Странице

07.01.2019.

Knjiški upitnik: Zima

Čini mi se da se kao neka praksa ovde na blogu polako ustaljuje „podgrevanje” starih upitnika. Ovaj zimski, konkretno, i nije baš tako star - pojavio se početkom prošle godine. Meni su poznata dva njegova izdanja: prvo (da ne kažem praizdanje) je na blogu Stsh's Book Corner, čija je autorka Sandra ujedno i prevela i prilagodila pitanja; a potonje je kod Ivane, na blogu The Stuff Dreams Are Made Of. Kao i do sada - ukoliko sam previdela nekoga, slobodno mi naznačite u komentarima, vrlo rado ću pogledati kako su se i drugi bibliofili poigrali sa ovim upitnikom.

pexels.com

Razlog zbog kog sam, kao što napisah, podgrejala ovaj upitnik, jeste želja da na neki način prenesem trenutnu praznično-zimljivu atmosferu i ovde na blog, ne upuštajući se u svoje uobičajene rasplinutosti i pojedinačne analize (no i tome se od sledeće objave vraćam). Upitnici se nekako nameću kao zgodna prilika, naročito ako su dobro osmišljeni, a ovaj koji sledi spada u smislenije na koje sam imala prilike da naiđem.

Iako baš nisam sigurna da mogu reći da mi je zima najdraže godišnje doba, nju sam oduvek daleko lakše podnosila nego ostala. Pored toga, između književnosti i zimskog perioda u mojoj glavi postoji posebno jaka veza. Ne baš prijateljski nastrojene vremenske prilike, u kombinaciji sa gusto zbijenim praznicima, naročito na prelazu iz jedne godine u drugu, orijentišu nas ka porodici i „teraju” unutra. Toplota i ušuškanost, pa i ona praznična lenjost, lako pobude u čoveku potrebu za pričom. Nekadašnje pripovedanje oko vatre, zamenili su štampani tomovi, a u novije vreme i elektronski čitači, ali jedno je ostalo isto: to da književnost u ovom periodu, kada sve spava pod mrazom ili snegom, možda više no u ostalim delovima godine - buja i oživljava, čak i među onima koji joj nisu naročito skloni. Pitanja iz ovog upitnika izvanredno prenose tu atmosferu, čak bolje i efikasnije od ostalih sezonskih upitnika na koje sam nailazila, te njegovo „popunjavanje” utoliko više ima poentu.

Evo, dakle, mog osvrta na književnu zimu.

Falling snow: Izaberi knjigu u bojama zime (bela, siva, svetloplava boja...).
vulkani.rs
Ovde ću navesti knjigu koju trenutno čitam i koja je kao stvorena za zimski period. U pitanju je Vučji totem, za sada jedina knjiga kineskog pisca Jianga Ronga. Radnja je smeštena u šezdesete godine 20. veka, a glavni junak je mladi kineski intelektualac Čen Džen, koji odlazi duboko u mongolske stepe, i živeći sa nomadima, upoznaje neobičnu sinergiju koja postoji između ovih ljudi i vukova, koje ovaj narod slavi kao božanstvo. Vremenom, međutim, u ovaj harmonični suživot ljudi i zveri počinju da dopiru elementi modernog doba, te neumitno i čitava jedna kultura počinje da se urušava. Iako sam tek dobacila negde do petine ove inače gabaritne knjige (petstotinak strana), mogu reći da sam sa mnogo manje pročitanog već uspela da naučim više nego nakon čitanja pojedinih celih, tako da sam sigurna da će se do kraja nakupiti još dosta materijala i utisaka za jedan zaseban post. Ali i nakon ovo malo pročitanog mogu da rizikujem i da je preporučim.

Crackling fire: Uz koju knjigu bi se najradije sklupčala ispred kamina?
Ako izuzmem knjigu iz prethodnog odgovora, koja trenutno sa Dikensom deli moje čitalačko vreme, nešto me, ne znam ni sama zašto, ovih dana vuče ka detektivskim romanima, tako da ću verovatno u nekom od narednih odlazaka u biblioteku pokupiti nešto tog tipa, neku Agatu Kristi, na primer (sa klasikom na polju detektivskog žanra ću teško omanuti). U neku ruku blisko tome: nedavno sam se setila i Hofmanovih pripovedaka (Gospođica Skideri se smatra jednom od najranijih detektivskih priča), pa se možda i njemu okrenem.  Uopšteno, moglo bi se reći da me u ovom periodu privlači poznato.

Ice storm: U kojoj knjizi koju voliš su junaci prošli brutalne situacije?
Ima ih dosta, ali prvo što mi pada na pamet je svakako Rat i mir, i verujem da nema potrebe da previše objašnjavam - i onaj ko nije čitao razumeće da delo koje u samom naslovu sadrži odrednicu rat, nije ni nalik na možda poznatiji Tolstojev roman Ana Karenjina (koja pak prolazi kroz brutalnosti druge vrste), sa beskonačnim scenama moskovskih i petrogradskih balova i seoskih lepota (mada i toga ima). Pored ovog, morala bih da navedem i Žerminal, jedan od najimpresivnijih romana koje sam u skorije vreme pročitala. Čak bih rekla da pridev brutalan možda i ne može u potpunosti da domaši apsolutnu bedu života francuskih rudara u 19. veku, kojima se Zola u ovom svom delu bavi.

Hot cocoa: Za koju knjigu pretpostavljaš da će uskoro biti veoma popularna?
Nisam uopšte u toku sa novim izdanjima, ali videh na fejsbuku da Booka uskoro izdaje prevod romana Dani napuštenosti Elene Ferante, tako da verujem da će, zbog popularnosti Napuljske tetralogije, i ovo biti vrlo traženo i čitano. Ja treba najpre sa već objavljenim romanima da se upoznam, pa tek onda da razmišljam o novijim izdanjima, pošto mene euforija koja prati ovu autorku definitivno nije zakačila. Možda bih mogla to ove godine da „nadoknadim”. Takođe, ne bi me čudilo da Ćosićeva dela dožive mini-renesansu, što je malo glupo reći za pisca koji je neminovno klasik srpske književnosti, ali čak i klasici retko dospevaju na top-liste, a to se, eto, desilo skoro sa Korenima nakon izvanredne ekranizacije. Možda bi neko našao za shodno da u tome vidi negativni trend (zar je potrebna tv serija da se na jedan od najboljih romana u našoj književnosti skrene pažnja?!), ali ja to radije gledam sa pozitivne strane - jedna uspešna tv adaptacija uspela je da vrati ljude romanu, time pokazavši da ipak nisu svi skloni hvatanju prečica (što da čitam, kad mogu da odgledam?!) i da promena umetničkog medija kojim bi se određena priča ispričala, ne mora nužno da znači i skrnavljenje i smrt onoga od čega polazi. 

Peppermint mocha: Koje jelo i piće biraš za zimski čitalački maraton?
Koje god da je godišnje doba, kafa, eventualno čaj dolaze u obzir. Nikada ne jedem dok čitam - niti mi je zgodno, niti želim da rizikujem da upropastim knjigu, pošto mahom čitam one pozajmljene iz biblioteke, mada nije ni da bih volela da su moje knjige pune fleka i mrlja od hrane.

Snowflake: Izaberi knjigu koja je drugačija od svih drugih koje si čitala.
Pisac izdaleka Vladana Matijevića, inače ovenčan NIN-ovom nagradom 2003. godine, definitivno spada u najneobičnije koje sam čitala. Glavni junak romana, pisac Džoni Glintić, u jeku bombardovanja pripoveda o tome kako piše roman za prestižnu književnu nagradu. Dakle da ponovim: pripoveda o tome kako piše roman. Još ponešto u međuvremenu, ali sve to kroz pisanje romana. I, zamislite, nije dosadno kao što bi moglo da se učini na prvi pogled, jer kad neko ume da pripoveda kao što to ume Matijević, krajnje groteskno, preplićući humor sa odvratnim i hororičnim, erotsko sa razarajućim, realno sa prividnim, uzvišeno (pisanje kao stvaranje umetničkog dela) sa prizemnim (pisanje namenski za nagradu „Srpske fabrike šećera”), dobija se roman u kom odsustvo jasne radnje, jasne u onom konvencionalnom smislu, ne sprečava neku čudnu vrstu uživanja u čitanju.

Snowman: Izaberi knjigu u kojoj može da uživa čitava porodica.
Prva knjiga koja mi je pala na pamet jeste Pop Ćira i pop Spira Stevana Sremca, iako se, kada je Sremac u pitanju, ne mora odgovor ograničiti samo na to njegovo delo. Čitala sam ga za vreme osnovne, kao deo lektire, kasnije na fakultetu kao (nešto) zrelija, i oba puta podjednako uživala, najpre zbog priče, jer mi je onda u čitanju to bilo u prvom planu, a kasnije sam naučila da uživam i u samom Sremčevom pripovedanju i da razlistavam ostale slojeve romana, potvrđujući isprva rođene simpatije. Nema starosnih kočnica da se ovaj roman voli.

Christmas: Izaberi knjigu koja te je ugrejala iznutra.
Znam da Puškinov Evgenije Onjegin ne bi ljudima prvi pao na pamet kao topla priča, ali jedini razlog što ga biram kao delo koje me je „ugrejalo iznutra” jeste Tatjana Larina. Baš se nedavno prisetih ovog romana naišavši na jednu objavu na Instagramu (hvala, @miris_knjige☺) i toga kako je savršeno izgrađen Tatjanin lik, meni i dalje jedan od najdivnijih, ne samo u ruskoj književnosti, nego uopšte - prosto čaroban splet lepote, osećajnosti i čvrstine. Zaista, kako da me ne ugreju ovakvi stihovi:

„Osluškujući nehotice
Kako se zvonka pesma širi,
Tatjana krije svoje lice
I čeka srce da se smiri,
A obraze da vatra prođe;
Al' ne sme kući još da pođe;
Trepere grudi, strah je mori,
A lice joj sve jače gori...
Tako u ruci tužno trepti
I lupa krilom leptir slabi
Kad ga nestaško kakav zgrabi;
Tako i zec u polju cepti
Kad naglo spazi izdaleka
Da ga u grmu lovac čeka.”


Santa Claus: Izaberi knjigu koju bi volela da dobiješ na poklon.
Nije baš da moram da dobijem ovu knjigu na poklon, imam je i sama u kupovnom planu već neko vreme, ali hajde da je iskoristim za potrebe pitanja. Reč je o nečemu neknjiževnom - Moj kuvar (u prvobitnom izdanju iz 1939), ili Veliki narodni kuvar (u posleratnim izdanjima) Spasenije Pate Marković. Što se tiče kuvanja, apsolutni sam amater i početnik, na momente čak i tvorac haosa u kuhinji, ali volim da se igram, kad mogu i koliko mogu. U poslednje vreme primećujem kako sam proces pripreme jela deluje neverovatno umirujuće na mene: koncentrisana sam, mozak mi radi, ali opet ne toliko napeto i konstantno da ne mogu da se prepustim nekim drugim mislima. Još bolje je kada je rezultat tog mog rada nešto u čemu meni dragi ljudi mogu da uživaju. Spasenija Pata Marković prva je kod nas objavila ovako kompleksan kuvar (nešto više o njemu možete pročitati u izuzetno interesantnom članku ovde), tako da bi mi bilo zanimljivo, a sasvim sigurno i korisno, druženje sa ovom knjigom. Sama knjiga je, verujem, vredna ne samo kao kuvar, već i kao svedočanstvo jednog trenutka u evoluciji svakodnevnog života u našoj zemlji (makar u onim gradskim sredinama), a kultura ishrane svakako spada u taj domen.

Sledding: Izaberi knjigu koju si volela kao dete.
Najdraža knjiga u detinjstvu takođe je vezana za zimski period, pošto sam je prvi put pročitala za vreme zimskog raspusta tokom početnih razreda osnovne škole kao čitalački zadatak izvan lektire (nisam sigurna kada tačno, verovatno u trećem razredu). U pitanju je roman Hajdi Johane Špiri. Koliko se sećam, mislim da je to bio prvi put da sam doživela ono istinsko uranjanje u jedno književno delo i da sam možda baš sa njom zavolela čitanje. Došle su kasnije i druge knjige, ali u jednom periodu sam joj se stalno vraćala, tako da sasvim sigurno mogu reći da je ovo bila moja prva omiljena knjiga, a definitno i najviše čitana.


Frostbite: Izaberi knjigu koja te je razočarala.
O ovome sam već pisala u pretprošlom postu, ali samo uzgredno da ponovim, pošto zaista ne mogu da kažem da me je neka knjiga u poslednje vreme istinski razočarala. Dakle, u pitanju je zbirka pripovedaka Viktora Peljevina Sok od ananasa za divnu damu, a o tome zašto sam bila razočarana, možete nešto više pročitati ovde

Reindeer: Izaberi knjigu za koju si emotivno vezana.
Neću izabrati knjigu, već jednu našu epsku pesmu - Banović Strahinju. Više je razloga za to, ali prednjači činjenica da sam sa ovom pesmom najviše vremena provela prethone godine, s obzirom na to da sam se za potrebe master rada bavila dramskim i filmskim adaptacijama ovog narativa. Iznova i iznova iščitavala sam pesmu (varijantu Starca Milije), drame (od kojih najboljom smatram Mihizovu adaptaciju, i mislim da sam je u nekom trenutku na blogu i preporučila), premotavala film i zadržavala se na pojedinačnim scenama, i svaki put bila impresionirana čistom ljudskošću kojom ova dela odišu, a koje nikako ne bi bilo da je sam narodni pevač nije stavio u pesmu.

mojtv.net

Možda bi nekome ova moja faciniranost bila smešna, ali kada se uzme u obzir svet u koji je ovaj narativ smešten (epski, herojsko-patrijarhalni), kao i niz duboko intimnih udesa sa kojima se junak suočava, ostavši sam da se sa njima izbori (razaranje doma i skrnavljenje porodice, izdaja tazbine i „prijatelja”, izdaja ljube), Banov postupak praštanja, ili, preciznije, poklanjanja života onome čija je krivica u svemu možda najmanja (ako ne baš i iznuđena čitavim spletom okolnosti), predstavlja jedan podvig vredan divljenja. Divljenja koliko junaku, toliko i narodnom geniju koji je u nekom trenutku života ove pesme odlučio da se ne iživljava nad žrtvom i ne vadi oko za oko (jer u nekim starijim varijantama ovog narativa ljuba ipak biva brutalno kažnjena), već da preispita ko je tu odista nemoralan, ko kome zabija nož u leđa i šta zaista znači biti junak i čovek, a to svedoči o jednom krajnje neobičnom, ali značajnom stepenu emancipacije u ovom našem balkanskom kršu. O samoj lepoti pesme i da ne govorim. Zato sam sigurna da ovu pesmu nikada neću prestati da volim i da je smatram jednim od najdivnijih i najznačajnijih činilaca naše kulture i svedočanstava o tome šta bismo svi mi mogli da budemo, ako bismo kao kolektivne uzore birali prave ličnosti.

I mislim da je ovo sasvim prikladan kraj upitnika. Nekako se pogodilo da poslednje pitanje, tj. odgovor, fino zaključe ovaj moj današnji post. Božić je, i nadam se da ga provodite prijatno sa svojim najvoljenijima. U svemu tome, ja jedino mogu da vam poželim sve najlepše i da u narednoj godini budete najbolji što možete!

Hristos se rodi!

01.01.2019.

12 klasika

pexels.com
Pun je internet kojekakvih čitalačkih izazova. Uglavnom se za njima poseže na početku godine, kada se donose novogodišnje odluke, pa se onda nekako rodi želja i za osmišljavanjem svog čitalačkog vremena. Vrlo često, ovakvi izazovi ljudima posluže i kao fin način za prekidanje čitalačkih blokada, nalazeći u njima inspiraciju i mogućnost da nešto raznovrsnije istražuju svet pisane reči - mnogi izazovi, naime, sadrže jasne instrukcije za izbor dela koji bi trebalo da prošire čitalačke horizonte. Ima i onih koje možete malo slobodnije da osmišljavate, vođeni određenom temom.

Za slučaj da ima zainteresovanih, listu nekih popularnih izazova možete videti ovde, a baš opširnu listu (čini mi se) aktuelnih izazova za godinu pred nama - ovde.

Ja se već neko vreme vodim idejom da dam sebi neki izazov za 2019. godinu. Zašto? Hmmm... Nekih posebnih, pa hajde da kažem i naročito značajnih razloga za to baš i nemam. Ne mogu reći da sam zaglibila u blokadu, jer smatram da čitam dovoljno u poslednje vreme. Pratim neki svoj tempo, uživam u onome što čitam i osećam da to što čitam ostaje sa mnom, nije tek da kažem da čitam. Ne mogu baš ni reći da mi je čitalački opseg uzak, jer se trudim da čitam što je raznovrsnije moguće, ne ograničavajući sebe isključivo na stvari za koje sam sigurna da će mi se dopasti. Jedini razlog koji bih mogla da navedem jeste preventiva - sprečavanje sebe same da upadnem u neku nesnosnu blokadu, kojima sam prethodne godine bila sklona, i čitalačku i blogersku.

U svemu tome, međutim, nisam se odlučila ni za jedan od izazova  navedenih na linkovima iznad, iz prostog razloga što mi je bilo potrebno nešto fleksibilno, što manje određeno i rigidno. Nije cilj da od tog izazova napravim sebi problem, već nešto zabavno i korisno.

Zato sam odlučila da sama osmislim šta mi je činiti, pa sam došla do sledećeg: naredne godine pokušaću da se posvetim klasicima koje dugo planiram da čitam, a nikako da dođu na red, jer očigledno ne umem da pratim čitalačke liste (eto dodatnog razloga za izazov - da naučim kako da plan sprovedem do kraja). Jednostavno, u najvećem broju slučajeva svi planovi, manji ili veći, ispare kada stanem pred police i krenem da listam knjige koje mi ni na kraj pameti nisu bile pre ulaska u knjižaru/biblioteku. Zbog toga sam napravila listu od 12 dela, koja su sama po sebi dovoljno poznata da sam želela da ih pročitam, ili pak njihove autore već dugo planiram da upoznam. Svakog meseca imaću zadatak da pročitam po jedno delo sa liste i o njemu napišem post na blogu. Neka ništa drugo ne pročitam i ne napišem - ovo moram, i to je jedino „pravilo” ovog mog novokomponovanog izazova. Tako obezbeđujem makar kakav kontinuitet u čitanju, ali i u blogovanju. Ostatak moje čitalačke godine potpuno je oslobođen bilo kakvih stega, ali ovih 12 klasika biće „kostur” oko koga će se ostala dela okupljati.

Evo i liste tih dela (ne striktno u redosledu u kojem će biti čitana):
  1. Priča o dva grada, Čarls Dikens;
  2. Midlmarč, Džordž Eliot;
  3. Utopija, Tomas Mor;
  4. Ogledi, Mišel de Montenj;
  5. Valden; O građanskoj neposlušnosti, Henri Dejvid Toro;
  6. Guliverova putovanja, Džonatan Svift;
  7. Božanstvena komedija, Dante Aligijeri;
  8. Tri musketara, Aleksandar Dima;
  9. Stakleno zvono, Silvija Plat;
  10. Stanarka napuštenog zamka, En Bronte;
  11. Meri Barton, Elizabet Gaskel;
  12. Očevi i deca, Ivan Turgenjev
Kao što sam već napomenula, neka od ovih dela su tu zbog značaja koja sama po sebi imaju (npr. Utopija, Božanstvena komedija), dok su druga tu zbog moje želje da konačno upoznam njihove autore (npr. Dikens, Turgenjev). Redosled čitanja osmišljavaću usput, a delo sa kojim ću započeti godinu biće Priča o dva grada. Štaviše, već sam ga pozajmila iz biblioteke, a danas i započela.

Mogao bi ovaj izazov biti vrlo interesantan. Koristan, u smislu održavanja kontinuiteta - svakako. Potrebno je samo isterati do kraja. Ako izuzmem spiskove lektire sa fakulteta, ovo je prvi put da samoinicijativno stajem na crtu nekoj listi za čitanje. Videćemo ko će prevladati - lista ili ja... Kakva  mi je 2018. bila, da sam ovo tada planirala, verovatno bi lista izašla kao pobednik. Nadam se da će ova nova biti više na mojoj strani.

A kako je ovo prvi post u toj novoj, iskoristila bih priliku da svima vama koji ovde svraćate, povremeno ili redovno, poželim srećnu i ispunjenu 2019. godinu!


pexels.com