U prethodna četiri meseca, koliko se ovde otprilike gomila prašina, malo je u mom životu bilo književnosti. Makar u onom izvornom, čistom obliku. Stoga me bolje ne pitajte jesam li u tom periodu pročitala šta novo i neobično.
U prethodna četiri meseca, družila sam se uglavnom sa autorima koji su pisali o književnosti, slabo onima koji pišu književnost samu. Pisala sam i sama malo o književnosti, jurila se sa rokovima i kampovala po fakultetskim hodnicima... I u svemu tome, deo mene koji se hrani fikcijom pomalo je omršaveo. No u poslednjih, recimo, petnaestak dana, nastojim da koliko-toliko povratim balans.
Drugi deo mene (neki bi rekli mazohistički) zaista uživa i u toj „o književnosti” literaturi, čak i onda kada se teško razumemo (ahem, Derida...). Jednom nogom i dalje ostajem tu. I moram i hoću (a ja, što bi Mihizov Banović Strahinja rekao - što moram, to i hoću). Ali počinjem ponovo da utoljujem i glad za fikcijom.
Brišem prašinu. I sa knjiga i sa bloga.
 |
| pinterest.com |
Naučno-istraživački rad je zapravo i moja želja, tj. mislim da bih se možda najprijatnije osećala u njemu (iako mi ni najmanje nije mrska nastavnička profesija), ali shvatila sam da ću tu svoju želju morati da ostvarujem nešto drukčijim ritmom nego što sam isprva zamišljala (lako je maštati na osnovnim studijama dok smo još "ušuškani" u taj svet). No, kao što si i sama rekla - sve u svoje vreme. To je otprilike bio moj moto u poslednjih par godina i prilično mi je pomogao kada bi nastupili stresni periodi, tako da se i sada njime vodim. :)
ОдговориИзбришиHvala mnogo na čitanju i na podršci!