Dugo već planiram da probudim ovaj blog iz zimskog sna i vratim se pisanju o knjigama koje čitam, pisanju koje ne zahteva od mene da se postavim kao proučavalac književnosti koji, pre nego što napiše makar jednu reč o delu kojim se bavi, treba da pročita gomilu propratne literature, a kada jednom sedne da i tu reč napiše, premerava je li ona u skladu sa naučnim stilom. Ideja prilikom stvaranja ovog bloga bila je, pre svega, da motivišem sebe da pišem o književnim delima kao čitalac, i nikako drugačije nego kao običan čitalac (mada, da se ne lažemo, od deformacija koje studiranje književnosti ostavi nikada se ne može sasvim pobeći). Materijala za pisanje od mog davnog, davnog poslednjeg posta nije manjkalo. Volje je ponajviše manjkalo, rekla bih.
Već neko vreme, međutim, osećam želju da ponovo pokušam. Za veliki broj knjiga koje sam pročitala imala sam u glavi formiran post, ili makar ideju kako bih pisala, ali odlaganje, kao i uvek, donese više štete nego koristi, te su brojne ideje izbledele i sada im se ne vredi vraćati. Možda im se i vratim ukoliko se vratim samim knjigama, ali povratak na blog ipak počinjem onim delima koja su (relativno) sveža. Izabrah za ovu priliku Flobera i njegovu Gospođu Bovari.
Zli jezici bi rekli da su za sve što se u ovom delu dogodilo krive knjige koje su odvele mladu Emu putem bluda i rasipništva. Ipak, uticaj loše literature na čovekov pogled na svet samo je jedan mali segment ovog klasika. Ovo je, najpre, priča o pojedincu koji nije sposoban da prilagodi svoje želje realnim okolnostima, priča o tome kako u celoj onoj filozofiji „ja kroz život idem srcem” razum ne sme nikada u potpunosti da spava. Ali i pored fokusa na pojedinca, ovaj roman zahvata mnogo širu društvenu sliku.
Gospođa Bovari je roman kojim u potpunosti dominira glavna junakinja, ali on ipak ne počinje njenim portretom. Prvi junak sa kojim se upoznajemo je mladi Šarl Bovari, budući suprug Emin. Pripovedanje počinje njegovim prvim školskim danom, i prva poglavlja posvećena su ovom ne previše ambicioznom i talentovanom, ali svakako ni zlonamernom mladiću. Nakon što je stekao zvanje lekara, Šarl se vraća na selo i ženi, na majčino insistiranje, starijom udovicom, i to pre svega zbog imetka. Mladu i lepu Emu Ruo Šarl upoznaje lečeći njenog oca i zaljubljuje se. Ubrzo mu umire žena, te nakon nekog vremena on prosi Emu i oni se venčavaju. Upravo tu nastaje problem.
Ema i Šarl su sušte suprotnosti, ali ne one koje jedna drugu savršeno dopunjuju, već one u kojoj jedna guši drugu. Sa Šarlom, Ema se gušila. Za vreme svog školovanja u samostanu, čitajući sentimentalne romane stvorila je u sebi sliku savršenog života u raskoši, ispunjenog poezijom i lepotom, i očekivanje epohalne ljubavi. Šarl, sa nedostatkom ambicije da napreduje u svojoj profesiji, krajnje skroman u svojim potrebama i unekoliko ograničen, iako je iskreno voleo svoju suprugu, bio je daleko od ostvarenja svih njenih želja. Seoska sredina u kojoj su živeli nije joj pružala ona uzbuđenja i raskoš koje je priželjkivala. Kako se Ema sa time borila? Preljubom i životom izvan svojih mogućnosti. Međutim, ono što je više od ovih postupaka čini antijunakinjom jeste potpuno odsustvo zdravorazumskog sagledavanja svoje pozicije.
Gospođa Bovari, dakle, nije roman u kome je glavna junakinja pozitivna, ako ne potpuno, a ono makar u dovoljnoj meri da biste bili na njenoj strani. Štaviše, Ema čini sve što bi i najliberalnije čitaoce udaljilo od nje i nateralo ih da odustanu od svakog pokušaja opravdanja njenih postupaka. Ali da li je Ema baš najgora ličnost u njemu? Njen je nemoral najmarkiraniji, s obzirom na to da je glavna junakinja, ali daleko od toga da je ona jedina u ovom romanu na koju treba sasuti drvlje i kamenje. Šta ćemo sa lokalnim apotekarem koji se nelegalno bavi medicinom, a pritom služi najljigavijim mogućim metodama radi sticanja zvanja i odlikovanja? Šta sa beskrupuloznim zelenašima koji su za profit u stanju da unište čoveka? Šta sa muškarcima koji podjednako nemoralno žive kao Ema, a ipak mogu da nesmetano nastave sa svojim životima jer to mogu da priušte i finansijski, ali i društveno? Zašto bi se samo na Emu svalila težina sopstvenih grehova, ako za to ima još dosta kandidata?
Kao i svi izvanredni autori, Flober nije posegao za crno-belim slikanjem sveta i stvorio delo u kome se tačno zna koga volimo, a koga ne. Naprotiv, svako je ovde taman na svoj način. Ema je samo jedna od tih tamnih nijansi kojima je celokupni sistem vrednosti ondašnjeg društva bio obojen. Osnovni njen problem bila je nesposobnost da pomiri svoju romantičnu prirodu sa realnošću koja za to nema razumevanja. U tom procepu je njena sudbina visila.
Verujem da su mnogi već pročitali ovaj roman. Mene je Gospođa Bovari čekala donedavno, što i nije tako loše jer ne znam da li bih je kao mlađa prihvatila sa ovom mešavinom krajnjeg negodovanja zbog onoga što čitam i začuđujuće pozitivnog sveukupnog utiska. Neka je dela, izgleda, bolje ostaviti za kasnije.
Nadam se da sam ovim postom „restartovala” blog i da će biti koliko-toliko življi nego što je bio do sada. To neće biti preterano teško, s obzirom na to da je bilo kakva aktivnost nešto u odnosu na apsolutno ništa u kome je ovaj blog dremao. Volje ima. Potrebno je samo uskladiti je sa realnim mogućnostima.
Već neko vreme, međutim, osećam želju da ponovo pokušam. Za veliki broj knjiga koje sam pročitala imala sam u glavi formiran post, ili makar ideju kako bih pisala, ali odlaganje, kao i uvek, donese više štete nego koristi, te su brojne ideje izbledele i sada im se ne vredi vraćati. Možda im se i vratim ukoliko se vratim samim knjigama, ali povratak na blog ipak počinjem onim delima koja su (relativno) sveža. Izabrah za ovu priliku Flobera i njegovu Gospođu Bovari.
Zli jezici bi rekli da su za sve što se u ovom delu dogodilo krive knjige koje su odvele mladu Emu putem bluda i rasipništva. Ipak, uticaj loše literature na čovekov pogled na svet samo je jedan mali segment ovog klasika. Ovo je, najpre, priča o pojedincu koji nije sposoban da prilagodi svoje želje realnim okolnostima, priča o tome kako u celoj onoj filozofiji „ja kroz život idem srcem” razum ne sme nikada u potpunosti da spava. Ali i pored fokusa na pojedinca, ovaj roman zahvata mnogo širu društvenu sliku.
Gospođa Bovari je roman kojim u potpunosti dominira glavna junakinja, ali on ipak ne počinje njenim portretom. Prvi junak sa kojim se upoznajemo je mladi Šarl Bovari, budući suprug Emin. Pripovedanje počinje njegovim prvim školskim danom, i prva poglavlja posvećena su ovom ne previše ambicioznom i talentovanom, ali svakako ni zlonamernom mladiću. Nakon što je stekao zvanje lekara, Šarl se vraća na selo i ženi, na majčino insistiranje, starijom udovicom, i to pre svega zbog imetka. Mladu i lepu Emu Ruo Šarl upoznaje lečeći njenog oca i zaljubljuje se. Ubrzo mu umire žena, te nakon nekog vremena on prosi Emu i oni se venčavaju. Upravo tu nastaje problem.Ema i Šarl su sušte suprotnosti, ali ne one koje jedna drugu savršeno dopunjuju, već one u kojoj jedna guši drugu. Sa Šarlom, Ema se gušila. Za vreme svog školovanja u samostanu, čitajući sentimentalne romane stvorila je u sebi sliku savršenog života u raskoši, ispunjenog poezijom i lepotom, i očekivanje epohalne ljubavi. Šarl, sa nedostatkom ambicije da napreduje u svojoj profesiji, krajnje skroman u svojim potrebama i unekoliko ograničen, iako je iskreno voleo svoju suprugu, bio je daleko od ostvarenja svih njenih želja. Seoska sredina u kojoj su živeli nije joj pružala ona uzbuđenja i raskoš koje je priželjkivala. Kako se Ema sa time borila? Preljubom i životom izvan svojih mogućnosti. Međutim, ono što je više od ovih postupaka čini antijunakinjom jeste potpuno odsustvo zdravorazumskog sagledavanja svoje pozicije.
Gospođa Bovari, dakle, nije roman u kome je glavna junakinja pozitivna, ako ne potpuno, a ono makar u dovoljnoj meri da biste bili na njenoj strani. Štaviše, Ema čini sve što bi i najliberalnije čitaoce udaljilo od nje i nateralo ih da odustanu od svakog pokušaja opravdanja njenih postupaka. Ali da li je Ema baš najgora ličnost u njemu? Njen je nemoral najmarkiraniji, s obzirom na to da je glavna junakinja, ali daleko od toga da je ona jedina u ovom romanu na koju treba sasuti drvlje i kamenje. Šta ćemo sa lokalnim apotekarem koji se nelegalno bavi medicinom, a pritom služi najljigavijim mogućim metodama radi sticanja zvanja i odlikovanja? Šta sa beskrupuloznim zelenašima koji su za profit u stanju da unište čoveka? Šta sa muškarcima koji podjednako nemoralno žive kao Ema, a ipak mogu da nesmetano nastave sa svojim životima jer to mogu da priušte i finansijski, ali i društveno? Zašto bi se samo na Emu svalila težina sopstvenih grehova, ako za to ima još dosta kandidata?
Kao i svi izvanredni autori, Flober nije posegao za crno-belim slikanjem sveta i stvorio delo u kome se tačno zna koga volimo, a koga ne. Naprotiv, svako je ovde taman na svoj način. Ema je samo jedna od tih tamnih nijansi kojima je celokupni sistem vrednosti ondašnjeg društva bio obojen. Osnovni njen problem bila je nesposobnost da pomiri svoju romantičnu prirodu sa realnošću koja za to nema razumevanja. U tom procepu je njena sudbina visila.
Verujem da su mnogi već pročitali ovaj roman. Mene je Gospođa Bovari čekala donedavno, što i nije tako loše jer ne znam da li bih je kao mlađa prihvatila sa ovom mešavinom krajnjeg negodovanja zbog onoga što čitam i začuđujuće pozitivnog sveukupnog utiska. Neka je dela, izgleda, bolje ostaviti za kasnije.
*
Nadam se da sam ovim postom „restartovala” blog i da će biti koliko-toliko življi nego što je bio do sada. To neće biti preterano teško, s obzirom na to da je bilo kakva aktivnost nešto u odnosu na apsolutno ništa u kome je ovaj blog dremao. Volje ima. Potrebno je samo uskladiti je sa realnim mogućnostima.
