Постови

Seoska učiteljica (Svetolik Ranković)

Слика
„Oboje osećahu kako im se duh otresa ovog svakodnevnog sitničarstva, pa teži nekud dalje i više - tamo u nedogled, onoj beskrajnoj, večnoj istini...”
*
Ili je meni utisak varljiv, ili je Svetolik Ranković prilično zapostavljen u domaćoj književnosti. Gube se nekako njegovo ime i lik na grupnoj fotografiji srpske književnosti 19. veka između onih zvučnijih i markantnijih - Sremca, Lazarevića, Glišića, Ignjatovića... Da je bar nekog iole razumljivog razloga za to (npr. da je je bio samo jedan u nizu slepih pratilaca epohe), pa i da shvatim, ali kada je u pitanju Ranković, jedan od pisaca koji su menjali našu književnost, ova njegova delimična anonimnost pomalo mi je neobična, a moram reći i nepravedna.
Moglo bi se sada razglabati o mogućim uzrocima za nju, no to bi ovom prilikom bilo suvišno. Ono što je u mojoj moći jeste da u ovom malenom internet prostoru koji „uređujem”, posvetim Svetoliku Rankoviću dovoljno prostora i možda nekome ko (slučajno ili namerno) svrati, a kome je ovaj pisac…

Knjiški upitnik: Zvuci Božića (Christmas Song Book Tag)

Слика
Za razliku od Nove godine i euforije koja je prati, a koja se kod nas negovala kao fini sekularni surogat religioznim praznovanjima u ne tako davnoj prošlosti (iako osmišljen na religioznim osnovama i prožet potrošačkim duhom, sa svim paketićima, poklonima i slavljima), Božić, ovaj julijanski (koji i ja slavim), predstavljao je za mene uvek trenutak tišine i smirenja. Decembarsko uzbuđenje zbog skorog dolaska nove kalendarske godine, optimizam i sastavljanje planova kako to sve možemo postati bolji mi u novom obrtu Zemlje oko Sunca, vreva dočeka, vatrometa, i potonji oporavci od njih, nekako su uvek svoj divan zaključak nalazili u Badnjem danu, a potom i Božiću. 
Ovaj praznik uvek sam provodila u krugu porodice, uže ili nešto šire, i on je oduvek za mene bio svojevrsni kutak toplote, ljubavi, odmora i ušuškanosti u ono malo praznične čarolije koja je preostala, pre nego što se vratimo u realnost, svakodnevnim obavezama i problemima (neko đačkim i studentskim, neko profesionalnim, a sv…

Pogled unazad

Слика
Iliti - kako sam u 2019. godini spoznala nesalomivu snagu nepredvidivosti.

Na današnji dan, prema planovima Jovane s početka godine, trebalo je da objavim svojevrsni summa summarum moje 2019, najspektakularnije čitalačke godine do sada. Međutim, to se neće dogoditi. Neće ovo biti klasičan pogled na godinu za mnom, pogotovo ne pogled karakterističan za knjiške blogove, u kojem se svode čitalački utisci i objavljuju planovi za narednu godinu. Razlog za to je vrlo jednostavan: 2019. za mene nije bila čitalačka godina.
Ono što je bila, i to od samog svog začetka (bez ikakve pripreme), jeste godina učenja. Učenja o sebi, o životu, o društvu, o onom svetu izvan toplote i ušuškanosti đačkog ili studentskog života. Bila je to godina u kojoj sam dobila svoj prvi posao i zaradila prvi novac, a zatim okusila i „čari” sistema. U ovoj godini podsetila sam se kako je izgubiti nekog veoma bliskog, biti uz nekog drugog veoma bliskog koji prolazi kroz određene izazove, kako je to kada se razbiju neke…

U međuvremenu

Слика
Ima meseci koji u sebe sažmu dovoljno utisaka za celu godinu, ne nužno pozitivnih. Nakon njih ti ostaje samo da se nadaš da će dolazeći meseci biti milosrdni i, svojom bezličnošću, dati ti dovoljno vremena da procesuiraš sve što se dogodilo. Mesec avgust, kao i duži period nakon toga, za mene su bili takvi. 
Ne želeći da ulazim previše u detalje, kao jedan od glavnih utisaka koji su ostavili gorak ukus u ustima bila je iznenadna bolest, a potom i gubitak bake. Pomešano sa dodatnim trzavicama, kako iz sfere privatnog, tako i na planu zaposlenja, ovo iskustvo stavilo je pisanje ne u drugi, ne u treći plan, već među stvari koje mi nije ni padalo na pamet da radim. Bilo je reči koje su se mogle zapisati, ali im se nije dalo da pređu na papir ili na ekran. Nisam zato htela da ih silim. Suprotno tome, čitanje je opstalo. Nisam čitala mnogo, ali čitala sam dovoljno da dam sebi oduška u toku dana i, možda prvi put otkako me sećanje služi, svesno čitam ne bih li pobegla u neku drugu dimenziju…

5/12: Tri musketara (Aleksandar Dima)

Слика
Nisam neko ko je sklon tome da ulazi u bilo kakve poduhvate sa prevelikim očekivanjima, prevashodno zbog toga što mi se vrlo često dešavalo da baš onda kada nešto najviše očekujem, stvari krenu nešto drugačijim pravcem. Ipak, s vremena na vreme, dopustim sebi da me kakvo očekivanje ponese, a najčešće to bude baš kada su u pitanju knjige koje čitam. Tu su očekivanja nekako najbezbolnija, pa čak i onda kada su izneverena. 
Tako je bilo i kada sam sastavljala listu „obavezne lektire” za 2019. godinu, birajući mahom dela koja već dugo planiram, a ujedno smatram i da bi trebalo da pročitam. Bio je to slučaj sa svim delima, sem sa jednim. Naime, Tri musketaraAleksandra Dime želim da pročitam još od dana kada sam sa oduševljenjem završila roman Grof Monte Kristo, delo koje i dalje smatram jednim od svojih omiljenih romana. I dalje se sećam samog čitanja, čak i pojedinih misli koje su mi prolazile kroz glavu i apetita sa kojim sam okretala stranice, uživajući u pametno osmišljenoj radnji, gd…

Forsiranje romana reke (Dubravka Ugrešić)

Слика
Pa stalno pišeš o piscima, rekla je. Samo dobri pisci mogu pisati bilo o čemu, dok loši moraju pripaziti na temu, dodala je. Što mogu kad volim pisce, zato što su tako mali pa mi ih je žao,  rekla sam ja, odlučivši da nepostojeću radnju smestim u Zagreb.”

Ne sećam se više u kom sam tačno trenutku stavilaForsiranje romana rekena ''čitalačku listu'', niti gde sam tačno prvi put čula o njemu. Ono što me je, biću iskrena, na to motivisalo jeste interesantna činjenica da je za ovaj roman Dubravka Ugrešić dobila 1988. godine NIN-ovu nagradu, time postavši prva žena koja je njome ovenčana (perspektive radi, nagrada je prvi put dodeljena 1954.godine). I stajao je roman na listi neko vreme, a onda mi je, nakon nešto podrobnijeg informisanja o pojedinim delima koja sam na nju stavila, privukao pažnju baš u trenutku kada nisam bila sasvim sigurna šta bih sledeće čitala, pomalo i izmorena Peljevinovom zbirkom pripovedaka sa kojom se, blago rečeno, i nisam baš našla. I kao što mi …

4/12: Stakleno zvono (Silvija Plat)

Слика
„...jer gde god da sedim - na brodskoj palubi ili u otvorenom kafeu u Parizu ili Bangkoku - sedeću pod istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu.”
Jedan deo mene uživa u onim čitalačkim trenucima kada se neki od osnovnih motiva, ili pak naslov romana, prosto otvore i oslobode niz mogućnosti novih tumačenja i saživljavanja. Navedeni citat predstavlja jedan od takvih trenutaka, pošto mislim da je ovo definitivno jedna od najvernijih ilustracija unutrašnjeg života lika na koje sam u poslednjim mesecima naišla.
*
Za Stakleno zvonosam prvi put čula najverovatnije početkom srednje škole, kada sam ujedno i prvi put odgledala tinejdžerski film 10 Things I Hate About You, u kome je prikazana glavna junakinja, inače bintovna tinejdžerka, Ket Stratford (Džulija Stajls), kako čita ovaj roman. Ubrzo nakon toga, podstaknuta filmom, potražila sam informacije o romanu i njegovoj autorki, i saznavši okvirno o čemu je reč u njemu, kao i potonju sudbinu Silvije Plat, stvorila s…