Kockar (Fjodor Dostojevski)

Kada sam pre otprilike dve godine kupila Kockara, koliko je čekao na mojoj polici da bude pročitan, nisam očekivala da će postati svojevrsna knjiga otrežnjenja. Isto toliko vremena (manje-više) prošlo je od poslednje knjige koju sam pročitala, a da nije bila na silabusu - činjenica poražavajuća za nekoga ko je isprva planirao da bloguje o knjigama koje čita izvan obavezne lektire. Kako sam tek pre mesec dana uspela da ispuzim ispod gomile čitalačkih obaveza, Kockaru je pripala ta nezahvalna dužnost da reanimira moje čisto zaljubljeničko druženje sa knjigama. Mislim da bolje delo za tu dužnost nisam mogla da odaberem.

*

Oni koji su gledali seriju Dostojevski, ili su na bilo koji drugi način upoznati sa piščevom biografijom (inače, moje tople preporuke za Uspomene Ane Dostojevske, ako vas tako nešto interesuje) verovatno znaju anegdotu u vezi sa nastankom ovog romana. Naime, pritisnut dugovima pod kojima se davio veći deo svog života, Dostojevski je napravio svojevrsnu nagodbu sa jednim od svojih izdavača, Stelovskim, da će mu do 1.novembra 1866. godine (inače, dogovor je načinjen nekoliko meseci ranije) napisati novi roman, a ukoliko to ne učini, Stelovski dobija autorska prava za izdavanje svega što bi Dostojevski napisao u narednih devet godina bez obaveze da piscu pruži ikakvu nadoknadu.
Krajnje kockarski, kao i mnogo puta u životu, Dostojevski nije počeo rad na romanu do početka oktobra - mesec dana pre isteka predviđenog roka. Kako bi mu već dovoljno tešku situaciju olakšao, jedan od prijatelja poslao mu je tada mladu stenografistkinju Anu Grigorjevnu Snitkinu, kojoj je u toku narednih mesec dana Dostojevski diktirao svoj roman, što je ona kasnije uredno prepisivala. Možda upravo zahvaljujući njenoj pomoći, konačna verzija rukopisa Kockara  bila je spremna na vreme, premda u maniru kakvog studenta-prokrastinatora - 1.novembra tačno. Bilo kako bilo, Dostojevski se izvukao iz potencijalnog beznađa, a ovo iskustvo rezultiralo je i brakom između Dostojevskog i Ane Snitkine.

Ono što je mene pre svega zanimalo jeste da vidim kakvo je delo nastalo u ovakvim okolnostima i koliko se pritisak pod kojim je Dostojevski radio mogao osetiti i u samom Kockaru (kao da mi treba neki naročit razlog za čitanje njegovih dela). Odgovor? Ni najmanje.

Možda čak i više od Idiota o kome sam pisala, a koji mi je za sada ostavio najjači utisak od svih njegovih dela sa kojima sam se upoznala, ovaj roman odlikuje neverovatna lakoća čitanja, kao da je u njegovom tkanju proveo mnogo više vremena nego što jeste.
Kockar je ispripovedan u prvom licu i koncipiran je kao niz vremenski diskontinuiranih beležaka glavnog junaka, mladog Alekseja Ivanoviča koji provodi vreme u nemačkoj banji radeći kao učitelj dece ruskog generala. Iz ove osnove izrasta nekoliko tokova koji se pletu kroz roman. Najpre tu je finansijska nesigurnost samog generala zatelebanog u gospođicu Blanš, koju planira da oženi kada se njegove prilike poprave. Ovu agoniju može prekinuti jedino smrt generalove tetke, bogate spahinice Antonide Vasiljevne, i nasledstvo koje bi mu potom pripalo, te se telegram sa vešću o njenoj konačnoj smrti iščekuje sa potpuno besramnim nestrpljenjem. Pratimo i veoma napet i međusobno prilično nerazjašnjen odnos pripovedača sa generalovom pastorkom, Polinom Aleksandrovnom, koja me svojom tajanstvenošću i markantnošću, rekla bih čak i nekom neuhvatljivom unutrašnjom vatrom, podseća pomalo i na Nastasju Filipovnu, pa i na Aglaju iz Idiota. Ima u romanu i portreta stranaca, Nemaca, Francuza, Poljaka, ne baš blagonaklonih, sa izuetkom Engleza mister Estlija, jedinog prikazanog u sasvim pozitivnom svetlu. U velikoj se meri slika i portret Rusa kroz komunikaciju sa tim strancima, te kritičkom pogledu nisu izloženi samo oni drugi. Kao vezivno tkivo funkcioniše upravo Aleksej Ivanovič, izveštavajući o događajima koji se odigravaju u ovom krajnje šarenolikom skupu ljudi.
Motiv kockanja druga je stvar koja se provlači kroz različite tokove romana i pripovedač znalački slika prostor kockarnice i niz lica koja se u njoj susreću (i sam Dostojevski je inače muku mučio sa ovim porokom). Kod glavnog junaka ova slabost, premda ide uzlaznom putanjom kako roman odmiče, nije izražena u onoj meri u kojoj sam očekivala.  Pravi kockarski delirijum, apsolutno odsustvo samokontrole i razuma koji se često vezuju za ovakav porok meni je mnogo opipljiviji bio u slikanju iskustva jednog drugog lika (da ne otkrivam kog, da ne bih nekome možda upropastila draž čitanja).
Kockar nije opširna knjiga - izdanje koje sam ja čitala ima tek nešto preko 150 strana. Uprkos konciznosti, pripovedanje je dovoljno snažno da povuče čitaoca u svet priče i dovoljno lično da ga navede da se saživi sa junacima i razmišlja o njihovim postupcima ozbiljno kao da su u pitanju ljudi koje i sam poznaje. Mnoge će čvorove u romanu razmrsiti protok vremena, onako kako ono ume kada ga ne usmeravamo gde nama odgovara. Ostaviće one za koje nije nadležno, one unutrašnje koje niko do nas samih ne može razmrsiti. U tom smislu su me poslednje reči romana ostavile prilično neubeđenom. Ostalo je netestirano moje poverenje junake i u ono kockarsko, uopšte zavisničko „od sutra”.

*

Zanimalo me je i da li je bilo ekranizacija ovog romana. Pored nekih slobodnih adaptacija izvornog narativa (pre svega mislim na Velikog grešnika iz 1949. sa Gregorijem Pekom i Avom Gardner, kao i filmove The Gambler iz 1974 i njegov istoimeni rimejk iz 2014, često povezivane sa romanom), postoje i nešto vernije adaptacije. Na internetu sam našla u celosti rusku verziju iz 1972. (Игрок) i našu TV ekranizaciju iz 1993. Ruska varijanta pobrala je moje simpatije, ne toliko zbog vernosti samoj priči, koliko zbog toga što je, po mom mišljenju, celokupan ton romana u potpunosti pogođen. To i jeste ono što je meni falilo u našoj varijanti - koliko god bila verna delu, ona nema ni polovinu one živosti i razigranosti koju ruska varijanta ima, te mi nije održala pažnju do kraja.
Filmadžijama je bilo inspirativno i samo piščevo iskustvo stvaranja romana, pa su snimali filmove i o tome. Tako je nastala romantična komedija Aleks i Ema iz 2003. (ko bi rekao da će Dostojevski postati prototip junaka romantične komedije), ali i ruski film Dvadeset šest dana iz života Dostojevskog (Двадцать шесть дней из жизни Достоевского), koji planiram da pogledam u narednom periodu (jer kad me neka tema interesuje, imam naviku da joj se vraćam dok ne iscedim i poslednju kap života iz nje).

Sve u svemu, iako možda ne „najupadljivije” delo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Kockar upravo u svojoj sažetosti dočarava piščevo majstorstvo pripovedanja i stvaranja takvih priča koje ostaju sa čitaocem. Nama, običnim smrtnicima, ostaje i kao dokaz da pritisci i neljudske okolnosti ne moraju biti prepreka da se ostane na visini zadatka i iznedri nešto zaista vredno. Ako neko može na taj način da inspiriše, onda je to svakako Dostojevski. 

Don Kihot (Migel de Servantes)

„...i tako, od malo sna i mnogog čitanja, osuši mu se mozak do te mere da izgubi razum.”

Don Kihot je izgleda studirao književnost. Saosećam.

*

Kako je Pikaso video Don Kihota i Sanča Pansu
(izvor: pinterest.com)

Ovo delo nije najsvežije na listi onih koje sam u ovoj godini pročitala. Međutim, dok sam početkom aprila privodila ovog književnog džina kraju, znala sam da o njemu moram pisati, desi li se da ikada probudim ovaj blog iz zimskog sna. Kada sam nedavno sela sa namerom da počnem svoj zapis o Don Kihotu, uvidela sam da ipak neće ići tako lako kao što mi se najpre učinilo. Zaista, kako da pišem o romanu koje ulazi među sama najprevođenija dela svetske kulturne baštine ikada? O romanu nastalom početkom sedamnaestog veka, a koji svojom formom i svojim sadržajem korespondira sa književnim tendencijama u dvadesetom veku?  Ovaj roman je i u svoje vreme bio tako popularan, da se između izlaska prvog i drugog dela (originalno, delo je objavljeno u dve knjige sa razmakom od deset godina) pojavio navodni nastavak, čiji se autor, do dana današnjeg neidintifikovan, potpisao kao Alfonso Fernandes de Aveljaneda i u svome predgovoru tako izvređao Servantesa, da se ovaj manje ili više suptilno obračunavao sa njime u svojoj drugoj knjizi.  Servantes je jedan od retkih koji su doživeli da njihovo delo postane široko poznato, iako zbog prodaje autorskih prava izdavaču nije od te popularnosti i profitirao, zbog čega je ponovo bio primoran da se oslanja na milost mecena. Neki, očigledno, od tipične sudbine umetnika nisu mogli da pobegnu i pored sve slave...

*

Oštroumni plemić Don Kihot od Manče (kako glasi pun naslov) predstavlja parodiju na popularne književne žanrove onoga vremena, prevashodno viteške romane. Roman je verovatno u širim krugovima i najpoznatiji po ovoj svojoj dimenziji, ali on predstavlja jedno mnogo kompleksnije, majstorski osmišljeno i napisano delo, o kome jedan mršav blog zapis poput mog ne može reći dovoljno, te se stoga neću ni truditi da obuhvatim sve. Njegova slojevitost može se tek čitanjem doživeti.

Glavni junak romana, u skladu sa intencijom autora (parodiranje žanra viteških romana), jeste, suprotno viteškim idealima, pedesetogodišnji suvonjavi plemić iz jednog sela u Manči - Alonso Kihano, čija se strast za čitanjem viteških romana u dugim satima dokolice ispostavila kao pogubna za njega, ali i one oko njega. Možda ona i ne bi bila pogubna da je njegova zanesenost literaturom na tome i ostala, ali (slično kao i kod Eme Bovari), svet o kome je u romanima čitao počeo je da se preslikava na njegovo doživljavanje stvarnosti:

„Najzad, kad mu je razum već bio dotučen, pade mu na pamet najčudnija misao koja je ikad na svetu pala nekom ludaku, pa mu se učini da je prikladno i neophodno, kako radi porasta sopstvene časti tako i radi služenja svojoj državi, da se pretvori u lutajućeg viteza i pođe u svet, naoružan na konju, da traži pustolovine i radi sve ono što je pročitao da rade lutajući vitezovi, tamaneći svaku vrstu nepravde i izlažući se neprilikama i opasnostima u kojima bi stekao večno ime i slavu.”

Ali kod Alonsa Kihana, iliti Don Kihota, Viteza od Tužnog Lika, kako sebi sam nadene ime, ništa nije kao u idealizovanom viteškom svetu. Njegova viteška oprema zarđala je i nepotpuna, njegov konj, Rosinante, jadno je i mršavo kljuse, njegova draga, Dulsineja od Tobosa, više je plod njegove mašte nego prava žena, a njegov štitonoša nije smeran i rezervisan, već prostodušni i glagoljivi Sančo Pansa, koji sa njim na put kreće i nakon svih nedaća uz njega ostaje, nadajući se namesništvu na nekom ostrvu koje mu je Don Kihot obećao. To, međutim, Don Kihota ne sprečava da veruje da je ono što pred sobom vidi upravo onakvo kakvim ga je i slavni Amadis od Galije (glavni junak jednog od najpopularnijih viteških romana) video, ali u tom mimoilaženju između sveta viteških vrednosti i prozaične realnosti leži ono što ovu parodiju čini izuzetnom.

Ova uobrazilja povela je sirotog Don Kihota na tri putovanja koja mi u ovom romanu i pratimo. Iz avanture u avanturu, međutim, nevolje u koje uvaljuje sebe i svog vernog štitonošu, iza svog komičnog lika pokazuju tužno naličje. Umesto svečanog ustoličenja  u velelepnom zamku pred plemstvom kakvo je umislio, vitezom ga proglašava gazda priproste krčme pred koritom za pojenje mazgi, umesto da svojim oružjem odseca glave divova, on svoju glavu razbija o vetrenjače, na nju će i umesto Mambrinovog sjajnog šlema staviti berberski lavor otet od jednog berberina koji je, gledajući svoja posla, nabasao na njega, a bezbroj puta će i, umesto zahvalnosti i poniznosti onih kojima je „pomogao”, dobiti batine.

Sve ovo jeste umotano u komediju, neretko se spuštajući i do onih najnižih vrsta farsičnog humora: biće tu spektakularnih scena masovnih tuča u kojima se ne zna ko koga i zbog čega tačno udara, jurnjave, trovanja i svih propratnih fizioloških efekata, prevara, podvala i preokreta, ali sve to ispresecano je takvim momentima koji nateraju čitaoca da zastane i da se zamisli. Ako bi se skinuo površinski sloj koji našeg junaka čini plemićem koji je od silnih knjiga pomerio pameću, ne ostaje li nam samo jedan čovek (inače vrstan intelektualac, što se u knjigama nikada ne dovodi u pitanje) koji kreće u svet želeći da čini dobro i verujući u njega, a biva dočekan kamenjem i batinama?

Sam Don Kihot prerasta okvire dela u kome je nastao i postaje simbol svih onih koji ponekad i samodestruktvino ostaju uz svoje ideale, ma koliko udarali glavom o zid (kod Don Kihota često i bukvalno) i koliko god bili izvrgavani ruglu, u stvarnosti koja, nemajući razumevanja, u njima može videti samo ludake.

*

Na kraju ne mogu a da se ne dotaknem, makar i uzgredno, same strukture romana. Kao što već rekoh, u pitanju je jedno majstorski osmišljeno delo i ni u kom slučaju ne treba pri susretu sa njime očekivati jednostavno nizanje dogodovština u koje dospevaju naši junaci. Kao autora pripovesti o Don Kihotu u okviru romana Servantes označava izvesnog mavarskog pisca pod imenom Sid Amete Benenheli, dok je pripovedač zapravo priređivač Benenhelijevih spisa. Pored ovakvog formiranja priče kroz tzv. tehniku pronađenog rukopisa, delo predstavlja svojevrsnu riznicu ondašnje popularne književnosti zaodenute u parodijsko ruho. Avanture Don Kihota i Sanča Panse ispresecane su epizodama u kojima sporedni junaci dele svoje sudbine oblikovane često i u formi pastoralne književnosti, ima tu dosta umetnutih novela, priča o ljubavnicima punih preokreta, o odbeglim zarobljenicima, soneta i pesama, lutkarskih predstava... Iznad svega, Servantes postavlja u sam centar svoga dela problem stvarnosti i fikcije, problem verovatnosti sveta prikazanog u delu, a u roman se uključuje i diskusija o samom romanu (glavni junaci saznaće u drugom delu da postoji knjiga o njima, te će ulaziti u diskusije o tome kako su oni u njoj prikazani)!

I još bih toliko toga mogla o ovom romanu da napišem, a da opet ne iscrpem ono što on u sebi nosi. Treba ga ipak za pun doživljaj pročitati. Istina, biće trenutaka u kojima to neće ići baš glatko - ima delova kroz koje se bukvalno protrči, ali i onih koji prilično usporavaju čitanje.

Ali neka dela su vredna dodatnog strpljenja koje iziskuju. Don Kihot je sasvim sigurno jedno od njih.

Crveno i crno (Stendal)

izvor: crnipatuljak.com 

Crveno i crno je jedna od knjiga kojima sam se za potrebe fakulteta vratila nakon prvog čitanja u srednjoj. Prvobitni utisci koje je ovaj poznati Stendalov roman ostavio bili su krajnje pozitivni. Sećam se da sam, kada sam ga prvi put pozajmila iz biblioteke, pri susretu sa njegovim obimom pre svega, pomislila kako će mi za čitanje biti potrebno više od predviđenih 15 dana. Prevarila sam se - bio je pročitan pre nego što je rok za vraćanje istekao.

Sada, pri drugom čitanju, kada nisam tako spor čitalac kao što sam onda bila, trebalo mi je još manje. Kao prvog puta, ovo me je delo uvuklo u sebe i teralo da ponovo radoznalo okrećem stranice, ne bih li se podsetila šta je sve tačno dovelo do onoga za šta sam znala da će se dogoditi.

*

Stendal, ili kako mu je pravo ime Mari Anri Bejl, jedan je od utemeljivača evropskog realizma. Iako jednom nogom i dalje u poetici romantizma, svojim delom, a to se naročito može ogledati u romanu Crveno i crno, Stendal odražava upravo ono što je bila osnova realističkog postupka. Za Stendala, roman je ogledalo u kome svoj odraz pronalazi stvarni svet. Nekada će se u njemu ogledati lepota plavog neba, a nekada ulična kaljuga. Nema tu prevelike filozofije - roman predstavlja svet onakvim kakav jeste, ni bolje ni gore.

Kakav je to svet koji se ogleda u romanu Crveno i crno?

Da bismo ga razumeli, moramo se vratiti skoro 200 godina unazad, u onu Francusku koja je preostala nakon političkog haosa prouzrokovanog Buržoaskom revolucijom i potonjom vladavinom Napoleona. Nakon Bonapartinog pada, ponovo se uspostavlja monarhija, dok povlašćenu poziciju u društvu ponovo preuzima aristokratija koja je uspela da preživi progon. Zahvaljujući poreklu, sva vrata za uspeh su im otvorena. Ne moraju čak mnogo ni da se trude - ime samo dovoljno je da izazove strahopoštovanje. Onima koji nisu na taj način privilegovani, a sposobni su i željni napretka i uspeha, mogućnosti za izdizanje iz svog položaja izuzetno su uske.

U takvom društvu sazreva mladi Žilijen Sorel, nevoljeni sin provincijskog drvodelje. Scena u kojoj ga upoznajemo važna je za upoznavanje njegovog lika. Prvi put vidimo ga u očevoj radionici kako čita sakriven umesto što radi, a čita ni manje ni više - Uspomene sa Svete Jelene. Dakle, ne samo da se njegove naklonosti potpuno kose sa čitavom psihologijom porodice u kojoj je odrastao, već vidimo i njegovo zanimanje za Napoleona koji prerasta u neku vrstu uzora za Žilijena. Ipak, nasuprot Napoleonovom vremenu kada je svaki sposoban čovek bez obzira na svoje poreklo mogao da stekne slavu u vojsci, u doba ponovnog uspostavljanja monarhije jedini način na koji se siromašni mladić može izboriti za poštovanje jeste ulazak u svešteničke redove (jedno od tumačenja naslova romana ujedno je vezano i za ovu distinkciju: vojska i Napoleonovo doba - crveno; sveštenstvo, period restauracije - crno).

Žilijen Sorel u dve adaptacije (Kim Rosi Stjuart i Juan Megregor)
(slike preuzete sa: pinterest.com)

Inače već učenik lokalnog opata, Žilijen vidi šansu da se ukloni iz sredine kojoj ne pripada u ponudi predsednika opštine, gospodina De Renala, malograđanski nastrojenog provincijskog plemića, da postane vaspitač njegove dece. Stupanjem u službu, glas o njemu kao izvanredno inteligentnom mladiću, čije se perfektno poznavanje Svetog pisma i latinskog jezika vidi kao znak genijalnosti, počinje da se širi, a ujedno počinju i da se nižu situacije koje bi mogle da usmere Žilijena ka ostvarenju njegovih ciljeva.

Priča o Žilijenu podeljena je u dva dela koja su međusobno odvojena dvema službama u koje Žilijen stupa u rodnom Verijeru, odnosno Parizu. Ono što je zanimljivo jeste i da su ova dva perioda Žilijenovog života obeležena dvema ljubavnim aferama. Pri svemu tome, pred Žilijena konstantno iskrsava jedan problem - kako pomiriti svoje sopstveno osećanje dužnosti i časti sa zahtevima sveta koji funkcioniše po potpuno drugačijim principima. Kako pri svemu tome ne pogaziti sebe? Kako se izboriti sa sopstvenim licemerjem koje takvo društvo izvlači iz najveće čovekove dubine kao magnet? Može li jedan ambiciozan, ali i principijelan mladi čovek pronaći svoje mesto u takvom poretku?

Crveno i crno nije, međutim, samo roman sa primamljivim zapletom, makar za one koji vole da čitaju dela koja su smeštena u određeni istorijski kontekst. Ono što je još impresivnije, a što neće biti iznenađenje za ljubitelje književnosti realizma, jeste nastojanje da se što iscrpnije portretiše psihološki aspekt književnih junaka. Čitalac ovog romana neće ostati uskraćen za najdublja previranja ne samo kod Žilijena Sorela, već i kod sporednih likova. Nekada čak i naizgled nebitni detalji mogu ostaviti utisak i pomoći da se svet u koji uranjamo osvetli još bolje, poput, recimo, suviše mladog biskupa koji pred ogledalom uvežbava pokrete blagosiljanja i vodi računa o tome kako mu na glavi stoji mitra.

Ovaj roman nosi u sebi jedan zaista bogat svet. Možda taj svet jeste vremenski označen kao doba Burbonske restauracije u Francuskoj, ali problemi kojih se dotiče prevazilaze i prostorne i vremenske granice. Nije li i danas društvo strogo podeljeno na one sa „zaleđinom” (porodičnom/političkom/finansijskom itd.) i one koji mogu da se oslone isključivo na sebe same? Nisu li mladi ljudi i danas često primorani da biraju između svojih moralnih načela i svojih želja?

Borbe su, rekla bih, iste. Jedino su se sredstva modernizovala.

Buđenje i Gospođa Bovari

Dugo već planiram da probudim ovaj blog iz zimskog sna i vratim se pisanju o knjigama koje čitam, pisanju koje ne zahteva od mene da se postavim kao proučavalac književnosti koji, pre nego što napiše makar jednu reč o delu kojim se bavi, treba da pročita gomilu propratne literature, a kada jednom sedne da i tu reč napiše, premerava je li ona u skladu sa naučnim stilom. Ideja prilikom stvaranja ovog bloga bila je, pre svega,  da motivišem sebe da pišem o književnim delima kao čitalac, i nikako drugačije nego kao običan čitalac (mada, da se ne lažemo, od deformacija koje studiranje književnosti ostavi nikada se ne može sasvim pobeći). Materijala za pisanje od mog davnog, davnog poslednjeg posta nije manjkalo. Volje je ponajviše manjkalo, rekla bih.

Već neko vreme, međutim, osećam želju da ponovo pokušam. Za veliki broj knjiga koje sam pročitala imala sam u glavi formiran post, ili makar ideju kako bih pisala, ali odlaganje, kao i uvek, donese više štete nego koristi, te su brojne ideje izbledele i sada im se ne vredi vraćati. Možda im se i vratim ukoliko se vratim samim knjigama, ali povratak na blog ipak počinjem onim delima koja su (relativno) sveža. Izabrah za ovu priliku Flobera i njegovu Gospođu Bovari.

Zli jezici bi rekli da su za sve što se u ovom delu dogodilo krive knjige koje su odvele mladu Emu putem bluda i rasipništva. Ipak, uticaj loše literature na čovekov pogled na svet samo je jedan mali segment ovog klasika. Ovo je, najpre, priča o pojedincu koji nije sposoban da prilagodi svoje želje realnim okolnostima, priča o tome kako u celoj onoj filozofiji „ja kroz život idem srcem” razum ne sme nikada u potpunosti da spava. Ali i pored fokusa na pojedinca, ovaj roman zahvata mnogo širu društvenu sliku.

Gospođa Bovari je roman kojim u potpunosti dominira glavna junakinja, ali on ipak ne počinje njenim portretom. Prvi junak sa kojim se upoznajemo je mladi Šarl Bovari, budući suprug Emin. Pripovedanje počinje njegovim prvim školskim danom, i prva poglavlja posvećena su ovom ne previše ambicioznom i talentovanom, ali svakako ni zlonamernom mladiću. Nakon što je stekao zvanje lekara, Šarl se vraća na selo i ženi, na majčino insistiranje, starijom udovicom, i to pre svega zbog imetka. Mladu i lepu Emu Ruo Šarl upoznaje lečeći njenog oca i zaljubljuje se. Ubrzo mu umire žena, te nakon nekog vremena on prosi Emu i oni se venčavaju. Upravo tu nastaje problem.

Ema i Šarl su sušte suprotnosti, ali ne one koje jedna drugu savršeno dopunjuju, već one u kojoj jedna guši drugu. Sa Šarlom, Ema se gušila. Za vreme svog školovanja u samostanu, čitajući sentimentalne romane stvorila je u sebi sliku savršenog života u raskoši, ispunjenog poezijom i lepotom, i očekivanje epohalne ljubavi. Šarl, sa nedostatkom ambicije da napreduje u svojoj profesiji, krajnje skroman u svojim potrebama i unekoliko ograničen, iako je iskreno voleo svoju suprugu, bio je daleko od ostvarenja svih njenih želja. Seoska sredina u kojoj su živeli nije joj pružala ona uzbuđenja i raskoš koje je priželjkivala. Kako se Ema sa time borila? Preljubom i životom izvan svojih mogućnosti. Međutim, ono što je više od ovih postupaka čini antijunakinjom jeste potpuno odsustvo zdravorazumskog sagledavanja svoje pozicije.

Gospođa Bovari, dakle, nije roman u kome je glavna junakinja pozitivna, ako ne potpuno, a ono makar u dovoljnoj meri da biste bili na njenoj strani. Štaviše, Ema čini sve što bi i najliberalnije čitaoce udaljilo od nje i nateralo ih da odustanu od svakog pokušaja opravdanja njenih postupaka. Ali da li je Ema baš najgora ličnost u njemu? Njen je nemoral najmarkiraniji, s obzirom na to da je glavna junakinja, ali daleko od toga da je ona jedina u ovom romanu na koju treba sasuti drvlje i kamenje. Šta ćemo sa lokalnim apotekarem koji se nelegalno bavi medicinom, a pritom služi najljigavijim mogućim metodama radi sticanja zvanja i odlikovanja? Šta sa beskrupuloznim zelenašima koji su za profit u stanju da unište čoveka? Šta sa muškarcima koji podjednako nemoralno žive kao Ema, a ipak mogu da nesmetano nastave sa svojim životima jer to mogu da priušte i finansijski, ali i društveno? Zašto bi se samo na Emu svalila težina sopstvenih grehova, ako za to ima još dosta kandidata?

Kao i svi izvanredni autori, Flober nije posegao za crno-belim slikanjem sveta i stvorio delo u kome se tačno zna koga volimo, a koga ne. Naprotiv, svako je ovde taman na svoj način. Ema je samo jedna od tih tamnih nijansi kojima je celokupni sistem vrednosti ondašnjeg društva bio obojen. Osnovni njen problem bila je nesposobnost da pomiri svoju romantičnu prirodu sa realnošću koja za to nema razumevanja. U tom procepu je njena sudbina visila.

Verujem da su mnogi već pročitali ovaj roman. Mene je Gospođa Bovari čekala donedavno, što i nije tako loše jer ne znam da li bih je kao mlađa prihvatila sa ovom mešavinom krajnjeg negodovanja zbog onoga što čitam i začuđujuće pozitivnog sveukupnog utiska. Neka je dela, izgleda, bolje ostaviti za kasnije.

*

Nadam se da sam ovim postom „restartovala” blog i da će biti koliko-toliko življi nego što je bio do sada. To neće biti preterano teško, s obzirom na to da je bilo kakva aktivnost nešto u odnosu na apsolutno ništa u kome je ovaj blog dremao. Volje ima. Potrebno je samo uskladiti je sa realnim mogućnostima.

Meša Selimović - Tvrđava

Izvor: riznicasrpska.net

„Crno je, Mula Ibrahime, u teškom vremenu živimo, a živimo jadno i sramotno. Utjeha je samo što će oni koji budu poslije nas živjeli, preturiti preko glave još teža vremena, i pominjati naše dane kao srećne.”

Trebalo mi je malo vremena da se prilagodim ovom delu. Selimovićeva rečenica nije takva da ti dopušta da se sa lakoćom probiješ kroz nju, ne osvrćući se. Ona te zadržava, vuče te da joj se vratiš i posvetiš joj pažnju koju zaslužuje. Sa njom ne možeš tek tako izaći na kraj, ali te neće izneveriti i neće te ostaviti ravnodušnim. Nakon prvih par poglavlja, ipak, pronašle smo zajednički jezik i čitanje je počelo malo lakše da teče.
Glavni junak romana Tvrđava, Ahmet Šabo, vraća se u Sarajevo nakon Hoćinske bitke i zatiče pustu i spaljenu kuću. Kuga je pomorila članove njegove porodice, kuću spalili prolaznici. Rat iz kog se vratio promenio je njegov pogled na svet, a gubitak porodice se na sve proživljeno samo nadovezao.
Ahmet nastavlja sa svojim životom bez prevelikih nadanja i želja, jednostavno srećan zbog toga što je živ. Njegov svet će opet dobiti obličje tek sa upoznavanjem buduće supruge Tijane, hrišćanke čiji je otac bio žrtva vlasti.

„Život nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos, u kojem namirujemo jedno drugome sve što nam nedostaje.
Kada sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim sa njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.” 

Još će jedan događaj odrediti Ahmetovu sudbinu. Onima koji imaju moć da prekrajaju tuđe živote on će u lice reći ono što najmanje vole da čuju - istinu. Na skupu kod jednog od uglednih ljudi, glasno će reći ono čega su svi, pa i oni sami svesni, raskrinkaće ih i sebi natovariti prevelik teret na leđa. Pokazao je nasilniku da ga se ne boji onako kao mnogi drugi, a on se potrudio da ga za to kazni, i time mu, možda, promeni mišljenje.
Radnja ovog romana jeste smeštena u 17. vek, ali kao i sve kvalitetne priče, ona prevazilazi date vremenske okvire. Likovi koji kroz ovaj roman prolaze mogu se pronaći u svakoj eposi. Svako doba ima svoje slabiće poput Mule Ibrahima, svoje nepopravljive i izgubljene sanjare poput Mahmuta Neretljaka, svoju ogorčenu gospodu poput Šehage, surovo pragmatične hedoniste poput Osmana Vuka, neumorna njuškala poput serdara Avdage. U kancelarijama i foteljama i dalje sede ulizice poput Zafranije, a na ulicama prose ratni veterani. Ramiz, revolucionarno nastrojeni student, se sa javnog mesta preselio na društvene mreže, gde virtuelnoj gomili prosipa svoje ideje, ukoliko ta gomila ima strpljenja da ga udostoji pažnje. Ahmeta i Tijanu Šabo možete videti u svakom bračnom paru koji se bori da sebi pošteno obezbedi život dostojan čoveka, a jedini sigurni oslonac pronalaze jedno u drugom.
Sve to deluje kao jedan začarani krug - slični se događaji smenjuju iznova i iznova, novi su samo ljudi. Odlaze u ratove i ginu, manji broj njih se vrati da bi im o životu odlučivala nekolicina nezainteresovanih moćnika i gomila poltrona koja oko njih obleće.

„Život naroda je glad, krv, bijeda, mučno tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tuđoj. A velikaši će se vratiti kući, svi, da pričaju o slavi i da preživjelima piju krv. ”

Pitanje je samo hoće li običan čovek lek svom nezadovoljstvu potražiti u mržnji i osveti ili u ljubavi.