Islednik (Dragan Velikić)

laguna.rs

U devetom poglavlju svog romana Islednik, Dragan Velikić navodi sledeći citat iz dnevnika Vitolda Gombroviča:

„Opštenje sa prošlošću je njeno stalno dorađivanje, njeno prizivanje i bivstvovanje, ali pošto je čitamo iz tragova kakve je ostavila, a ti su tragovi zavisni od slučajnosti, od materijala u kome su saopšteni, krhkog ili manje krhkog, od raznih događaja u vremenu, ta prošlost je onda haotična, slučajna, fragmentarna...”

U nastavku citata navodi se svojevrsna ilustracija ove tvrdnje - jedan ceo zapis preostao iz života piščeve (Gombrovič) prababe na osnovu koga saznaje da je određenog datuma zamolila da se kupe dva lakta porheta i đumbir. Više ništa. Ceo život u jednu molbu.

Slična fragmentarnost, premda sa mnogo više tragova koji sačinjavaju delove slagalice odlikuje i Velikićev roman.

Islednik predstavlja jednu istragu sopstvene prošlosti, a sve kroz nastojanja da se reinterpretira fond uspomena i sećanja, vezanih kako za sebe, tako i za ljude koji su tu prošlost obeležili. Pripovedača, koji je ujedno i pisac, na ovakav poduhvat podstiče smrt majke, inače izuzetno dominantne figure u njegovom životu. Poslednje godine svog života majka je patila od demencije. Kod nje, dakle, počinje proces osipanja sećanja na prošlost, možda nesvesno anticipiran unekoliko traumatično doživljenim gubitkom sveske u kojoj je uredno beležila hotele u kojima je tokom života boravila. Tu sklonost ka pedantnom arhiviranju životne građe, između brojnih ostalih uticaja, prenela je i na svog sina. Nakon njene smrti, pripovedač otvara svoju arhivu i pokušava da protumači ono što je ostalo neprotumačeno, i time sprovede istragu nad sopstvenim životom, dok se zaborav i tu ne useli i počne da se hrani onim što je pohranjeno. Pred čitaocem se odigrava rekonstrukcija, kako pripovedač kaže, jednog iščezlog vremena:

„Gde god dođem, upijam intonacije, gestove, osmehe, senke, raspored stvari, poglede, mirise, reči. Kada se, mnogo godina kasnije, bude raspala moja zemlja, i polako iščezla srednja klasa sa svim svojim tako različitim svetovima, dešifrovaću čitavu epohu na osnovu utisaka arhiviranih u pamćenju. U tim zapisima krile su se suštinske činjenice, koje su decenijama ležale nedešiforvane. Memorija dečaka sačuvala je originale neoštećene jalovim tumačenjima, i tako neraspakovane prenela ih kroz vreme, da bi, u jednom trenutku, sve te nekada nevažne utiske povezala neka druga pamet, stvarajući kompaktnu sliku jednog iščezlog vremena.”

Zajedno sa pripovedačem krećemo se prostorima bivše Jugoslavije, ali i šire, smenjuju se hoteli, kuće i događaji, a nailazimo i na neke poznate likove (naročito je upečatljiva pojava Tišme). Pored toga, gomilaju se tragovi koji pišu istoriju nekih drugih aktera, posredno ili neposredno prisutnih u pripovedačevom životu, na primer komšinice Lizete, ili pak nekadašnje istarske plemićke porodice Hiterot, a njihove pojedinačne priče oživljavaju sliku jedne epohe na našim prostorima, bojeći je nekim melanholičnim osećanjem protoka vremena i nepostojanosti svega što je ljudsko.

Ono što bi se možda moglo nametnuti kao opasnost jeste mogućnost čitanja ovog romana kao svojevrsne autobiografske ispovesti autora. Sam Velikić u dodatku posebnom izdanju svog NIN-ovom nagradom ovenčanog romana (Kako sam pisao „Islednika”) govori da je obilje građe za ovaj roman preuzeto iz sopstvenog života:

„Ipak, ono po čemu se Islednik razlikuje od ostalih romana jeste činjenica da nijedan lik nije izmišljen. Svi imaju svoje uzorke u stvarnosti, ali su oni za potrebe romana modifikovani.”

Upravo zbog toga se jednim delom moje čitanje odvijalo u vidu borbe između nesvesnog izjednačavanja pripovedača sa autorom, i tokom školovanja usađenog shvatanja da umetnički obrađena građa nikako nije istovetna sa sirovom građom pokupljenom iz „stvarnog sveta”. Ali sve to najmanje je važno prilikom čitanja. Ovaj roman ostavio je dubok utisak kod mene pre svega zbog toga što je uspeo da bez previše buke i agresije razbije horizont očekivanja sa kojim sam otpočela čitanje.
Od čega su se ta očekivanja sastojala - nisam više sigurna. Pretpostavljam da sam očekivala neku veliku, koherentnu priču. Zbog toga sam možda tokom prve četvrtine romana, iako u potpunosti kupljena načinom pripovedanja, od svih fragmenata pokušavala da sastavim nešto čega na prvom mestu nije bilo. Sa svakom stranom, međutim, sve sam više hvatala korak sa pripovedačem, a samim tim i prestala da očekujem da će se svi fragmenti poređati u jedan linearan tok sa početkom, sredinom i završetkom. Tada sam se jednostavno prepustila samom pripovedanju i počela zaista da uživam u onome što roman nudi - a to je jedno fino tkanje priče, odnosno pričA, ponovno vraćanje na mesta svoje prošlosti i sagledavanje iz potpuno nove pozicije, nastojanje da se popune praznine u znanju o osobama koje su obeležile pripovedačev život i dešifrovanje onih kodova koje su vremenom, svesno ili nesvesno, učitavale u njegovu ličnost. Bolje upoznavanje sebe kroz nastojanje da se bolje upozna ono oko sebe.

Neka dela ne osvajaju uzbudljivim zapletima koji navode da se stranice mahnito okreću jedna za drugom. Nekada je dovoljno pažljivo čitati rečenicu, uživati u lepoti jezika i fino izbrušene misli, i, s vremena na vreme, prepoznati neki delić sebe između redova.

*

Islednik je bio moj prvi susret sa delom Dragana Velikića. Bilo je to u periodu ponovnog vraćanja savremenom književnom stvaralaštvu, nakon nekoliko godina putovanja kroz vekove književnog nasleđa - našeg i svetskog. Zbog toga sam osećala i svojevrsnu nesigurnost kada bih sela da napravim zapis o ovom romanu, pa sam dugo i odlagala objavljivanje. Sa ove distance, kada sam uspela da sredim utiske, mogu sa sigurnošću da kažem da je ovaj roman uspeo da na jedan krajnje prijatan način izvrši dvostruki zadatak - otpočne moje putešestvije kroz Velikićevo stvaralaštvo i ponovo me uvede u sadašnjost i ono što na književnom polju ona ima da ponudi.

2017.

Uglavnom ljudi vole da iskoriste period prelaska iz jedne godinu u drugu da naprave presek i proanaliziraju šta im je novi krug oko Sunca doneo. Nešto slično praktikujem i ja, dozvoljavajući sebi da me ponese euforija i (možda pomalo naivni) praznični optimizam, pa sam razmišljala treba li i blog da zarazim takvom atmosferom i osvrnem se na knjige koje su obeležile moju 2017. Kada sam rešila da to i učinim, bacila sam se na razmišljanje o obliku koji bi mogao da na najbolji način odrazi moje čitanje u protekloj godini.

Samo čitalačko iskustvo, moram priznati, nije bilo naročito bogato, iako sam se trudila. Moja pažnja bila je fokusrana prevashodno na fakultetske silabuse i dela u njima navedena, a sam program nametao je i drugu vrstu literature koja je „praznila baterije”, pa je moja želja da čitam više ostajala mahom nerealizovana. To se odrazilo i na ovaj blog koji je, potpomognut i drugim okolnostima, spavao čvrstim snom, dok ga u toku godine nisam probudila. Buđenje, doduše, ide sporo, ali makar se nije ponovo vratio u krevet, i to je meni veoma bitno.

Još jedna od osobina koje bi mogle okarakterisati moje prošlogodišnje čitanje je i svojevrsna raspršenost - kretala sam se dosta između književnih rodova, konzumirajući mnoge od njih „na kašičicu”, što i jeste jedan od razloga zbog kojih broj završenih celovitih dela nije naročito zavidan. Međutim, kako sam vremenom naučila da je kvalitet vazda bio bitniji od kvantiteta, odlučila sam da presek knjiškog aspekta svoje 2017. godine upravo tako i koncipiram. Prigrlila sam tu raznolikost i odabrala iz svakog ugla delo koje je ostavilo najjači utisak. 

Roman: Migel de Servantes, Don Kihot 

Bila sam u dilemi da li da kao omiljeni roman stavim Don Kihota, pre svega zbog toga što ga nisam u celosti pročitala 2017. godine (počet je krajem 2016). Ipak, ovo je jedan od romana koji je ostavio izuzetno jak utisak na mene u prethodnom periodu, pa sam odlučila da zanemarim nešto posve trivijalno, kao što su stroge vremenske odrednice.
O ovom romanu već sam pisala, tako da se neću previše ponavljati. Čak i ono što sam rekla o po mnogima najvećem romanu svetske književnosti, odveć je tanko da bi i prišlo samom dodiru sa delom, tako da svim strastvenim čitaocima preporučujem da mu ove godine možda posvete pažnju, ukoliko to već nisu ranije učinili.

Pripovetka: Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Nos

U okviru svog jesenjeg knjiškog upitnika navela sam Gogoljevu pripovetku Vij kao preporuku za jezovitu priču, ali kao najdražu iz 2017. godine biram Nos.
Gogolj je izvanredan pripovedač, i upravo pisac sa talentom kakav je njegov može sagraditi remek-delo na apsurdnoj osnovi kakva je priča o visokom činovniku Kovaljovu koji se jednog jutra probudi i shvati da mu na licu nema nosa. On ne samo da je nestao sa lica, već je i oživeo i pojavljuje se na raznim mestima u Petrogradu obučen u činovničku uniformu, a naš glavni junak daje se u potragu pokušavajući da sakrije svoj prilično degradirajući udes. Sve ovo ispripovedano je kroz genijalnu isprepletenost ozbiljnosti i neverice, kao i neusiljenog Gogoljevog humora, te stoga nisam imala mnogo nedioumica oko toga koju bih pripovetku izdvojila iz svih pročitanih u prethodnoj godini.

Poezija: Branko Miljković, Sedam mrtvih pesnika

Kada je u pitanju poezija, dvoumila sam se između Miljkovićevog ciklusa i Raičkovićevih Zapisa o crnom Vladimiru, ali Nišlija je na kraju nekako prevagnuo.
Ciklus Sedam mrtvih pesnika deo je Brankove zbirke Uzalud je budim i sastoji se od sedam pesama posvećenih pesnicima koji su ostavili dubok trag na liriku ovih prostora: Branku Radičeviću, Njegošu, Lazi Kostiću, Disu, Tinu Ujeviću, Momčilu Nastasijeviću i Ivanu Goranu Kovačiću. Svaka od ovih pesama u sebi sadrži ono što je sama suština pesnika kome je posvećena, unoseći u stihove ponešto od njihovih ličnih sudbina, ali još važnije i duh njihovog dela, pa tako svaka od njih predstavlja jedan divan splet Miljkovićevog stvaralačkog genija i nasledja koje su ovi velikani za sobom ostavili. Među pesmama ovog ciklusa, meni lično posebno je draga ona posvećena Vladislavu Petkoviću Disu.

Drama: Momčilo Nastasijević, Kod „Večite slavine”

Prethodna godina sticajem okolnosti ispala je godina drame. Pozabavila sam se kako stranim, tako i našim dramskim stvaralaštvom, tako da sam imala širok izbor. Kada je u pitanju drama za koju sam se odlučila, ljubav se nije rodila na prvi pogled. Kod „Večite slavine”, kao što je slučaj i sa Nastasijevićevom prozom i poezijom kod mene, zadala mi je dosta muke. Vremenski potpuno iščašena, mitski napojena i krajnje nastasijevićevski više prećutana nego izgovorena, terala me je da se stalno vraćam spisku likova na početku dela, povezujem rasute delove priče u meni razumljivu, donekle logičnu celinu. Ali što sam joj više pažnje posvećivala i čitala o njoj, uviđala sam da upravo ta njena zatvorenost i zamršenost i jesu ono što je čini posebnom. Tek osluškivanjem Nastasijevićevog ćutanja može se čuti ono što je davno zaboravljeno, a što je duboko utkano u naše biće.

*

To su, dakle, dela koja su na mene ostavila nešto jači utisak od ostalih u 2017. godini.

Što se tiče 2018. godine, nemam neke spektakularne čitalačke planove osim da nastavim sa što raznovrsnijim čitanjem i sa održavanjem bloga u budnom stanju.  Nadam se da će prema svima vama, kakve god planove, ideje i želje imali (čitalačke ili bilo koje druge), 2018. biti blagonaklona i da nećete imati značajnijih problema u njihovom ostvarivanju!

SREĆNA VAM NOVA GODINA!

tumblr.com

Knjiški upitnik: Jesen

izvor: weheartit.com

Ne mogu reći da sam izbegavala da radim knjiške upitnike koje sam viđala na drugim blogovima do sada, ali nijedan me u toj meri nije inspirisao da sednem i pokušam da ga popunim. Međutim, kada je ovaj jesenji upitnik u pitanju, nekako su se, štono kažu, kockice složile. Kao nekome ko nikako ne voli leto (lakše mi je da podnesem zimske minuse nego jednu jedinu letnju žegu), jesen mi uvek dođe kao neka vrsta melema sa svojim kišama, bojama i suncem koje prestaje da bude sadistički nastrojeno i postaje prijatno i blago. Ove godine mi je jesen bila prilično inspirativna i ispunjena raznoraznim utiscima, tako da sam, kada sam videla da me je Isidora sa bloga Kako biti heroj u ova šugava vremena? „tagovala”, rešila da spojim ovo divno godišnje doba i neka divna dela koja me na njega podsećaju i napokon popunim svoj prvi upitnik.

Evo i rezultata:


1. Kada dođe jesen, vazduh miriše na kiše i pečeno kestenje, navedite knjigu čija se radnja odvija u živopisnoj sredini.

Pada mi na pamet Isidora Sekulić i njena zbirka Saputnici. Nije mi naročito legla pri prvom čitanju, ali ne mogu da poreknem da ima u njoj veoma živopisnih slika prirode. Konkretno pripovetka Novembar odgovara ovom periodu godine kada jesen polako počinje da se preobražava u zimu, a njena blagost sve više zamire i ustupa mesto mrazu i oštrini.

2. Priroda je prelepa, ali takođe polako umire, navedite knjigu koja je predivno napisana, ali obrađuje tematiku gubitka ili tuge.

Možda i nije najadekvatniji odgovor, ali nedavno sam pročitala Islednika Dragana Velikića (nameravam da uskoro objavim post o njemu), te mi se on nekako nametnuo. Poigravajući se sa sopstvenim iskustvom, Velikić gradi roman čiju okosnicu predstavlja gubitak majke. Ovo podstiče pripovedača da gotovo detektivski krene sa prelistavanjem svojih uspomena i prošlosti kako bi bolje upoznao sebe samog i sve ono što ga je načinilo onakvim kakav jeste. Velikića pre ovoga nisam čitala, ali me je Islednikom, kako zbog same zamisli čitavog dela, tako i zbog stila koji meni lično izuzetno prija, kupio, pa mu se vraćam prvom prilikom!

3. Jesen je vreme za povratak u školske klupe, odaberi knjigu, ne fikciju, koja te je naučila nečemu.

Zbog studija poslednjih godina glavninu mog čitanja upravo i jeste sačinjavala tzv. „ne-fikcija”, tako da bi nabrajanje trajalo unedogled. Ali ako bih već morala da izaberem, pre nego što sam počela da studiram (što imam osećaj da je bilo pre čitave večnosti), knjiga Šekspir: svet kao pozornica Bila Brajsona pomogla mi je da zakoračim u London Šekspirovog doba i steknem neke početne predstave o atmosferi u kojoj je stvarao, kao i tadašnjem pozorišnom životu uopšte.

4. Kako bismo se utoplili, dobro je da vreme provedemo sa ljudima koje volimo, navedi porodicu ili grupu prijatelja iz neke knjige, čiji bi deo volela da budeš.

Nemam na umu neku porodicu ili širu družinu, već jedan tandem - Don Kihota i Sanča. Zaista, ko ne bi voleo da makar jedno popodne provede sa ovim božanstvenim sudarom svetova?!

5. Jesen je savršeno vreme za pripovedanje priča uz kamin, navedi knjigu u kojoj postoji narator koji pripoveda priču.

Recimo Petrijin venac Dragoslava Mihailovića. Veoma živo pripovedanje jedne žene i prisećanje na tešku sudbinu kao neka vrsta čini da se otera usamljenost. Ekranizacija jeste fino ispratila deo priče, ali je dosta toga i izostavljeno, tako da onima koji su, poput mene, najpre gledali seriju, čitalačko iskustvo neće biti osiromašeno.
Takođe, Petrijin venac je još jedan u nizu dokaza da dijalekat može izgraditi izvanredno umetničko delo, mada se kod nas češće zloupotrebljava za postizanje jeftinih humorističkih efekata.

6. Noći postaju mračnije, podeli neku strašnu i jezivu priču.

Od mene preporuka za jednu pripovetku - Vij Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Jezovito u ovoj pripoveci preuzeto je iz folkolora, konkretno ukrajinskog, ali nesumnjivo i nama bliskog. Možda baš zbog te bliskosti, ali i maestralnog Gogoljevog pripovedanja, uspela sam da se do te mere upletem u bizarnosti ove pripovetke da sam se najiskrenije pokajala što sam počela da je čitam pred odlazak u krevet.
Inače, naš horor film Sveto mesto zasnovan je na motivima ove pripovetke, tako da ni filmofili neće ostati uskraćeni za jezovito na Gogoljev način.

7. Dani postaju sve hladniji, navedi toplu priču koja može ugrejati nečije kišovite i hladne dane.

Možda moj izbor i nije naročito maštovit, ali i pored toga što se dotiče krajnje ozbiljnih i mračnih stvari, Ubiti pticu rugalicu je za mene jedna od najdivnijih priča o odrastanju i spoznavanju nekih bitnih životnih istina. Sam kraj romana za mene je uvek bio veoma emotivan na jedan lep, nenametljiv, ali krajnje efektan način. Još manje maštovit izbor - Mali princ. Garantujem da bih mogla još hiljadu puta da ga pročitam i da se svaki put ponovo raznežim na deo sa lisicom.

8. Jesen se, na svu sreću, vraća svake godine, navedi neku knjigu kojoj bi želela uskoro da se vratiš.

U suštini, svako delo koje mi se dopalo pri prvom čitanju budi u meni želju da mu se nekada ponovo vratim, iako znam da za mnoga od njih to neće biti moguće. Za ovu priliku izabraću ipak Rat i mir. Prvo čitanje sam dugo odlagala bojeći se da će mi Tolstojeva sklonost ka digresijama koja mi nije baš prijala u Ani Karenjinoj, predstavljati problem i ovoga puta, ali ne samo da mi one nisu smetale, već sam u njima i uživala. Pored toga, u ovo hladno doba godine oduvek me je nešto vuklo „velikim pričama”, a Rat i mir je svakako jedna od najvećih.

9. Jesen je pravo vreme da se ušuškaš uz neku knjigu, koji je tvoj omiljeni aksesoar prilikom čitanja.

Ništa konkretno. Volim da mi je udobno dok čitam, tako da to može biti šta god mi u tom trenutku pomaže da se osećam prijatno, a u poslednje vreme to je moj karirani šal/ogrtač (mada se od njega ne odvajam nevezano za čitanje). Hranu svakako izbegavam da prinosim i svojim knjigama, a kamoli onim iz biblioteke. Jedino nekada popijem kafu ili čaj dok čitam, mada sam i tada veoma pažljiva.

10. Podeli ovaj tag i taguj par ljudi.

Neću tagovati nikoga konkretno, ali ću zato pozvati bilo koga ko zaluta na ovu stranicu, a oseti se inspirisanim, da popuni upitnik! :)

Kockar (Fjodor Dostojevski)

Kada sam pre otprilike dve godine kupila Kockara, koliko je čekao na mojoj polici da bude pročitan, nisam očekivala da će postati svojevrsna knjiga otrežnjenja. Isto toliko vremena (manje-više) prošlo je od poslednje knjige koju sam pročitala, a da nije bila na silabusu - činjenica poražavajuća za nekoga ko je isprva planirao da bloguje o knjigama koje čita izvan obavezne lektire. Kako sam tek pre mesec dana uspela da ispuzim ispod gomile čitalačkih obaveza, Kockaru je pripala ta nezahvalna dužnost da reanimira moje čisto zaljubljeničko druženje sa knjigama. Mislim da bolje delo za tu dužnost nisam mogla da odaberem.

*

Oni koji su gledali seriju Dostojevski, ili su na bilo koji drugi način upoznati sa piščevom biografijom (inače, moje tople preporuke za Uspomene Ane Dostojevske, ako vas tako nešto interesuje) verovatno znaju anegdotu u vezi sa nastankom ovog romana. Naime, pritisnut dugovima pod kojima se davio veći deo svog života, Dostojevski je napravio svojevrsnu nagodbu sa jednim od svojih izdavača, Stelovskim, da će mu do 1.novembra 1866. godine (inače, dogovor je načinjen nekoliko meseci ranije) napisati novi roman, a ukoliko to ne učini, Stelovski dobija autorska prava za izdavanje svega što bi Dostojevski napisao u narednih devet godina bez obaveze da piscu pruži ikakvu nadoknadu.
Krajnje kockarski, kao i mnogo puta u životu, Dostojevski nije počeo rad na romanu do početka oktobra - mesec dana pre isteka predviđenog roka. Kako bi mu već dovoljno tešku situaciju olakšao, jedan od prijatelja poslao mu je tada mladu stenografistkinju Anu Grigorjevnu Snitkinu, kojoj je u toku narednih mesec dana Dostojevski diktirao svoj roman, što je ona kasnije uredno prepisivala. Možda upravo zahvaljujući njenoj pomoći, konačna verzija rukopisa Kockara  bila je spremna na vreme, premda u maniru kakvog studenta-prokrastinatora - 1.novembra tačno. Bilo kako bilo, Dostojevski se izvukao iz potencijalnog beznađa, a ovo iskustvo rezultiralo je i brakom između Dostojevskog i Ane Snitkine.

Ono što je mene pre svega zanimalo jeste da vidim kakvo je delo nastalo u ovakvim okolnostima i koliko se pritisak pod kojim je Dostojevski radio mogao osetiti i u samom Kockaru (kao da mi treba neki naročit razlog za čitanje njegovih dela). Odgovor? Ni najmanje.

Možda čak i više od Idiota o kome sam pisala, a koji mi je za sada ostavio najjači utisak od svih njegovih dela sa kojima sam se upoznala, ovaj roman odlikuje neverovatna lakoća čitanja, kao da je u njegovom tkanju proveo mnogo više vremena nego što jeste.
Kockar je ispripovedan u prvom licu i koncipiran je kao niz vremenski diskontinuiranih beležaka glavnog junaka, mladog Alekseja Ivanoviča koji provodi vreme u nemačkoj banji radeći kao učitelj dece ruskog generala. Iz ove osnove izrasta nekoliko tokova koji se pletu kroz roman. Najpre tu je finansijska nesigurnost samog generala zatelebanog u gospođicu Blanš, koju planira da oženi kada se njegove prilike poprave. Ovu agoniju može prekinuti jedino smrt generalove tetke, bogate spahinice Antonide Vasiljevne, i nasledstvo koje bi mu potom pripalo, te se telegram sa vešću o njenoj konačnoj smrti iščekuje sa potpuno besramnim nestrpljenjem. Pratimo i veoma napet i međusobno prilično nerazjašnjen odnos pripovedača sa generalovom pastorkom, Polinom Aleksandrovnom, koja me svojom tajanstvenošću i markantnošću, rekla bih čak i nekom neuhvatljivom unutrašnjom vatrom, podseća pomalo i na Nastasju Filipovnu, pa i na Aglaju iz Idiota. Ima u romanu i portreta stranaca, Nemaca, Francuza, Poljaka, ne baš blagonaklonih, sa izuetkom Engleza mister Estlija, jedinog prikazanog u sasvim pozitivnom svetlu. U velikoj se meri slika i portret Rusa kroz komunikaciju sa tim strancima, te kritičkom pogledu nisu izloženi samo oni drugi. Kao vezivno tkivo funkcioniše upravo Aleksej Ivanovič, izveštavajući o događajima koji se odigravaju u ovom krajnje šarenolikom skupu ljudi.
Motiv kockanja druga je stvar koja se provlači kroz različite tokove romana i pripovedač znalački slika prostor kockarnice i niz lica koja se u njoj susreću (i sam Dostojevski je inače muku mučio sa ovim porokom). Kod glavnog junaka ova slabost, premda ide uzlaznom putanjom kako roman odmiče, nije izražena u onoj meri u kojoj sam očekivala.  Pravi kockarski delirijum, apsolutno odsustvo samokontrole i razuma koji se često vezuju za ovakav porok meni je mnogo opipljiviji bio u slikanju iskustva jednog drugog lika (da ne otkrivam kog, da ne bih nekome možda upropastila draž čitanja).
Kockar nije opširna knjiga - izdanje koje sam ja čitala ima tek nešto preko 150 strana. Uprkos konciznosti, pripovedanje je dovoljno snažno da povuče čitaoca u svet priče i dovoljno lično da ga navede da se saživi sa junacima i razmišlja o njihovim postupcima ozbiljno kao da su u pitanju ljudi koje i sam poznaje. Mnoge će čvorove u romanu razmrsiti protok vremena, onako kako ono ume kada ga ne usmeravamo gde nama odgovara. Ostaviće one za koje nije nadležno, one unutrašnje koje niko do nas samih ne može razmrsiti. U tom smislu su me poslednje reči romana ostavile prilično neubeđenom. Ostalo je netestirano moje poverenje junake i u ono kockarsko, uopšte zavisničko „od sutra”.

*

Zanimalo me je i da li je bilo ekranizacija ovog romana. Pored nekih slobodnih adaptacija izvornog narativa (pre svega mislim na Velikog grešnika iz 1949. sa Gregorijem Pekom i Avom Gardner, kao i filmove The Gambler iz 1974 i njegov istoimeni rimejk iz 2014, često povezivane sa romanom), postoje i nešto vernije adaptacije. Na internetu sam našla u celosti rusku verziju iz 1972. (Игрок) i našu TV ekranizaciju iz 1993. Ruska varijanta pobrala je moje simpatije, ne toliko zbog vernosti samoj priči, koliko zbog toga što je, po mom mišljenju, celokupan ton romana u potpunosti pogođen. To i jeste ono što je meni falilo u našoj varijanti - koliko god bila verna delu, ona nema ni polovinu one živosti i razigranosti koju ruska varijanta ima, te mi nije održala pažnju do kraja.
Filmadžijama je bilo inspirativno i samo piščevo iskustvo stvaranja romana, pa su snimali filmove i o tome. Tako je nastala romantična komedija Aleks i Ema iz 2003. (ko bi rekao da će Dostojevski postati prototip junaka romantične komedije), ali i ruski film Dvadeset šest dana iz života Dostojevskog (Двадцать шесть дней из жизни Достоевского), koji planiram da pogledam u narednom periodu (jer kad me neka tema interesuje, imam naviku da joj se vraćam dok ne iscedim i poslednju kap života iz nje).

Sve u svemu, iako možda ne „najupadljivije” delo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Kockar upravo u svojoj sažetosti dočarava piščevo majstorstvo pripovedanja i stvaranja takvih priča koje ostaju sa čitaocem. Nama, običnim smrtnicima, ostaje i kao dokaz da pritisci i neljudske okolnosti ne moraju biti prepreka da se ostane na visini zadatka i iznedri nešto zaista vredno. Ako neko može na taj način da inspiriše, onda je to svakako Dostojevski. 

Don Kihot (Migel de Servantes)

„...i tako, od malo sna i mnogog čitanja, osuši mu se mozak do te mere da izgubi razum.”

Don Kihot je izgleda studirao književnost. Saosećam.

*

Kako je Pikaso video Don Kihota i Sanča Pansu
(izvor: pinterest.com)

Ovo delo nije najsvežije na listi onih koje sam u ovoj godini pročitala. Međutim, dok sam početkom aprila privodila ovog književnog džina kraju, znala sam da o njemu moram pisati, desi li se da ikada probudim ovaj blog iz zimskog sna. Kada sam nedavno sela sa namerom da počnem svoj zapis o Don Kihotu, uvidela sam da ipak neće ići tako lako kao što mi se najpre učinilo. Zaista, kako da pišem o romanu koje ulazi među sama najprevođenija dela svetske kulturne baštine ikada? O romanu nastalom početkom sedamnaestog veka, a koji svojom formom i svojim sadržajem korespondira sa književnim tendencijama u dvadesetom veku?  Ovaj roman je i u svoje vreme bio tako popularan, da se između izlaska prvog i drugog dela (originalno, delo je objavljeno u dve knjige sa razmakom od deset godina) pojavio navodni nastavak, čiji se autor, do dana današnjeg neidintifikovan, potpisao kao Alfonso Fernandes de Aveljaneda i u svome predgovoru tako izvređao Servantesa, da se ovaj manje ili više suptilno obračunavao sa njime u svojoj drugoj knjizi.  Servantes je jedan od retkih koji su doživeli da njihovo delo postane široko poznato, iako zbog prodaje autorskih prava izdavaču nije od te popularnosti i profitirao, zbog čega je ponovo bio primoran da se oslanja na milost mecena. Neki, očigledno, od tipične sudbine umetnika nisu mogli da pobegnu i pored sve slave...

*

Oštroumni plemić Don Kihot od Manče (kako glasi pun naslov) predstavlja parodiju na popularne književne žanrove onoga vremena, prevashodno viteške romane. Roman je verovatno u širim krugovima i najpoznatiji po ovoj svojoj dimenziji, ali on predstavlja jedno mnogo kompleksnije, majstorski osmišljeno i napisano delo, o kome jedan mršav blog zapis poput mog ne može reći dovoljno, te se stoga neću ni truditi da obuhvatim sve. Njegova slojevitost može se tek čitanjem doživeti.

Glavni junak romana, u skladu sa intencijom autora (parodiranje žanra viteških romana), jeste, suprotno viteškim idealima, pedesetogodišnji suvonjavi plemić iz jednog sela u Manči - Alonso Kihano, čija se strast za čitanjem viteških romana u dugim satima dokolice ispostavila kao pogubna za njega, ali i one oko njega. Možda ona i ne bi bila pogubna da je njegova zanesenost literaturom na tome i ostala, ali (slično kao i kod Eme Bovari), svet o kome je u romanima čitao počeo je da se preslikava na njegovo doživljavanje stvarnosti:

„Najzad, kad mu je razum već bio dotučen, pade mu na pamet najčudnija misao koja je ikad na svetu pala nekom ludaku, pa mu se učini da je prikladno i neophodno, kako radi porasta sopstvene časti tako i radi služenja svojoj državi, da se pretvori u lutajućeg viteza i pođe u svet, naoružan na konju, da traži pustolovine i radi sve ono što je pročitao da rade lutajući vitezovi, tamaneći svaku vrstu nepravde i izlažući se neprilikama i opasnostima u kojima bi stekao večno ime i slavu.”

Ali kod Alonsa Kihana, iliti Don Kihota, Viteza od Tužnog Lika, kako sebi sam nadene ime, ništa nije kao u idealizovanom viteškom svetu. Njegova viteška oprema zarđala je i nepotpuna, njegov konj, Rosinante, jadno je i mršavo kljuse, njegova draga, Dulsineja od Tobosa, više je plod njegove mašte nego prava žena, a njegov štitonoša nije smeran i rezervisan, već prostodušni i glagoljivi Sančo Pansa, koji sa njim na put kreće i nakon svih nedaća uz njega ostaje, nadajući se namesništvu na nekom ostrvu koje mu je Don Kihot obećao. To, međutim, Don Kihota ne sprečava da veruje da je ono što pred sobom vidi upravo onakvo kakvim ga je i slavni Amadis od Galije (glavni junak jednog od najpopularnijih viteških romana) video, ali u tom mimoilaženju između sveta viteških vrednosti i prozaične realnosti leži ono što ovu parodiju čini izuzetnom.

Ova uobrazilja povela je sirotog Don Kihota na tri putovanja koja mi u ovom romanu i pratimo. Iz avanture u avanturu, međutim, nevolje u koje uvaljuje sebe i svog vernog štitonošu, iza svog komičnog lika pokazuju tužno naličje. Umesto svečanog ustoličenja  u velelepnom zamku pred plemstvom kakvo je umislio, vitezom ga proglašava gazda priproste krčme pred koritom za pojenje mazgi, umesto da svojim oružjem odseca glave divova, on svoju glavu razbija o vetrenjače, na nju će i umesto Mambrinovog sjajnog šlema staviti berberski lavor otet od jednog berberina koji je, gledajući svoja posla, nabasao na njega, a bezbroj puta će i, umesto zahvalnosti i poniznosti onih kojima je „pomogao”, dobiti batine.

Sve ovo jeste umotano u komediju, neretko se spuštajući i do onih najnižih vrsta farsičnog humora: biće tu spektakularnih scena masovnih tuča u kojima se ne zna ko koga i zbog čega tačno udara, jurnjave, trovanja i svih propratnih fizioloških efekata, prevara, podvala i preokreta, ali sve to ispresecano je takvim momentima koji nateraju čitaoca da zastane i da se zamisli. Ako bi se skinuo površinski sloj koji našeg junaka čini plemićem koji je od silnih knjiga pomerio pameću, ne ostaje li nam samo jedan čovek (inače vrstan intelektualac, što se u knjigama nikada ne dovodi u pitanje) koji kreće u svet želeći da čini dobro i verujući u njega, a biva dočekan kamenjem i batinama?

Sam Don Kihot prerasta okvire dela u kome je nastao i postaje simbol svih onih koji ponekad i samodestruktvino ostaju uz svoje ideale, ma koliko udarali glavom o zid (kod Don Kihota često i bukvalno) i koliko god bili izvrgavani ruglu, u stvarnosti koja, nemajući razumevanja, u njima može videti samo ludake.

*

Na kraju ne mogu a da se ne dotaknem, makar i uzgredno, same strukture romana. Kao što već rekoh, u pitanju je jedno majstorski osmišljeno delo i ni u kom slučaju ne treba pri susretu sa njime očekivati jednostavno nizanje dogodovština u koje dospevaju naši junaci. Kao autora pripovesti o Don Kihotu u okviru romana Servantes označava izvesnog mavarskog pisca pod imenom Sid Amete Benenheli, dok je pripovedač zapravo priređivač Benenhelijevih spisa. Pored ovakvog formiranja priče kroz tzv. tehniku pronađenog rukopisa, delo predstavlja svojevrsnu riznicu ondašnje popularne književnosti zaodenute u parodijsko ruho. Avanture Don Kihota i Sanča Panse ispresecane su epizodama u kojima sporedni junaci dele svoje sudbine oblikovane često i u formi pastoralne književnosti, ima tu dosta umetnutih novela, priča o ljubavnicima punih preokreta, o odbeglim zarobljenicima, soneta i pesama, lutkarskih predstava... Iznad svega, Servantes postavlja u sam centar svoga dela problem stvarnosti i fikcije, problem verovatnosti sveta prikazanog u delu, a u roman se uključuje i diskusija o samom romanu (glavni junaci saznaće u drugom delu da postoji knjiga o njima, te će ulaziti u diskusije o tome kako su oni u njoj prikazani)!

I još bih toliko toga mogla o ovom romanu da napišem, a da opet ne iscrpem ono što on u sebi nosi. Treba ga ipak za pun doživljaj pročitati. Istina, biće trenutaka u kojima to neće ići baš glatko - ima delova kroz koje se bukvalno protrči, ali i onih koji prilično usporavaju čitanje.

Ali neka dela su vredna dodatnog strpljenja koje iziskuju. Don Kihot je sasvim sigurno jedno od njih.