Ima meseci koji u sebe sažmu dovoljno utisaka za celu godinu, ne nužno pozitivnih. Nakon njih ti ostaje samo da se nadaš da će dolazeći meseci biti milosrdni i, svojom bezličnošću, dati ti dovoljno vremena da procesuiraš sve što se dogodilo. Mesec avgust, kao i duži period nakon toga, za mene su bili takvi.
Ne želeći da ulazim previše u detalje, kao jedan od glavnih utisaka koji su ostavili gorak ukus u ustima bila je iznenadna bolest, a potom i gubitak bake. Pomešano sa dodatnim trzavicama, kako iz sfere privatnog, tako i na planu zaposlenja, ovo iskustvo stavilo je pisanje ne u drugi, ne u treći plan, već među stvari koje mi nije ni padalo na pamet da radim. Bilo je reči koje su se mogle zapisati, ali im se nije dalo da pređu na papir ili na ekran. Nisam zato htela da ih silim. Suprotno tome, čitanje je opstalo. Nisam čitala mnogo, ali čitala sam dovoljno da dam sebi oduška u toku dana i, možda prvi put otkako me sećanje služi, svesno čitam ne bih li pobegla u neku drugu dimenziju. O knjigama koje su me održale u tom periodu nešto više u narednim postovima. U ovom, sledi jedan pregled dela koja sam čitala prethodnih meseci, a kojima nisam posvetila zasebno mesto na blogu, što nikako ne znači da nisu to zavredila. Jednostavno, nije se desilo.
No to ne znači da o njima ne treba da napišem makar nešto. Možda će nekome od vas, namernih ili slučajnih posetilaca ove veb-adrese, privući pažnju i, u najmanju ruku, ulepšati vam nekoliko čitalačkih sati. Evo, dakle, pet književnih dela koja su ostavila manje ili više jak utisak na mene u prethodnim mesecima.
*
1. Taras Buljba, Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Radeći jednu od povremenih generalki na svom radnom stolu (što se kod mene svodi na izvrtanje svake fioke i razdvajanje đubreta od korisnog, samo da bih kroz godinu dana ponovo došla na početnu tačku), iskopala sam staru listu za čitanje, nastalu negde u srednjoj, kada sam skupljala preporuke sa raznoraznih foruma i sajtova. Jedno od prvih dela na listi bio je Gogoljev roman Taras Buljba, o kome nisam znala mnogo, ali ono što sam znala bilo je dovoljno da me zainteresuje za čitanje (plus, Gogolj je autor, što bi samo po sebi bilo dovoljno da me pridobije i da je najveća glupost bila u pitanju). No, oduševljenje Gogoljem proizišlo iz njegovih pripovedaka i Mrtvih duša nije se prenelo na ovaj kratki roman. Priča o zaporoškom kozaku Tarasu Buljbi i dvojici njegovih sinova, koji kreću u rat, jer, šta će drugo muškarac ako ne da ratuje i brani pravoslavlje, oskudeva onom gogoljevskom oštrinom i lepotom pripovedanja, iako se s vremena na vreme pojave tragovi, poput savršenog opisa kompletne galerije likova ovog romana samo jednom rečenicom: „Sva se Seča molila Bogu u jednoj crkvi i gotova je bila da je brani do poslednje kapi krvi, mada nije htela ni da čuje za post i za uzdržavanje”. Ako pristupite Tarasu Buljbi kao što biste pristupili kakvoj epskoj pesmi i čitav svet koji on predstavlja sagledali kao svet ustaljen po epskim pravilima, ovaj roman možete još i svariti. Makar sam ja tako odlučila da ga posmatram. Ovako, svet u koji čitanjem uranjate suviše je crno-beo, natopljen neprijatnim romantizovanjem rata i kozačkog načina života, antisemitizmom, bezrazložnim nasiljem i zadrtom isključivošću, a nedovoljno pročišćen pripovedačkim otklonom od onih vrednosti o kojima pripoveda.
2. R. C. Neminovno, Vladan Matijević. Još jedan roman koji sam izabrala zbog autora, premda sa mnogo boljim utiskom nakon čitanja nego što je to bio slučaj sa Gogoljem. Pozitivni utisci nastali nakon čitanja i analiziranja nekih njegovih pripovedaka, nastavili su da idu uzlaznom putanjom, najpre sa romanom Pisac izdaleka (čovek koji uspe da napiše roman od oko trista strana o pisanju romana, a da pritom ne smori, teško da se može okarakterisati kao loš pisac), a R. C. Neminovno je samo nastavio u tom smeru. Priča o ljubavi i zločinu opštinskog činovnika Radomana Civrića zvanog Neminovno (po sopstenoj uzrečici, a ujedno i njegovom načinu života), koja se najavljuje na poleđini izdanja je tu, s tim što je u nju utkana i neverovatno interesantna metafiktivna nit u kojoj se razbija privid realnosti i sve postaje neverovatno književno, pa i sama svest glavnog junaka počinje da funkcioniše po tim principima. U delo ulazi i sama figura pisca, kao i književnog kritičara, pa s vremena na vreme ova priča o malom i dosadnom činovniku, njegovom zaljubljivanju u novu mladu koleginicu i postepenom silasku s uma, podseća na onu epizodu crtanog filma u kome Patka Daču maltretira ilustrator, bacajući ga iz bizarnosti u bizarnost. Sve u svemu, neviđeno zabavno delo, istovremeno nimalo banalno ili jednostavno.
3. Raslo mi je badem drvo, Živojin Pavlović. Za ovaj roman saznala sam na blogu
O priči i pričanju, i odmah mi je privukao pažnju. Bilo je to ujedno i u periodu kada me je nešto vuklo pričama smeštenim u gradsku sredinu, a ukoliko time uskočim u vremeplov i vratim se nekoliko decenija unazad - tim bolje. Stvar trenutnog čitalačkog ukusa, a ne posledica romantizovanja prošlih vremena, pošto sam vremenom izbacila iz sistema tu želju da se vratim u neku slavnu prošlost, kada je sve bilo bolje (a nikada zapravo nije bilo
toliko bolje, samo su vremenom neki problemi promenili oblik). Možda mi se upravo i zbog toga ovaj roman dopao, iako ne na onaj način na koji se dopadaju knjige koje menjaju život ili ostavljaju osećaj topline u grudima nakon čitanja. Rekla bih da sam ga, jednostavno, pročitala u pravom trenutku. U ovoj priči o mladom Blagoju Jotiću, koji napušta svoje rodno selo i dolazi u Beograd na studije, nema sjajne, idealizovane slike prestonice u međuratnom periodu. Kako
u samom postu autorka bloga
O priči i pričanju piše, ovaj roman pruža uvid u svet koji je boravio u svim onim divnim predratnim beogradskim zgradama, kraj kojih i danas prolazimo, a koje su ispod lepe spoljašnjosti krile daleko manje sjajnu unutrašnjost.
4. Jadi mladoga Vertera, Johan Volfgang Gete. Kaže glavni junak na početku jednog od svojih pisama: „Mogao bih da provodim život najlepši i najsrećniji, samo da nisam budala.” Nakon prvobitnog šoka koji nastaje u onim trenucima kada se nerado (premda sa zdravom dozom humora) pronađete u nekoj misli književnog junaka, počela sam da uviđam da bi se u nekom najbanalnijem sažimanju čitavog dela mogla upotrebiti upravo ta rečenica. Onda, nakon što sam završila sa čitanjem, shvatila sam da bi svođenje Verterovog lika na etiketu budale (ma koliko to puta pomislila tokom čitanja, ili on to sam o sebi rekao), bilo izuzetno aljkavo i površno. Ovo svakako jeste jedna od reprezentativnih priča nemačkog Sturm und Drang pokreta, epistolarni roman o hiperemotivnom mladiću, koji je mislio, osećao i želeo mnogo više nego što je to okolina u kojoj je živeo želela da prihvati, a koga je putem samodestrukcije i depresije gurnula neostvariva ljubav prema verenoj, a potom i udatoj Šarloti. Gete krajnje uverljivo slika unutrašnji pakao jednog mladog, a već razočaranog čoveka, i vrlo je jasno zašto je u svom vremenu ostavio tako dubok trag, da se pojavio čitav niz imitatora Verterove sudbine u stvarnom životu. Meni, međutim, način na koji je sve to oblikovano, odnosno hipersentimentalnost glavnog junaka, a samim tim i stila, jednostavno, ne leži.
5. Roman o Korini, Miljenko Jergović. Kad već spomenuh knjige koje nakon čitanja ostavljaju osećaj topline i mekoće u grudima, nisam mogla da zaobiđem i Jergovićev
Roman o Korini, za koji sam prvi put čula na
blogu Živim obilje knjiga, i odmah nakon toga se potrudila da ga pronađem. Neću previše razglabati o ovom romanu, jer bi to bilo samo ceđenje života iz ove male literarne lepote, napisane na svega sedamdesetak strana. Ali, ukoliko vam se čita o posleratnom Dubrovniku, jednom neobičnom bračnom paru, još neobičnijoj mački i gomili mačića, a da je sve to satkano od Jergovićevog besprekornog pripovedanja, onda je ova knjiga za vas.
*
Na samom početku posta, spomenula sam okrepljujući efekat koji bezlični, dosadni meseci mogu imati na moj duh, nakon nešto burnijih perioda. Tek za ovaj novembar mogu reći da me je tim okrepljenjem počastio. Svojom monotonijom i apsolutnim odsustvom bilo čega neplaniranog, dao mi je dovoljno prostora da dišem i vratim se nekom svom ustaljenom i priželjkivanom ritmu, u kome i blog svakako ima svoje mesto. U subotu, sasvim slučajno, kroz prozor pogledom uhvatih smiraj poslednjeg dana novembra, koji je, očigledno, u svom stilu rešio da se pozdravi sa mnom. Prikladniji i lepši način nije mogao naći. Stoga i ja zatvaram ovaj post tim prizorom.
