Poljubac žene pauka (Manuel Puig)

antikvarne-knjige.com

Mislim da je jedna od najsvetlijih tačaka studiranja književnosti ta što te često izvlači iz tzv. zone komfora, kada je čitanje u pitanju. Već od prve godine bivaš izložen književnim delima za kojima teško da bi posegnuo u slobodno vreme (ne verujem da su baš česti čitaoci koji radosno trče u susret srednjovekovnoj srpskoj poeziji, dubrovačkom baroknom pesništvu ili pak našem avangardnom stvaralaštvu).  Koliko čitanje takvih dela ponekad bilo naporno, pa čak i dosadno, ne može se ni u kom slučaju poreći da njihovo poznavanje pruža značajnu osnovu za razumevanje novije (popularnije) književnosti, kao i kontinuiteta njenog razvoja. S druge strane, otkrije se i pokoji pisac za koga nismo imali prilike da čujemo, a koje bismo možda rado čitali kada bi se o njima malo više znalo/govorilo/pisalo.

Manuel Puig, makar kada sam ja u pitanju, predstavlja jednog takvog pisca, čiji sam roman Poljubac žene pauka otkrila u okviru predmeta posvećenog postmodernoj prozi. Roman po kome je 1985. godine snimljen film, ovenčan Oskarom za najboljeg glumca, a potom pretočen u dramu igranu i kod nas (u Zvezdara teatru), neobično je, rekla bih, prenebregnut u nekim širim čitalačkim krugovima, dok njegov autor nije mnogo prevođen kod nas - od osam njegovih romana kod nas su, ako je moja pretraga dala ikakvih verodostojnih rezultata, prevedena svega tri: pored romana Poljubac žene pauka preveden je i Anđeoski pubis, a ove godine u izdanju Derete i roman Izdaja Rite Hejvort. 

Slabija zastupljenost, pa i popularnost Puiga kod nas (koji god razlozi za nju bili), motivisala me je da se malo informišem o njegovom radu, te mi je propratni tekst Zavodljiva tkanja Manuela Puiga (u izdanju sa slike) Dubravke Popović Srdanović (prevodioca, a inače i moje nekadašnje profesorke Opšte književnosti) bio od velike koristi. Ko je, dakle, Manuel Puig?

Rođen 1932.godine u Buenos Airesu, Manuel Puig jedan je od argentinskih pisaca koji se pojavio na književnoj sceni krajem šezdesetih godina prošlog veka. Književnost nije bilo jedino područje njegovog interesovanja, već se dosta bavio i filmom, oblašću za koju je školovan, dok je pored romana pisao i scenarija. Ovo njegovo interesovanje za film, kao i iskustvo scenariste odražavalo se i na njegov književni rad, pa i u samom romanu Poljubac žene pauka, gde film kao umetnička forma predstavlja veoma bitan deo narativa, a dijalog (koji, kako Dubravka Popović Srdanović ističe, gotovo da prerasta u njegovu tehniku) osnovnu narativnu formu. Upravo se kroz njegovu intenzivnu upotrebu dijaloga ispoljava i veliko interesovanje za jezik, i to govorni - živi jezik, nasuprot književnom, upeglanom i sređenom. Posredstvom tog jezika Puig prikazuje nešto drukčije likove, a svoj svet priče iz intelektualnih visina i sveta snažnih individualaca spušta „u narod”, u pripadnike one društvene većine koja se često ne interesuje previše za visoku umetnost, teška egzistencijalna pitanja, filozofiju, društveno-političke probleme, već svoje potrebe pothranjuje popularnom kulturom - treš književnošću, melodramskim filmovima i sapunicama, popularnim časopisima, maštajući tako o drukčijem životu. U koordinate opisanog sveta Puigovih priča smešten je i Poljubac žene pauka, premda na malo neuobičajen način - izokrenuto, pa čak i parodijski.

Radnja ovog romana odvija se u zatvorskoj ćeliji koju dele dvojica zatvorenika: Valentin, uhapšen zbog svojih revolucionarnih aktivnosti i Molina, homoseksualac optužen da je zaveo maloletnika. Svoje vreme njih dvojica mahom provode u razgovoru, a kako bi se zabavili, Molina svom cimeru prepričava filmove (ukupno pet filmova u toku romana). Filmovi, svakako zasebne narativne celine u okviru nadređene (posvećene odnosu dvojice glavnih likova), nisu puko sredstvo za ispunjenje slobodnog vremena, posledice skučenog prostora i još skučenijih mogućnosti za razvoj nešto složenije radnje, već svojom sadržinom služe karaterizaciji Valentina i Moline.

Raul Hulija (Valentin) i Vilijam Hart (Molina) u filmskoj adaptaciji iz 1985.godine
(izvor: art-kino.org)

Sama forma romana pomalo je neuobičajena. Većinu dela zapravo čini čist dijalog, neopterećen pripovednim glasom, te se upravo zbog tog nedostatka posrednika stiče utisak objektivnosti, a dva manja segmenta u kojima se dijalog kao osnovna narativna forma napušta oblikovani su kao policijski izveštaj o praćenju, odnosno kao tok svesti kojim je predstavljen delirijumski san jednog od junaka. Pored ovog, u romanu postoji i svojevrsni paralelni tok, posredovan kroz fusnote, gde se u potpuno drugačijem stilu, naučnom, iznose različite teorije o prirodi homoseksualnosti, te se time otvara polemika o viševekovnom shvatanju ove pojave i statusu homoseksualaca u društvu. Međutim, koliko god da je forma romana zanimljiva, mnogo jači utisak od nje ostavlja odnos dvojice junaka i to kako se oni sami kao likovi ispoljavaju tokom dijaloga.

Jedna od tema koja se nameće jeste priroda muško-ženskih odnosa, tj. način na koji je društvo „propisalo” određeni obrazac po kome bi oni trebalo da funkcionišu, a ono što je posebno upečatljivo jeste da se problem preispituje kroz odnos dvojice muškaraca, makar na biološkom nivou. Naime, Molini su kao junaku dodeljene karakteristike koje se stereotipno vezuju za žene - majčinska komponenta, podređenost, naklonost melodramskim zapletima i pojavnoj stvarnosti (možda nigde izraženije nego prilikom prepričavanja nacističkog propagandnog filma, u kome Molininu pažnju privlači isključivo melodramatična priča o ljubavi nemačkog nacističkog oficira i lepe Francuskinje), dok je u Valentinu, strastvenom revolucionaru, ispoljen jak muški princip. Navedeni problem se, međutim, ne razvija kroz duge i naporne filozofske razmene i sukobljavanje stavova, već kroz kranje prirodne, naizgled neobavezne razgovore u kojima se dotiču odnosi sa sopstvenom porodicom, kroz priče o svojim idealnim ili stvarnim partnerima, kroz način na koji se odnose jedno prema drugom, pa i kroz same filmove, koji manje ili više korespondiraju sa njihovim ličnim životima. U tom procesu, kao i sam njihov odnos, obojica doživljavaju određene transformacije, suočavaju se sa samima sobom i svojim pogledima na svet.

U pozorišnoj adaptaciji romana glavne uloge kod nas tumačili su Dragan Nikolić i Bogdan Diklić
(izvor: zvezdarateatar.rs)

Ono što je takođe zanimljivo, jeste način na koji Puig upošljava parodiju, i to konkretno kada je u pitanju žanr melodrame. Odnosi između junaka Molininih omiljenih filmova mogli bi se zapaziti i u strukturi samog romana, premda čitav kontekst - mesto odvijanja radnje i njegovi glavni junaci - izokreće melodramski poredak i, prirodno postmodernizmu, preispituje sve ono što se smatra normalnim i neproblematičnim, uključujući tu i žanrovske zakonitosti, ali i čitave društvene mehanizme i sisteme vrednosti. 

U pitanju je, dakle, jedno izvanredno složeno delo posredovano formom koja njegovo čitanje čini lakšim nego što bi to bilo da je Puig, kojim slučajem, posegao za nekim konvencionalnijim tehnikama. Upravo u tome i jeste snaga ovog dela, po mom mišljenju - pitko i, ako se izuzmu prilično naporne fusnote i neki od segmenata prepričavanja filmova u kojima lično nisam mnogo uživala, zabavno, a da istovremeno nije isprazno i trivijalno. Puig je znao šta želi da kaže i kako će to reći (njegovo scenarističko iskustvo  ispoljilo se na najbolji mogući način, pošto su dijalozi izvanredno napisani), a spoj ta dva faktora dao je dobar rezultat. I iako Poljubac žene pauka ne bih baš mogla da svrstam u najbolje knjige koje sam ikada pročitala, nikako ne mogu da kažem da mi se nije dopala i da je ne bih preporučila. Zbog toga sam i rešila da napišem post o njoj: tri meseca nakon čitanja bila su dovoljna da se utici slegnu, i sada kada pomislim na roman sećam ga se prilično jasno i krajnje pozitivno.

Možda vam ova knjiga neće promeniti život ili vas naterati da danima mislite o njoj. Možda i hoće, zašto da ne. No Poljubac žene pauka je dovoljno upečatljiv da bi ostao u sećanju i dovoljno pametan da vas natera da porazmislite o nekim problemima i situacijama sa kojima se ne morate nužno identifikovati ili makar niste na njih dovoljno obraćali pažnju. Ukratko - dobar roman, svakako vredan pažnje.