi samog romana, premda čitav kontekst - mesto odvijanja radnje i njegovi glavni junaci - izokreće melodramski poredak i, prirodno postmodernizmu, preispituje sve ono što se smatra normalnim i neproblematičnim, uključujući tu i žanrovske zakonitosti, ali i čitave društvene mehanizme i sisteme vrednosti. 

U pitanju je, dakle, jedno izvanredno složeno delo posredovano formom koja njegovo čitanje čini lakšim nego što bi to bilo da je Puig, kojim slučajem, posegao za nekim konvencionalnijim tehnikama. Upravo u tome i jeste snaga ovog dela, po mom mišljenju - pitko i, ako se izuzmu prilično naporne fusnote i neki od segmenata prepričavanja filmova u kojima lično nisam mnogo uživala, zabavno, a da istovremeno nije isprazno i trivijalno. Puig je znao šta želi da kaže i kako će to reći (njegovo scenarističko iskustvo  ispoljilo se na najbolji mogući način, pošto su dijalozi izvanredno napisani), a spoj ta dva faktora dao je dobar rezultat. I iako Poljubac žene pauka ne bih baš mogla da svrstam u najbolje knjige koje sam ikada pročitala, nikako ne mogu da kažem da mi se nije dopala i da je ne bih preporučila. Zbog toga sam i rešila da napišem post o njoj: tri meseca nakon čitanja bila su dovoljna da se utici slegnu, i sada kada pomislim na roman sećam ga se prilično jasno i krajnje pozitivno.

Možda vam ova knjiga neće promeniti život ili vas naterati da danima mislite o njoj. Možda i hoće, zašto da ne. No Poljubac žene pauka je dovoljno upečatljiv da bi ostao u sećanju i dovoljno pametan da vas natera da porazmislite o nekim problemima i situacijama sa kojima se ne morate nužno identifikovati ili makar niste na njih dovoljno obraćali pažnju. Ukratko - dobar roman, svakako vredan pažnje.

Ako jedne zimske noći neki putnik (Italo Kalvino)

dereta.rs

Dok ne uhvatim korak sa pisanjem o skorije pročitanim knjigama, evo jedne preporuke iz arhive.

Kalvinov roman Ako jedne zimske noći neki putnik pročitah negde pred kraj prethodne godine. Imala sam u planu i da pišem o njemu, ali nisam - da me ubijete ne znam zašto. Moguće i zbog toga što sam se odmah nakon njega prihvatila Blede vatre, pa je ona pokupila svu slavu. No pravda je spora, ali dostižna, pa tako, evo, sa pola godine zakašnjenja, stigla je i za ovaj Kalvinov hiperroman (sam autor mu je nadenuo to ime). O čemu se u njemu zapravo radi?

Osnovu dela sačinjava svojevrsni romaneskni okvir u kome je glavni junak Čitalac. Ni ime ni prezime - samo Čitalac. Roman upravo i otvara ovaj pripovedni sloj, a drugo lice u kome se pripoveda - ti, čitaoče - moglo bi unekoliko izbaciti iz koloseka realnog čitaoca, možda sviknutog na konvencionalnije vidove pripovedanja - u trećem i prvom licu:

„Počinješ čitati novi roman Itala Calvina 'Ako jedne zimske noći neki putnik'. Opusti se. Priberi se. Odbaci od sebe svaku drugu misao. Pusti neka svijet koji te okružuje iščezne u neodređenosti.”

Ta iluzija „direktne” komunikacije sa pripovedačem kojoj realni čitalac (tj. mi) može podlegnuti vrlo brzo biva razbijena, i to u onom trenutku kada Kalvinov Čitalac počne da dobija svoju sudbinu. Naime, knjiga koju je kupio i počeo da čita, a čiji je odlomak uključen u roman, ispostaviće se kao faličan primerak, te čitanje biva prekinuto. Od tog trenutka, Čitalac se upušta u potragu za nastavkom romana, uporno nailazeći na nove priče i tobožnje „autentične” verzije započetog romana, dok sam proces čitanja na različite načine uspeva da bude prekunut, a Čitaočeva (time i naša) potreba za celom, završenom pričom biva osujećena. Usput Čitalac, kako bi se u nekom tipičnom zapletu očekivalo, upoznaje Čitateljku, te se istovremeno njegova potera za nastavkom romana prepliće sa nastojanjem da se približi ženi koja mu se dopada.

Ako jedne zimske noći neki putnik, kada je u pitanju struktura, predstavlja skupinu deset zasebnih zapleta obuhvaćenih okvirnom pričom. Ovaj moj posve šturi sažetak radnje romana može navesti na pomisao da je reč o jednoj prostoj priči u kojoj čitalac mahnito traga za nastavkom knjige koju je započeo. Kalvinov roman, međutim, nije takav, naprotiv. Ako jedne zimske noći neki putnik predstavlja jedno krajnje kompleksno, samosvesno delo (teoretičari bi rekli - metafikcionalno), jednu odu čitanju, čitaocu i stvaranju. Gomila problema vezanih za pisanje priča, pripovedanje, njihovu recepciju, originalnost, kreativnost, kao i sveopšte  stavove razlitih profila ljudi prema pisanoj reči biva otvorena. Šta čitanje zapravo predstavlja? Koliko je opravdana želja za pričama koje su cele, imaju jasan kraj? Može li falsifikat dela biti podjednako ili čak više vredan od originala? Predstavlja li čitanje svojevrsno nasilje nad delom? Kako se pisac može osloboditi kreativne blokade? Ima li nečeg erotskog i samom opštenju sa književnim delima? Ko je glavni u čitavom procesu - manipuliše li autor čitaocem ili pak čitalac značenjem njegovog dela? To su samo neka od pitanja nad kojima nas Kalvino navodi da se zamislimo.

Ipak, greh bi bio ukoliko bi se iz ovog prikaza stekao utisak da je ovaj roman jedno veliko postmodernističko, narcisoidno maltretiranje čitaoca (onog u tekstu i onog van teksta). Uprkos svim saplitanjima, čitanje ovog romana predstavlja jedno istinski zabavno iskustvo. Nalik na igru mačke i miša (ovu je analogiju i sam Kalvino u jednom od intervjua napravio), autor vas stalno pušta da poverujete da se nekud krenulo, da se opustite, prepustite, a onda vas ponovo svojom mačijom šapom lupi po glavi i vrati na početak. Da li je sve to na momente frustrirajuće? Naravno. Jedan odlomak iz same knjige, naime, mogao bi da opiše moje emocije više puta u toku čitanja:

„Tresneš knjigom o pod, bacio bi je kroz prozor, dapače, kroz zatvoren prozor, kroz oštrice sklopivih rebrenica koje bi smrvile njezine nevrijedne listove, pa bi se rečenice, riječi, morfemi, fonemi raprsnuli tako da se više ne bi mogli sastaviti u govor; kroz stakla, ako su neslomljiva stakla, još bolje, hitnuo bi knjigu razbijenu na fotone, na valovite vibracije, na polarizirane spektre; kroz zid, da se knjiga razmrvi u molekule i atome pa tako prođe između atoma armiranog betona, raspadajući se na elektrone, neutrone, neutrine i sve manje elementarne čestice; kroz telefonsku žicu, nek se pretvori u električne impulse, u struju informacija koju potresaju zagušenost i šumovi, i tako se sroza do vrtoglave entropije.”

No, ume li on za sve na kraju da se oduži čitaocu? Na neki svoj način, ne neophodno onaj koji je čitalac priželjkivao (a kada je to dobra književnost povlađivala zahtevima publike?) - da. Iako se tokom čitanja javlja utisak da nema izlaza iz vrzinog kola u koje smo se, zajedno sa Čitaocem i Čitateljkom uhvatili, Kalvino uspeva da sačini jednu celu priču od spleta necelih. Pomalo paradoksalno, ali krajnje prirodno - za jedan književni svet, makar.

Međutim, sve ovo valja iskusiti iz prve ruke. Možda ima takvih dela (svakako ih ima), gde čitanjem kakvog prikaza, studije ili eseja, pokupite sve što ono ima da ponudi, pa samo njegovo čitanje neće doneti ništa novo. Ako jedne zimske noći neki putnik Itala Kalvina ni u kom slučaju se ne može svrstati u takvu književnost.

Zato, Čitaoče, knjigu u šake! :)

Napomena: Kako je primerak koji sam čitala davno vraćen u biblioteku, citati navedeni u postu preuzeti su iz meni trenutno dostupnog hrvatskog prevoda Pavla Pavličića. Kod nas je roman, u prevodu Ane Srbinović, izdao Plato. 

Provetravanje

U prethodna četiri meseca, koliko se ovde otprilike gomila prašina, malo je u mom životu bilo književnosti. Makar u onom izvornom, čistom obliku. Stoga me bolje ne pitajte jesam li u tom periodu pročitala šta novo i neobično.

U prethodna četiri meseca, družila sam se uglavnom sa autorima koji su pisali o književnosti, slabo onima koji pišu književnost samu. Pisala sam i sama malo o književnosti, jurila se sa rokovima i kampovala po fakultetskim hodnicima... I u svemu tome, deo mene koji se hrani fikcijom pomalo je omršaveo. No u poslednjih, recimo, petnaestak dana, nastojim da koliko-toliko povratim balans.

Drugi deo mene (neki bi rekli mazohistički) zaista uživa i u toj „o književnosti” literaturi, čak i onda kada se teško razumemo (ahem, Derida...). Jednom nogom i dalje ostajem tu. I moram i hoću (a ja, što bi Mihizov Banović Strahinja rekao - što moram, to i hoću). Ali počinjem ponovo da utoljujem i glad za fikcijom.

Brišem prašinu. I sa knjiga i sa bloga.

pinterest.com