Iliti - kako sam u 2019. godini spoznala nesalomivu snagu nepredvidivosti.
Na današnji dan, prema planovima Jovane s početka godine, trebalo je da objavim svojevrsni summa summarum moje 2019, najspektakularnije čitalačke godine do sada. Međutim, to se neće dogoditi. Neće ovo biti klasičan pogled na godinu za mnom, pogotovo ne pogled karakterističan za knjiške blogove, u kojem se svode čitalački utisci i objavljuju planovi za narednu godinu. Razlog za to je vrlo jednostavan: 2019. za mene nije bila čitalačka godina.
Ono što je bila, i to od samog svog začetka (bez ikakve pripreme), jeste godina učenja. Učenja o sebi, o životu, o društvu, o onom svetu izvan toplote i ušuškanosti đačkog ili studentskog života. Bila je to godina u kojoj sam dobila svoj prvi posao i zaradila prvi novac, a zatim okusila i „čari” sistema. U ovoj godini podsetila sam se kako je izgubiti nekog veoma bliskog, biti uz nekog drugog veoma bliskog koji prolazi kroz određene izazove, kako je to kada se razbiju neke zaostale detinje zablude. Ukratko, čak i kada saberem brojne pozitivne utiske, kojih je bilo, i bilo bi nefer s moje strane da to poreknem, 2019. bila je za mene naporna godina.
S druge strane, kako se 2019. bližila svom zaključku, a ja počela da svodim utiske, sve sam više uviđala njenu učiteljsku nastrojenost, i u haosu koji je ostavljala za sobom, počela ponovo da pronalazim sebe i svoje prioritete. Na prvom mestu - zdravlje. Tamo negde duboko, pod gomilom efemernih briga, stresova i ostalih tričarija, ležalo je ono, zapušteno i zaboravljeno. Posebno zabrinjavajuće za nekoga ko je svoj život usmerio ka knjigama je kada je glavni zapušteni aspekt sopstvenog organizma - čulo vida. I upravo zbog toga, kao i svega ostalog što se u 2019. dogodilo, početkom decembra stopirala sam sve i okrenula se svom oporavku, time i prevrednovanju prioriteta.
To znači i da sam pritisla pauzu na izazov 12 klasika. Takoreći, prestala sam da čitam (ili, tačnije, debelo usporila), da bih u budućnosti mogla lakše da čitam. Izazov će biti završen, ali sa probijenim svim mogućim rokovima. Jovana koja je početkom godine osmislila ovaj projekat bi bila šokirana što nisam tako jednostavan izazov uspela da kompletiram. Sadašnja ja imala bih da joj poručim da sačuva šokove za druge stvari, jer ne zna ništa, a ponajmanje to da se nikakvo zadovoljstvo zbog precrtanog naslova na listi za čitanje ne može uporediti sa osećajem nade i motivacije pred prvim olakšanjem koje se primeti u borbi sa dugo ignorisanim zdravstvenim problemom. Naučila sam to na teži način, ali ipak sam naučila.
Na samom kraju ovog kratkog retrospektivnog posta, čitaocima ovog bloga, redovnim i povremenim, tihim i onim aktivnim u komentarima, imam da kažem - HVALA! Na čitanju, podršci, lepim i mudrim rečima iz posta u post! Bile su tu baš kada je trebalo, bodrile me, neretko ulepšavale loše dane i uspevale da na više nego bezbednom odstojanju drže sumnje koje su me ranije često pohodile kad god bih se prihvatila pisanja o ma čemu. Uz to, nesumnjuvo, dale su ne mali doprinos ovom mom skorašnjem sazrevanju. Svima vam želim SREĆNU NOVU GODINU, ispunjenu zdravljem, lepotom, inspiracijom i - bitnim! Čitamo se sigurno i u 2020!
A 2019. mogu samo jedno da poručim: Zbogom, i hvala na svim lekcijama! I - ne povratila se!
Draga Jovana, mnogo me dirnuo ovaj tekst. Život nas, tako, "išamara" u nekom trenutku da se posle relativno sporo oporavljamo, ali zahvalni. Jer, ako već mora da nam se desi "onaj život gde am pao i ja", možda je bolje da to bude na početku (karijere, odraslog doba, čega god), nego da nas strefi recimo u četrdesetim godinama...Podsetila si me po mnogo čemu na mene pre tačno dve godine. Ta 2017. bila je baš, baš teška za mene, iz današnje perspektive možda prelomna. Sećaš se, ovaj tekst bio je moja ispovest na tu temu:
ОдговориИзбришиhttp://alittlerunaway.blogspot.com/2017/12/vreme-pametnih-odluka.html
I jedino što mogu da ti kažem je:
Da sam srećna što si deo našeg blogerskog neba i sapatničkog profesorskog kruga i da ti želim zdraviju, srećniju, uspešniju godinu (baš ovim redom, jer je zdravlje najvažnije: telesno koliko i psihičko, očiju koliko i duše), sa mnogo snage za borbu sa preprekama, radosno dočekivanje uspeha i istrajavanje na putu kojim te srce vodi.
Srećna ti Nova 2020!:*
Upravo se podsetih tog posta, i jedan deo uvoda najbolje sažima neku vrstu mudrosti koju sam odlučila da iz ove 2019. ponesem dalje u život:
Избриши„Zaista verujem kako ne postoje u pravom smislu reči loša iskustva, dokle god smo spremni da iz takvih situacija naučimo lekciju, izađemo jači, nešto mudriji, bolji. Ako toga nema, onda kao da ni (nemilog) iskustva uopšte nije bilo i može nam se tih sto jada i dalje obijati o glavu, pravićemo iste greške. Međutim, izvučemo li pouku, čak i prividno nazadovanje zapravo postaje – progres, pokret.”
Jedino tako sve što nam se događa, ma kako neprijatno bilo, može dobiti neki smisao i pretvoriti se u snagu koja tera napred, umesto u sidro koje te drži ukopanog u mestu. :)
Draga Isidora, svoje želje tebi sačuvaću za tvoj blog (nekako mi je šašavo da istoj osobi ''šaljem'' različite čestitke na nekoliko mesta), a ovde ću ti reći - HVALA i najiskrenije se nadam da će tvoja 2020. biti podjednako opskrbljena ovim vrednostima kojima si ti opskrbila svoje želje meni! :)))
ОдговориИзбришиHvala ti na lepim željama! 🎄
Sve što bih ti ja mogla poželeti si ti kroz post već naglasila.
Zaista se oseća zrelost u iznošenju stavova, u sagledavanju događaja, u uvidima...
Jer, svako onaj ko može da kaže:
"Sadašnja ja imala bih da joj poručim da sačuva šokove za druge stvari, jer ne zna ništa."
nema razloga da strahuje nad svojom budućnošću.
❤️
Pa ipak, možda samo jedna ideja: probaj da na svaku situaciju koju ti život nanese reaguješ osmehom.
Ako već nisi takva po prirodi, onda to mora da bude svesna radnja dok ti ne pređe u naviku.
Počev od trivijalnih, napr. neko je bio grub ili nepristojan prema tebi; ti, umesto da osetiš nelagodu ili ljutnju, nasmeješ se i pomisliš : Hvala ti Bože što s ovim mrgudom ne moram da živim.
Pa čak i u onim krajnje nesrećnim situacijama, kao što je smrt bliske osobe, kad prođe ona akutna tuga, treba razmišljati o toj osobi ne iz perspektive nedostajanja, već se prisećati svih onih dragih trenutaka koji su i učinili da nam je ta osoba bila toliko bliska. A to neminovno izmami osmeh. To je meni jako pomoglo kad mi je otac umro, ima tome već 15 godina.
🍎
Opet ja sa savetima... Ja se rukovodim time da je bolje da kažem kad znam da je nešto "provereni lek", da radi... 🍒... jer nikada ne znam da li je onaj naspram mene spreman da čuje, da li moje reči padaju na plodno tlo... 🌳... Znam kako se najbitnije životne stvari skupljaju u letu, sasvim nenadano i od ljudi od kojih ne očekuješ...
🌿
Još jednom, svako dobro ti želim... ❤️
Učim da se osmehujem na životne situacije jer, istina, po prirodi nisam sklona tome, možda čak i više kada su u pitanju ove svakodnevne situacije, nego drastične životne promene. To je svakako proces, ali svesna sam koliko je važno da istrajem u tome, tako da nemam nameru da odustanem.
ИзбришиA saveta nikad na odmet (hvala na njima!), volim da ih čujem i, kada se ne kose sa nekim mojim suštinskim verovanjima (a imala sam prilike i takve da dobijem), primenim gde osetim da ima potencijala da se ''prime'' na ovo moje ''tle''. Ako se prime, odlično, bogatija sam za jedan odgovor/rešenje, ako ne, i to je bogatstvo - znam šta mi ne odgovara i tražim dalje. :)
Svako dobro i s moje strane! Pozdrav! :)))