Kockar (Fjodor Dostojevski)

Kada sam pre otprilike dve godine kupila Kockara, koliko je čekao na mojoj polici da bude pročitan, nisam očekivala da će postati svojevrsna knjiga otrežnjenja. Isto toliko vremena (manje-više) prošlo je od poslednje knjige koju sam pročitala, a da nije bila na silabusu - činjenica poražavajuća za nekoga ko je isprva planirao da bloguje o knjigama koje čita izvan obavezne lektire. Kako sam tek pre mesec dana uspela da ispuzim ispod gomile čitalačkih obaveza, Kockaru je pripala ta nezahvalna dužnost da reanimira moje čisto zaljubljeničko druženje sa knjigama. Mislim da bolje delo za tu dužnost nisam mogla da odaberem.

*

Oni koji su gledali seriju Dostojevski, ili su na bilo koji drugi način upoznati sa piščevom biografijom (inače, moje tople preporuke za Uspomene Ane Dostojevske, ako vas tako nešto interesuje) verovatno znaju anegdotu u vezi sa nastankom ovog romana. Naime, pritisnut dugovima pod kojima se davio veći deo svog života, Dostojevski je napravio svojevrsnu nagodbu sa jednim od svojih izdavača, Stelovskim, da će mu do 1.novembra 1866. godine (inače, dogovor je načinjen nekoliko meseci ranije) napisati novi roman, a ukoliko to ne učini, Stelovski dobija autorska prava za izdavanje svega što bi Dostojevski napisao u narednih devet godina bez obaveze da piscu pruži ikakvu nadoknadu.
Krajnje kockarski, kao i mnogo puta u životu, Dostojevski nije počeo rad na romanu do početka oktobra - mesec dana pre isteka predviđenog roka. Kako bi mu već dovoljno tešku situaciju olakšao, jedan od prijatelja poslao mu je tada mladu stenografistkinju Anu Grigorjevnu Snitkinu, kojoj je u toku narednih mesec dana Dostojevski diktirao svoj roman, što je ona kasnije uredno prepisivala. Možda upravo zahvaljujući njenoj pomoći, konačna verzija rukopisa Kockara  bila je spremna na vreme, premda u maniru kakvog studenta-prokrastinatora - 1.novembra tačno. Bilo kako bilo, Dostojevski se izvukao iz potencijalnog beznađa, a ovo iskustvo rezultiralo je i brakom između Dostojevskog i Ane Snitkine.

Ono što je mene pre svega zanimalo jeste da vidim kakvo je delo nastalo u ovakvim okolnostima i koliko se pritisak pod kojim je Dostojevski radio mogao osetiti i u samom Kockaru (kao da mi treba neki naročit razlog za čitanje njegovih dela). Odgovor? Ni najmanje.

Možda čak i više od Idiota o kome sam pisala, a koji mi je za sada ostavio najjači utisak od svih njegovih dela sa kojima sam se upoznala, ovaj roman odlikuje neverovatna lakoća čitanja, kao da je u njegovom tkanju proveo mnogo više vremena nego što jeste.
Kockar je ispripovedan u prvom licu i koncipiran je kao niz vremenski diskontinuiranih beležaka glavnog junaka, mladog Alekseja Ivanoviča koji provodi vreme u nemačkoj banji radeći kao učitelj dece ruskog generala. Iz ove osnove izrasta nekoliko tokova koji se pletu kroz roman. Najpre tu je finansijska nesigurnost samog generala zatelebanog u gospođicu Blanš, koju planira da oženi kada se njegove prilike poprave. Ovu agoniju može prekinuti jedino smrt generalove tetke, bogate spahinice Antonide Vasiljevne, i nasledstvo koje bi mu potom pripalo, te se telegram sa vešću o njenoj konačnoj smrti iščekuje sa potpuno besramnim nestrpljenjem. Pratimo i veoma napet i međusobno prilično nerazjašnjen odnos pripovedača sa generalovom pastorkom, Polinom Aleksandrovnom, koja me svojom tajanstvenošću i markantnošću, rekla bih čak i nekom neuhvatljivom unutrašnjom vatrom, podseća pomalo i na Nastasju Filipovnu, pa i na Aglaju iz Idiota. Ima u romanu i portreta stranaca, Nemaca, Francuza, Poljaka, ne baš blagonaklonih, sa izuetkom Engleza mister Estlija, jedinog prikazanog u sasvim pozitivnom svetlu. U velikoj se meri slika i portret Rusa kroz komunikaciju sa tim strancima, te kritičkom pogledu nisu izloženi samo oni drugi. Kao vezivno tkivo funkcioniše upravo Aleksej Ivanovič, izveštavajući o događajima koji se odigravaju u ovom krajnje šarenolikom skupu ljudi.
Motiv kockanja druga je stvar koja se provlači kroz različite tokove romana i pripovedač znalački slika prostor kockarnice i niz lica koja se u njoj susreću (i sam Dostojevski je inače muku mučio sa ovim porokom). Kod glavnog junaka ova slabost, premda ide uzlaznom putanjom kako roman odmiče, nije izražena u onoj meri u kojoj sam očekivala.  Pravi kockarski delirijum, apsolutno odsustvo samokontrole i razuma koji se često vezuju za ovakav porok meni je mnogo opipljiviji bio u slikanju iskustva jednog drugog lika (da ne otkrivam kog, da ne bih nekome možda upropastila draž čitanja).
Kockar nije opširna knjiga - izdanje koje sam ja čitala ima tek nešto preko 150 strana. Uprkos konciznosti, pripovedanje je dovoljno snažno da povuče čitaoca u svet priče i dovoljno lično da ga navede da se saživi sa junacima i razmišlja o njihovim postupcima ozbiljno kao da su u pitanju ljudi koje i sam poznaje. Mnoge će čvorove u romanu razmrsiti protok vremena, onako kako ono ume kada ga ne usmeravamo gde nama odgovara. Ostaviće one za koje nije nadležno, one unutrašnje koje niko do nas samih ne može razmrsiti. U tom smislu su me poslednje reči romana ostavile prilično neubeđenom. Ostalo je netestirano moje poverenje junake i u ono kockarsko, uopšte zavisničko „od sutra”.

*

Zanimalo me je i da li je bilo ekranizacija ovog romana. Pored nekih slobodnih adaptacija izvornog narativa (pre svega mislim na Velikog grešnika iz 1949. sa Gregorijem Pekom i Avom Gardner, kao i filmove The Gambler iz 1974 i njegov istoimeni rimejk iz 2014, često povezivane sa romanom), postoje i nešto vernije adaptacije. Na internetu sam našla u celosti rusku verziju iz 1972. (Игрок) i našu TV ekranizaciju iz 1993. Ruska varijanta pobrala je moje simpatije, ne toliko zbog vernosti samoj priči, koliko zbog toga što je, po mom mišljenju, celokupan ton romana u potpunosti pogođen. To i jeste ono što je meni falilo u našoj varijanti - koliko god bila verna delu, ona nema ni polovinu one živosti i razigranosti koju ruska varijanta ima, te mi nije održala pažnju do kraja.
Filmadžijama je bilo inspirativno i samo piščevo iskustvo stvaranja romana, pa su snimali filmove i o tome. Tako je nastala romantična komedija Aleks i Ema iz 2003. (ko bi rekao da će Dostojevski postati prototip junaka romantične komedije), ali i ruski film Dvadeset šest dana iz života Dostojevskog (Двадцать шесть дней из жизни Достоевского), koji planiram da pogledam u narednom periodu (jer kad me neka tema interesuje, imam naviku da joj se vraćam dok ne iscedim i poslednju kap života iz nje).

Sve u svemu, iako možda ne „najupadljivije” delo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Kockar upravo u svojoj sažetosti dočarava piščevo majstorstvo pripovedanja i stvaranja takvih priča koje ostaju sa čitaocem. Nama, običnim smrtnicima, ostaje i kao dokaz da pritisci i neljudske okolnosti ne moraju biti prepreka da se ostane na visini zadatka i iznedri nešto zaista vredno. Ako neko može na taj način da inspiriše, onda je to svakako Dostojevski.