U međuvremenu...

Ne pišem na ovom blogu baš o svemu što čitam. Ni isprva, dok sam osmišljavala kako ću i šta ću, namera mi nije bila da ovde pravim katalog svog čitalaštva. Radije sam prostor posvećivala onim delima koja su bila upečatljiva, makar meni, i o kojima sam imala šta smisleno da kažem, i time možda na njih skenem pažnju pokojeg posetioca ove adrese. Srećom, moji prikazi bili su do sada pozitivni, jer nije bilo takvih dela koja su ostavila u toj meri negativne utiske, da sam osetila potrebu da o tome šta napišem - što ne znači da u budućnosti i toga neće biti. 

Između ovih prikazanih, bilo je i drugih književnih dela koja sam čitala, ali koja nisu dobila svoj zaseban post. Razlozi za to su različiti - ili delo u meni nije pobudilo neku naročitu potrebu da o njemu pišem, ili je od njegovog čitanja prošlo dovoljno vremena da utisci izblede, a ima i takvih dela o kojima prosto nisam znala šta da napišem, uprkos tome što su u meni izazvala buru emocija. Ovim postom htela sam da dam kratke osvrte na tri takve knjige, i time možda ukažem čitaocima na nešto što bi njih moglo da zainteresuje ili im se dopadne više nego meni.

Lutka od marcipana, Muharem Bazdulj. Generalno, Bazduljev roman uzela sam u želji da se upoznam i sa njegovim književnim stvaralaštvom, budući sam prethodno često čitala njegove kolumne. Lutka od marcipana jeste priča o češkoj glumici Lidi Barovoj, koja je pre nego kao jedna od najvećih evropskih filmskih zvezda onog doba, ostala poznata kao ljubavnica Jozefa Gebelsa. Sam roman prilično je nevelik, no njegova sažetost nije bila razlog što o njemu nisam pisala. Pre bih rekla da je to bila sažetost mojih utisaka. Iako, grubo rečeno, roman predstavlja biografiju Lide Barove (mada čista biografija kao vrsta nije), ovo središte uokvireno je slojem koji bi se mogao označiti kao autopoetički, u kojem pripovedač/autor objašnjava inspiraciju za pisanje o ovoj češkoj glumici, kao i neke okolnosti njenog nastanka. Možda ti pasaži i jesu nešto što mi je najviše prijalo u romanu, jer u njima upravo dolazi do izražaja ona neposrednost i živost, rekla bih čak i prijemčivost Bazduljevog pisanja, a ujedno i sasvim lepo zaokružuju čitavu pripovest. No delovi o Lidi Barovoj, tj. stil pripovedanja koji je autor odabrao bio je, u poređenju sa okvirom, suviše ravan, baš biografski i dokumentaran, što bi, da sam predmet pripovedanja (glumičin život) nije bio tako zanimljiv, u velikoj meri ''ubilo'' celinu. Bez obzira na to, ne mogu reći da mi se roman nije dopao. Čak mi nije smetalo ni to što akcenat nije stavljen na istorijski kontekst i stvarne užase nacizma i posledice Gebelsove politike (iako oni imaju svoju ulogu u romanu), jer je time, osećam, lepo predočena apsolutna gluvost određenog sloja ljudi za ono što se zaista događalo i njihovo nepružanje otpora, što je, između ostalog, i doprinelo da se zločini tako dugo i neometano odigravaju. Ali izvan tog uopštenog dopadanja, bojim se da nisam imala šta konkretnije i smislenije da napišem.

Sok od ananasa za divnu damu, Viktor Peljevin. Peljevinova zbirka pripovedaka, nažalost, spada u ona dela koja su me razočarala. Razlog za to je sasvim sigurno kombinacija mojih neopravdano naraslih očekivanja i verovatno lošeg izbora dela za prvi susret sa njim. Za Peljevina sam, naime, prvi put čula gledajući onaj dokumentarac koji spomenuh u postu o Sanjki, i to ne iz filma samog, već iz komentara u kojima su gledaoci manje-više zamerali to što u priču o poznatim savremenim ruskim piscima nije uključen i Peljevin, verovatno najpoznatiji od svih. Podstaknuta kasnije i nekim pozitivnim utiscima kolega sa fakulteta, rešila sam da svakako pročitam u najskorijem periodu neko njegovo delo. Ali avaj, nismo se našli. Od pet pripovedaka, koliko ih ima u ovoj zbirci, dopala mi se prva, koja ujedno sačinjava gotovo polovinu knjige (Operacija 'Burning Bush') i zbog koje ću se svakako ponovo vratiti Peljevinu, i možda još jedna (Tagovi), dok je ostatak bio mazohističko gonjenje sebe same da završim započetu knjigu (jednom ću se, valjda, odučiti od ovoga). Dve pripovetke, dakle, spletom dovoljno interesantnog pripovedanja i zanimljivih i prilično bizarnih zapleta, nisu uspele da prevagnu u odnosu na mučenje koje su ostale tri pripovetke donele, svojom kombinacijom politike, meni verovatno nedovoljno bliske, i preteranim forsiranjem nekih istočnjačkih filozofija i religija, sa kojima nisam ni približno dovoljno upoznata kako bih mogla da pratim ono što čitam. Neko ko je sa time upoznat ili mu je čitava oblast makar upola interesantna i primamljiva koliko meni nije, verovatno će se oduševiti zbirkom. Ja sam, očigledno, izabrala pogrešan način da upoznam tog famoznog Peljevina, ili sam ga bar odabrala u pogrešnom trenutku. Sledeći put će, valjda, biti bolje.

Beli hotel, D. M. Tomas. Tomasov roman jedan je od onih o kojima nakon čitanja nisam znala šta da kažem. Ne zato što nije izazvao nikakve emocije ili me razočarao, naprotiv. Baš zato što me nije ostavio ravnodušnom, što je, u neku ruku, bio prilično traumatičan za mene, nisam znala šta da napišem. Verovatno Tomasov najpoznatiji roman iz 1981.godine kombinuje zapise Sigmunda Frojda o psihoanalitičkom lečenju fiktivne pacijentkinje Ane G., potonje otkrivanje njenog identiteta, kao i delimično razvezivanje čvorova koji su zaostali iz terapije. Formalno, roman je vrlo raznovrstan - od stihova glavne junakinje u kojima, za potrebe lečenja, izlaže svoje snove i erotske fantazije, preko Frojdovih zapisa o slučaju Ane G., pisama, pa sve do pripovedanja u trećem licu. Tu nema ničega nelogičnog - nije teško pratiti tok pripovedanja. Teško je izneti težinu sadržine, uključujući tu pojedine potisnute uspomene iz detinjstva, erotsku prezasićenost (jer nakon nekog vremena zaista postaje naporno), najpre junakinjinih stihova, ali i kasnijih izlaganja, a posebno su teški za varenje medicinski hladni zapisi o užasima Drugog svetskog rata, konkretno masakra u Babjem Jaru. Kada sam rekla da je čitanje Belog hotela bilo delom i traumatično za mene, zaista sam to i mislila. Poslednje strane se ne zaboravljaju tako lako kada se knjiga zatvori, i potrebno je neko vreme da se utisci o pročitanom izbace iz sistema, nešto kao košmar za koji se bojite da se ne nastavi po povratku u krevet. Roman kao roman je dobar, zaista. Samo ne bih želela više ikada da ga pročitam.

*

I eto mene ponovo. Nije prvi put da se vraćam posle mini-kome ovde na blogu, no ovoga puta vraćam se rasterećenija nego pre, ratosiljavši se muke zvane završi-sa-masterom-na-vreme-ne-odugovlači-ne-treba-ti-to-u-životu. I završila ja master rad na vreme, odbranila ga na vreme, no u procesu se malo i ispisala, pa mi je ponestalo reči za blog. Ali, u pauzi pisanja, ja sam čitala, a čitam i dalje, možda čak sa većim apetitom no ijednom za poslednjih pet godina studiranja. Kako ovaj blog zbog knjiga i postoji (ih, ta nemojte kasti!), rezervoari su obnoviljeni i biće materijala za pisanje. Možda i ne samo knjiškog, no o tom - potom.

Da dodam još i to da sam se „modernizovala”, pa me (bloga) sad ima i na nekim društvenim mrežama (linkove možete naći na margini stranice). Sada već mogu time da se zabavljam, neopterećena krivicom da traćim dragoceno vreme za čitanje stručne literature i završavanje eseja, seminarskih ili master rada.

Bez toga, lakše se i piše.

Do čitanja! :)

Poniženi i uvređeni (Fjodor Dostojevski)

Mračna je to priča - jedna od onih mračnih i bolnih istorija koje se tako često i neprimetno, skoro tajanstveno dešavaju pod teškim petrogradskim nebom, u mračnim, tajnim budžacima ogromnoga grada, usred sumanute životne jurnjave, tupe sebičnosti, sukobljenih interesa, mračnog razvrata, skrivenih zločina, usred sveg tog besmislenog pakla i nenormalnog života.

Neki pisci siguran su lek za nedostatak čitalačke motivacije. Jedan od takvih pisaca za mene je, ma koliko to nekome zvučalo kao opšte mesto, Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Naime, završivši Pištalovo Sunce ovog dana, nisam bila sasvim sigurna koju bih knjigu sledeću započela, pošto me iz nekog razloga 90% naslova sa trenutne liste za čitanje nije privlačilo, bilo da je u pitanju tema dela, ukoliko sam imala predznanje o njoj, a koja me nije naročito zaintrigirala, ili pak neki pisac kog dosad nisam čitala, pa nisam baš nešto bila raspoložena za eksperimentisanje i potencijalno razočarenje. Stoga sam rešila da poslušam one koji govore da je, kada izgubite želju za čitanjem, najbolje da se vratite nekom poznatom a dragom delu ili piscu, te sam posegla za onim autorom koji me do sada nije izneverio. Tako je na red došao roman Poniženi i uvređeni, poslednje nepročitano delo Dostojevskog koje imam u ličnoj biblioteci (dakle, vreme je za obnovu!). Kao što sam i očekivala, izbor je bio pravi!

Poniženi i uvređeni, jedan od ranijih romana Dostojevskog, prati dve paralelne priče, vremenski udaljene, čiji junaci na neobičan način bivaju povezani njihovim akterima. Jedan od tih aktera jeste pripovedač, mladi, bolešljivi pisac Ivan Petrovič, koji iz svog bolničkog kreveta upravo i beleži svoja sećanja na događaje iz prethodne godine. Prva, dominantnija od dve priče, tiče se njegove starateljske porodice Ihmenjev. Otac, Nikolaj Ihmenjev, primoran je da se premesti sa porodicom u Petrograd nakon što je knez Valkovski čijim je imanjem Ihmenjev upravljao podneo protiv njega tužbu, ponet ogovaranjima da spletkama pokušava da spoji svoju kćer Natašu sa kneževim naivnim sinom Aljošom. Situacija se još više zamrsi kada, po početku parnice i prelasku u grad Nataša zaista „pobegne” od kuće kako bi živela sa Aljošom. U tom trenutku stvara se razdor u porodici u kojoj uvređeni otac odbija svaki kontakt sa ćerkom, dok knez nastoji da iskoristi neverovatnu nezrelost i povodljivost svog sina kako bi ga odvojio od Nataše koju ovaj (naizgled) voli i oženi ga devojkom sa dobrim mirazom koji bi mogao da ga izvuče iz dugova.

Drugi tok romana vezuje se za sudbinu siročeta Jelene - Neli, koju Ivan Petrovič izbavlja iz kandži pijane podvodačice nakon smrti njene majke. Neli i Ivan Petrovič spojeni su smrću Nelinog dede čiji je svedok bio naš pripovedač, a sama Nelina sudbina polako se razotkriva u toku romana, deo po deo. Upravo priča njene majke i nje, kao i njenog dede, predstavlja paralelu prvoj priči koja se tiče Ihmenjevih i sudbine koja ih je zadesila, i upravo se u njoj vidi jedan od njenih mogućih, tragičnih ishoda.

Glavna spona između ovih priča jeste pripovedač koji, u mom viđenju, nije toliko delatni lik koliko je prenosilac onoga što se događa. Njegova se uloga u romanu u najvećem delu svodi na trčanje sa jedne adrese na drugu, posredovanje između njenih junaka, prikupljanje tragova koji bi nam mogli razotkriti ono što nam još nije poznato, da bi na kraju na njega palo i beleženje čitavog spleta događaja u koje je bio umešan. U njemu se mogu tražiti i obrisi samog Dostojevskog; dovoljno je samo uporediti način na koji Ivan Petrovič stvara i uslove u kojima je autor stvarao svoja dela:

 - Ti ćeš se sav ispisati, Vanja - govori ona meni - silom ćeš stvari iz sebe iznuditi, pa ćeš se ispisati. A osim toga, i zdravlje ćeš tako upropastiti. Eno ti Turgenjeva: taj u dve godine po jednu pripovetku napiše, a Gončarov je za deset godina svega jedan roman napisao. Ali zato, kako je kod njih sve kao na nakovnju iskovano, sve tačno, izglađeno! Nigde im nikakvu aljkavost nećeš uočiti.
- Da, ali oni su materijalno osigurani, ne pišu kao ja: na ugovoreni rok; a ja - ja sam ti poštansko kljuse!...

No više od svega, Ivan Petrovič ima ulogu svedoka ovih sudbina. A te sudbine, kao što se negde i očekuje kada se otvara koja knjiga Dostojevskog, nisu pune cveća i stihova - čak potpuno suprotno. Kao što veli citat kojim sam otvorila post, životi o kojima pripoveda Ivan Petrovič nisu retka pojava, ali ih vrlo često proguta vreva velegrada, te ostaju sakriveni u senci „velikih” ličnosti i „velikih” priča. Toliko je razorenih porodica, ogorčenih roditelja koji se lome između besa zbog nanete uvrede i neograničene ljubavi prema detetu, toliko izneverenih ljubavi osujećenih sitnim interesima i spletkama egomanijaka poput Valkonskog (Sve postoji zbog mene i za mene, i sav je svet za mene sazdan) , toliko zapostavljene i zloupotrebljene dece:

- Nisu kneževska deca! Mnogo ima, Vanja, na svetu.... te nekneževske dece!

Lik Neli, epileptične devojčice koja ostaje bez svake zaštite nakon smrti svoje majke ubedljivo je ostavio najdublji utisak. Ona je, rekla bih, svakako jedna od najupečatljivijih junakinja Dostojevskog, makar iz dosadašnjeg mog čitanja njegovog opusa. Nije lako predstaviti jedno dete, jednu devojčicu u najosetljivijim godinama koja je u tako malo života pretrpela toliko zloupotrebe koliko pojedini za čitav život ne osete, i učiniti je uverljivom. Kroz svaki njen postupak, svaki ispad ili napad, kroz svaki izliv emocija izvire jedna duboko istraumirana i izneverena mlada osoba. Zapravo, čak bih mogla reći da od svih likova, upravo ona najviše oteletvoruje i opravdava i sam naslov dela. Neli je, u mom čitanju, najsvetlija tačka ovog izvanrednog romana.

Ono zbog čega još smatram da je roman izvanredan jeste činjenica da se, kao što je slučaj sa svakim dobrim književnim delom, ne može odrediti jedna glavna nit koja ga sačinjava. U Poniženima i uvređenima prepliće se bezbroj tema, poput (ne)mogućnosti praštanja, ljubavi, odanosti, egocentrizma, društvene nepravde, perverzije i licemerstva. Premda se na trenutke može uočiti da ovo jeste jedan od ranijih autorovih romana, čitaoci koji zaista vole Dostojevskog neće biti iznevereni. Čak i onda kada se čini da preteruje i zalazi u klišee, on uspeva da već kroz jednu rečenicu povrati svežinu i da liku treću dimenziju, kao na primer u portretisanju kneževog sina Aljoše, karikaturalno nezrelog, neodgovornog i nepostojanog, oličenja čoveka bez trunke karaktera, koji se samo jednim svojim obraćanjem ocu preoblikuje u jedno zapušteno, nevoljeno dete koje niko umeo da usmeri i nečemu nauči:

- A tebi sam kazao da mi ni ti niti iko od tvojih, nikada dosad niste kazali ništa što bi mi dalo pravac, što bi me oduševilo i povuklo za sobom.

Pored toga, izbor pripovedača koji je deo sveta priče znatno sužava perspektivu, te nemamo u toku čitavog romana kompletnu sliku o svemu što se događa. To svakako stvara onu finu neizvesnost koja tera da se stranice okreću jedna za drugom, pogotovo onda kada se nabasa na neki trag o razotkrivanju „misterija” vezanih za pojedine likove, a koje Dostojevski vešto raspoređuje kroz delo: taman toliko da naslutite o čemu je reč, ali nikada sa dovoljnom sigurnošću i nikada dovoljno iscrpno da biste oformili čitavu priču pre kraja romana.

Iako Poniženi i uvređeni nisu uspeli da skinu sa trona Idiota, moj omiljeni roman Dostojevskog, nikako ne mogu reći da sam se na bilo koji način razočarala. Štaviše, uživala sam u ovoj priči, jednoj od onih koje obuzimaju i ostaju sa čovekom neko vreme i pošto se knjiga zatvori, onih u kojima se tokom čitanja živi. Dostojevski, kao što to neretko čini, demaskira ono od čega čovek voli da okrene glavu, ono što boli, što predstavlja naličje života ne samo u carskoj Rusiji već u celom „civilizovanom”svetu:

- Kad bi to samo moglo biti (što, uostalom, prema ljudskoj prirodi nikada biti ne može), elem, kad bi moglo biti, da svako od nas opiše sav svoj život, ali tako da se ne poboji da iznese ne samo ono što ne sme da kaže, niti bi ikada kazao nekome, i ne samo ono što se boji da prizna i svojim najboljim prijateljima, nego čak i ono što se neki put boji samome sebi da prizna: raširio bi se tada po svetu takav smrad, da bismo se svi pogušili. 

No težina sadržaja raspoređena je tako da čitalac i pored toga što je oseća, može sa lakoćom da se suoči sa njom i iznese je. Stoga možda baš ovaj roman nije loš za prvo susretanje sa Dostojevskim kao piscem (premda ovu moju izjavu treba uzeti sa rezervom, pošto nisam pročitala čitav njegov opus). Jedno je sigurno: Poniženi i uvređeni su u meni lično uspeli ponovo da razgore onaj čitalački plamen i glad za istinski dobrom literaturom.

Ne mogu ni da zamislim kakav će biti moj susret sa onim glasovitijim delima Dostojevskog koja me još čekaju...

Sunce ovog dana: pismo Andriću (Vladimir Pištalo)

delfi.rs

„Dragi Ivane,

U mladosti vi ste pisali da je smrtni greh govoriti o književnosti na neknjiževni način. Tako su o vama često govorili. Tako se uglavnom govori. Nastojaću da vas toga poštedim. U ovoj knjizi skromno bih hteo da pokažem da je pisati o literaturi sa strašću i ljubavlju ne samo moguće. To je jedini način.”

Ponekad delo samo o sebi progovori na najadekvatniji način. Ovaj citat iz Pištalovog romana, meni posebno drag i bitan, sadrži ono što je, u mom viđenju, sama njegova suština.

Sunce ovog dana, kako i sam podnaslov veli, predstavlja epistolarni roman Vladimira Pištala sastavljen od niza pisama upućenih Ivi Andriću. No pored ovog određenja kao epistolarnog romana, koji mu zbog jasne forme ne gine, Nenad Šaponja kreativno ga predstavlja i kao svojevrsni putopis iz sveta Andrićevog književnog dela, a ništa manje interesantno viđenje Pištalovog dela ne daje ni Miljenko Jergović, opisavši ga kao epistolarnu ljubavnu poemu. Pištalo svoj roman u jednom od pisama još određuje i kao roman toka svesti pisan kroz tuđu svest. Nijedno od ovih određenja nije nimalo pogrešno.

Autor, dakle, ovim svojim romanom, odnosno pismima koja ga sačinjavaju, odlučuje da se obrati našem proslavljenom nobelovcu. Koja je tema tih pisama? Ukratko, književnost, odnosno sva lepota Andrićeve pisane reči. Stoga bi se pre moglo reći da su ova pisma u najvećem delu upućena onom Andriću iz njegovih dela, a ne onom iza njih (da napravim paralelu sa čovekom iz knjige Ljubomira Nedića, bitnijem od onoga koji stoji iza knjige). U tom smislu, putopis kroz svet Andrićevog književnog dela svakako je veran opis - Pištalo nas kroz šest celina ovog romana „šeta” kroz Andrićev univerzum, vodeći nas pokraj njegovih najznačajnijih književnih junaka, propuštenih, međutim, kroz njegovu svest. Ponovo se susrećemo sa Jelenom, Anikom, Marom, Mustafom Madžarom, Ćorkanom... Ipak, svetlost pod kojom oni pred nas ovoga puta stupaju obojena je Pištalovim čitanjem. Stoga to i jeste roman toka svesti pisan kroz tuđu svest. 

Nije ni poema, kako piše Jergović, neistinito određenje. Ima dosta poezije u Pištalovim redovima, ali i čitavo delo odiše njome. Čak i na formalnom nivou, postoji određeni ritam smenjivanja poglavlja, a svaka od celina ima jednaku formu, slične početke i zaključke, te se čitanje zaista može izjednačiti sa čitanjem kakvog velikog lirskog dela. Epitet ljubavna i jeste jedan od najadekvatnijih da se ovo delo opiše, jer nema reda iz kog ne odiše ljubav i poštovanje prema delu Ive Andrića.

Za mene lično (ako ostavim po strani gorenavedena čitanja), ovakvo delo, neuobičajeno po svojoj sadržini, predstavlja možda najprikladniji omaž jednom stvaraocu, nešto čemu, verujem, svako ko je ikada maštao o ovom pozivu u dubini duše stremi. Više od opsežnih naučnih rasprava i kritičkih rastakanja dela na atome, od zasebnih kurseva na fakultetima posvećenih delima određenog pisca, jedno ovakvo duboko proživljeno i promišljeno čitanje, potom preneto u finu umetnučku formu, daje pravi utisak o veličini jednog pisca, čak i onda kada je stav o njegovoj vrednosti toliko puta ponovljen da pomalo zvuči kao kliše. Ima u delu možda ne tako upadljivih, ali bezmalo divnih odlomaka koji o tome govore:

„...Išao sam na posao preko brda na kome je skupština. Prelazio sam preko Andrićevog venca i tamo sam vas svakodnevno susretao. Klimnuo bih glavom vašem bronzanom kipu u šetnji.
Rekao bih: Dobar dan, učitelju!
Vi ne biste rekli ništa.
Da milion puta ne odgovorite, ja bih milion puta pozdravio.”

Pištalo piše Andriću prevashodno kroz teme obuhvaćene njegovim delom, razmatra različite aspekte ljudskog postojanja kroz sudbine njegovih likova, mentalitet naroda naših prostora, ali se dotiče i različitih pojava koje imaju neposredne veze sa Andrićevom sudbinom, poput Mlade Bosne, kojoj je posvećena čitava celina romana (meni, možda, najdraža od svih). Ipak, čitaoca ovaj roman, uprkos tesnoj vezi sa Andrićevim književnim opusom, ne zatvara isključivo u njegove zidine, već, potvrđujući da velika umetnost nadilazi prilike u kojima je ponikla, pravi spone i sa sadašnjim vremenom i svetom u kome živimo. Andrić svakako spada u autore koji su najuspešnije naslikali portret čoveka našeg područja, kome god narodu pripadao; taj isti čovek neretko mu je kasnije, iz različitih pobuda, uzvratio krivim tumačenjem onoga što je pisao. Neretko ga je gurao u kalupe u koje se nije sasvim uklapao, svojatao ga i odbacivao. Neku vrstu odbrane od takvog čoveka i od takvih čitanja nudi Pištalo u svom romanu, iako Andriću posebna odbrana možda i nije u toj meri potrebna - njegovo delo i pravi čitaoci najveći su njegovi branioci:

„Vi ste naš najveći heroj interpretacije sveta.
Prošla je Jugoslavija, komunizam, nacionalnizam a vi ste tu. Prošli su Cincar-Markovići i Rodoljubi Čolakovići i Tuđmani i Miloševići, a Ćorkan je ostao. Zamislimo se nad tim kad sudimo o dometima politike.”

izvor: ivoandric.org.rs 

Roman Sunce ovog dana našao se ove godine u užem izboru za Ninovu nagradu. Prateći dodelu ove godine prvi put od početka do kraja, bila sam zaintrigirana njime, odnosno samom idejom oblikovanja sopstvenog dela kao pisma nekom drugom stvaraocu. Nagradu je, verujem zasluženo, dobio Dejan Atanacković za svoj debitantski roman Luzitanija (koji sam pročitala i o kome ću, nadam se, uskoro napokon i ovde pisati). No mesto među najzapaženijima Pištalov roman je, po mom skromnom mišljenju, i te kako zaslužio. Možda je za moj krajnji utisak zaslužna kombinacija generalne naklonosti koju gajim prema Andrićevom stvaralaštvu, sa Pištalovim stilom koji mi je, makar u ovom delu, izuzetno prijao. Bilo kako bilo, Sunce ovog dana čitala sam polako i sa uživanjem, vraćajući se pojedinim fragmentima stvaralaštva jednog već poznatog pisca, istovremeno otkrivajući drugog, za mene novog.

Zaista, pre ovog romana, ako isključim njegov doprinos zbirci Gavrilov princip, nisam imala prilike da se susretnem sa delom Vladimira Pištala (i dalje beznadežno zaostajem sa čitanjem naše savremene književnosti). Sunce ovog dana svakako je u meni probudilo volju da se ponovo vratim njegovom opusu.

A, bogami, i želju da ponovo čitam Andrića!

Knjiški upitnik: Klasici

Kad ne znaš šta ćeš, a ti posegni za upitnikom.

Zapravo, nije da ne znam šta ću (imam neke postove o skorije pročitanim knjigama spremne), ali reših da napravim mali predah u objavljivanju uobičajenih tekstova i odgovorim na upitnik u kome bih mogla malo šire i raznovrsnije da govorim o knjigama. Ovoga puta tema su - klasici, taj pojam koji u književnosti budi emocije u rasponu od strahopoštovanja i idolopoklonstva, do svojevrsnog nipodaštavanja i označavanja svakoga ko insistira na njihovom poznavanju snobom i elitistom. Mislim da ne treba da naglašavam da su i jedna i druga krajnost kriv ugao gledanja na stvari, ali isto tako sam svesna i da je prosto nemoguće eliminisati ih. Najbolje što možemo jeste da se trudimo da kod sebe izgradimo jedan zdrav odnos prema književnosti, gde ćemo poštovati njenu prošlost i faze njenog razvoja, budući istovremeno otvoreni ka onome što ona danas ima da pruži (naravno, ne bez određene kritičke distance).

izvor: pinterest.com

O tome šta su zapravo klasici, mnogi ljudi, iskusniji i načitaniji od mene, su razmišljali, diskutovali, pisali... Jasnu definiciju teško je dati, budući da je u pitanju književni pojam, a književnost nije oblast koja se odlikuje „poslušnošću” kada su u pitanju kalupi i obrasci (u tome i jeste njena draž). Ono što ja smatram klasikom u književnosti, pre svega na osnovu dosadašnjeg čitalačkog iskustva, jeste delo koje traje. Pod tim trajanjem podrazumevam nadilaženje najpre trenutka u kome je poniklo, a potom i stilskih formacija iz kojih je izniklo. Bez obzira koliko ovi parametri ostavili traga na delo, ono neće biti okovano njima, već će uvek biti čitano sa istom predanošću i uzbuđenjem, stalno će inspirisati čitaoce, širiti njihove „horizonte očekivanja”, biće sposobno da „komunicira” sa svakom generacijom, nevezano za podneblje i društveno-istorijski trenutak, a njihovo značenje nikada neće moći da bude svedeno na jedno, konačno, nepromenljivo. 

Klasici nisu književnost kojoj je potreban marketing (ma šta stručnjaci iz ove oblasti o tome mislili). Ona je uvek privlačna i uvek ima šta da kaže, i na to nikakve društvene, političke, naučne promene ne mogu uticati.

Pre nego što pređem na sam upitnik, naglasila bih da nisam prva koja ga popunjava. Inspiraciju sam i sama pronašla kod drugih blogera koji su pre izvesnog vremena, kada je upitnik bio aktuelniji, odgovarali na ista pitanja. Stoga vašoj pažnji, ukoliko već niste čitali, preporučujem „klasične upitnike” na blogovima Stsh's Book Corner, Kako biti heroj u ova šugava vremena i na blogu Nemam ime, imam komentar (ukoliko mi je promakao nečiji post na ovu temu, slobodno podelite u komentarima).

Dakle, da počnemo!

1. Klasik kojem se pridaje mnogo pažnje, a koji se tebi ne sviđa.

Ovaj klasik navodim i dalje pod utiskom prvog pokušaja čitanja, još u osnovnoj - Dvadeset hiljada milja pod morem Žila Verna. Sećam se sa kakvim sam apetitom počela da je čitam odmah pošto sam je iznela iz školske biblioteke, a sam početak knjige, dok se još govori o misterioznom čudovištu, sam prosto progutala. Međutim, kako se radnja preselila u Nautilus došla je na red nauka za koju na prvom mestu nisam imala dovoljno znanja, a potom ni strpljenja, pa sam rešila da se ne mučim dalje. Možda nekada pokušam ponovo, iako nisam sigurna da ću i tada biti mnogo uspešnija. Prirodne nauke i ja se, jednostavno, teško razumemo.

2. Period o kojem najradije čitaš.

U suštini, vrlo lako se prilagodim različitim periodima i sredinama u kojima i o kojima je književnost pisana. Međutim, nekako se najradije vraćam devetnaestom veku, i to konkretno književnosti realizma (bilo našoj, bilo svetskoj), dok mi je, kada je u pitanju dvadeseti vek, najdraža prva polovina, posebno dela o Prvom svetskom ratu i periodu neposredno nakon njega, koja se bave posledicama rata, ne baš tako rado spominjanim i pogodnim za kvazipatriotske i političke zloupotrebe (u tom smislu, moje preporuke za stvaralaštvo Dragiše Vasića, posebno njegov roman Crvene magle i zbirku pripovedaka Utuljena kandila).

3. Omiljena bajka.

Zanimljivo, ali bajke me iz nekog razloga, čak ni kao dete, nisu previše privlačile. Čitala ih jesam, gledala ekranizacije, ali nisu uspevale u toj meri da me uvuku u svoj svet kako su to činile neke priče ili romani za decu. Ipak, kroz srednju školu, a znatno više na fakultetu, uspela sam da ih zavolim, najpre na predmetima vezanim za narodnu književnost gde sam ostala fascinirana njihovom čvrstom mitskom ukorenjenošću i, ako mogu tako da kažem, složenošću njihove jednostavnosti (na tome hvala Vladimiru Propu i njegovoj studiji Morfologija bajke), a ta se ljubav utvrdila na predmetu Književnost za decu. Moja omiljena bajka, međutim, nije iz sfere usmenog stvaralaštva, već predstavlja autorsko delo - u pitanju je Olovni vojnik Hansa Kristijana Andersena. Jedna krajnje neobična bajka, tipično za Andersena koji se nije pridržavao uobičajenih bajkovitih „živeli su srećno do kraja života” obrazaca, priča priču o ljubavi dveju igračaka - figurice olovnog vojnika sa jednom nogom i graciozne papirne balerine. Čitava priča, kao da ne želi da se ogreši o sredinu u koju je smeštena (dečija soba), topla je i meka, čak i u svojim melanholičnijim odeljcima (jer ipak je Andersen u pitnaju) - jedno malo, prosto savršeno remek-delo.

4. Klasik zbog kojeg se stidiš jer ga još uvek nisi pročitala.

Biću iskrena i reći ću da sam vremenom zaista prestala da se stidim zbog toga što neko delo nisam još pročitala - upravo zato što to ne znači i da ga neću pročitati. Jednostavno, do sada nije bilo prilike ili vremena, a ukoliko bih se stidela zbog svake knjige koju nisam pročitala, svakog filma ili serije koje nisam odgledala, muzičkog dela koje nisam poslušala - nikada o umetnosti ni sa kim ne bih progovorila. No, mogu da navedem jedno delo, mada i dalje ne bih rekla da je stid prava reč kojom bih opisala svoje osećanje. Naime, jednim od svojih najvećih nedostataka smatram to što još uvek nisam u celosti, od prve do poslednje strane, pročitala Bibliju. Sveto pismo do sada sam, nažalost, čitala parcijalno i vremenski vrlo razuđeno, te bih želela da mu u nekom skorijem periodu posvetim adekvatnu pažnju (prevashodno iz lične potrebe, ali i profesionalne, jer mislim da nema knjige koja je u toj meri uticala na celokupnu svetsku književnost kao Biblija). 

5. Pet klasika koje planiraš uskoro da pročitaš.

Bez nekog posebnog redosleda, ovo je pet klasika sa liste kojima planiram da se posvetim prvom prilikom:

Jadi mladog Vertera (J. V. Gete)

Ime ruže (Umberto Eko)

Doktor Živago (B. Pasternak)

Gargantua i Pantagruel (F. Rable)

Guliverova putovanja (Dž. Svift)

6. Omiljena knjiga inspirisana klasikom.

Bojim se da, ukoliko bih sada počela da prelistavam sećanje i izvlačim sve knjige koje sam pročitala, a koje su u manjoj ili većoj meri inspirisane klasicima (pojedini teoretičari rekli bi da zapravo i ne postoji delo koje je potpuno samosvojno, oslobođeno uticaja već postojeće književne tradicije), niz bi se otegao kao oni beskonačni svici u crtanim filmovima. Zato svoj izbor ograničavam na tri dela, po nekima možda ne i najbolja, ali meni svakako među najdražima. Najpre tu je Idiot Fjodora Mihaloviča Dostojevskog, gde se kao najupečatljiviji izbor inspiracije za glavnog junaka Miškina ističe Servantesov Don Kihot, meni takođe vrlo drag roman (isto zasnovan na nekim drugim klasicima, tako da lanac inspiracije produžava). Potom tu je Bulgakov sa Majstorom i Margaritom, tako kompleksnim i fino satkanim od različitih književnih niti da sam se pri prvom čitanju, a i sada kada ga se setim, pitala kakav to čovek može ovakvo Delo da sačini?! Na posletku, jedan naše gore list, svakako ne jedini ali u mom životu trenutno najaktuelniji, i ništa manje drag - drama Banović Strahinja Borislava Mihajlovića Mihiza. Pesmu o, po mom mišljenju, najsavršenijem junaku kog je naša narodna tradicija ispevala, pri čemu mislim isključivo na (zvaničnu) varijantu Starca Milije, znamo svi. Mihiz iz jednog drugog perioda pristupa epskoj pesmi i, zadržavši njenu suštinu, osvetljava našu tradiciju, ali i „modernu” svakodnevicu iz nešto drukčijeg, ne baš tako legendarnog ugla. 

7. Omiljena filmska ili TV adaptacija klasika.

Dosta je filmskih ili TV ekranizacija književnih dela koje volim, tako da se bojim da svoj odgovor nikako ne mogu da svedem na nekoliko njih. Ono što ću navesti više su ekranizacije kojih sam u ovom trenutku uspela da se setim, iako sasvim sigurno ima i onih koje će mi kasnije pasti na pamet, i koje su mi možda draže. Najpre, mislim da je neizbežno da posegnem makar za jednom ruskom ekranizacijom, pošto sam vremenom uvidela da je njihov pristup možda najbliži onome što bi prosečan bibliofil nazvao dostojnom adaptacijom (pri čemu je glavni kriterijum za takvo označavanje vernost delu). Moj izbor  u tom slučaju bila bi serija (evo njega drugi put u mojim odgovorima) Idiot po istoimenom romanu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog - ekranizacija verna delu koje ju je inspirisalo, adekvatno odmerena i sa izvanrednom glumačkom ekipom. Jednostavno, primer kako treba pristupiti ekranizaciji jednog „velikog” dela, ako je cilj vernost i iscrpnost. S druge strane, izuzetno mi je drag film Gordost i predrasude iz 2005. godine sa Kirom Najtli i Metjuom Mekfejdenom u glavnim ulogama. Ovo je jedan od, po mom mišljenju, svetlijih primera ekranizacije koja ne prati slepo svoje izvorno delo, ali svu slobodu koju uzima - uzima s merom, ne falsifikujući i izneveravajući ga. Od naših ekranizacija, izdvojila bih seriju Petrijin venac, ne potpuno vernu, ali bezmalo vrednu, pošto je i pored izostavljanja značajnog dela knjige, ostala bliska samoj njenoj suštini i tonu. Na kraju, iako sam svesna da postoje i oni koji bi detektivskom žanru porekli status klasika, ne mogu a da se ne osvrnem i na izvanrednog BBC-jevog Šerloka, jedne od najzanimljivijih „modernizacija” ovog opštepoznatog i voljenog junaka.

izvori: imdb & pinterest

8. Najgora filmska ili TV adaptacija klasika.

izvor: imdb.com

Da sam pre par meseci odgovarala na ovaj upitnik, verovatno bi spisak filmova i serija koje bih sada navela bio podugačak. No kako sam u međuvremenu imala prilike da naučim štošta o fenomenu adaptacije književnih dela i preispitam svoje pređašnje stavove, spisak se drastično skratio. Ne znači to da sam naglo zavolela adaptacije koje mi se ranije nisu dopadale, ali svakako sam stekla neku vrstu razumevanja za umetničku slobodu koju su scenaristi i režiseri uzimali i prestala sam da im zbog nje zameram (naravno, dokle god ona na izneverava delo na kome se zasniva). ALI - ima i takvih adaptacija koje ni moja novostečena tolerancija nije uspela da spasi. Pre svega mislim na relativno nedavno prikazanu TV ekranizaciju Ane Karenjine iz 2013. godine, po svemu sudeći internacionalnu produkciju, ali kod nas emitovanu na italijanskom jeziku (i to sinhronizovanom!). Ako i zanemarim neke prilično nepotrebne i ni na koji način opravdane izmene u radnji i likovima, ni u kom slučaju ne bih mogla da se otmem utisku da je čitav poduhvat pravljen da bude „na oko” lep, počevši od enterijera i eksterijera, kostima, pa sve do glumaca koji kao da su birani iz nekog modnog magazina. Svi su manekenski lepi, svi su mladi, čak i oni koji to ne bi trebalo da budu (Aleksej Karenjin jedva da izgleda nešto stariji od Ane), pri čemu neobično bode oči izbor glumice za kneginju Ščerbacku, krajnje očigledno botoksiranu i zategnutu (kanda je carska Rusija bila još onda miljama ispred svih na polju plastične hirurgije). I sve to ne bi mi možda toliko smetalo kada bi ispod površine bilo nekog sadržaja, nekog smisla, no na osnovu prve od dve epizode ove mini-serije koju sam odgledala (za drugu zaista nisam imala strpljenja), stekla sam utisak da je u pitanju jedan tipičan televizijski „samo nek je lepo i nek šljašti” projekat.

9. Omiljena edicija klasika.

Ne znam baš da li imam omiljenu ediciju, ali svakako postoji jedna koju sam najradije čitala tokom osnovnih studija, pre svega jer je, pored samih književnih dela koja su je sačinjavala, uvek imala i prikladne propratne tekstove, koji su mi mogli poslužiti kao osnova za dalje učenje i istraživanje. U pitanju je Nolitova edicija Srpska književnost iz osamdesetih godina, nažalost nepotpuna, pošto je  (kako sam iskopala na internetu) prekinuto finansiranje ovog projekta. Ono što je izašlo, međutim, vrlo je značajno („Romani” u 57 knjiga, „Drame” u 25 i delimično „Memoari, dnevnici, autobiografije”), premda ostaje žal za svim onim što je moglo dodatno obogatiti ovu ediciju.

izvor: goglasi.com

10. Klasik za koji smatraš da je zanemaren, a koji bi svima preporučila.

Razmišljala sam prilično koji bih klasik ovde navela, pošto je zaista dosta zanemarenih dela kako u našoj, tako i u svetskoj književnosti (najradije se, rekla bih, čitaju ona najpoznatija, afirmisana nagradama, ekranizacijama ili svrstavanjem u školsku lektiru). Na kraju sam se ipak odlučila za klasik koji pripada jednom od naših najpoznatijih i najvoljenijih autora, a koji otkriva stranu njegove ličnosti koju mnogi ne bi povezali sa njim. U pitanju je zbirka pesama Davorje Jovana Sterije Popovića. Sterija nam je, naime, najviše poznat kao izvanredan komediograf, i sa takvim predznanjem i sama sam krenula u izučavanje njegovog dela. Zbirka pesama koju sam navela prikazuje nam jednog potpuno drugačijeg Steriju - poezija prosto odiše pesimizmom i melanholijom, rezigniranošću i razočaranošću jednog umnog čoveka nad životom, ljudskom prirodom i slabostima. Komedije svakako jesu prijemčivije, pitkije sredstvo da se upre prstom u te slabosti, no nekada je potrebna surova iskrenost, sagledavanje sveta onakvog kakav jeste, bez doterivanja i „šminkanja”. Davorje jeste zbirka koja bi možda bila naporna ljubiteljima nešto vedrije, lepršavije poezije, no svakako smatram da zaslužuje mnogo veću pažnju nego što je trenutno ima (mada, kada bolje razmislim, i ne čudi me što je ljudi zaobilaze - pred nekim je istinama lakše zažmuriti i skloniti ih u stranu, nego suočiti se sa njima i možda učiniti nešto kako bismo ih ispravili).

Poljubac žene pauka (Manuel Puig)

antikvarne-knjige.com

Mislim da je jedna od najsvetlijih tačaka studiranja književnosti ta što te često izvlači iz tzv. zone komfora, kada je čitanje u pitanju. Već od prve godine bivaš izložen književnim delima za kojima teško da bi posegnuo u slobodno vreme (ne verujem da su baš česti čitaoci koji radosno trče u susret srednjovekovnoj srpskoj poeziji, dubrovačkom baroknom pesništvu ili pak našem avangardnom stvaralaštvu).  Koliko čitanje takvih dela ponekad bilo naporno, pa čak i dosadno, ne može se ni u kom slučaju poreći da njihovo poznavanje pruža značajnu osnovu za razumevanje novije (popularnije) književnosti, kao i kontinuiteta njenog razvoja. S druge strane, otkrije se i pokoji pisac za koga nismo imali prilike da čujemo, a koje bismo možda rado čitali kada bi se o njima malo više znalo/govorilo/pisalo.

Manuel Puig, makar kada sam ja u pitanju, predstavlja jednog takvog pisca, čiji sam roman Poljubac žene pauka otkrila u okviru predmeta posvećenog postmodernoj prozi. Roman po kome je 1985. godine snimljen film, ovenčan Oskarom za najboljeg glumca, a potom pretočen u dramu igranu i kod nas (u Zvezdara teatru), neobično je, rekla bih, prenebregnut u nekim širim čitalačkim krugovima, dok njegov autor nije mnogo prevođen kod nas - od osam njegovih romana kod nas su, ako je moja pretraga dala ikakvih verodostojnih rezultata, prevedena svega tri: pored romana Poljubac žene pauka preveden je i Anđeoski pubis, a ove godine u izdanju Derete i roman Izdaja Rite Hejvort. 

Slabija zastupljenost, pa i popularnost Puiga kod nas (koji god razlozi za nju bili), motivisala me je da se malo informišem o njegovom radu, te mi je propratni tekst Zavodljiva tkanja Manuela Puiga (u izdanju sa slike) Dubravke Popović Srdanović (prevodioca, a inače i moje nekadašnje profesorke Opšte književnosti) bio od velike koristi. Ko je, dakle, Manuel Puig?

Rođen 1932.godine u Buenos Airesu, Manuel Puig jedan je od argentinskih pisaca koji se pojavio na književnoj sceni krajem šezdesetih godina prošlog veka. Književnost nije bilo jedino područje njegovog interesovanja, već se dosta bavio i filmom, oblašću za koju je školovan, dok je pored romana pisao i scenarija. Ovo njegovo interesovanje za film, kao i iskustvo scenariste odražavalo se i na njegov književni rad, pa i u samom romanu Poljubac žene pauka, gde film kao umetnička forma predstavlja veoma bitan deo narativa, a dijalog (koji, kako Dubravka Popović Srdanović ističe, gotovo da prerasta u njegovu tehniku) osnovnu narativnu formu. Upravo se kroz njegovu intenzivnu upotrebu dijaloga ispoljava i veliko interesovanje za jezik, i to govorni - živi jezik, nasuprot književnom, upeglanom i sređenom. Posredstvom tog jezika Puig prikazuje nešto drukčije likove, a svoj svet priče iz intelektualnih visina i sveta snažnih individualaca spušta „u narod”, u pripadnike one društvene većine koja se često ne interesuje previše za visoku umetnost, teška egzistencijalna pitanja, filozofiju, društveno-političke probleme, već svoje potrebe pothranjuje popularnom kulturom - treš književnošću, melodramskim filmovima i sapunicama, popularnim časopisima, maštajući tako o drukčijem životu. U koordinate opisanog sveta Puigovih priča smešten je i Poljubac žene pauka, premda na malo neuobičajen način - izokrenuto, pa čak i parodijski.

Radnja ovog romana odvija se u zatvorskoj ćeliji koju dele dvojica zatvorenika: Valentin, uhapšen zbog svojih revolucionarnih aktivnosti i Molina, homoseksualac optužen da je zaveo maloletnika. Svoje vreme njih dvojica mahom provode u razgovoru, a kako bi se zabavili, Molina svom cimeru prepričava filmove (ukupno pet filmova u toku romana). Filmovi, svakako zasebne narativne celine u okviru nadređene (posvećene odnosu dvojice glavnih likova), nisu puko sredstvo za ispunjenje slobodnog vremena, posledice skučenog prostora i još skučenijih mogućnosti za razvoj nešto složenije radnje, već svojom sadržinom služe karaterizaciji Valentina i Moline.

Raul Hulija (Valentin) i Vilijam Hart (Molina) u filmskoj adaptaciji iz 1985.godine
(izvor: art-kino.org)

Sama forma romana pomalo je neuobičajena. Većinu dela zapravo čini čist dijalog, neopterećen pripovednim glasom, te se upravo zbog tog nedostatka posrednika stiče utisak objektivnosti, a dva manja segmenta u kojima se dijalog kao osnovna narativna forma napušta oblikovani su kao policijski izveštaj o praćenju, odnosno kao tok svesti kojim je predstavljen delirijumski san jednog od junaka. Pored ovog, u romanu postoji i svojevrsni paralelni tok, posredovan kroz fusnote, gde se u potpuno drugačijem stilu, naučnom, iznose različite teorije o prirodi homoseksualnosti, te se time otvara polemika o viševekovnom shvatanju ove pojave i statusu homoseksualaca u društvu. Međutim, koliko god da je forma romana zanimljiva, mnogo jači utisak od nje ostavlja odnos dvojice junaka i to kako se oni sami kao likovi ispoljavaju tokom dijaloga.

Jedna od tema koja se nameće jeste priroda muško-ženskih odnosa, tj. način na koji je društvo „propisalo” određeni obrazac po kome bi oni trebalo da funkcionišu, a ono što je posebno upečatljivo jeste da se problem preispituje kroz odnos dvojice muškaraca, makar na biološkom nivou. Naime, Molini su kao junaku dodeljene karakteristike koje se stereotipno vezuju za žene - majčinska komponenta, podređenost, naklonost melodramskim zapletima i pojavnoj stvarnosti (možda nigde izraženije nego prilikom prepričavanja nacističkog propagandnog filma, u kome Molininu pažnju privlači isključivo melodramatična priča o ljubavi nemačkog nacističkog oficira i lepe Francuskinje), dok je u Valentinu, strastvenom revolucionaru, ispoljen jak muški princip. Navedeni problem se, međutim, ne razvija kroz duge i naporne filozofske razmene i sukobljavanje stavova, već kroz kranje prirodne, naizgled neobavezne razgovore u kojima se dotiču odnosi sa sopstvenom porodicom, kroz priče o svojim idealnim ili stvarnim partnerima, kroz način na koji se odnose jedno prema drugom, pa i kroz same filmove, koji manje ili više korespondiraju sa njihovim ličnim životima. U tom procesu, kao i sam njihov odnos, obojica doživljavaju određene transformacije, suočavaju se sa samima sobom i svojim pogledima na svet.

U pozorišnoj adaptaciji romana glavne uloge kod nas tumačili su Dragan Nikolić i Bogdan Diklić
(izvor: zvezdarateatar.rs)

Ono što je takođe zanimljivo, jeste način na koji Puig upošljava parodiju, i to konkretno kada je u pitanju žanr melodrame. Odnosi između junaka Molininih omiljenih filmova mogli bi se zapaziti i u strukturi samog romana, premda čitav kontekst - mesto odvijanja radnje i njegovi glavni junaci - izokreće melodramski poredak i, prirodno postmodernizmu, preispituje sve ono što se smatra normalnim i neproblematičnim, uključujući tu i žanrovske zakonitosti, ali i čitave društvene mehanizme i sisteme vrednosti. 

U pitanju je, dakle, jedno izvanredno složeno delo posredovano formom koja njegovo čitanje čini lakšim nego što bi to bilo da je Puig, kojim slučajem, posegao za nekim konvencionalnijim tehnikama. Upravo u tome i jeste snaga ovog dela, po mom mišljenju - pitko i, ako se izuzmu prilično naporne fusnote i neki od segmenata prepričavanja filmova u kojima lično nisam mnogo uživala, zabavno, a da istovremeno nije isprazno i trivijalno. Puig je znao šta želi da kaže i kako će to reći (njegovo scenarističko iskustvo  ispoljilo se na najbolji mogući način, pošto su dijalozi izvanredno napisani), a spoj ta dva faktora dao je dobar rezultat. I iako Poljubac žene pauka ne bih baš mogla da svrstam u najbolje knjige koje sam ikada pročitala, nikako ne mogu da kažem da mi se nije dopala i da je ne bih preporučila. Zbog toga sam i rešila da napišem post o njoj: tri meseca nakon čitanja bila su dovoljna da se utici slegnu, i sada kada pomislim na roman sećam ga se prilično jasno i krajnje pozitivno.

Možda vam ova knjiga neće promeniti život ili vas naterati da danima mislite o njoj. Možda i hoće, zašto da ne. No Poljubac žene pauka je dovoljno upečatljiv da bi ostao u sećanju i dovoljno pametan da vas natera da porazmislite o nekim problemima i situacijama sa kojima se ne morate nužno identifikovati ili makar niste na njih dovoljno obraćali pažnju. Ukratko - dobar roman, svakako vredan pažnje.

Ako jedne zimske noći neki putnik (Italo Kalvino)

dereta.rs

Dok ne uhvatim korak sa pisanjem o skorije pročitanim knjigama, evo jedne preporuke iz arhive.

Kalvinov roman Ako jedne zimske noći neki putnik pročitah negde pred kraj prethodne godine. Imala sam u planu i da pišem o njemu, ali nisam - da me ubijete ne znam zašto. Moguće i zbog toga što sam se odmah nakon njega prihvatila Blede vatre, pa je ona pokupila svu slavu. No pravda je spora, ali dostižna, pa tako, evo, sa pola godine zakašnjenja, stigla je i za ovaj Kalvinov hiperroman (sam autor mu je nadenuo to ime). O čemu se u njemu zapravo radi?

Osnovu dela sačinjava svojevrsni romaneskni okvir u kome je glavni junak Čitalac. Ni ime ni prezime - samo Čitalac. Roman upravo i otvara ovaj pripovedni sloj, a drugo lice u kome se pripoveda - ti, čitaoče - moglo bi unekoliko izbaciti iz koloseka realnog čitaoca, možda sviknutog na konvencionalnije vidove pripovedanja - u trećem i prvom licu:

„Počinješ čitati novi roman Itala Calvina 'Ako jedne zimske noći neki putnik'. Opusti se. Priberi se. Odbaci od sebe svaku drugu misao. Pusti neka svijet koji te okružuje iščezne u neodređenosti.”

Ta iluzija „direktne” komunikacije sa pripovedačem kojoj realni čitalac (tj. mi) može podlegnuti vrlo brzo biva razbijena, i to u onom trenutku kada Kalvinov Čitalac počne da dobija svoju sudbinu. Naime, knjiga koju je kupio i počeo da čita, a čiji je odlomak uključen u roman, ispostaviće se kao faličan primerak, te čitanje biva prekinuto. Od tog trenutka, Čitalac se upušta u potragu za nastavkom romana, uporno nailazeći na nove priče i tobožnje „autentične” verzije započetog romana, dok sam proces čitanja na različite načine uspeva da bude prekunut, a Čitaočeva (time i naša) potreba za celom, završenom pričom biva osujećena. Usput Čitalac, kako bi se u nekom tipičnom zapletu očekivalo, upoznaje Čitateljku, te se istovremeno njegova potera za nastavkom romana prepliće sa nastojanjem da se približi ženi koja mu se dopada.

Ako jedne zimske noći neki putnik, kada je u pitanju struktura, predstavlja skupinu deset zasebnih zapleta obuhvaćenih okvirnom pričom. Ovaj moj posve šturi sažetak radnje romana može navesti na pomisao da je reč o jednoj prostoj priči u kojoj čitalac mahnito traga za nastavkom knjige koju je započeo. Kalvinov roman, međutim, nije takav, naprotiv. Ako jedne zimske noći neki putnik predstavlja jedno krajnje kompleksno, samosvesno delo (teoretičari bi rekli - metafikcionalno), jednu odu čitanju, čitaocu i stvaranju. Gomila problema vezanih za pisanje priča, pripovedanje, njihovu recepciju, originalnost, kreativnost, kao i sveopšte  stavove razlitih profila ljudi prema pisanoj reči biva otvorena. Šta čitanje zapravo predstavlja? Koliko je opravdana želja za pričama koje su cele, imaju jasan kraj? Može li falsifikat dela biti podjednako ili čak više vredan od originala? Predstavlja li čitanje svojevrsno nasilje nad delom? Kako se pisac može osloboditi kreativne blokade? Ima li nečeg erotskog i samom opštenju sa književnim delima? Ko je glavni u čitavom procesu - manipuliše li autor čitaocem ili pak čitalac značenjem njegovog dela? To su samo neka od pitanja nad kojima nas Kalvino navodi da se zamislimo.

Ipak, greh bi bio ukoliko bi se iz ovog prikaza stekao utisak da je ovaj roman jedno veliko postmodernističko, narcisoidno maltretiranje čitaoca (onog u tekstu i onog van teksta). Uprkos svim saplitanjima, čitanje ovog romana predstavlja jedno istinski zabavno iskustvo. Nalik na igru mačke i miša (ovu je analogiju i sam Kalvino u jednom od intervjua napravio), autor vas stalno pušta da poverujete da se nekud krenulo, da se opustite, prepustite, a onda vas ponovo svojom mačijom šapom lupi po glavi i vrati na početak. Da li je sve to na momente frustrirajuće? Naravno. Jedan odlomak iz same knjige, naime, mogao bi da opiše moje emocije više puta u toku čitanja:

„Tresneš knjigom o pod, bacio bi je kroz prozor, dapače, kroz zatvoren prozor, kroz oštrice sklopivih rebrenica koje bi smrvile njezine nevrijedne listove, pa bi se rečenice, riječi, morfemi, fonemi raprsnuli tako da se više ne bi mogli sastaviti u govor; kroz stakla, ako su neslomljiva stakla, još bolje, hitnuo bi knjigu razbijenu na fotone, na valovite vibracije, na polarizirane spektre; kroz zid, da se knjiga razmrvi u molekule i atome pa tako prođe između atoma armiranog betona, raspadajući se na elektrone, neutrone, neutrine i sve manje elementarne čestice; kroz telefonsku žicu, nek se pretvori u električne impulse, u struju informacija koju potresaju zagušenost i šumovi, i tako se sroza do vrtoglave entropije.”

No, ume li on za sve na kraju da se oduži čitaocu? Na neki svoj način, ne neophodno onaj koji je čitalac priželjkivao (a kada je to dobra književnost povlađivala zahtevima publike?) - da. Iako se tokom čitanja javlja utisak da nema izlaza iz vrzinog kola u koje smo se, zajedno sa Čitaocem i Čitateljkom uhvatili, Kalvino uspeva da sačini jednu celu priču od spleta necelih. Pomalo paradoksalno, ali krajnje prirodno - za jedan književni svet, makar.

Međutim, sve ovo valja iskusiti iz prve ruke. Možda ima takvih dela (svakako ih ima), gde čitanjem kakvog prikaza, studije ili eseja, pokupite sve što ono ima da ponudi, pa samo njegovo čitanje neće doneti ništa novo. Ako jedne zimske noći neki putnik Itala Kalvina ni u kom slučaju se ne može svrstati u takvu književnost.

Zato, Čitaoče, knjigu u šake! :)

Napomena: Kako je primerak koji sam čitala davno vraćen u biblioteku, citati navedeni u postu preuzeti su iz meni trenutno dostupnog hrvatskog prevoda Pavla Pavličića. Kod nas je roman, u prevodu Ane Srbinović, izdao Plato. 

Provetravanje

U prethodna četiri meseca, koliko se ovde otprilike gomila prašina, malo je u mom životu bilo književnosti. Makar u onom izvornom, čistom obliku. Stoga me bolje ne pitajte jesam li u tom periodu pročitala šta novo i neobično.

U prethodna četiri meseca, družila sam se uglavnom sa autorima koji su pisali o književnosti, slabo onima koji pišu književnost samu. Pisala sam i sama malo o književnosti, jurila se sa rokovima i kampovala po fakultetskim hodnicima... I u svemu tome, deo mene koji se hrani fikcijom pomalo je omršaveo. No u poslednjih, recimo, petnaestak dana, nastojim da koliko-toliko povratim balans.

Drugi deo mene (neki bi rekli mazohistički) zaista uživa i u toj „o književnosti” literaturi, čak i onda kada se teško razumemo (ahem, Derida...). Jednom nogom i dalje ostajem tu. I moram i hoću (a ja, što bi Mihizov Banović Strahinja rekao - što moram, to i hoću). Ali počinjem ponovo da utoljujem i glad za fikcijom.

Brišem prašinu. I sa knjiga i sa bloga.

pinterest.com

Mystery Blogger Award

Iskrsavale su stalno ove igrice na različitim blogovima koje sam pratila, no, iz nekog razloga, nikada im nisam pridavala previše pažnje. Ovoga puta, moja pažnja upecana je „nominacijom” za učešće u jednoj od ovih igrica/izazova - u pitanju je tzv. Mistery Blogger Award koja se u poslednjih par nedelja proširila među blogerima, a za pomenutu nominaciju se zahvaljujem Isidori sa bloga Kako biti heroj u ova šugava vremena? (njen odgovor na ovaj izazov možete videti ovde). 

U čemu je fora sa ovim blogerskim „nagradama”? Na to pitanje, iskreno, ni sama sa sigurnošću ne bih mogla da dam odgovor. Međutim, kako ja to vidim, ovo je prilika za blogere da se zabave, upoznaju malo bolje jedni druge, ali i neke nove autore, za koje možda nisu znali. Upravo zbog toga, rešila sam da ovoga puta ne preskačem izazove ovoga tipa i pridružim se ostalima koji su već uzeli učešća. Pravila su sledeća:

1. Podeli logo Mystery nagrade (u naslovu posta) i pravila. ✓
2. Budi ljubazna i zahvali onome ko te je nominovao. ✓
3. Reci svojim čitateljima tri stvari o sebi.
4. Odgovori na postavljena pitanja.
5. Iznenadi i nominuj 10 do 20 drugih blogera i obavesti ih o tome.
6. Postavi im pet pitanja. Nije nužno biti ozbiljan i ne postoje glupa pitanja.
7. I za kraj malo samoreklame – podeli link do svog najboljeg posta/postova.

Dakle, nastavljajući od trećeg zadatka, evo i tri činjenice o meni. 

1. Ponosni sam vlasnik (sluga) triju mačaka. Sve je počelo sa Ninom, koja je kao žgoljavo mače dolutala pre četiri godine u naše dvorište. Od tada, nakon njena dva okota, i nekoliko varijacija u broju mačaka koje su delile sa nama adresu, sa nama su ostale još i njene dve ćerke - Katica (zbog njene „umiljatosti” nazvana po Katici iz Radovana III) i Senčica (po liku iz, smejaćete se, Mede u velikoj plavoj kući), tako da sada zajedno uživaju: spavaju, goje se, ganjaju živi svet po bašti... Da li više od svega na svetu vole da iskušavaju moje strpljenje? O, da, i te kako. Da li smatram da bi mi život bez njih bio siromašniji? Sasvim sigurno. Kućni ljubimci, bilo koje vrste, oplemenjuju život!

Jašta! (izvor: tumblr.com)

2. Ovo nije moj prvi blog. Prvi, koji više ne postoji, bio je zamišljen kao neka vrsta svaštare, zbirka onoga što me inspiriše, nekih mojih tekstova, zapisa, citata i sl. - dakle bez ikakvog koncepta. Zbog toga mi se pažnja rasipala, pa je i blog doživeo sličnu sudbinu. Ovaj blog, pre svega, jasno je tematski usmeren, i kao takav, meni lično, mnogo lakši za vođenje. To me, naravno, neće sputavati da nekada zađem i u nešto drugačije oblasti, ali ovako makar postoji nešto što blog drži na okupu.

3. Za razliku od mačaka, sa insektima se ne slažem najbolje. Ne volim da ih vidim ni na slici. Nije u pitanju nikakva fobija ili šta slično, jednostavno su mi gadni. Ne želim im nikakvo zlo, ali mislim da bi bilo najbolje i za mene i za njih kada bismo se poštovali izdaleka.

Ja, kada vidim insekta na sebi.
(izvor: pinterest)

*

Četvrta stavka nalaže da odgovorim na pitanja onoga koji me je nominovao. Evo mojih odgovora na Isidorinih 5 pitanja:

1. Kad porastem biću Kengur! – prvo zanimanje o kome ste maštali kao deca i da li ste, nekim srećnim slučajem, uspeli da ostvarite svoj san?

Po pričama starijih, izgleda da sam kao mala želela da budem pevačica. Ja se toga vrlo slabo sećam, verovatno jer ta moja želja nije bila dugog veka, što se ispostavilo kao srećna okolnost jer sam, na moju veliku žalost, školski primer antitalenta za muziku. To može potvrditi bilo ko ko je imao (ne)priliku da me čuje kako „pevam”.

2. Ne veruj u idole, kaže pesma – ali, životni uzori/heroji su nešto drugo. Imate li ih i ko su oni?

Čini mi se da nikada nisam imala konkretne uzore ili heroje, imenom i prezimenom. Više se divim određenim osobinama koje pojedinci imaju, nego njima samima, s obzirom na to da svi mi, ma koliko težili vrlini, imamo i one tamnije strane. Neke od osobina kojima se kod ljudi divim: inteligencija (ali ne i njena zloupotreba), kreativnost, iskrenost, sposobnost za empatiju, spremnost da se prizna greška, pravednost, hrabrost da se uradi ono što je ispravno čak i onda kada time i sami gube... 

3. Nikad ne reci nikad, često ćete čuti – ipak, postoji li nešto na šta ste sigurni da, zaista, ni pod kojim uslovima ne biste pristali?

Da ostvarim neke svoje želje i ambicije na štetu nekog drugog, ili, jednostavnije, na štetu nekih svojih verovanja i principa. Nadam se da me okolnosti neće razuveriti.

4. Slabo divanim mađarski – a koji vi strani jezik govorite, ili biste želeli/nameravate da naučite?

Što se tiče jezika koje govorim, ništa egzotično - engleski, gramatički možda dobro, izgovor malo manje. U srednjoj sam, pored nemačkog (čije učenje, i pored petica, nije rezultiralo nikakvim upotrebljivim znanjem), učila i italijanski i mogla sam da vodim sasvim pristojnu konverzaciju (čak sam se i takmičila i dogurala do republičkog nivoa!), ali nekoliko godina apsolutne odvojenosti od jezika i neupotrebljavanja dovelo je do toga da previše zaboravim. Volela bih da jednom obnovim to izbledelo znanje, a pored toga velika mi je želja da naučim ruski, i možda još neki slovenski jezik (poljski? češki?).

5. Da li si ikad vodio ljubav na podijumu za ples? – (OK, nećemo biti toliko direktni!) Omiljena filmska replika, ili bar najupečatljivija, koju često koristite?

Ne mogu reći da imam omiljenu, pošto upotrebljavam dosta njih, i to često, u razgovorima sa porodicom i prijateljima. Ali ipak, evo jedne opštepoznate, a meni veoma bliske, iz legendarnog Profesionalca:

Svinje su debele, a knjige su opširne.

*

Eh, sad, što se petog pravila tiče, moraću malo da odstupim, pošto je većina blogera koje pratim već nominovana (kao što rekoh, uzela je ova igrica maha) i svakako će se već pridružiti izazovu, ukoliko budu želeli, ili ako već nisu. Umesto toga, ja ću samo skrenuti pažnju na neke meni zanimljive blogove, pa možda među njima otkrijete nešto novo. Dakle, pored gorespomenute Isidore i njenog bloga, moje preporuke i za sledeće blogove:

Nemam ime, imam komentar;

Prerazmišljavanje

Mademoiselle S.

Libromanija
Bezimena književna zadruga
Kulturni kišobran
The Stuff Dreams Are Made Of
Totally Random & Co.
Stsh's Book Corner
Živim obilje knjiga
Books And Lillies
Moji mali svetovi

*

Kako ne nominujem nikoga konkretno, pitanja koja ću navesti dole ostavljam bilo kome ko naiđe na ovaj post i oseti potrebu da se pridruži izazovu, a do sada nije nominovan. 

1. Imate li vi kućne ljubimce? Ukoliko ne, da li biste i koga voleli da čuvate?
2. Postoji li neka knjiga, film, serija, neko muzičko ili uopšte umetničko delo kome se stalno vraćate?
3. Koji biste savet dali sebi u bilo kom trenutku u prošlosti?
4. Šta vam pomaže da se fokusirate/koncentrišete/priberete?
5. Jedno banalno pitanje - koja vam se pesma trenutno vrti u glavi?

*

Što se tiče „samoreklame”, bojim se da ne mogu da izdvojim nijedan koji smatram najboljim, iz prostog razloga što dosadašnji moji postovi mahom predstavljaju prikaze knjiga, za koje sam se uvek trudila da dam svoj maksimum. Podeliću, međutim, dva posta na koja sam ponosna, pre svega jer sam smogla hrabrosti da ih objavim: moj prikaz Solženjicinovog romana Jedan dan Ivana Denisoviča, koji je zapravo bio prvi prikaz koji sam ikada objavila na ovom blogu, kao i moj post o Gospođi Bovari, koji je predstavljao moj povratak blogovanju, nakon gotovo dvogodišnje „hibernacije”.

*

I eto, odgovorih i ja na svoj prvi blogerski izazov. Bilo je zabavnije no što sam očekivala, tako da mi se čini da sam možda i pogrešila jer sam često zaobilazila ovakve postove na blogovima. Čovek se uči dok je živ!

Sanjka (Zahar Prilepin)

delfi.rs

Sve je počelo kada sam sasvim slučajno naišla na dokumentarac Russia's Open Book: Writing in the Age of Putin. I dok mi je naslov delovao bespotrebno politizovan (aman, može li se govoriti o bilo kojoj temi u vezi a Rusijom, a da se u razgovor ne umetne Putin?), sam sadržaj dokumentarca bio je poprilično informativan i inspirativan. Imajući u vidu veliku rusku književnu tradiciju, autori ovog filma imali su nameru da u nešto širim potezima predstave savremenu književnu scenu zemlje koja je svetu dala velikane poput Tolstoja, Dostojevskog, Puškina, Bulgakova, Čehova... U tom dokumentarcu sam, između ostalih, saznala i za Zahara Prilepina, posve specifične ličnosti i jednog od najpopularnijih ruskih pisaca danas. Pored intervjua sa samim piscem, „domaćin” filma Stiven Fraj, pročitao je odlomak iz romana Sanjka - odlomak dovoljan da me zainteresuje.

Međutim, utisak koji sam ponela slušajući čitanje tog odlomka (u pitanju je scena sahrane Sanjkinog oca), nekako je uspeo da zamaskira moje sećanje na glavnu temu romana, te su scene na koje sam nailazila iz strane u stranu, uspevale da mi svaki put izazovu neku nelagodu, kao da nailazim na nešto neočekivano. A scene brutalnog nasilja u romanu čiji je glavni junak član ekstremističke opozicione partije u modernoj Rusiji prosto je smešno označiti kao neočekivane.

Dakle, Aleksandar Saša Tišin, povremeno oslovljen sa Sanjka, je mladić koji zadovoljenje svojih ideoloških težnji pronalazi u fiktivnoj opozicionoj organizaciji Savez stvaralaca, koja umesto smislenog i konstruktivnog političkog delovanja u skladu sa svojom ideologijom (po mom mišljenju nikada do kraja u romanu artikulisanom) mahom poseže za anarhističkim, terorističkim akcijama. Kao takva izložena je čestim hapšenjima i brutalnom tretmanu vladajuće struje. I kako se sa romanom više razvijalo političko delovanje, ali i tretman glavnih junaka, sve više sam uviđala da se, makar kada je Sanjka u pitanju, bez Putina opet ne može proći (nikada imenom, oslovljavan samo kao predsednik). Možda autori dokumentarca, na kraju krajeva, i nisu toliko promašili naslovljavajući ga.

Sve u svemu, roman je natopljen politikom, a glavni junaci jesu nezadovoljni mladi ljudi, koji svojim akcijama imaju nameru da stvore bolju i pravedniju zemilju, kakvom je trenutna vlast nikada neće načiniti. Krećući se kroz Rusiju sa njima, otkriva se ona njena strana koju nećete naći u prosečnom rusofilskom snu: pred nama se smenjuju slike zapuštenih sela do kojih u strašnim ruskim zimama nema puta, slike usamljenih, od života umornih seljaka, priče o protraćenim, nasilno prekinutim životima, portreti omladine ogrezle u bes i nezadovoljstvo, mučene nemaštinom (možda najbolje oslikano u sceni Sašinog odlaska u robom opskrbljen supermarket) i zadojene alkoholom, scene neverovatno živopisnog nasilja... Rusija o kakvoj se ovde često sanja, sudeći po Prilepinovom romanu, rezervisana je za povlašćeni sloj. Od te Rusije u ovom romanu ostaje samo zima, ali ni ona nije idilična, kao preuzeta iz neke staklene ukrasne kugle, već je opasna i potencijalno smrtonosna.

Kao što sam rekla, potpuno naivno otvorila sam ovaj roman i ostala šokirana količinom nasilja koju sam u njoj susrela. Ružno i neprijatno u književnosti nije mi strano - tu sam odbojnost prevazišla (ili bolje reći prerasla) odavno, ali kontekst u kome se ono javilja došao je kao dodatno opterećenje. U ovom romanu ono je dato u krupnom planu: svaka kap krvi, pljuvačke, znoja, svaka posekotina, modrica, svaka slomljena kost i pocepano tkivo - telesnost Prilepinovih junaka iskorišćena je do maksimuma (padao mi je s vremena na vreme u toku čitanja na pamet i Matijevićev Pisac izdaleka sa svojim sirovim samodestruktivnim nasiljem u ime kreiranja savršenog romana, premda se taj kontekst nikako ne može uporediti sa onim u Sanjki). Nasilje ovde je vid pokazivanja moći ali i samoodržanja onih na vlasti i nasilje koje je njegova posledica, ono koje je proizvod želje da se sopstvenom nasilniku naudi. Ovi mladi ljudi, a među njima i naš glavni junak, stupaju u akciju vođeni nekim sopstvenim osećanjem pravde i ličnog dostojanstva više nego jasnom ideologijom, a sa svakim batinama koje dobiju, sa svakim potiskivanjem, sve je veća praznina u njima koju će postepeno ispunjavati bes. I upravo je to ono što otežava čitavu priču: nasilje rađa nasilje, i to stvara začarani krug iz koga je teško otrgnuti se.

Zato u ovom romanu, po mom mišljenju nema pravih pozitivnih junaka. Zlo i destrukcija su, kada se svi  mogući slojevi otklone, ipak - zlo i destrukcija. Svako od nas u sebi nosi potencijal za oba kraja moralnog spektra (ova ambivalentnost možda nigde nije tako vidljiva kao u liku Negativa, najhladnokrvnijeg člana Saveza istovremeno očinski nežnog prema svojim ukrasnim biljkama). Niko ne garantuje da će u njemu prevladati ono dobro, a kada politika u sve umeša svoje otrovne pipke, takav je ishod još manje verovatan, kao i sa junacima ovog romana. Stoga u njemu nema pobednika, a sve je najbolje sumirao jedan od epizodnih likova, stari seljak već na izmaku života:

„I žalost nije u tome što je čovek ništavan nego to što je zao u svojoj ništavnosti. Što više uočava da drugi vide njegovu ništavnost, tim zlobniji postaje...”

Gavrilov princip

laguna.rs

Moglo bi se reći da „kasnim na žurku” kada je u pitanju zbirka Gavrilov princip, s obzirom na jubilej koji je njenim izlaženjem obeležen - stogodišnjica od Sarajevskog atentata, događaja koji je vazda izazivao polemike, kako kod nas koji smo u samom njegovom jezgru, tako i u svetu, gde se njegova priroda i njegov značaj iznova i iznova pretrišu i prevrednuju. Događaj koji je zvanično proglašen povodom za sukob koji je potom prerastao u prvi ratni okršaj svetskih razmera na našoj planeti, kao i njen glavni akter, Gavrilo Princip, upravo i jesu tematska osnova pripovedaka koje su uvrštene u ovu zbirku, a koje potpisuju neka od najzvučnijih imena savremene regionalne književne scene: Vladimir Pištalo, Zoran Ćirić, Miljenko Jergović, Vladimir Kecmanović, Igor Marojević, Srđan Srdić, Dejan Stojiljković, Ivančica Đerić, Miroslav Toholj, Vule Žurić (ujedno i priređivač zbirke), Miloš K. Ilić, Jelena Rosić, Dr Nele Karajlić i Muharem Bazdulj.

Otkako sam saznala za ovu zbirku, bila je među prvim delima koja sam po diplomiranju planirala da pročitam i to najviše iz dva razloga: Prvi svetski rat i sve okolnosti koje su posredno ili neposredno povezane sa njim, a Mlada Bosna i Sarajevski atentat ne mogu biti u tesnijoj vezi, bili su oduvek jedna od tačaka u istoriji koja je pobuđivala moju pažnju. S druge strane, neki od autora koji su dali doprinos ovoj zbirci pojačali su interesovanje - kako mnoge od njih nisam čitala, a već dugo imam želju, pomislila sam kako bi pripovetke bile dobar prvi kontakt sa njihovim delom. I mahom jesu, makar kada je ova zbirka u pitanju.

U ovom svom tekstu, međutim, neću pisati o svih 14 pripovedaka, već ću se fokusirati na one koje su su mi se najviše dopale ili makar delovale dovoljno upečatljivo. Ne želim time da umanjim značaj ostalih pripovedaka, ali, jednostavno, u ovom trenutku i sa trenutnim mojim čitalačkim ukusom/raspoloženjem ili kako god to želeli da nazovete, nismo se našli.

Najpre o strukturi zbirke - pored samog pripovednog dela koji sačinjava 12 pripovedaka, početak i kraj predstavljaju dva eseja. Prolog zbirke, tekst „Princip i proces” napisao je Vladimir Pištalo predstavlja, po mom mišljenju, savršen uvod, gde autor analizira događaj kome je zbirka posvećena i njegove glavne aktere, povlačeći paralelu sa Kafkinim Procesom i zagonetnom parabolom o zakonu iz romana, čime veoma vešto predstavlja podlogu na kojoj su iznikli uzroci potonjih događaja. Na sličan način, savršen zaključak zbirke predstavlja tekst Muharema Bazdulja „O fotografiji”. Ko je čitao neke Bazduljeve kolumne ili ga gledao u brojnim televizijskim programima gde je čest sagovornik na najrazličitije teme, otprilike zna šta da očekuje. Na veoma interesantan način, autor analizira fotografiju nastalu kada je Hitleru kao rođendanski poklon uručena spomen-ploča Gavrilu Principu koja je stajala u Sarajevu na mestu odigravanja atentata, čime čitav istorijski kontekst povezuje sa jednom od njegovih dugoročnih posledica, Drugim svetskim ratom.

Što se pripovednog dela zbirke tiče, izdvojila bih pripovetke Miljenka Jergovića, Vladimira Kecmanovića, Igora Marojevića i Neleta Karajlića.
Miljenko Jergović jedan je od autora koje sam, poput Bazdulja, viđala u pojedini književnim emisijama, te sam se radovala i upoznavanju sa njegovim pripovedačkim opusom, makar i ovako, kroz jednu pripovetku. Njegova pripovetka „Moric Alkalaj” za centralnu figuru uzima osobu sasvim slučajno uhvaćenu u sam epicentar zbivanja - gluvonemog sarajevskog mladića Morica Alkalaja koji je, igrom slučaja, bio poslednja osoba sa kojim je Nedeljko Čabrinović komunicirao pre neuspelog pokušaja atentata. Pripovest o ovom posve balkanskom junaku, „tipskom liku” brojnih naših varoši, jednom od onih ljudi „kojima bi osporili razum i rasudbene moći, samo zato što su izgubili sluh, a sa sluhom i sve riječi ovoga jezika”, pitka je onako kako to mogu biti ona izvanredna dela, kod kojih sam čin pripovedanja zadražava ponešto od onog starinskog pričanja i koje odaje utisak da je jedna od ključnih životnih funkcija.
Kecmanović u formalno vrlo interesantnoj pripoveci „Gavro Ferdo i Ujko Partizan” (oblikovana kao dijalog u kojoj čujemo samo replike pripovedača), donosi priču o posledicama rata u Bosni i promenama vrednosti koje je on nasilno doveo, naročito kada je u pitanju sagledavanje Sarajevskog atentata, kao i načinu na koji se to kosnulo naizgled beznačajnih ljudi, poput gradskog spadala koje je na neobičan način povezano sa Gavrilom Principom. Ovo je možda jedna od pripovedaka u zbirci kod kojih su se najbolje usaglasile forma za kojom je autor posegao i njen sadržaj, tako da ni u jednom trenutku ne sklizne u banalno, trivijalno i prozaično.
Igor Marojević izabrao je zanimljiv ugao gledanja u svojoj pripoveci „Leta su ionako zamorna” - događaj kome je ova zbirka posvećena gledamo kroz oči Franca Ferdinanda. Perspektiva je, dakle, ekstremno sužena, ali je odlično sprovedena u delo, tako da nisam gubila interesovanje do kraja čitanja. Interesantno je da se i Srđan Srdić odlučio za suženu perspektivu (pripovetka „Blagovest: mislio sam dobro”), ovoga puta pripovedajući iz ugla utamničenog Gavrila Principa, ali lično se meni kao problem nametao stil - iako mi je sadržina bila privlačna, uporno sam se saplitala o pokidanu rečenicu, koja doduše ima smisla kada neko zauzima unutrašnju tačku gledišta, ali je meni ovoga puta kočila uranjanje u svet priče. Paradoksalno, iz njegove pripovetke izvukoh najviše citata, a među njima jedan koji možda najadekvatnije rezimira neki moj utisak vezan za čitavu situaciju:

„Kada meni sude, sebi sude. Mene bez njih nema, nemoguć sam bez njih ovakav.” 

Pripovedni deo zbirke zatvara Dr Nele Karajlić sa pripovetkom „Neka bude što biti ne može”. Karajlić u svom prepoznatljivom stilu radnju smešta u samu srž događaja, ali dva puta. Jedan jeste onaj za koji znamo, a drugi je osmišljen kao predstavljanje tog događaja u ogledalu - jedno fino poigravanje na temu: šta bi bilo kada bi oni bili mi, a mi oni, ko bi bio šta u takvom izvrnutom svetu. Prelazi između ta dva dela izvedeni su vrlo vešto, filmski rekla bih, ali ono što se meni naročito dopalo jeste izvođenje u prvi plan „nebitnih” aktera, kao što je policajac Smajo, kroz koje autor daje svojevrsne analize lokalnog mentaliteta, što čitavu sredinu dodatno oživotvoruje.

Navela bih i dve pripovetke koje su ostavile utisak nešto drugačiji od onog koji sam očekivala, ali smatram da jesu upečatljive i da bi se nekome svakako mogle naći na listi omiljenih iz ove zbirke. Prvo je pripovetka „Pucanj” Dejana Stojiljkovića koja kroz glavnog junaka, Nemanju Lukića, ostvaruje vezu sa Konstantinovim raskršćem (poznavanje ovog romana je potrebno i da bi se razumele neke aluzije izrečene u pripoveci). Radnja smeštena u dane odbrane Beograda ponovo je građena na Stojiljkovićevom gotovo filmskom, ili još bolje - stripovskom nizanju slika, što i jeste izvor njene dinamičnosti i držanja pažnje. To je bio jedan od razloga zbog kog mi se Konstantinovo raskršće dopalo kada sam ga prvi put čitala u toku srednje škole. Sa ovom pripovetkom, međutim, to nije ostvarilo sličan efekat, jer ispod vešto složene pripovetke nisam uspela da osetim nešto više, neku dubinu, zaobljenost, pa čak i toplinu prikazanog. Pretpostavljam da su mi se u međuvremenu čitalačka očekivanja izmenila, pa se utisak stečen prilikom prvog čitanja nije ponovio.
Po drugoj pripoveci čitava zbirka nosi naziv, a autor je Vule Žurić. Kada je ona u pitanju, ne mogu reći da su utisci slabiji nego što sam očekivala. Pre bih rekla da je u pitanju nepomeranje sa početne tačke. Naime, prvi susret sa stvaralaštvom Vuleta Žurića desio se kroz film Slepi putnik na brodu ludaka, za koji je on pisao scenario. Inspirisana tim filmom, dala sam se u istraživanje njegovog stvaralaštva i saznala za ovu zbirku. U pripoveci čiji je on autor, sa nadom da ću se upoznati sa nešto drugačijim njegovim delom, pronađoh...ponovo Slepog putnika na brodu ludaka, ili makar nešto što je mogao biti njegov začetak. Prvi svetski rat, Petar Kočić, psihijatrijska ustanova - sve je tu, sa doduše nešto izmenjenim akterima (Milan Ogrizović kao predstavnik austrijskih vlasti i Bora Stanković kao glavni junak), s tim što je kroz scenario, po mom mišljenju, autor datu temu mnogo podrobnije i finije oblikovao. Nove utiske o Žurićevom stvaralaštvu tražiću, dakle, na nekom drugom mestu.

Sa ostalim pripovetkama jednostavno sam se, kao što već spomenuh, mimoišla. I to je potpuno normalno - u zbirci su zastupljeni različiti autori, te je stilski prilično raznolika, a pristup zajedničkoj temi koje su birali varira značajno. Stoga je prirodno da neće svaka od njih ostaviti identičan utisak kod čitalaca. Sasvim sam sigurna da ima i onih koji se ne bi složili sa ovim mojim prikazom, i to jeste zapravo suština čitanja - koliko god se trudili, od subjektivnosti prilikom doživljavanja dela ne možemo pobeći.

Sve u svemu, gledano u celini, zbirka je ostavila pozitivan utisak, iako nisam podjednako lako čitala sve njene segmente. Za one koje zanima istorija Prvog svetskog rata, ali i istorija generalno, ove zbirka biće svakako interesantno štivo. A kao zamisao, rekla bih da predstavlja veoma upečatljivu umetničku transpoziciju jednog od onih istorijskih trenutaka koji su oblikovali nas kao neposredno njime zahvaćene, a potom i čitav svet, na koji su se proširili.