Knjiški upitnik: Zima

Čini mi se da se kao neka praksa ovde na blogu polako ustaljuje „podgrevanje” starih upitnika. Ovaj zimski, konkretno, i nije baš tako star - pojavio se početkom prošle godine. Meni su poznata dva njegova izdanja: prvo (da ne kažem praizdanje) je na blogu Stsh's Book Corner, čija je autorka Sandra ujedno i prevela i prilagodila pitanja; a potonje je kod Ivane, na blogu The Stuff Dreams Are Made Of. Kao i do sada - ukoliko sam previdela nekoga, slobodno mi naznačite u komentarima, vrlo rado ću pogledati kako su se i drugi bibliofili poigrali sa ovim upitnikom.

pexels.com

Razlog zbog kog sam, kao što napisah, podgrejala ovaj upitnik, jeste želja da na neki način prenesem trenutnu praznično-zimljivu atmosferu i ovde na blog, ne upuštajući se u svoje uobičajene rasplinutosti i pojedinačne analize (no i tome se od sledeće objave vraćam). Upitnici se nekako nameću kao zgodna prilika, naročito ako su dobro osmišljeni, a ovaj koji sledi spada u smislenije na koje sam imala prilike da naiđem.

Iako baš nisam sigurna da mogu reći da mi je zima najdraže godišnje doba, nju sam oduvek daleko lakše podnosila nego ostala. Pored toga, između književnosti i zimskog perioda u mojoj glavi postoji posebno jaka veza. Ne baš prijateljski nastrojene vremenske prilike, u kombinaciji sa gusto zbijenim praznicima, naročito na prelazu iz jedne godine u drugu, orijentišu nas ka porodici i „teraju” unutra. Toplota i ušuškanost, pa i ona praznična lenjost, lako pobude u čoveku potrebu za pričom. Nekadašnje pripovedanje oko vatre, zamenili su štampani tomovi, a u novije vreme i elektronski čitači, ali jedno je ostalo isto: to da književnost u ovom periodu, kada sve spava pod mrazom ili snegom, možda više no u ostalim delovima godine - buja i oživljava, čak i među onima koji joj nisu naročito skloni. Pitanja iz ovog upitnika izvanredno prenose tu atmosferu, čak bolje i efikasnije od ostalih sezonskih upitnika na koje sam nailazila, te njegovo „popunjavanje” utoliko više ima poentu.

Evo, dakle, mog osvrta na književnu zimu.

Falling snow: Izaberi knjigu u bojama zime (bela, siva, svetloplava boja...).

vulkani.rs

Ovde ću navesti knjigu koju trenutno čitam i koja je kao stvorena za zimski period. U pitanju je Vučji totem, za sada jedina knjiga kineskog pisca Jianga Ronga. Radnja je smeštena u šezdesete godine 20. veka, a glavni junak je mladi kineski intelektualac Čen Džen, koji odlazi duboko u mongolske stepe, i živeći sa nomadima, upoznaje neobičnu sinergiju koja postoji između ovih ljudi i vukova, koje ovaj narod slavi kao božanstvo. Vremenom, međutim, u ovaj harmonični suživot ljudi i zveri počinju da dopiru elementi modernog doba, te neumitno i čitava jedna kultura počinje da se urušava. Iako sam tek dobacila negde do petine ove inače gabaritne knjige (petstotinak strana), mogu reći da sam sa mnogo manje pročitanog već uspela da naučim više nego nakon čitanja pojedinih celih, tako da sam sigurna da će se do kraja nakupiti još dosta materijala i utisaka za jedan zaseban post. Ali i nakon ovo malo pročitanog mogu da rizikujem i da je preporučim.

Crackling fire: Uz koju knjigu bi se najradije sklupčala ispred kamina?

Ako izuzmem knjigu iz prethodnog odgovora, koja trenutno sa Dikensom deli moje čitalačko vreme, nešto me, ne znam ni sama zašto, ovih dana vuče ka detektivskim romanima, tako da ću verovatno u nekom od narednih odlazaka u biblioteku pokupiti nešto tog tipa, neku Agatu Kristi, na primer (sa klasikom na polju detektivskog žanra ću teško omanuti). U neku ruku blisko tome: nedavno sam se setila i Hofmanovih pripovedaka (Gospođica Skideri se smatra jednom od najranijih detektivskih priča), pa se možda i njemu okrenem.  Uopšteno, moglo bi se reći da me u ovom periodu privlači poznato.

Ice storm: U kojoj knjizi koju voliš su junaci prošli brutalne situacije?

Ima ih dosta, ali prvo što mi pada na pamet je svakako Rat i mir, i verujem da nema potrebe da previše objašnjavam - i onaj ko nije čitao razumeće da delo koje u samom naslovu sadrži odrednicu rat, nije ni nalik na možda poznatiji Tolstojev roman Ana Karenjina (koja pak prolazi kroz brutalnosti druge vrste), sa beskonačnim scenama moskovskih i petrogradskih balova i seoskih lepota (mada i toga ima). Pored ovog, morala bih da navedem i Žerminal, jedan od najimpresivnijih romana koje sam u skorije vreme pročitala. Čak bih rekla da pridev brutalan možda i ne može u potpunosti da domaši apsolutnu bedu života francuskih rudara u 19. veku, kojima se Zola u ovom svom delu bavi.

Hot cocoa: Za koju knjigu pretpostavljaš da će uskoro biti veoma popularna?

Nisam uopšte u toku sa novim izdanjima, ali videh na fejsbuku da Booka uskoro izdaje prevod romana Dani napuštenosti Elene Ferante, tako da verujem da će, zbog popularnosti Napuljske tetralogije, i ovo biti vrlo traženo i čitano. Ja treba najpre sa već objavljenim romanima da se upoznam, pa tek onda da razmišljam o novijim izdanjima, pošto mene euforija koja prati ovu autorku definitivno nije zakačila. Možda bih mogla to ove godine da „nadoknadim”. Takođe, ne bi me čudilo da Ćosićeva dela dožive mini-renesansu, što je malo glupo reći za pisca koji je neminovno klasik srpske književnosti, ali čak i klasici retko dospevaju na top-liste, a to se, eto, desilo skoro sa Korenima nakon izvanredne ekranizacije. Možda bi neko našao za shodno da u tome vidi negativni trend (zar je potrebna tv serija da se na jedan od najboljih romana u našoj književnosti skrene pažnja?!), ali ja to radije gledam sa pozitivne strane - jedna uspešna tv adaptacija uspela je da vrati ljude romanu, time pokazavši da ipak nisu svi skloni hvatanju prečica (što da čitam, kad mogu da odgledam?!) i da promena umetničkog medija kojim bi se određena priča ispričala, ne mora nužno da znači i skrnavljenje i smrt onoga od čega polazi. 

Peppermint mocha: Koje jelo i piće biraš za zimski čitalački maraton?

Koje god da je godišnje doba, kafa, eventualno čaj dolaze u obzir. Nikada ne jedem dok čitam - niti mi je zgodno, niti želim da rizikujem da upropastim knjigu, pošto mahom čitam one pozajmljene iz biblioteke, mada nije ni da bih volela da su moje knjige pune fleka i mrlja od hrane.

Snowflake: Izaberi knjigu koja je drugačija od svih drugih koje si čitala.

Pisac izdaleka Vladana Matijevića, inače ovenčan NIN-ovom nagradom 2003. godine, definitivno spada u najneobičnije koje sam čitala. Glavni junak romana, pisac Džoni Glintić, u jeku bombardovanja pripoveda o tome kako piše roman za prestižnu književnu nagradu. Dakle da ponovim: pripoveda o tome kako piše roman. Još ponešto u međuvremenu, ali sve to kroz pisanje romana. I, zamislite, nije dosadno kao što bi moglo da se učini na prvi pogled, jer kad neko ume da pripoveda kao što to ume Matijević, krajnje groteskno, preplićući humor sa odvratnim i hororičnim, erotsko sa razarajućim, realno sa prividnim, uzvišeno (pisanje kao stvaranje umetničkog dela) sa prizemnim (pisanje namenski za nagradu „Srpske fabrike šećera”), dobija se roman u kom odsustvo jasne radnje, jasne u onom konvencionalnom smislu, ne sprečava neku čudnu vrstu uživanja u čitanju.

Snowman: Izaberi knjigu u kojoj može da uživa čitava porodica.

Prva knjiga koja mi je pala na pamet jeste Pop Ćira i pop Spira Stevana Sremca, iako se, kada je Sremac u pitanju, ne mora odgovor ograničiti samo na to njegovo delo. Čitala sam ga za vreme osnovne, kao deo lektire, kasnije na fakultetu kao (nešto) zrelija, i oba puta podjednako uživala, najpre zbog priče, jer mi je onda u čitanju to bilo u prvom planu, a kasnije sam naučila da uživam i u samom Sremčevom pripovedanju i da razlistavam ostale slojeve romana, potvrđujući isprva rođene simpatije. Nema starosnih kočnica da se ovaj roman voli.

Christmas: Izaberi knjigu koja te je ugrejala iznutra.

Znam da Puškinov Evgenije Onjegin ne bi ljudima prvi pao na pamet kao topla priča, ali jedini razlog što ga biram kao delo koje me je „ugrejalo iznutra” jeste Tatjana Larina. Baš se nedavno prisetih ovog romana naišavši na jednu objavu na Instagramu (hvala, @miris_knjige☺) i toga kako je savršeno izgrađen Tatjanin lik, meni i dalje jedan od najdivnijih, ne samo u ruskoj književnosti, nego uopšte - prosto čaroban splet lepote, osećajnosti i čvrstine. Zaista, kako da me ne ugreju ovakvi stihovi:

„Osluškujući nehotice
Kako se zvonka pesma širi,
Tatjana krije svoje lice
I čeka srce da se smiri,
A obraze da vatra prođe;
Al' ne sme kući još da pođe;
Trepere grudi, strah je mori,
A lice joj sve jače gori...
Tako u ruci tužno trepti
I lupa krilom leptir slabi
Kad ga nestaško kakav zgrabi;
Tako i zec u polju cepti
Kad naglo spazi izdaleka
Da ga u grmu lovac čeka.”

❤

Santa Claus: Izaberi knjigu koju bi volela da dobiješ na poklon.

Nije baš da moram da dobijem ovu knjigu na poklon, imam je i sama u kupovnom planu već neko vreme, ali hajde da je iskoristim za potrebe pitanja. Reč je o nečemu neknjiževnom - Moj kuvar (u prvobitnom izdanju iz 1939), ili Veliki narodni kuvar (u posleratnim izdanjima) Spasenije Pate Marković. Što se tiče kuvanja, apsolutni sam amater i početnik, na momente čak i tvorac haosa u kuhinji, ali volim da se igram, kad mogu i koliko mogu. U poslednje vreme primećujem kako sam proces pripreme jela deluje neverovatno umirujuće na mene: koncentrisana sam, mozak mi radi, ali opet ne toliko napeto i konstantno da ne mogu da se prepustim nekim drugim mislima. Još bolje je kada je rezultat tog mog rada nešto u čemu meni dragi ljudi mogu da uživaju. Spasenija Pata Marković prva je kod nas objavila ovako kompleksan kuvar (nešto više o njemu možete pročitati u izuzetno interesantnom članku ovde), tako da bi mi bilo zanimljivo, a sasvim sigurno i korisno, druženje sa ovom knjigom. Sama knjiga je, verujem, vredna ne samo kao kuvar, već i kao svedočanstvo jednog trenutka u evoluciji svakodnevnog života u našoj zemlji (makar u onim gradskim sredinama), a kultura ishrane svakako spada u taj domen.

Sledding: Izaberi knjigu koju si volela kao dete.

Najdraža knjiga u detinjstvu takođe je vezana za zimski period, pošto sam je prvi put pročitala za vreme zimskog raspusta tokom početnih razreda osnovne škole kao čitalački zadatak izvan lektire (nisam sigurna kada tačno, verovatno u trećem razredu). U pitanju je roman Hajdi Johane Špiri. Koliko se sećam, mislim da je to bio prvi put da sam doživela ono istinsko uranjanje u jedno književno delo i da sam možda baš sa njom zavolela čitanje. Došle su kasnije i druge knjige, ali u jednom periodu sam joj se stalno vraćala, tako da sasvim sigurno mogu reći da je ovo bila moja prva omiljena knjiga, a definitno i najviše čitana.

Frostbite: Izaberi knjigu koja te je razočarala.

O ovome sam već pisala u pretprošlom postu, ali samo uzgredno da ponovim, pošto zaista ne mogu da kažem da me je neka knjiga u poslednje vreme istinski razočarala. Dakle, u pitanju je zbirka pripovedaka Viktora Peljevina Sok od ananasa za divnu damu, a o tome zašto sam bila razočarana, možete nešto više pročitati ovde. 

Reindeer: Izaberi knjigu za koju si emotivno vezana.

Neću izabrati knjigu, već jednu našu epsku pesmu - Banović Strahinju. Više je razloga za to, ali prednjači činjenica da sam sa ovom pesmom najviše vremena provela prethone godine, s obzirom na to da sam se za potrebe master rada bavila dramskim i filmskim adaptacijama ovog narativa. Iznova i iznova iščitavala sam pesmu (varijantu Starca Milije), drame (od kojih najboljom smatram Mihizovu adaptaciju, i mislim da sam je u nekom trenutku na blogu i preporučila), premotavala film i zadržavala se na pojedinačnim scenama, i svaki put bila impresionirana čistom ljudskošću kojom ova dela odišu, a koje nikako ne bi bilo da je sam narodni pevač nije stavio u pesmu.

mojtv.net

Možda bi nekome ova moja faciniranost bila smešna, ali kada se uzme u obzir svet u koji je ovaj narativ smešten (epski, herojsko-patrijarhalni), kao i niz duboko intimnih udesa sa kojima se junak suočava, ostavši sam da se sa njima izbori (razaranje doma i skrnavljenje porodice, izdaja tazbine i „prijatelja”, izdaja ljube), Banov postupak praštanja, ili, preciznije, poklanjanja života onome čija je krivica u svemu možda najmanja (ako ne baš i iznuđena čitavim spletom okolnosti), predstavlja jedan podvig vredan divljenja. Divljenja koliko junaku, toliko i narodnom geniju koji je u nekom trenutku života ove pesme odlučio da se ne iživljava nad žrtvom i ne vadi oko za oko (jer u nekim starijim varijantama ovog narativa ljuba ipak biva brutalno kažnjena), već da preispita ko je tu odista nemoralan, ko kome zabija nož u leđa i šta zaista znači biti junak i čovek, a to svedoči o jednom krajnje neobičnom, ali značajnom stepenu emancipacije u ovom našem balkanskom kršu. O samoj lepoti pesme i da ne govorim. Zato sam sigurna da ovu pesmu nikada neću prestati da volim i da je smatram jednim od najdivnijih i najznačajnijih činilaca naše kulture i svedočanstava o tome šta bismo svi mi mogli da budemo, ako bismo kao kolektivne uzore birali prave ličnosti.

I mislim da je ovo sasvim prikladan kraj upitnika. Nekako se pogodilo da poslednje pitanje, tj. odgovor, fino zaključe ovaj moj današnji post. Božić je, i nadam se da ga provodite prijatno sa svojim najvoljenijima. U svemu tome, ja jedino mogu da vam poželim sve najlepše i da u narednoj godini budete najbolji što možete!

Hristos se rodi!

12 klasika

pexels.com

Pun je internet kojekakvih čitalačkih izazova. Uglavnom se za njima poseže na početku godine, kada se donose novogodišnje odluke, pa se onda nekako rodi želja i za osmišljavanjem svog čitalačkog vremena. Vrlo često, ovakvi izazovi ljudima posluže i kao fin način za prekidanje čitalačkih blokada, nalazeći u njima inspiraciju i mogućnost da nešto raznovrsnije istražuju svet pisane reči - mnogi izazovi, naime, sadrže jasne instrukcije za izbor dela koji bi trebalo da prošire čitalačke horizonte. Ima i onih koje možete malo slobodnije da osmišljavate, vođeni određenom temom.

Za slučaj da ima zainteresovanih, listu nekih popularnih izazova možete videti ovde, a baš opširnu listu (čini mi se) aktuelnih izazova za godinu pred nama - ovde.

Ja se već neko vreme vodim idejom da dam sebi neki izazov za 2019. godinu. Zašto? Hmmm... Nekih posebnih, pa hajde da kažem i naročito značajnih razloga za to baš i nemam. Ne mogu reći da sam zaglibila u blokadu, jer smatram da čitam dovoljno u poslednje vreme. Pratim neki svoj tempo, uživam u onome što čitam i osećam da to što čitam ostaje sa mnom, nije tek da kažem da čitam. Ne mogu baš ni reći da mi je čitalački opseg uzak, jer se trudim da čitam što je raznovrsnije moguće, ne ograničavajući sebe isključivo na stvari za koje sam sigurna da će mi se dopasti. Jedini razlog koji bih mogla da navedem jeste preventiva - sprečavanje sebe same da upadnem u neku nesnosnu blokadu, kojima sam prethodne godine bila sklona, i čitalačku i blogersku.

U svemu tome, međutim, nisam se odlučila ni za jedan od izazova  navedenih na linkovima iznad, iz prostog razloga što mi je bilo potrebno nešto fleksibilno, što manje određeno i rigidno. Nije cilj da od tog izazova napravim sebi problem, već nešto zabavno i korisno.

Zato sam odlučila da sama osmislim šta mi je činiti, pa sam došla do sledećeg: naredne godine pokušaću da se posvetim klasicima koje dugo planiram da čitam, a nikako da dođu na red, jer očigledno ne umem da pratim čitalačke liste (eto dodatnog razloga za izazov - da naučim kako da plan sprovedem do kraja). Jednostavno, u najvećem broju slučajeva svi planovi, manji ili veći, ispare kada stanem pred police i krenem da listam knjige koje mi ni na kraj pameti nisu bile pre ulaska u knjižaru/biblioteku. Zbog toga sam napravila listu od 12 dela, koja su sama po sebi dovoljno poznata da sam želela da ih pročitam, ili pak njihove autore već dugo planiram da upoznam. Svakog meseca imaću zadatak da pročitam po jedno delo sa liste i o njemu napišem post na blogu. Neka ništa drugo ne pročitam i ne napišem - ovo moram, i to je jedino „pravilo” ovog mog novokomponovanog izazova. Tako obezbeđujem makar kakav kontinuitet u čitanju, ali i u blogovanju. Ostatak moje čitalačke godine potpuno je oslobođen bilo kakvih stega, ali ovih 12 klasika biće „kostur” oko koga će se ostala dela okupljati.

Evo i liste tih dela (ne striktno u redosledu u kojem će biti čitana):

1. Priča o dva grada, Čarls Dikens;
2. Midlmarč, Džordž Eliot;
3. Utopija, Tomas Mor;
4. Ogledi, Mišel de Montenj;
5. Valden; O građanskoj neposlušnosti, Henri Dejvid Toro;
6. Guliverova putovanja, Džonatan Svift;
7. Božanstvena komedija, Dante Aligijeri;
8. Tri musketara, Aleksandar Dima;
9. Stakleno zvono, Silvija Plat;
10. Stanarka napuštenog zamka, En Bronte;
11. Meri Barton, Elizabet Gaskel;
12. Očevi i deca, Ivan Turgenjev

Kao što sam već napomenula, neka od ovih dela su tu zbog značaja koja sama po sebi imaju (npr. Utopija, Božanstvena komedija), dok su druga tu zbog moje želje da konačno upoznam njihove autore (npr. Dikens, Turgenjev). Redosled čitanja osmišljavaću usput, a delo sa kojim ću započeti godinu biće Priča o dva grada. Štaviše, već sam ga pozajmila iz biblioteke, a danas i započela.

Mogao bi ovaj izazov biti vrlo interesantan. Koristan, u smislu održavanja kontinuiteta - svakako. Potrebno je samo isterati do kraja. Ako izuzmem spiskove lektire sa fakulteta, ovo je prvi put da samoinicijativno stajem na crtu nekoj listi za čitanje. Videćemo ko će prevladati - lista ili ja... Kakva  mi je 2018. bila, da sam ovo tada planirala, verovatno bi lista izašla kao pobednik. Nadam se da će ova nova biti više na mojoj strani.

A kako je ovo prvi post u toj novoj, iskoristila bih priliku da svima vama koji ovde svraćate, povremeno ili redovno, poželim srećnu i ispunjenu 2019. godinu!

pexels.com

U međuvremenu...

Ne pišem na ovom blogu baš o svemu što čitam. Ni isprva, dok sam osmišljavala kako ću i šta ću, namera mi nije bila da ovde pravim katalog svog čitalaštva. Radije sam prostor posvećivala onim delima koja su bila upečatljiva, makar meni, i o kojima sam imala šta smisleno da kažem, i time možda na njih skenem pažnju pokojeg posetioca ove adrese. Srećom, moji prikazi bili su do sada pozitivni, jer nije bilo takvih dela koja su ostavila u toj meri negativne utiske, da sam osetila potrebu da o tome šta napišem - što ne znači da u budućnosti i toga neće biti. 

Između ovih prikazanih, bilo je i drugih književnih dela koja sam čitala, ali koja nisu dobila svoj zaseban post. Razlozi za to su različiti - ili delo u meni nije pobudilo neku naročitu potrebu da o njemu pišem, ili je od njegovog čitanja prošlo dovoljno vremena da utisci izblede, a ima i takvih dela o kojima prosto nisam znala šta da napišem, uprkos tome što su u meni izazvala buru emocija. Ovim postom htela sam da dam kratke osvrte na tri takve knjige, i time možda ukažem čitaocima na nešto što bi njih moglo da zainteresuje ili im se dopadne više nego meni.

Lutka od marcipana, Muharem Bazdulj. Generalno, Bazduljev roman uzela sam u želji da se upoznam i sa njegovim književnim stvaralaštvom, budući sam prethodno često čitala njegove kolumne. Lutka od marcipana jeste priča o češkoj glumici Lidi Barovoj, koja je pre nego kao jedna od najvećih evropskih filmskih zvezda onog doba, ostala poznata kao ljubavnica Jozefa Gebelsa. Sam roman prilično je nevelik, no njegova sažetost nije bila razlog što o njemu nisam pisala. Pre bih rekla da je to bila sažetost mojih utisaka. Iako, grubo rečeno, roman predstavlja biografiju Lide Barove (mada čista biografija kao vrsta nije), ovo središte uokvireno je slojem koji bi se mogao označiti kao autopoetički, u kojem pripovedač/autor objašnjava inspiraciju za pisanje o ovoj češkoj glumici, kao i neke okolnosti njenog nastanka. Možda ti pasaži i jesu nešto što mi je najviše prijalo u romanu, jer u njima upravo dolazi do izražaja ona neposrednost i živost, rekla bih čak i prijemčivost Bazduljevog pisanja, a ujedno i sasvim lepo zaokružuju čitavu pripovest. No delovi o Lidi Barovoj, tj. stil pripovedanja koji je autor odabrao bio je, u poređenju sa okvirom, suviše ravan, baš biografski i dokumentaran, što bi, da sam predmet pripovedanja (glumičin život) nije bio tako zanimljiv, u velikoj meri ''ubilo'' celinu. Bez obzira na to, ne mogu reći da mi se roman nije dopao. Čak mi nije smetalo ni to što akcenat nije stavljen na istorijski kontekst i stvarne užase nacizma i posledice Gebelsove politike (iako oni imaju svoju ulogu u romanu), jer je time, osećam, lepo predočena apsolutna gluvost određenog sloja ljudi za ono što se zaista događalo i njihovo nepružanje otpora, što je, između ostalog, i doprinelo da se zločini tako dugo i neometano odigravaju. Ali izvan tog uopštenog dopadanja, bojim se da nisam imala šta konkretnije i smislenije da napišem.

Sok od ananasa za divnu damu, Viktor Peljevin. Peljevinova zbirka pripovedaka, nažalost, spada u ona dela koja su me razočarala. Razlog za to je sasvim sigurno kombinacija mojih neopravdano naraslih očekivanja i verovatno lošeg izbora dela za prvi susret sa njim. Za Peljevina sam, naime, prvi put čula gledajući onaj dokumentarac koji spomenuh u postu o Sanjki, i to ne iz filma samog, već iz komentara u kojima su gledaoci manje-više zamerali to što u priču o poznatim savremenim ruskim piscima nije uključen i Peljevin, verovatno najpoznatiji od svih. Podstaknuta kasnije i nekim pozitivnim utiscima kolega sa fakulteta, rešila sam da svakako pročitam u najskorijem periodu neko njegovo delo. Ali avaj, nismo se našli. Od pet pripovedaka, koliko ih ima u ovoj zbirci, dopala mi se prva, koja ujedno sačinjava gotovo polovinu knjige (Operacija 'Burning Bush') i zbog koje ću se svakako ponovo vratiti Peljevinu, i možda još jedna (Tagovi), dok je ostatak bio mazohističko gonjenje sebe same da završim započetu knjigu (jednom ću se, valjda, odučiti od ovoga). Dve pripovetke, dakle, spletom dovoljno interesantnog pripovedanja i zanimljivih i prilično bizarnih zapleta, nisu uspele da prevagnu u odnosu na mučenje koje su ostale tri pripovetke donele, svojom kombinacijom politike, meni verovatno nedovoljno bliske, i preteranim forsiranjem nekih istočnjačkih filozofija i religija, sa kojima nisam ni približno dovoljno upoznata kako bih mogla da pratim ono što čitam. Neko ko je sa time upoznat ili mu je čitava oblast makar upola interesantna i primamljiva koliko meni nije, verovatno će se oduševiti zbirkom. Ja sam, očigledno, izabrala pogrešan način da upoznam tog famoznog Peljevina, ili sam ga bar odabrala u pogrešnom trenutku. Sledeći put će, valjda, biti bolje.

Beli hotel, D. M. Tomas. Tomasov roman jedan je od onih o kojima nakon čitanja nisam znala šta da kažem. Ne zato što nije izazvao nikakve emocije ili me razočarao, naprotiv. Baš zato što me nije ostavio ravnodušnom, što je, u neku ruku, bio prilično traumatičan za mene, nisam znala šta da napišem. Verovatno Tomasov najpoznatiji roman iz 1981.godine kombinuje zapise Sigmunda Frojda o psihoanalitičkom lečenju fiktivne pacijentkinje Ane G., potonje otkrivanje njenog identiteta, kao i delimično razvezivanje čvorova koji su zaostali iz terapije. Formalno, roman je vrlo raznovrstan - od stihova glavne junakinje u kojima, za potrebe lečenja, izlaže svoje snove i erotske fantazije, preko Frojdovih zapisa o slučaju Ane G., pisama, pa sve do pripovedanja u trećem licu. Tu nema ničega nelogičnog - nije teško pratiti tok pripovedanja. Teško je izneti težinu sadržine, uključujući tu pojedine potisnute uspomene iz detinjstva, erotsku prezasićenost (jer nakon nekog vremena zaista postaje naporno), najpre junakinjinih stihova, ali i kasnijih izlaganja, a posebno su teški za varenje medicinski hladni zapisi o užasima Drugog svetskog rata, konkretno masakra u Babjem Jaru. Kada sam rekla da je čitanje Belog hotela bilo delom i traumatično za mene, zaista sam to i mislila. Poslednje strane se ne zaboravljaju tako lako kada se knjiga zatvori, i potrebno je neko vreme da se utisci o pročitanom izbace iz sistema, nešto kao košmar za koji se bojite da se ne nastavi po povratku u krevet. Roman kao roman je dobar, zaista. Samo ne bih želela više ikada da ga pročitam.

*

I eto mene ponovo. Nije prvi put da se vraćam posle mini-kome ovde na blogu, no ovoga puta vraćam se rasterećenija nego pre, ratosiljavši se muke zvane završi-sa-masterom-na-vreme-ne-odugovlači-ne-treba-ti-to-u-životu. I završila ja master rad na vreme, odbranila ga na vreme, no u procesu se malo i ispisala, pa mi je ponestalo reči za blog. Ali, u pauzi pisanja, ja sam čitala, a čitam i dalje, možda čak sa većim apetitom no ijednom za poslednjih pet godina studiranja. Kako ovaj blog zbog knjiga i postoji (ih, ta nemojte kasti!), rezervoari su obnoviljeni i biće materijala za pisanje. Možda i ne samo knjiškog, no o tom - potom.

Da dodam još i to da sam se „modernizovala”, pa me (bloga) sad ima i na nekim društvenim mrežama (linkove možete naći na margini stranice). Sada već mogu time da se zabavljam, neopterećena krivicom da traćim dragoceno vreme za čitanje stručne literature i završavanje eseja, seminarskih ili master rada.

Bez toga, lakše se i piše.

Do čitanja! :)

Poniženi i uvređeni (Fjodor Dostojevski)

Mračna je to priča - jedna od onih mračnih i bolnih istorija koje se tako često i neprimetno, skoro tajanstveno dešavaju pod teškim petrogradskim nebom, u mračnim, tajnim budžacima ogromnoga grada, usred sumanute životne jurnjave, tupe sebičnosti, sukobljenih interesa, mračnog razvrata, skrivenih zločina, usred sveg tog besmislenog pakla i nenormalnog života.

Neki pisci siguran su lek za nedostatak čitalačke motivacije. Jedan od takvih pisaca za mene je, ma koliko to nekome zvučalo kao opšte mesto, Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Naime, završivši Pištalovo Sunce ovog dana, nisam bila sasvim sigurna koju bih knjigu sledeću započela, pošto me iz nekog razloga 90% naslova sa trenutne liste za čitanje nije privlačilo, bilo da je u pitanju tema dela, ukoliko sam imala predznanje o njoj, a koja me nije naročito zaintrigirala, ili pak neki pisac kog dosad nisam čitala, pa nisam baš nešto bila raspoložena za eksperimentisanje i potencijalno razočarenje. Stoga sam rešila da poslušam one koji govore da je, kada izgubite želju za čitanjem, najbolje da se vratite nekom poznatom a dragom delu ili piscu, te sam posegla za onim autorom koji me do sada nije izneverio. Tako je na red došao roman Poniženi i uvređeni, poslednje nepročitano delo Dostojevskog koje imam u ličnoj biblioteci (dakle, vreme je za obnovu!). Kao što sam i očekivala, izbor je bio pravi!

Poniženi i uvređeni, jedan od ranijih romana Dostojevskog, prati dve paralelne priče, vremenski udaljene, čiji junaci na neobičan način bivaju povezani njihovim akterima. Jedan od tih aktera jeste pripovedač, mladi, bolešljivi pisac Ivan Petrovič, koji iz svog bolničkog kreveta upravo i beleži svoja sećanja na događaje iz prethodne godine. Prva, dominantnija od dve priče, tiče se njegove starateljske porodice Ihmenjev. Otac, Nikolaj Ihmenjev, primoran je da se premesti sa porodicom u Petrograd nakon što je knez Valkovski čijim je imanjem Ihmenjev upravljao podneo protiv njega tužbu, ponet ogovaranjima da spletkama pokušava da spoji svoju kćer Natašu sa kneževim naivnim sinom Aljošom. Situacija se još više zamrsi kada, po početku parnice i prelasku u grad Nataša zaista „pobegne” od kuće kako bi živela sa Aljošom. U tom trenutku stvara se razdor u porodici u kojoj uvređeni otac odbija svaki kontakt sa ćerkom, dok knez nastoji da iskoristi neverovatnu nezrelost i povodljivost svog sina kako bi ga odvojio od Nataše koju ovaj (naizgled) voli i oženi ga devojkom sa dobrim mirazom koji bi mogao da ga izvuče iz dugova.

Drugi tok romana vezuje se za sudbinu siročeta Jelene - Neli, koju Ivan Petrovič izbavlja iz kandži pijane podvodačice nakon smrti njene majke. Neli i Ivan Petrovič spojeni su smrću Nelinog dede čiji je svedok bio naš pripovedač, a sama Nelina sudbina polako se razotkriva u toku romana, deo po deo. Upravo priča njene majke i nje, kao i njenog dede, predstavlja paralelu prvoj priči koja se tiče Ihmenjevih i sudbine koja ih je zadesila, i upravo se u njoj vidi jedan od njenih mogućih, tragičnih ishoda.

Glavna spona između ovih priča jeste pripovedač koji, u mom viđenju, nije toliko delatni lik koliko je prenosilac onoga što se događa. Njegova se uloga u romanu u najvećem delu svodi na trčanje sa jedne adrese na drugu, posredovanje između njenih junaka, prikupljanje tragova koji bi nam mogli razotkriti ono što nam još nije poznato, da bi na kraju na njega palo i beleženje čitavog spleta događaja u koje je bio umešan. U njemu se mogu tražiti i obrisi samog Dostojevskog; dovoljno je samo uporediti način na koji Ivan Petrovič stvara i uslove u kojima je autor stvarao svoja dela:

 - Ti ćeš se sav ispisati, Vanja - govori ona meni - silom ćeš stvari iz sebe iznuditi, pa ćeš se ispisati. A osim toga, i zdravlje ćeš tako upropastiti. Eno ti Turgenjeva: taj u dve godine po jednu pripovetku napiše, a Gončarov je za deset godina svega jedan roman napisao. Ali zato, kako je kod njih sve kao na nakovnju iskovano, sve tačno, izglađeno! Nigde im nikakvu aljkavost nećeš uočiti.
- Da, ali oni su materijalno osigurani, ne pišu kao ja: na ugovoreni rok; a ja - ja sam ti poštansko kljuse!...

No više od svega, Ivan Petrovič ima ulogu svedoka ovih sudbina. A te sudbine, kao što se negde i očekuje kada se otvara koja knjiga Dostojevskog, nisu pune cveća i stihova - čak potpuno suprotno. Kao što veli citat kojim sam otvorila post, životi o kojima pripoveda Ivan Petrovič nisu retka pojava, ali ih vrlo često proguta vreva velegrada, te ostaju sakriveni u senci „velikih” ličnosti i „velikih” priča. Toliko je razorenih porodica, ogorčenih roditelja koji se lome između besa zbog nanete uvrede i neograničene ljubavi prema detetu, toliko izneverenih ljubavi osujećenih sitnim interesima i spletkama egomanijaka poput Valkonskog (Sve postoji zbog mene i za mene, i sav je svet za mene sazdan) , toliko zapostavljene i zloupotrebljene dece:

- Nisu kneževska deca! Mnogo ima, Vanja, na svetu.... te nekneževske dece!

Lik Neli, epileptične devojčice koja ostaje bez svake zaštite nakon smrti svoje majke ubedljivo je ostavio najdublji utisak. Ona je, rekla bih, svakako jedna od najupečatljivijih junakinja Dostojevskog, makar iz dosadašnjeg mog čitanja njegovog opusa. Nije lako predstaviti jedno dete, jednu devojčicu u najosetljivijim godinama koja je u tako malo života pretrpela toliko zloupotrebe koliko pojedini za čitav život ne osete, i učiniti je uverljivom. Kroz svaki njen postupak, svaki ispad ili napad, kroz svaki izliv emocija izvire jedna duboko istraumirana i izneverena mlada osoba. Zapravo, čak bih mogla reći da od svih likova, upravo ona najviše oteletvoruje i opravdava i sam naslov dela. Neli je, u mom čitanju, najsvetlija tačka ovog izvanrednog romana.

Ono zbog čega još smatram da je roman izvanredan jeste činjenica da se, kao što je slučaj sa svakim dobrim književnim delom, ne može odrediti jedna glavna nit koja ga sačinjava. U Poniženima i uvređenima prepliće se bezbroj tema, poput (ne)mogućnosti praštanja, ljubavi, odanosti, egocentrizma, društvene nepravde, perverzije i licemerstva. Premda se na trenutke može uočiti da ovo jeste jedan od ranijih autorovih romana, čitaoci koji zaista vole Dostojevskog neće biti iznevereni. Čak i onda kada se čini da preteruje i zalazi u klišee, on uspeva da već kroz jednu rečenicu povrati svežinu i da liku treću dimenziju, kao na primer u portretisanju kneževog sina Aljoše, karikaturalno nezrelog, neodgovornog i nepostojanog, oličenja čoveka bez trunke karaktera, koji se samo jednim svojim obraćanjem ocu preoblikuje u jedno zapušteno, nevoljeno dete koje niko umeo da usmeri i nečemu nauči:

- A tebi sam kazao da mi ni ti niti iko od tvojih, nikada dosad niste kazali ništa što bi mi dalo pravac, što bi me oduševilo i povuklo za sobom.

Pored toga, izbor pripovedača koji je deo sveta priče znatno sužava perspektivu, te nemamo u toku čitavog romana kompletnu sliku o svemu što se događa. To svakako stvara onu finu neizvesnost koja tera da se stranice okreću jedna za drugom, pogotovo onda kada se nabasa na neki trag o razotkrivanju „misterija” vezanih za pojedine likove, a koje Dostojevski vešto raspoređuje kroz delo: taman toliko da naslutite o čemu je reč, ali nikada sa dovoljnom sigurnošću i nikada dovoljno iscrpno da biste oformili čitavu priču pre kraja romana.

Iako Poniženi i uvređeni nisu uspeli da skinu sa trona Idiota, moj omiljeni roman Dostojevskog, nikako ne mogu reći da sam se na bilo koji način razočarala. Štaviše, uživala sam u ovoj priči, jednoj od onih koje obuzimaju i ostaju sa čovekom neko vreme i pošto se knjiga zatvori, onih u kojima se tokom čitanja živi. Dostojevski, kao što to neretko čini, demaskira ono od čega čovek voli da okrene glavu, ono što boli, što predstavlja naličje života ne samo u carskoj Rusiji već u celom „civilizovanom”svetu:

- Kad bi to samo moglo biti (što, uostalom, prema ljudskoj prirodi nikada biti ne može), elem, kad bi moglo biti, da svako od nas opiše sav svoj život, ali tako da se ne poboji da iznese ne samo ono što ne sme da kaže, niti bi ikada kazao nekome, i ne samo ono što se boji da prizna i svojim najboljim prijateljima, nego čak i ono što se neki put boji samome sebi da prizna: raširio bi se tada po svetu takav smrad, da bismo se svi pogušili. 

No težina sadržaja raspoređena je tako da čitalac i pored toga što je oseća, može sa lakoćom da se suoči sa njom i iznese je. Stoga možda baš ovaj roman nije loš za prvo susretanje sa Dostojevskim kao piscem (premda ovu moju izjavu treba uzeti sa rezervom, pošto nisam pročitala čitav njegov opus). Jedno je sigurno: Poniženi i uvređeni su u meni lično uspeli ponovo da razgore onaj čitalački plamen i glad za istinski dobrom literaturom.

Ne mogu ni da zamislim kakav će biti moj susret sa onim glasovitijim delima Dostojevskog koja me još čekaju...

Sunce ovog dana: pismo Andriću (Vladimir Pištalo)

delfi.rs

„Dragi Ivane,

U mladosti vi ste pisali da je smrtni greh govoriti o književnosti na neknjiževni način. Tako su o vama često govorili. Tako se uglavnom govori. Nastojaću da vas toga poštedim. U ovoj knjizi skromno bih hteo da pokažem da je pisati o literaturi sa strašću i ljubavlju ne samo moguće. To je jedini način.”

Ponekad delo samo o sebi progovori na najadekvatniji način. Ovaj citat iz Pištalovog romana, meni posebno drag i bitan, sadrži ono što je, u mom viđenju, sama njegova suština.

Sunce ovog dana, kako i sam podnaslov veli, predstavlja epistolarni roman Vladimira Pištala sastavljen od niza pisama upućenih Ivi Andriću. No pored ovog određenja kao epistolarnog romana, koji mu zbog jasne forme ne gine, Nenad Šaponja kreativno ga predstavlja i kao svojevrsni putopis iz sveta Andrićevog književnog dela, a ništa manje interesantno viđenje Pištalovog dela ne daje ni Miljenko Jergović, opisavši ga kao epistolarnu ljubavnu poemu. Pištalo svoj roman u jednom od pisama još određuje i kao roman toka svesti pisan kroz tuđu svest. Nijedno od ovih određenja nije nimalo pogrešno.

Autor, dakle, ovim svojim romanom, odnosno pismima koja ga sačinjavaju, odlučuje da se obrati našem proslavljenom nobelovcu. Koja je tema tih pisama? Ukratko, književnost, odnosno sva lepota Andrićeve pisane reči. Stoga bi se pre moglo reći da su ova pisma u najvećem delu upućena onom Andriću iz njegovih dela, a ne onom iza njih (da napravim paralelu sa čovekom iz knjige Ljubomira Nedića, bitnijem od onoga koji stoji iza knjige). U tom smislu, putopis kroz svet Andrićevog književnog dela svakako je veran opis - Pištalo nas kroz šest celina ovog romana „šeta” kroz Andrićev univerzum, vodeći nas pokraj njegovih najznačajnijih književnih junaka, propuštenih, međutim, kroz njegovu svest. Ponovo se susrećemo sa Jelenom, Anikom, Marom, Mustafom Madžarom, Ćorkanom... Ipak, svetlost pod kojom oni pred nas ovoga puta stupaju obojena je Pištalovim čitanjem. Stoga to i jeste roman toka svesti pisan kroz tuđu svest. 

Nije ni poema, kako piše Jergović, neistinito određenje. Ima dosta poezije u Pištalovim redovima, ali i čitavo delo odiše njome. Čak i na formalnom nivou, postoji određeni ritam smenjivanja poglavlja, a svaka od celina ima jednaku formu, slične početke i zaključke, te se čitanje zaista može izjednačiti sa čitanjem kakvog velikog lirskog dela. Epitet ljubavna i jeste jedan od najadekvatnijih da se ovo delo opiše, jer nema reda iz kog ne odiše ljubav i poštovanje prema delu Ive Andrića.

Za mene lično (ako ostavim po strani gorenavedena čitanja), ovakvo delo, neuobičajeno po svojoj sadržini, predstavlja možda najprikladniji omaž jednom stvaraocu, nešto čemu, verujem, svako ko je ikada maštao o ovom pozivu u dubini duše stremi. Više od opsežnih naučnih rasprava i kritičkih rastakanja dela na atome, od zasebnih kurseva na fakultetima posvećenih delima određenog pisca, jedno ovakvo duboko proživljeno i promišljeno čitanje, potom preneto u finu umetnučku formu, daje pravi utisak o veličini jednog pisca, čak i onda kada je stav o njegovoj vrednosti toliko puta ponovljen da pomalo zvuči kao kliše. Ima u delu možda ne tako upadljivih, ali bezmalo divnih odlomaka koji o tome govore:

„...Išao sam na posao preko brda na kome je skupština. Prelazio sam preko Andrićevog venca i tamo sam vas svakodnevno susretao. Klimnuo bih glavom vašem bronzanom kipu u šetnji.
Rekao bih: Dobar dan, učitelju!
Vi ne biste rekli ništa.
Da milion puta ne odgovorite, ja bih milion puta pozdravio.”

Pištalo piše Andriću prevashodno kroz teme obuhvaćene njegovim delom, razmatra različite aspekte ljudskog postojanja kroz sudbine njegovih likova, mentalitet naroda naših prostora, ali se dotiče i različitih pojava koje imaju neposredne veze sa Andrićevom sudbinom, poput Mlade Bosne, kojoj je posvećena čitava celina romana (meni, možda, najdraža od svih). Ipak, čitaoca ovaj roman, uprkos tesnoj vezi sa Andrićevim književnim opusom, ne zatvara isključivo u njegove zidine, već, potvrđujući da velika umetnost nadilazi prilike u kojima je ponikla, pravi spone i sa sadašnjim vremenom i svetom u kome živimo. Andrić svakako spada u autore koji su najuspešnije naslikali portret čoveka našeg područja, kome god narodu pripadao; taj isti čovek neretko mu je kasnije, iz različitih pobuda, uzvratio krivim tumačenjem onoga što je pisao. Neretko ga je gurao u kalupe u koje se nije sasvim uklapao, svojatao ga i odbacivao. Neku vrstu odbrane od takvog čoveka i od takvih čitanja nudi Pištalo u svom romanu, iako Andriću posebna odbrana možda i nije u toj meri potrebna - njegovo delo i pravi čitaoci najveći su njegovi branioci:

„Vi ste naš najveći heroj interpretacije sveta.
Prošla je Jugoslavija, komunizam, nacionalnizam a vi ste tu. Prošli su Cincar-Markovići i Rodoljubi Čolakovići i Tuđmani i Miloševići, a Ćorkan je ostao. Zamislimo se nad tim kad sudimo o dometima politike.”

izvor: ivoandric.org.rs 

Roman Sunce ovog dana našao se ove godine u užem izboru za Ninovu nagradu. Prateći dodelu ove godine prvi put od početka do kraja, bila sam zaintrigirana njime, odnosno samom idejom oblikovanja sopstvenog dela kao pisma nekom drugom stvaraocu. Nagradu je, verujem zasluženo, dobio Dejan Atanacković za svoj debitantski roman Luzitanija (koji sam pročitala i o kome ću, nadam se, uskoro napokon i ovde pisati). No mesto među najzapaženijima Pištalov roman je, po mom skromnom mišljenju, i te kako zaslužio. Možda je za moj krajnji utisak zaslužna kombinacija generalne naklonosti koju gajim prema Andrićevom stvaralaštvu, sa Pištalovim stilom koji mi je, makar u ovom delu, izuzetno prijao. Bilo kako bilo, Sunce ovog dana čitala sam polako i sa uživanjem, vraćajući se pojedinim fragmentima stvaralaštva jednog već poznatog pisca, istovremeno otkrivajući drugog, za mene novog.

Zaista, pre ovog romana, ako isključim njegov doprinos zbirci Gavrilov princip, nisam imala prilike da se susretnem sa delom Vladimira Pištala (i dalje beznadežno zaostajem sa čitanjem naše savremene književnosti). Sunce ovog dana svakako je u meni probudilo volju da se ponovo vratim njegovom opusu.

A, bogami, i želju da ponovo čitam Andrića!