Dva engleska romana

Kada sam svojevremeno birala klasike koje ću uvrstiti u svoju obaveznu lektiru za prošlu godinu vodila sam se različitim kriterijumima, ali pretežno sam na nju stavljala dela koja duže vreme stoje na mojoj već postojećoj listi za čitanje. Svega nekoliko naslova zalutalo je tu sa strane, što zbog nekih novijih interesovanja, što zbog praktičnosti - trebalo je uvek imati na umu i fond lokalne biblioteke koja mi je svakako bila najlakša opcija za nabavku knjiga. Među tim „zalutalim” klasicima su i dva romana o kojima ću danas pisati, jedan od njih kao zamena za drugo delo autorke koju neko vreme želim da čitam (u biblioteci nisu imali Sever i jug Elizabet Gaskel, pa se odlučih za Meri Barton), a drugi je ubačen neplanirano, kao posledica moje povodljivosti kada su u pitanju fraze tipa „najbolji roman napisan na engleskom jeziku”, koji nađoh na više mesta prišiven uz roman Midlmarč Meri En Evans, poznatije pod pesudonimom Džordž Eliot.

Zbog čega o njima pišem zajedno u jednom postu? Nikako zato što ih smatram lošim. Štaviše, smatram ih prilično dobrim, ako ne i odličnim. Bojim se, međutim, da su oba ova romana nekako utonula u ostatak mog čitalačkog putešestvija, ne ostavivši dovoljno utisaka da im posvetim zaseban post. Kada pogledam unazad na moja pisanija ovde, ono što je uvek bilo neophodno da bih se mogla o nekom delu raspisati, jeste da me ono na nekom ličnijem nivou dotakne, da se makar malo utka u moje biće i da i nakon što završim sa čitanjem, makar i za ograničen period, u celini ili neki njegov fragment ostanu živi u meni. Ovi romani to su učinili ili delimično, ili suštinski i nisu, iako su mi se u nekom opštem smislu dopali. Zato te polovične ili odveć labave utiske objedinjujem jednim tekstom. Ako su i ostali romani koji su mi se manje dopali iz mog prošlogodišnjeg „izazova” dobili svoje mesto na blogu, dajući mi, doduše, više prostora da gunđam o njima (u vas gledam, Tri musketara), mogu i ova dva. 

7/12: Midlmarč, Džordž Eliot

Na više od jednog mesta naišla sam na sintagme „the greatest British novel” ili „the greatest novel in English language” kao opise romana, ili tačnije rečeno - romančine engleske spisateljice Džordž Eliot. Nekome ko u globalu voli englesku književnost, a naročito onu iz perioda u kome je delo nastalo (viktorijansko doba), ovo je sasvim dovoljno da istog trenutka unese ime dela i autora na svoju listu, te tako u kasnu jesen prošle godine otpočeh jedan potpuno zaseban izazov, a to je savladavanje ovog dela od gotovo 700 strana. I kad sada malo bolje razmislim, čini mi se da sam se u tom obimu negde i ja izgubila, tj. moje dopadanje, što me je donekle i iznenadilo s obzirom na to da mi obimna dela nisu strana.

Ovaj roman objavljen je u 8 knjiga 1872. godine i nastao je kao kombinacija već započetog romana Midlmarč, koji za glavnog junaka ima lekara Tercijusa Lidgejta, kao i pripovetke Gospođica Bruk. Naslov romana Midlmarč: studija o provincijskom životu skreće našu pažnju na mesto zbivanja, fiktivni gradić u centralnoj Engleskoj, kao i na čitav duh kojim je ovaj roman prožet, čega čitalac postaje sve svesniji što se više kroz ovaj gradić kreće i upoznaje njegove stanovnike. No ta priča o gradiću i njegovim stanovnicima svakako se može nešto više konkretizovati, kroz otprilike četiri glavna narativna toka, i to priče (u nekom mom viđenju) o dva loša braka, o jednom iskupljenju zahvaljujući iskrenoj ljubavi, i jednom padu. Dva loša braka tiču se upravo junaka od čijih je individualnih priča ovaj roman i nastao: Doroteje Bruk, devojke velikih intelektualnih kapaciteta i ambicija koja zadovoljenje te vrste svojih potreba može jedino ostvariti kroz brak, u sredini u kojoj žene takve potrebe nije trebalo uopšte da imaju, što ona i pokušava da učini, udavši se za starog lokalnog učenjaka Edvarda Kazobona; s druge strane tu je mladi i ambiciozni doktor Tercijus Lidgejt koji dolazi u Midlmarč smatrajući malu sredinu idealnom za razvoj svojih inovativnih ideja i ženi se lokalnom lepoticom Rozamond Vinsi, nadajući se da u njoj nađe onu domaću, utešnu komponentu života, odmor od profesionalnog zamora. Oboje po stupanju u brak otkrivaju suštinsku plitkost upravo onih kvaliteta u koje su se „zaljubili”; oboje ujedno i postaju žrtve provincijskog mentaliteta koji ponajviše voli da bilo šta što malo promoli glavu iznad proseka, uslovno rečeno, za tu istu glavu i skrati (ako ne čoveka konkretno, onda njegov duh sasvim sigurno). Tu je i priča o „neželjenoj” ljubavi između Freda Vinsija i Meri Gart, koja postaje osnovni pokretač u sazrevanju razmaženog mladića i njegovom pronalaženju sopstvenog puta, kao i priča o razotkrivanju pozadine lokalnog moćnika Bulstroda, čoveka velikog autoriteta, još većeg ega, a najtežeg moralnog „prtljaga” iz prošlosti, koji polagano biva raspakovan.

Ove četiri priče, obuhvaćene mestom u kome se odigravaju, međusobno su veoma tesno isprepletane, a pored njihovih glavnih aktera čitalac se upoznaje sa, stiče se utisak, celim Midlmarčom, budući da čak i sporedni likovi dobijaju dosta prostora. U tom smislu ovaj roman je vrlo živ i vrlo verovatan, a sve dobija na još većoj verodostojnosti ako ste, kao i ja, iz malog mesta. I izvan tog narativnog nivoa, ovaj roman je dosta bogat i raslojen, kako i sam podnaslov upućuje - studija u pravom smislu te reči: ispituju se individualni i kolektivni mentalitet, priroda i suština braka, preispituje položaj žene sa ambicijama većim od onoga što sredina u kojoj živi smatra prikladnim ili za nju potrebnim, dotiče se brojnih političkih pitanja, na lokalnom i državnom nivou, daje veoma upečatljive portrete (meni jedan od najuverljivijih: Kazobon kao naučnik koji na kraju života postaje bolno svestan promašenosti svog životnog dela)... Zaista, Midlmarč je čitav jedan svet u malom, a delo kao delo veoma je pažljivo i vešto građeno, tako da se na kraju svi raštrkani putevi priče lepo sjedinjuju i zaokružuju u finu celinu. I dopalo mi se to, ali isto tako znam da sam po završetku poslednjeg pasusa ovog romana bila svesna da, izvan uopštenog dopadanja i užitka u celini dela, ne mogu da se setim ničega konkretnog što me je naročito dotaklo. 

U suštini - ovo je jedan odličan roman. I svideo mi se taj roman, čak sam u njemu uživala, ali nisam u njemu pronašla nešto što bi me nateralo da taj roman i zavolim, kao što sam zavolela mnoga dela koja se i ne spominju na listama najboljih ikada u bilo kakvim književnostima, ne samo engleskoj. Interesantno, ali tog nečeg bilo je dosta u drugom romanu o kome pišem u ovom postu, no tu su me neke druge stvari izneverile.

8/12: Meri Barton, Elizabet Gaskel

Kao što spomenuh u uvodu, roman koji sam želela da čitam jeste Sever i jug, budući da sam na njega najčešće nailazila gde god bi se spomenulo ime Elizabet Gaskel. Lokalna biblioteka, međutim, imala je samo primerke romana Meri Barton i Kranford, te se odlučih da počnem sa Meri Barton, budući da je to ujedno i prvi roman ove engleske spisateljice. 

Ovaj roman, objavljen 1848. godine, Gaskel je krenula da piše nadajući se da će u stvaralačkom procesu pokušati da pronađe utehu zbog smrti sina. Namera pri izboru teme bila joj je da predstavi težak položaj radničke klase u Mančesteru, već tada industrijski razvijenom, kao i jaz koji postoji između radnika i industrijalaca, što je naročito bilo potkrepljeno njenim ličnim iskustvima u komunikaciji sa pripadnicima radničke klase, s obzirom na to da je kao supruga sveštenika bila daleko upoznatija sa njihovim životnim prilikama. Kao nekome ko je uživao u Žerminalu, koji se bavi istom temom, u prvim fazama čitanja ovaj roman mi se izuzetno dopao, budući da sam zaista mogla da uvidim dosta paralela sa Zolinim delom, doduše sa nešto manje pripovedačke veštine (mada to sam svakako povezala sa činjenicom da je to autorkin prvi roman, tako da mi i nije previše smetalo). Ali onda... Onda sam došla do polovine romana, i tu je došlo do preokreta, u kome moj entuzijazam postepeno građen do te tačke, kreće silaznom putanjom i pretvara se ne toliko u nedopadanje, koliko u neku vrstu razočarenja.

Događaj koji ovaj roman deli na polovinu koju sam volela i polovinu koju baš i nisam, jeste ubistvo za koje biva optužen nevin čovek (inače zasnovano na stvarnom ubistvu industrijalca Tomasa Eštona). Sve do tog događaja, Gaskel je sa dosta pripovedačke strasti slikala nepremostiv jaz između radničke klase i bogatih vlasnika fabrika, suviše fokusiranih na svoj profit da bi imali sluha za potrebe onih čija egzistencija od njih zavisi i koji im taj profit i ostvaruju. Radnici, s jedne strane pritisnuti bedom u kojoj zbog gladi i nemaštine umiru deca, a s druge besom zbog toga što oni koji to mogu i treba da poprave prosto ne žele da slušaju, dolaze u situaciju da jedino ekstremnim potezima mogu skrenuti pažnju na sebe. Taj deo priče predočen je kroz fokus na sudbine radničkih porodica Džona Bartona i Džordža Vilsona, kao i njihove dece, Meri i Džema, ophrvanih kako ličnim, porodičnim problemima, tako i egzistencijalnim mukama koje iniciraju njihovo potonje političko delovanje. Nakon ubistva, međutim, čitava ova tema biva napuštena, i fokus se u potpunosti prebacuje na trku sa vremenom i pokušaje da se nepravedno osumnjičeni spase, a socijalne teme smenjuje ljubavni zaplet. U trouglu, između ubice, nevinog optuženog i žrtve, nalazi se i naslovna junakinja, Meri Barton. 

Bilo je, dakle, kao što iznad napisah, u ovom romanu onoga što se da zavoleti. Iako sam osećala autorikno „početništvo” u ovom romanu, do same polovine mi je zaista prijao i mogla sam da se saživim sa junacima, da saosećam sa njihovim problemima. Od polovine, ono što se u prvih dvestotinak strana gradilo kao snažna priča o problemima sa kojima se engleska radnička klasa suočavala u periodu naglog industrijskog razvitka, u drugih dvestotinak je dosta od te snage izgubilo, i čitajući o nevoljama u koje je Meri Barton zapadala pokušavajući da spase svog dragog od smrtne kazne, uporno sam se nadala da će to učiniti dovljno pre kraja, da ostavi prostora da se vratimo temi iz prve polovine. 

Uopšteno, mogu reći da je Meri Barton imala potencijala da mi se mnogo više dopadne od Midlmarča, „najboljeg romana na engleskom jeziku”, ali taj potencijal nekako se istrošio do polovine. I premda i dalje ne mogu poreći kvalitet tog prvog dela, ostaje žal za napuštanjem priče o borbi engleskih radnika za poboljšanje svoga položaja koja je na kraju, možda i nenamerno, zaličila na puki povod za ostvarenje isprva tek nagoveštenog ljubavnog zapleta. No dobro, iako nije bio bolji izbor od dva njena romana između kojih sam birala (kasnije sam videla da se Kranford ubraja među njena najcenjenija dela), verujem da sam uprkos svemu načinila pravi izbor, pošto od prvog romana verujem da moje dalje „druženje” sa Elizabet Gaskel može ići samo nabolje. Ako ništa drugo, makar znam šta ću zasigurno prvo pozajmiti iz biblioteke, kada budem počela ponovo da ih pohodim.

*

Nisu, dakle, ova dva engleska romana o kojima sam odlučila da pišem zajedno loša, čak naprotiv. Jednostavno, ili se, uprkos generalnom užitku, nismo sasvim našli (kao u slučaju Midlmarča) ili ako smo se isprva našli, ta ljubav nije ostala podjednako jaka do kraja (kao sa Meri Barton). Ali ako i nisu bili omiljeni klasici koje sam prethodne godine pročitala, sasvim sigurno su poslužili kao odličan uvod u stvaralaštva ove dve spisateljice, čijem ću se delu sigurno uskoro vratiti.