Knjiški upitnik: Klasici

Kad ne znaš šta ćeš, a ti posegni za upitnikom.

Zapravo, nije da ne znam šta ću (imam neke postove o skorije pročitanim knjigama spremne), ali reših da napravim mali predah u objavljivanju uobičajenih tekstova i odgovorim na upitnik u kome bih mogla malo šire i raznovrsnije da govorim o knjigama. Ovoga puta tema su - klasici, taj pojam koji u književnosti budi emocije u rasponu od strahopoštovanja i idolopoklonstva, do svojevrsnog nipodaštavanja i označavanja svakoga ko insistira na njihovom poznavanju snobom i elitistom. Mislim da ne treba da naglašavam da su i jedna i druga krajnost kriv ugao gledanja na stvari, ali isto tako sam svesna i da je prosto nemoguće eliminisati ih. Najbolje što možemo jeste da se trudimo da kod sebe izgradimo jedan zdrav odnos prema književnosti, gde ćemo poštovati njenu prošlost i faze njenog razvoja, budući istovremeno otvoreni ka onome što ona danas ima da pruži (naravno, ne bez određene kritičke distance).

izvor: pinterest.com

O tome šta su zapravo klasici, mnogi ljudi, iskusniji i načitaniji od mene, su razmišljali, diskutovali, pisali... Jasnu definiciju teško je dati, budući da je u pitanju književni pojam, a književnost nije oblast koja se odlikuje „poslušnošću” kada su u pitanju kalupi i obrasci (u tome i jeste njena draž). Ono što ja smatram klasikom u književnosti, pre svega na osnovu dosadašnjeg čitalačkog iskustva, jeste delo koje traje. Pod tim trajanjem podrazumevam nadilaženje najpre trenutka u kome je poniklo, a potom i stilskih formacija iz kojih je izniklo. Bez obzira koliko ovi parametri ostavili traga na delo, ono neće biti okovano njima, već će uvek biti čitano sa istom predanošću i uzbuđenjem, stalno će inspirisati čitaoce, širiti njihove „horizonte očekivanja”, biće sposobno da „komunicira” sa svakom generacijom, nevezano za podneblje i društveno-istorijski trenutak, a njihovo značenje nikada neće moći da bude svedeno na jedno, konačno, nepromenljivo. 

Klasici nisu književnost kojoj je potreban marketing (ma šta stručnjaci iz ove oblasti o tome mislili). Ona je uvek privlačna i uvek ima šta da kaže, i na to nikakve društvene, političke, naučne promene ne mogu uticati.

Pre nego što pređem na sam upitnik, naglasila bih da nisam prva koja ga popunjava. Inspiraciju sam i sama pronašla kod drugih blogera koji su pre izvesnog vremena, kada je upitnik bio aktuelniji, odgovarali na ista pitanja. Stoga vašoj pažnji, ukoliko već niste čitali, preporučujem „klasične upitnike” na blogovima Stsh's Book Corner, Kako biti heroj u ova šugava vremena i na blogu Nemam ime, imam komentar (ukoliko mi je promakao nečiji post na ovu temu, slobodno podelite u komentarima).

Dakle, da počnemo!

1. Klasik kojem se pridaje mnogo pažnje, a koji se tebi ne sviđa.

Ovaj klasik navodim i dalje pod utiskom prvog pokušaja čitanja, još u osnovnoj - Dvadeset hiljada milja pod morem Žila Verna. Sećam se sa kakvim sam apetitom počela da je čitam odmah pošto sam je iznela iz školske biblioteke, a sam početak knjige, dok se još govori o misterioznom čudovištu, sam prosto progutala. Međutim, kako se radnja preselila u Nautilus došla je na red nauka za koju na prvom mestu nisam imala dovoljno znanja, a potom ni strpljenja, pa sam rešila da se ne mučim dalje. Možda nekada pokušam ponovo, iako nisam sigurna da ću i tada biti mnogo uspešnija. Prirodne nauke i ja se, jednostavno, teško razumemo.

2. Period o kojem najradije čitaš.

U suštini, vrlo lako se prilagodim različitim periodima i sredinama u kojima i o kojima je književnost pisana. Međutim, nekako se najradije vraćam devetnaestom veku, i to konkretno književnosti realizma (bilo našoj, bilo svetskoj), dok mi je, kada je u pitanju dvadeseti vek, najdraža prva polovina, posebno dela o Prvom svetskom ratu i periodu neposredno nakon njega, koja se bave posledicama rata, ne baš tako rado spominjanim i pogodnim za kvazipatriotske i političke zloupotrebe (u tom smislu, moje preporuke za stvaralaštvo Dragiše Vasića, posebno njegov roman Crvene magle i zbirku pripovedaka Utuljena kandila).

3. Omiljena bajka.

Zanimljivo, ali bajke me iz nekog razloga, čak ni kao dete, nisu previše privlačile. Čitala ih jesam, gledala ekranizacije, ali nisu uspevale u toj meri da me uvuku u svoj svet kako su to činile neke priče ili romani za decu. Ipak, kroz srednju školu, a znatno više na fakultetu, uspela sam da ih zavolim, najpre na predmetima vezanim za narodnu književnost gde sam ostala fascinirana njihovom čvrstom mitskom ukorenjenošću i, ako mogu tako da kažem, složenošću njihove jednostavnosti (na tome hvala Vladimiru Propu i njegovoj studiji Morfologija bajke), a ta se ljubav utvrdila na predmetu Književnost za decu. Moja omiljena bajka, međutim, nije iz sfere usmenog stvaralaštva, već predstavlja autorsko delo - u pitanju je Olovni vojnik Hansa Kristijana Andersena. Jedna krajnje neobična bajka, tipično za Andersena koji se nije pridržavao uobičajenih bajkovitih „živeli su srećno do kraja života” obrazaca, priča priču o ljubavi dveju igračaka - figurice olovnog vojnika sa jednom nogom i graciozne papirne balerine. Čitava priča, kao da ne želi da se ogreši o sredinu u koju je smeštena (dečija soba), topla je i meka, čak i u svojim melanholičnijim odeljcima (jer ipak je Andersen u pitnaju) - jedno malo, prosto savršeno remek-delo.

4. Klasik zbog kojeg se stidiš jer ga još uvek nisi pročitala.

Biću iskrena i reći ću da sam vremenom zaista prestala da se stidim zbog toga što neko delo nisam još pročitala - upravo zato što to ne znači i da ga neću pročitati. Jednostavno, do sada nije bilo prilike ili vremena, a ukoliko bih se stidela zbog svake knjige koju nisam pročitala, svakog filma ili serije koje nisam odgledala, muzičkog dela koje nisam poslušala - nikada o umetnosti ni sa kim ne bih progovorila. No, mogu da navedem jedno delo, mada i dalje ne bih rekla da je stid prava reč kojom bih opisala svoje osećanje. Naime, jednim od svojih najvećih nedostataka smatram to što još uvek nisam u celosti, od prve do poslednje strane, pročitala Bibliju. Sveto pismo do sada sam, nažalost, čitala parcijalno i vremenski vrlo razuđeno, te bih želela da mu u nekom skorijem periodu posvetim adekvatnu pažnju (prevashodno iz lične potrebe, ali i profesionalne, jer mislim da nema knjige koja je u toj meri uticala na celokupnu svetsku književnost kao Biblija). 

5. Pet klasika koje planiraš uskoro da pročitaš.

Bez nekog posebnog redosleda, ovo je pet klasika sa liste kojima planiram da se posvetim prvom prilikom:

Jadi mladog Vertera (J. V. Gete)

Ime ruže (Umberto Eko)

Doktor Živago (B. Pasternak)

Gargantua i Pantagruel (F. Rable)

Guliverova putovanja (Dž. Svift)

6. Omiljena knjiga inspirisana klasikom.

Bojim se da, ukoliko bih sada počela da prelistavam sećanje i izvlačim sve knjige koje sam pročitala, a koje su u manjoj ili većoj meri inspirisane klasicima (pojedini teoretičari rekli bi da zapravo i ne postoji delo koje je potpuno samosvojno, oslobođeno uticaja već postojeće književne tradicije), niz bi se otegao kao oni beskonačni svici u crtanim filmovima. Zato svoj izbor ograničavam na tri dela, po nekima možda ne i najbolja, ali meni svakako među najdražima. Najpre tu je Idiot Fjodora Mihaloviča Dostojevskog, gde se kao najupečatljiviji izbor inspiracije za glavnog junaka Miškina ističe Servantesov Don Kihot, meni takođe vrlo drag roman (isto zasnovan na nekim drugim klasicima, tako da lanac inspiracije produžava). Potom tu je Bulgakov sa Majstorom i Margaritom, tako kompleksnim i fino satkanim od različitih književnih niti da sam se pri prvom čitanju, a i sada kada ga se setim, pitala kakav to čovek može ovakvo Delo da sačini?! Na posletku, jedan naše gore list, svakako ne jedini ali u mom životu trenutno najaktuelniji, i ništa manje drag - drama Banović Strahinja Borislava Mihajlovića Mihiza. Pesmu o, po mom mišljenju, najsavršenijem junaku kog je naša narodna tradicija ispevala, pri čemu mislim isključivo na (zvaničnu) varijantu Starca Milije, znamo svi. Mihiz iz jednog drugog perioda pristupa epskoj pesmi i, zadržavši njenu suštinu, osvetljava našu tradiciju, ali i „modernu” svakodnevicu iz nešto drukčijeg, ne baš tako legendarnog ugla. 

7. Omiljena filmska ili TV adaptacija klasika.

Dosta je filmskih ili TV ekranizacija književnih dela koje volim, tako da se bojim da svoj odgovor nikako ne mogu da svedem na nekoliko njih. Ono što ću navesti više su ekranizacije kojih sam u ovom trenutku uspela da se setim, iako sasvim sigurno ima i onih koje će mi kasnije pasti na pamet, i koje su mi možda draže. Najpre, mislim da je neizbežno da posegnem makar za jednom ruskom ekranizacijom, pošto sam vremenom uvidela da je njihov pristup možda najbliži onome što bi prosečan bibliofil nazvao dostojnom adaptacijom (pri čemu je glavni kriterijum za takvo označavanje vernost delu). Moj izbor  u tom slučaju bila bi serija (evo njega drugi put u mojim odgovorima) Idiot po istoimenom romanu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog - ekranizacija verna delu koje ju je inspirisalo, adekvatno odmerena i sa izvanrednom glumačkom ekipom. Jednostavno, primer kako treba pristupiti ekranizaciji jednog „velikog” dela, ako je cilj vernost i iscrpnost. S druge strane, izuzetno mi je drag film Gordost i predrasude iz 2005. godine sa Kirom Najtli i Metjuom Mekfejdenom u glavnim ulogama. Ovo je jedan od, po mom mišljenju, svetlijih primera ekranizacije koja ne prati slepo svoje izvorno delo, ali svu slobodu koju uzima - uzima s merom, ne falsifikujući i izneveravajući ga. Od naših ekranizacija, izdvojila bih seriju Petrijin venac, ne potpuno vernu, ali bezmalo vrednu, pošto je i pored izostavljanja značajnog dela knjige, ostala bliska samoj njenoj suštini i tonu. Na kraju, iako sam svesna da postoje i oni koji bi detektivskom žanru porekli status klasika, ne mogu a da se ne osvrnem i na izvanrednog BBC-jevog Šerloka, jedne od najzanimljivijih „modernizacija” ovog opštepoznatog i voljenog junaka.

izvori: imdb & pinterest

8. Najgora filmska ili TV adaptacija klasika.

izvor: imdb.com

Da sam pre par meseci odgovarala na ovaj upitnik, verovatno bi spisak filmova i serija koje bih sada navela bio podugačak. No kako sam u međuvremenu imala prilike da naučim štošta o fenomenu adaptacije književnih dela i preispitam svoje pređašnje stavove, spisak se drastično skratio. Ne znači to da sam naglo zavolela adaptacije koje mi se ranije nisu dopadale, ali svakako sam stekla neku vrstu razumevanja za umetničku slobodu koju su scenaristi i režiseri uzimali i prestala sam da im zbog nje zameram (naravno, dokle god ona na izneverava delo na kome se zasniva). ALI - ima i takvih adaptacija koje ni moja novostečena tolerancija nije uspela da spasi. Pre svega mislim na relativno nedavno prikazanu TV ekranizaciju Ane Karenjine iz 2013. godine, po svemu sudeći internacionalnu produkciju, ali kod nas emitovanu na italijanskom jeziku (i to sinhronizovanom!). Ako i zanemarim neke prilično nepotrebne i ni na koji način opravdane izmene u radnji i likovima, ni u kom slučaju ne bih mogla da se otmem utisku da je čitav poduhvat pravljen da bude „na oko” lep, počevši od enterijera i eksterijera, kostima, pa sve do glumaca koji kao da su birani iz nekog modnog magazina. Svi su manekenski lepi, svi su mladi, čak i oni koji to ne bi trebalo da budu (Aleksej Karenjin jedva da izgleda nešto stariji od Ane), pri čemu neobično bode oči izbor glumice za kneginju Ščerbacku, krajnje očigledno botoksiranu i zategnutu (kanda je carska Rusija bila još onda miljama ispred svih na polju plastične hirurgije). I sve to ne bi mi možda toliko smetalo kada bi ispod površine bilo nekog sadržaja, nekog smisla, no na osnovu prve od dve epizode ove mini-serije koju sam odgledala (za drugu zaista nisam imala strpljenja), stekla sam utisak da je u pitanju jedan tipičan televizijski „samo nek je lepo i nek šljašti” projekat.

9. Omiljena edicija klasika.

Ne znam baš da li imam omiljenu ediciju, ali svakako postoji jedna koju sam najradije čitala tokom osnovnih studija, pre svega jer je, pored samih književnih dela koja su je sačinjavala, uvek imala i prikladne propratne tekstove, koji su mi mogli poslužiti kao osnova za dalje učenje i istraživanje. U pitanju je Nolitova edicija Srpska književnost iz osamdesetih godina, nažalost nepotpuna, pošto je  (kako sam iskopala na internetu) prekinuto finansiranje ovog projekta. Ono što je izašlo, međutim, vrlo je značajno („Romani” u 57 knjiga, „Drame” u 25 i delimično „Memoari, dnevnici, autobiografije”), premda ostaje žal za svim onim što je moglo dodatno obogatiti ovu ediciju.

izvor: goglasi.com

10. Klasik za koji smatraš da je zanemaren, a koji bi svima preporučila.

Razmišljala sam prilično koji bih klasik ovde navela, pošto je zaista dosta zanemarenih dela kako u našoj, tako i u svetskoj književnosti (najradije se, rekla bih, čitaju ona najpoznatija, afirmisana nagradama, ekranizacijama ili svrstavanjem u školsku lektiru). Na kraju sam se ipak odlučila za klasik koji pripada jednom od naših najpoznatijih i najvoljenijih autora, a koji otkriva stranu njegove ličnosti koju mnogi ne bi povezali sa njim. U pitanju je zbirka pesama Davorje Jovana Sterije Popovića. Sterija nam je, naime, najviše poznat kao izvanredan komediograf, i sa takvim predznanjem i sama sam krenula u izučavanje njegovog dela. Zbirka pesama koju sam navela prikazuje nam jednog potpuno drugačijeg Steriju - poezija prosto odiše pesimizmom i melanholijom, rezigniranošću i razočaranošću jednog umnog čoveka nad životom, ljudskom prirodom i slabostima. Komedije svakako jesu prijemčivije, pitkije sredstvo da se upre prstom u te slabosti, no nekada je potrebna surova iskrenost, sagledavanje sveta onakvog kakav jeste, bez doterivanja i „šminkanja”. Davorje jeste zbirka koja bi možda bila naporna ljubiteljima nešto vedrije, lepršavije poezije, no svakako smatram da zaslužuje mnogo veću pažnju nego što je trenutno ima (mada, kada bolje razmislim, i ne čudi me što je ljudi zaobilaze - pred nekim je istinama lakše zažmuriti i skloniti ih u stranu, nego suočiti se sa njima i možda učiniti nešto kako bismo ih ispravili).