Ako jedne zimske noći neki putnik (Italo Kalvino)

dereta.rs

Dok ne uhvatim korak sa pisanjem o skorije pročitanim knjigama, evo jedne preporuke iz arhive.

Kalvinov roman Ako jedne zimske noći neki putnik pročitah negde pred kraj prethodne godine. Imala sam u planu i da pišem o njemu, ali nisam - da me ubijete ne znam zašto. Moguće i zbog toga što sam se odmah nakon njega prihvatila Blede vatre, pa je ona pokupila svu slavu. No pravda je spora, ali dostižna, pa tako, evo, sa pola godine zakašnjenja, stigla je i za ovaj Kalvinov hiperroman (sam autor mu je nadenuo to ime). O čemu se u njemu zapravo radi?

Osnovu dela sačinjava svojevrsni romaneskni okvir u kome je glavni junak Čitalac. Ni ime ni prezime - samo Čitalac. Roman upravo i otvara ovaj pripovedni sloj, a drugo lice u kome se pripoveda - ti, čitaoče - moglo bi unekoliko izbaciti iz koloseka realnog čitaoca, možda sviknutog na konvencionalnije vidove pripovedanja - u trećem i prvom licu:

„Počinješ čitati novi roman Itala Calvina 'Ako jedne zimske noći neki putnik'. Opusti se. Priberi se. Odbaci od sebe svaku drugu misao. Pusti neka svijet koji te okružuje iščezne u neodređenosti.”

Ta iluzija „direktne” komunikacije sa pripovedačem kojoj realni čitalac (tj. mi) može podlegnuti vrlo brzo biva razbijena, i to u onom trenutku kada Kalvinov Čitalac počne da dobija svoju sudbinu. Naime, knjiga koju je kupio i počeo da čita, a čiji je odlomak uključen u roman, ispostaviće se kao faličan primerak, te čitanje biva prekinuto. Od tog trenutka, Čitalac se upušta u potragu za nastavkom romana, uporno nailazeći na nove priče i tobožnje „autentične” verzije započetog romana, dok sam proces čitanja na različite načine uspeva da bude prekunut, a Čitaočeva (time i naša) potreba za celom, završenom pričom biva osujećena. Usput Čitalac, kako bi se u nekom tipičnom zapletu očekivalo, upoznaje Čitateljku, te se istovremeno njegova potera za nastavkom romana prepliće sa nastojanjem da se približi ženi koja mu se dopada.

Ako jedne zimske noći neki putnik, kada je u pitanju struktura, predstavlja skupinu deset zasebnih zapleta obuhvaćenih okvirnom pričom. Ovaj moj posve šturi sažetak radnje romana može navesti na pomisao da je reč o jednoj prostoj priči u kojoj čitalac mahnito traga za nastavkom knjige koju je započeo. Kalvinov roman, međutim, nije takav, naprotiv. Ako jedne zimske noći neki putnik predstavlja jedno krajnje kompleksno, samosvesno delo (teoretičari bi rekli - metafikcionalno), jednu odu čitanju, čitaocu i stvaranju. Gomila problema vezanih za pisanje priča, pripovedanje, njihovu recepciju, originalnost, kreativnost, kao i sveopšte  stavove razlitih profila ljudi prema pisanoj reči biva otvorena. Šta čitanje zapravo predstavlja? Koliko je opravdana želja za pričama koje su cele, imaju jasan kraj? Može li falsifikat dela biti podjednako ili čak više vredan od originala? Predstavlja li čitanje svojevrsno nasilje nad delom? Kako se pisac može osloboditi kreativne blokade? Ima li nečeg erotskog i samom opštenju sa književnim delima? Ko je glavni u čitavom procesu - manipuliše li autor čitaocem ili pak čitalac značenjem njegovog dela? To su samo neka od pitanja nad kojima nas Kalvino navodi da se zamislimo.

Ipak, greh bi bio ukoliko bi se iz ovog prikaza stekao utisak da je ovaj roman jedno veliko postmodernističko, narcisoidno maltretiranje čitaoca (onog u tekstu i onog van teksta). Uprkos svim saplitanjima, čitanje ovog romana predstavlja jedno istinski zabavno iskustvo. Nalik na igru mačke i miša (ovu je analogiju i sam Kalvino u jednom od intervjua napravio), autor vas stalno pušta da poverujete da se nekud krenulo, da se opustite, prepustite, a onda vas ponovo svojom mačijom šapom lupi po glavi i vrati na početak. Da li je sve to na momente frustrirajuće? Naravno. Jedan odlomak iz same knjige, naime, mogao bi da opiše moje emocije više puta u toku čitanja:

„Tresneš knjigom o pod, bacio bi je kroz prozor, dapače, kroz zatvoren prozor, kroz oštrice sklopivih rebrenica koje bi smrvile njezine nevrijedne listove, pa bi se rečenice, riječi, morfemi, fonemi raprsnuli tako da se više ne bi mogli sastaviti u govor; kroz stakla, ako su neslomljiva stakla, još bolje, hitnuo bi knjigu razbijenu na fotone, na valovite vibracije, na polarizirane spektre; kroz zid, da se knjiga razmrvi u molekule i atome pa tako prođe između atoma armiranog betona, raspadajući se na elektrone, neutrone, neutrine i sve manje elementarne čestice; kroz telefonsku žicu, nek se pretvori u električne impulse, u struju informacija koju potresaju zagušenost i šumovi, i tako se sroza do vrtoglave entropije.”

No, ume li on za sve na kraju da se oduži čitaocu? Na neki svoj način, ne neophodno onaj koji je čitalac priželjkivao (a kada je to dobra književnost povlađivala zahtevima publike?) - da. Iako se tokom čitanja javlja utisak da nema izlaza iz vrzinog kola u koje smo se, zajedno sa Čitaocem i Čitateljkom uhvatili, Kalvino uspeva da sačini jednu celu priču od spleta necelih. Pomalo paradoksalno, ali krajnje prirodno - za jedan književni svet, makar.

Međutim, sve ovo valja iskusiti iz prve ruke. Možda ima takvih dela (svakako ih ima), gde čitanjem kakvog prikaza, studije ili eseja, pokupite sve što ono ima da ponudi, pa samo njegovo čitanje neće doneti ništa novo. Ako jedne zimske noći neki putnik Itala Kalvina ni u kom slučaju se ne može svrstati u takvu književnost.

Zato, Čitaoče, knjigu u šake! :)

Napomena: Kako je primerak koji sam čitala davno vraćen u biblioteku, citati navedeni u postu preuzeti su iz meni trenutno dostupnog hrvatskog prevoda Pavla Pavličića. Kod nas je roman, u prevodu Ane Srbinović, izdao Plato.