2/12: Utopija (Tomas Mor)

Moram priznati da nisam u skorije vreme već na prvim stranama kakve knjige osetila saosećanje sa nekim autorom kao što to beše sa Tomasom Morom. Gotovo kao i ja što se pravdam svaki put kad nestanem sa bloga, pravda se i Mor svome prijatelju kome se na početku svog dela obraća:

„Pa ipak, i ovako lak posao nisam stigao da brzo obavim, jer zbog drugih mojih poslova nisam uopšte imao slobodnog vremena. Stalno sam zaokupljen sudskim poslovima, i jedne parnice ja vodim, druge slušam, treće okončavam kao posrednik, četvrte kao presuditelj.Pa onda moje posete, od kojih jedne obavljam po dužnosti, a druge po nekom poslu. I tako gotovo ceo dan provodim van doma, a ono vremena što ostane posvećujem svojim bližnjima, tako da meni samome, to jest knjizi, ne preostaje ništa. [...] A što se mene tiče, slobodnog vremena imam samo toliko koliko ukradem od sna i od jela.”

Preslatko. ❤

Tako i ja, na izmaku marta pišem o knjizi koju sam pročitala u toku februara. Nisam zaokupljena sudskim poslovima, ali jesam školskim, budući da od januara radim kao zamenski nastavnik u jednoj osnovnoj školi, tako da mi to mahom ispija sve slobodno vreme i energiju. Budući da ne volim da radim stvari polovično, odlagala sam pisanje ovog posta, ali i to je došlo na red. Igrom slučaja, takođe krađom od sna, no vredi. Blog i pisanje su, ionako, vazda bili svojevrsna terapija za mene, tako da, kad porazmislim zbog čega sam sve u životu krala od sna, ovo dođe jedna od svrsishodnijih „krađa”. Negde, u nekoj dimenziji, Bog zna kojoj, Mor me razume.

Elem, da se vratim ja u ovu dimenziju i klasik o kome pišem, a to je opštepoznata Utopija. Zašto je uopšte ona na listi? Odgovor na to pitanje je krajnje jednostavan - da vidim šta je to tako utopično u toj Utopiji, da je njeno ime ušlo već i u sam jezik kao pojam savršenog društvenog uređenja, vazda sa onom komponentom neostvarivosti. Ukratko, želja da mnogo bolje znam šta pričam kad god posegnem za ovim pojmom u govoru. Očekivala sam da ću nakon čitanja jednostavno znati od čega se sastoji savršenost te zemlje, a završila sam sa krajnjom sumnjom ne samo u ostvarivost te ideje, već i u samu pomisao da se ono o čemu Mor piše može okarakterisati kao najbolje državno uređenje.

No najpre nešto o samoj knjizi. Utopija, sa podnaslovom O najboljem uređenju države i o novom ostrvu Utopiji, je delo engleskog filozofa, književnika i državnika Tomasa Mora koje se prvi put pojavilo 1516. godine. Utopija se sastoji iz dva dela koja su obuhvaćena okvirom - u pitanju je Morovo prisećanje na dijaloge koje je vodio sa fiktivnim putnikom Rafaelom Hitlodejem, jedinim koji je zaista bio u Utopiji, te sada prenosi sve ono što je za vreme svog boravka u njihovoj zemlji i naučio. No to je tek drugi deo knjige. U prvom delu, Hitlodej iznosi neka svoja zapažanja i sećanja na rasprave koje je vodio o uređenju država poznatog nam sveta u ono doba i njihovih često nastranih zakona, poput onog o kažnjavanju pljačkaša smrću, pre nego preventivnom postupanju koje će sprečiti javljanje potrebe kod ljudi da se prepuste kriminalu:

„Vi dozvoljavate da se deca loše vaspitavaju u da malo-pomalo stiču loše navike još od detinjstva, a kad kao odrasli ljudi pokažu takve prestupne osobine, smatrate da ih tek tada treba kažnjavati, iako su oni te osobine pokazivali još od detinjstva. Na taj način vi sami kriminalce i stvarate i kažnjavate.”

Prepun je prvi deo kritike na račun čak i tadašnjeg britanskog državnog uređenja, kao što je na primer svaljivanje krivice za porast kriminala na ujedinjavanje pojedinačnih poljoprivrednih poseda u jedan veliki, pod kapom moćnih plemića, koji su mnoge poštene ljude ostavili bez ikakavih mogućnosti preživljavanja, kao i osporavanje smrtne kazne kao vida kažnjavanja koji na bilo koji način odgovara moralnim principima hrišćanstva.

Drugi deo upravo se tiče Utopije i njenog društvenog uređenja, koje je Hitlodej upoznao tokom svog petogodišnjeg života tamo, ujedno prenoseći i hrišćanstvo inače mnogobožačkom utopljanskom stanovništvu. U čemu se, dakle, sastoji ovo savršeno društveno uređenje? Na prvom mestu, kao preduslov sveg ostalog savršenstva, tu je nepostajanje privatnog vlasništva. Sve što postoji zajedničko je, a stanovnicima dato je na raspolaganje u skladu sa njihovim potrebama. U Utopiji sve je ujednačeno - veličina gradova, broj stanovnika (u samim gradovima, pa i u porodicama), kuće, odeća koju nose, sve. Budući narod koji ne neguje privatno vlasništvo, ni luksuz sam po sebi nije naročito popularan. Njihova odeća jednostavna je i jednolična, dragim kamenjem igraju se deca, pa je samim tim povezano i sa infantilnim stadijumima života, a zlato i srebro omraženo je, a to je posledica prakse da se od zlata i srebra prave lanci za zatvorenike i prestupnike. Rade svi, nema ograničenja ko se kojim poslom može baviti, a radi se sveden broj sati u toku dana, a za ostatak je predviđena raznoda (dokle god se ne kosi sa pravilima - nema kockanja!). Za nauku je predodređen ograničen broj izuzetno nadarenih pojedinaca, ali su predavanja otvorena za sve koji žele da uče, bez obzira na status. Statusa, zapravo, i nema, izvan zvanja koja se dodeljuju političkim predstavnicima, kao i većeg autoriteta koji imaju stariji nad mlađima. Svi su jednaki pred zakonom, vlast je gotovo matematički raspoređena - na toliko građana ide toliki broj predstavnika, oni biraju više predstavnike među sobom itd. - a sami zakoni jednostavni su, kako bi svi građani mogli da ih pamte i znaju tačno šta se sme, a šta ne sme.

Pravi raj, zar ne?

Pa...i nije baš sasvim. Kao što već rekoh, ponadala sam se da će se čitanje svesti na jednostavno razotkrivanje silnih savršenosti koje se vezuju za Utopiju, a otkrih još veći broj nesavršenosti koje, doduše, to bivaju isključivo iz perspektive sadašnjeg vremena. Kada govorimo o jednakosti, kao i uvek, moramo je staviti sa fusnotom. Žene su i dalje u vlasti svojih muževa. Ropstvo je sastavni deo utopijskog društvenog uređenja, a robovi su osuđivani kriminalci ili mahom stanovnici drugih država. Politika koja se tiče održavanja broja stanovnika pod kontrolom podrazumeva i razdvajanje porodica - iz domova gde se rodi više nego što je predviđeno zakonom, deca se izvode i raspoređuju u domove gde manjka ukućana. Ukoliko se na nivou čitave države namnoži stanovništva, oni se iseljavaju na susedne predele i prenose svoje društveno uređenje, dajući mogućnost urođenicima da im se pridruže i postanu deo naroda Utopije. Međutim...

„Ukoliko urođenici odbiju da sa njima žive po njihovim zakonima, onda ih doseljenici sa ostrva isteraju sa onoga zemljišta koje su za sebe odredili. Ako se urođenici tome opiru, onda ih prisile ratom. Jer oni smatraju da je sasvim opravdano ratovati da bi se dobilo izvesno zemljište koje neki narod ne koristi, već ga samo poseduje kao neobrađenu i praznu površinu, a ipak ne dozvoljava drugome narodu, koji po prirodnoj nuždi mora da živi od tog zemljišta, da ga zaposedne i koristi.”

Kolonijalizam? Naravno. A ako ste pomislili da će se Utopljani suzdržati makar od genocidnih tendencija, prevarili ste se. Naime, budući da u ratove ne vole da idu, radije se služe špijunažom, spletkama i zavadi, pa vladaj strategijom (na šta troše ogromne količine novca), a kada su baš primorani da se sukobe, uzimaju vojnike pod najam. Narod Zapoleta naročito je popularan za ovakav posao, s obzirom na to da su divlje ratoborni i na svokoga će ići za novac. Njihova ratnička veština odgovara Utopljanima, a za žrtve ne haju:

„Utopljani se ne brinu uopšte koliko će ovih najamnika izginuti, jer smatraju da će uveliko zadužiti ljudski rod ako im pođe za rukom da sav ološ tog gadnog i razbojničkog plemena očiste sa lica zemlje.”

Ko će posle za njih ginuti, izgleda, nije toliko bitno...

Sve je ovo, dakako, obeležje Morovog vremena. Ropstvo, kolonijalizam, genocid nad „divljacima”, potlačeni položaj žena i sl., te nije neobično što iz današnje perspektive deluje kao mrlja na slici savršenog državnog uređenja. No nije to jedino što je u meni srušilo sliku o utopijskoj savršenosti, iako je dalo svoj doprinos. Nije to učinila čak ni apsolutna nevera u mogućnost ostvarivanja ovakvog društvenog uređenja. I sam Mor svestan je toga, pa je kroz vešto imenovanje ljudi i pojava to  nagovestio: u prevodu sa grčkog, Utopija označava mesto kog nema, a Hitlodej, prezime pripovedača, prevodi se kao - naklapalo, učeni brbljivac. Pored toga, Mor ne greši kada kaže da tiranija i društvene izopačenosti u najvećoj meri proizilaze iz gramzivosti i želje za posedovanjem što više blaga, samo što ukidanje privatne svojine to neće rešiti (istorija je, sada već, jedan od najverodostojnijih svedoka tome). Ljudska priroda, jednostavno, nije za to naštelovana. Može se delimično naštelovalti, a tu upravo dolazi jedan od najneočekivanijih faktora zbog kojih sam izgubila veru u pojam Utopije kao savršenog društvenog uređenja.

Uporedo sa Morovim delom, u februaru sam se latila i Hakslijevog romana Vrli novi svet, želeći da ga napokon skinem sa liste nepročitanih dela. Ovaj distopijski roman priča priču o hororično utopijskom svetu koji je, zarad sreće i dobrobiti čovečanstva, sterilizovan do granica apsurda. Civilizacija je sterilizacija, vele njegovi stanovnici. Deca se više ne rađaju, već nastaju kao rezultat vanmaterične oplodnje, prolaze kroz proces obrade na proizvodnoj traci i već u zametku bivaju predodređeni kojoj će kasti pripadati - Alfama, raskošno razvijenim i intelektualno i fizički, koje predvode narod, nekolicini kasta između, koje se u manjoj ili većoj meri tretiraju tako da zadovolje potrebe društvenog uređenja, ili pak nesrećnim Ipsilonima, koji se u prvim stadijumima ćelijskog razvitka sakate i kržljaju, jer njima ništa sem slepe poslušnosti za obavljanje najnižih poslova i ne treba. Indoktrinacija i dublje ispiranje mozgova se vrši i u detinjstvu, pa onda i ne čudi što su Beta žene srećne da ih muškarci tretiraju kao objekte, a Delte, Game i Ipsiloni srećni da obavljaju niske poslove, dokle god imaju dozvoljena sledovanja some - droge koja tera sve turobne i teške misli i osećanja. Savršeno društvo, savršena sreća. Savršeno ropstvo.

Čitajući ova dva dela uporedo, zapitala sam se, zašto bi se drugačije tretirala praksa „vaspitavanja” stanovništva za određene društvene obrasce u ovim delima. Ne naliči li utopijsko omražavanje zlata povezivanjem sa ropstvom na ono isto Pavlovljevo uslovljavanje Delta u najmlađem uzrastu da mrze prirodu i umetnost? Zašto bi se razlikovala uniformisanost Utopljana od predodređenih boja i načina oblačenja svake kaste ponaosob u Hakslijevom univerzumu? Nije li svojevrsna kontrola populacije i njenog rasporeda Utopije samo blaža varijanta fabričkog kontrolisanja razmnožavanja i kloniranja ljudi u Vrlom novom svetu? I, na posletku, znači li to da pojam savršene sreće isključuje postojanje savršene slobode?

U tom slučaju, između Utopije i distopije granica bi bila gotovo nevidljiva.

I tako, pukom slučajnošću (ako slučajnosti postoje), Utopija, koju sam isprva planirala da čitam i tumačim individualno, potpuno je transfomisana u mom umu jednim uporednim čitanjem i ni najmanje mi nije žao zbog toga. Nekada se određena dela najbolje sagledaju u svetlu drugih, samo naizgled drugačijih.

Februarski klasik bio je, kao što se može videti, vrlo zabavan za čitanje, a potom i za neku vrstu promišljanja. Suprotno od onog čemu sam se nadala, ali da je bilo drukčije, ne bi bilo tako interesantno.

Marta, premda se nisam pretrgla od pisanja, izazov nisam zapostavila. Bavila sam se Montenjevim Ogledima. Post o njima, nadam se, stiže ranije no ovaj.