Luzitanija (Dejan Atanacković)

Roman Luzitanija Dejana Atanackovića počinje nekom vrstom prologa koja se dotiče otkrića da vidljivi deo ledenog brega stoji sa nevidljivim, podvodnim, u srazmeri jedan prema osam, sa isticanjem neobične teorije istraživača o postanku ledenih bregova i tajni koju ove ledene gromade u sebi kriju. Nakon dva čitanja ovog romana osećam da je i on pomalo nalik na ledeni breg i da će, makar u mom čitalačkom iskustvu, mom poimanju biti vidljiv tek jedan njegov deo, dok će dosta slojeva ostati negde pod vodom, sakriveno od mog pogleda i mogućnosti razotkrivanja. 

I to je sasvim ok. Ovaj roman ne morate potpuno otključati da biste ga zavoleli. Ako to nije dobar roman, onda ja ne znam šta je.

Široj javnosti Dejan Atanacković, inače vizuelni umetnik i profesor, postao je poznat početkom 2018. godine kada je njegov debitantski roman Luzitanija ovenčan NIN-ovom nagradom. Baš te godine, kao student master studija, prvi put posle dužeg vremena sa nešto rasterećenijim januarom, pomno sam pratila sužavanje kruga kandidata i iščekivala proglašenje. Nisam imala favorite pošto nijedan od romana iz najužeg kruga nisam bila pročitala, a činjenica da su mi neki od pisaca bili poznati nije bila dovoljna da me opredeli. Nagrađuje se, uostalom, pojedinačno, a ne životno delo pisca. Nakon objavljivnja imena dobitnika, informisala sam se malo o delu i autoru, i u meni se pobudio onaj plamičak radoznalosti i „jedvačekanja”. U opisu romana pročitah Prvi svetski rat i Dom za s uma sišavše i moj mozak istog trenutka uspostavio je vezu sa izvanrednim filmom Gorana Markovića Slepi putnik na brodu ludaka i to je bilo dovoljno da ubrzo krenem put biblioteka i knjižara. Da li zbog toga što je autor tek stupio u književni univerzum, ili zbog izdavača koji je sve samo ne „mejnstrim”, tamo roman ne nađoh, već samo obećanja da je poručen i da će uskoro stići, što me onda jeste iznerviralo, ali sada me malo i nasmeje: male pobede dobre književnosti ponikle van svetlosti reflektora. Bilo kako bilo, kada je konačno osvanuo u knjižarama, nabavila sam svoj primerak i pročitala ga.

Već tokom tog prvog čitanja znala sam da mi se ono što čitam dopada, i da želim da pišem o njemu ovde. Nakon čitanja, u to sam bila sasvim sigurna; jedino je problem bio što nisam znala kako. Nešto mi je tokom čitanja izmicalo, nešto što bi mi moglo poslužiti kao nit za koju bih se uhvatila kada bih pokušala da utiske sažmem u jedan post. Pomišljala sam čak i da pišem fragmentarno, da samo nabacam te nepovezane utiske i dopadanja, ali nije se dalo. Odlagala sam, odlagala i ne napisah ga. Ove jeseni, nakon čitalački sporijeg perioda, osetila sam potrebu da pročitam ponovo nešto što će mi se sigurno dopasti, nešto u čemu ću uživati; trebalo je samo pronaći nešto što će dovoljno privući moju pomalo razmaženu, retko čime zadovoljnu pažnju. Šta je bolje za to, nego već poznato i provereno delo? Zato se odlučih za ponovno druženje sa Luzitanijom. Pritom, možda mi ovoga puta ona nit koja mi je pri prvom čitanju izmakla ne pobegne. I premda ne mogu da se pohvalim da sam sasvim čvrsto uhvatila tu nit, sasvim sam sigurna da sam u delu uživala - čak i više nego prvi put.

O čemu se u ovom romanu zapravo radi? Pa, moram priznati da na to pitanje nije lako odgovoriti, makar meni. Imam osećaj da ovaj roman nije jedan od onih koje možete ukratko predstaviti, dati fabulu sažetu u par rečenica, u par ključnih uzročno-posledično povezanih karika. Nije da priče nema, ima je, ali ona nije u svemu najvažnija. Ono što je važnije jeste sve što iz te posve neobične priče izvire. Vremenski, ovaj roman je pretežno usredsređen na period Prvog svetskog rata, prateći jednim delom priče i vreme oko Majskog prevrata, a u samom njenom srcu nalazi se beogradski Dom za s uma sišavše, neobičan po mnogo čemu na samom početku 20. veka, između ostalog i po humanim metodama lečenja, nepopularnim u mnogim civilizovanijim i naprednijim delovima Evrope, a u koje kao da je bio urezan isti onaj princip koji je bio urezan i u potpornu gredu salona zgrade - Pazienza. Takvo stanje zatekao je i doktor Dušan Stojmirović, koji je nastavio sa njegovim očuvanjem kroz svoju, kako pripovedač kaže, „moralno-terapeutsku praksu predavanja”, kako za pacijente tako i za ostale zaposlene, a sa posebnim tematskim fokusom na različite vrste društvenih zajednica i njihove organizacije. Sa početkom Prvog svetskog rata i okupacijom, isti Dom za s uma sišavše usred Beograda dobija status nezavisne teritorije, postaje prava država u državi „oivičena strahom od obaveza i stigmom duševne bolesti”, čime se sve ono što se unutar nje događa izuzima iz opšte klanice koja je zavladala celim svetom, te viševekovna izopštenost psihički obolelih iz društva prvi put dobija i svoju takoreći pravnu potvrdu, pod imenom Luzitanija, što je ujedno i ime britanskog putničkog broda koji je Nemačka vojska potopila tokom rata.

U toj se bolnici-državi sažima manje-više čitava priča ovog romana, a kroz nju prolaze i, čini se, sve vreme kao da samo ka njoj streme i njegovi najvažniji likovi, bilo kao pacijenti, bilo kao humanitarci i posetioci. Pored doktora Stojmirovića, upoznajemo i gospodina Teofilovića, brodolomnika sa Luzitanije koji prolazi zaraćenom Evropom, na putu iz Sjedinjenih Američkih Država ka svojoj grobnici, u čije je planiranje uneo čitav svoj život i talenat i u čijim se nacrtima i sam gubi; Nestor, veteran iz Balkanskih ratova koji se sa ratišta vraća sa neobičnim teretom, koga se oslobađa postepeno, deo po deo, krećući se po Srbiji od kestena do kestena; Vasilije Arnot (inače lik čija priča počinje sa Majskim prevratom), stručnjak za taksidermiju nesvesno uplitan u političke zavrzlame koje ga se nisu ticale, a koji se pred svetom polako povlači u mrak jedne kutije; ser Tomas Lipton, škotski milioner i humanitarac koji u svom boravku u Srbiji posećuje i Luzitaniju, budući negde i nama najbliži akter romana: stranac pomalo začuđen, ali neminovno fasciniran svim onim što u bolnici zatiče. Sve ovo tek je površinski sloj jedne mnogo dublje priče, ali više od priče bitne su one niti koje su mi prvi put izmicale, ponetoj nimalo laganim stilom i gotovo magičnom snagom pripovedanja. Možda to i jeste bio problem prvi put - tražila sam nit za koju ću se držati pri sumiranju utisaka, a njih je u ovom romanu više, i za koju god se uhvatili nećete promašiti. Pa opet, možete ih gledati i zajedno i, u zavisnosti od vas samih i toga u koju vam se misli najviše upletu, utisci će možda poprimiti drukčije nijanse.

Ono što je mene nakon ovog drugog čitanja najviše fasciniralo, jeste način na koji je ludilo prikazano -  u svom ispoljavanju, u tretmanu unutar institucije, u položaju u „civilizovanom”, modernom društvu, u odnosu pacijenata prema sebi samima i svom stanju. Već na osnovu toga može se iz ovog romana toliko toga pročitati, štošta se možda i u njega učitati. Jedan od osnovnih principa koji se provlači kroz roman, pa i samu filozofiju institucije, jeste shvatanje razuma i ludosti ne kao antonima, već kao dva ispoljavanja jednog istog pojma, dok je prava suprotnost nešto posve drugo:

„...razum i ludilo tek su dve, sticajem okolnosti razdvojene, varijante jedne te iste ljudske sudbine, te se razumu nikad ne suprotstavlja ludilo, koje je samo jedno stigmatizovano stanje razuma, već naprosto ljudska glupost.”

Glupost je, međutim, ono što u konvencionalnom, vanluzitanijskom svetu na sebe najčešće navlači ruho razuma, te se sve ono što za sobom ostavlja sagledava kao produkt civilizovanog, modernog uma, nasuprot ludom umu, izopštenom i sklonjenom s pogleda. Jedan od pacijenata, u ulozi „vodiča” ser Tomasa Liptona, na veoma interesantan način predstavlja osnovu državotvornosti „Luzitanije”:

„Luzitanija nije bila samo brod, [...] već i zemlja iberijskog naroda koji je dugo odolevao osvajaču uprkos njegovoj nadmoći. Ali Luzitanija jeste i brod, arhitektura jedne ploveće mašine, brod žrtvovanih, brod budala. [...] Ludilo samo po sebi nije nikada autentično, uvek je samo odraz tuđih strahova i opsesija, a naša državotvornost upravo je ishod činjenice da je svako oduvek u nama mogao da vidi najgori deo sebe.”

Interesantna je teorija koju jedan od likova iznosi nešto kasnije, da je svaki čovek zapravo sedam osmina životinja, te da se život svodi na sakrivanje tog dela svoga bića i strah od njegovog ispoljavanja, budući da svako ispoljavanje tog neprihvatljivog dela vodi progonu i utamničenju. Nije li to taj odraz o kome pacijent govori ser Liptonu (i nisu li maske životinja koje likovi u vezi sa bolnicom nose u nekoliko situacija neki vid pomirenja sa svojih skrivenih sedam osmina i jedan vid njihovog nedestruktivnog ispoljavanja)? S tim u vezi, nije li interesantno kako „razum”, u strahu od onog najgoreg u sebi, ne ostaje samo na izopštavanju i uklanjanju s pogleda, već ispoljava upravo onaj deo koga se plaši, životinjski se iživljavajući nad telom, između ostalog i psihijatrijskih pacijenata, čemu često nehumane metode lečenja svakako idu u prilog, na šta se u romanu više puta skreće pažnja. Ova svojevrsna tema prekoračenja granica humanog nad telom onog koji je označen kao „drugi” ili „niži” dodatno je naglašena (makar u mom čitanju) uvođenjem kontroverznog taksidermijskog preparata u priču, koji jedan od likova, Vasilije Arnot treba da ispita, a za koji se sumnja da je ljudskog porekla (slučaj, inače, zabeležen u bizarnoj istoriji ljudskog služenja „nauci”, kako sam kasnijim istraživanjem saznala).

Drugi vid ispoljavanja te gluposti, ujedno i jedan od aspekata romana koji bi određeni tip čitaoca mogao „nažuljati”, jesu nacionalni mitovi. 

„Uostalom, neuporediva je glupost sićušnog pojedinca pred monumentalnom glupošću i najmanje države. Daleki su glupi horizonti i romantično nedostižni.”

Ovaj roman uzima neke od najsvetijih događaja našeg naroda obavijenih velom mitskog (recimo, atentat na Franca Ferdinanda, govor majora Gavrilovića braniocima Beograda i sl.) i izvrće ih, čineći to na jedan vrlo fin i miran način - prosto stavljajući jedan upitnik uz njihovo značenje i nužnost u celokupnosti naše istorije i kulture. Nešto čemu naše društvo, sa odnosom prema istoriji kao „odabiru trenutaka kojima se unižava vrednost pojedinačnog ljudskog života”, i nije naročito sklono, ali istovremeno i nešto što je neophodno za kolektivno sazrevanje. Jesmo li za to sposobni, dovoljno je da pogledamo oko sebe i na one koje „biramo” da nam kroje budućnost i kašće nam se samo. 

Možda sam zbog toga osetila i neku mešavinu tuge i gorčine, naslutivši odgovor na pitanje koje je pri završetku drugog čitanja ostalo da lebdi u mojim mislima. Ako se uzmu u obzir okolnosti u kojima je država Luzitanija nastala, znači li to da je jedno idealno, utopijsko uređenje moguće postići samo u izolovanosti i izopštenosti nalik na one u psihijatrijskoj ustanovi, u sigurnosti i ušuškanosti stigmatizovanog postojanja koje izuzima iz svih onih „razumnih” i regularnih tokova, u kojima je previše nataložene gluposti, da bi se sa njom moglo izboriti? 

Nešto drugo što mi je u ovom romanu privuklo pažnju ima veze sa prikazom ispoljavanja ludila. Nemate ovde one stereotipne, u stilu Berte Mejson iz romana Džejn Ejr slike mentalnih bolesti. Najveći broj pacijenata koje čujemo u romanu ponaša se prividno sasvim mirno, nalik na bilo koga bez ikakve dijagnoze, dok oni čiji „prelaz” u ovom romanu posmatramo to čine tiho, polako povlačeći deo po deo svoje ličnosti iz onog nestigmatizovanog, „zdravorazumskog” vida postojanja u stigmatizovani. Ta ličnost biva usitnjena do mikroskopskih dimenzija, nalik na nacrte sopstvenih opsesija, ili pak nestaje polako povlačeći se i zatvarajući u mrak kutije. Kutije su inače vrlo upečatljiv simbol, koji pri prvom čitanju nisam do kraja uspela da otključam (kao što se ni kutije u romanu, jednom zatvorene, ne otvaraju ponovo), a čije značenje sada tek mogu naslutiti, i to delom iz izjave jednog od neobičnijih likova ovog romana, gotovo na granici postojanja i nepostojanja: „Poneki se sadržaj iznenada raspe, razbije, rasparča , rasturi, a kutije tome služe, da se uspostavi prvidini red.” Još interesantnija dimenzija ovog simbola isplivava povlačenjem paralela između lečenja i stvaranja, u ovom slučaju književnosti, naročito u opasci da „istorija bolesti drugo nije do još jedan vid književnosti”. Ne čuvaju li stoga te kutije bezbroj potencijalnih književnih dela, za koje je samo potreban dobar pisac, odnosno doktor da ih sastavi i načini ponovo celim? U kojoj meri je smislen taj proces, roman takođe nagoveštava, a ja ću se u svom pisanju o tome zaustaviti. Mogla bih navesti još bezbroj citata koji bi slagali različite mogućnosti za tumačenje, ali osećam da i bez toga otkrivam previše, i još gore - namećem svoje čitanje. Svako će roman pročitati drukčije, i svačija će Luzitanija biti jedinstvena, i u tome jeste lepota čitanja. A mnoga pitanja ovaj roman postavi, i neće na njih dati jasan odgovor. Ostaviće vas da slutite i da sami slažete svoje odgovore. U tome - u otvorenosti  (a u slučaju kutije - zatvorenosti), takođe, leži lepota čitanja.

I na kraju, da se dotaknem nečega što je, kada pogledam iz ove perspektive, možda i bilo razlog zbog čega mi je toliko slojeva književnog dela promaklo pri prvom čitanju, a to je njegova forma. Pripovedanje u ovom romanu zasniva se na tehnici pseudodokumentarnosti, što podrazumeva da se pripovedač u svom izlaganju neprestano poziva na različite navodne dokumente, dnevničke zapise, beležnice, pisma, novinske članke, obilato ih citirajući, u delovima ili celosti, a uz to i ukazujući na rupe u pripovednaju, odnosno na nepotpunost ili nepouzdanost informacija (npr. zbog izgubljenih beležnica). S druge strane, uprkos dominantnom skrivanju iza „pisanih dokumenata”, pripovedač ume da s vremena na vreme priviri i da svoj sud o kojekakvoj pojavi kroz usputni komentar, poput ovog o političkoj korektnosti:

„Istini za volju, u današnjem vremenu, tako ispunjenom onom svinjarijom koju uobičajeno nazivaju političkom korektnošću, ludak je neko ko se ne sme imenovati niti na jedan način, te će se njegova bolest uvek prikriti osobinama koje bi se mogle pripisati svakom drugom najobičnijem građaninu, lenštini i mediokritetu. Sramota je danas za nekog reći da je lud, više no ikada ranije. Tražiće se eufemizmi, reči, podstaknuća, optimističke formulacije, izrazi jednakosti, a ludak će vam i sam reći, ne samo da ne može već i da ne želi da bude jednak. Njegova će posebnost tražti scenu, pozorište odakle će se ludilo nesputano prikazivati u svom fantastičnom bogatstvu, u svojoj tragediji i iskonskom bolu.”

Ali nije pseudodokumentarnost ono što mi je isprva potpuno preuzelo proces čitanja, niti pozicija pripovedača. Ova tehnika meni lično ume da bude vrlo interesantna, a ovakvi istupi pripovedača umeli su i te kako da ožive priču. Atanackovićeva rečenica bila je nešto što me je pri prvom, a na nešto drukčiji način i pri drugom čitanju, iznova fasciniralo i istoremeno onaj faktor o koji sam se iznova saplitala. Nije to nejasna rečenica, lišena svake sintakse ili smisla, kakve umeju biti rečenice pisaca koje često označavamo teškima za čitanje. Štaviše, deluje mi njegova rečenica posebno pažljivo slagana i brušena, svaka reč pažljivo birana, svaka veza između pojmova pažljivo uspostavljana. Međutim, isto tako, ona ne dozvoljava nekoncentrisanog čitaoca. U neku ruku, mogu to povezati i sa serijom Tvin Piks, u tome što ona traži podjednako fokusiranog gledaoca. Dozvolite oscilacije u pažnji i lako ćete propustiti nešto što će vaše čitalačko ili gledalačko iskustvo osiromašiti, ako ne i usporiti ili otežati. Na isti način na koji Tvin piks Dejvida Linča nije serija koja se može usputno pratiti, sa mislima sklonim lutanju ili dremanju (figurativnom ili bukvalnom) tokom sporijih scena, tako ni Luzitanija Dejana Atanackovića nije roman koji se čita onda kada niste spremni da ga zaista čitate. Zapravo, možete ga čitati i tada, ali ostaćete uskraćeni za toliko toga, jer i pored zahtevnosti i kompleksnosti, pažljivi čitalac biće nagrađen - nizom, po mom mišljenju, jednostavno divnih fragmenata. 

Mogla bih ovde navoditi bezbroj pojedinačnih rečenica, pasusa, mogli bi se ovde naći odlomci dijaloga, umetnute pripovesti, ispovesti likova... Ali možda je najbolje da te lepote u romanu sami otkrivate, a ne da ja zatrpavam svojim, i time potencijalno razvodnjim nečije čitalačko iskustvo. Što se mene lično tiče, drugo čitanje romana, iako nije bilo preterano lakše, otkrilo mi je toliko toga što sam prvi put propustila. Uprkos tome, mnoge su stvari ostale nevidljive mojim očima. Ali to je, kao što rekoh na samom početku, sasvim ok. Mrak nekih kutija neće se moći, ponekad, do kraja rasvetliti (možda nekim budućim, trećim čitanjem)... Sasvim je sigurno, međutim, da sam pronašla još jednog savremenog pisca čijim ću se budućim delima radovati i rado ih čitati. Za našu književnost, to je nesumnjivo jedan mračni ugao manje. 

Dva engleska romana

Kada sam svojevremeno birala klasike koje ću uvrstiti u svoju obaveznu lektiru za prošlu godinu vodila sam se različitim kriterijumima, ali pretežno sam na nju stavljala dela koja duže vreme stoje na mojoj već postojećoj listi za čitanje. Svega nekoliko naslova zalutalo je tu sa strane, što zbog nekih novijih interesovanja, što zbog praktičnosti - trebalo je uvek imati na umu i fond lokalne biblioteke koja mi je svakako bila najlakša opcija za nabavku knjiga. Među tim „zalutalim” klasicima su i dva romana o kojima ću danas pisati, jedan od njih kao zamena za drugo delo autorke koju neko vreme želim da čitam (u biblioteci nisu imali Sever i jug Elizabet Gaskel, pa se odlučih za Meri Barton), a drugi je ubačen neplanirano, kao posledica moje povodljivosti kada su u pitanju fraze tipa „najbolji roman napisan na engleskom jeziku”, koji nađoh na više mesta prišiven uz roman Midlmarč Meri En Evans, poznatije pod pesudonimom Džordž Eliot.

Zbog čega o njima pišem zajedno u jednom postu? Nikako zato što ih smatram lošim. Štaviše, smatram ih prilično dobrim, ako ne i odličnim. Bojim se, međutim, da su oba ova romana nekako utonula u ostatak mog čitalačkog putešestvija, ne ostavivši dovoljno utisaka da im posvetim zaseban post. Kada pogledam unazad na moja pisanija ovde, ono što je uvek bilo neophodno da bih se mogla o nekom delu raspisati, jeste da me ono na nekom ličnijem nivou dotakne, da se makar malo utka u moje biće i da i nakon što završim sa čitanjem, makar i za ograničen period, u celini ili neki njegov fragment ostanu živi u meni. Ovi romani to su učinili ili delimično, ili suštinski i nisu, iako su mi se u nekom opštem smislu dopali. Zato te polovične ili odveć labave utiske objedinjujem jednim tekstom. Ako su i ostali romani koji su mi se manje dopali iz mog prošlogodišnjeg „izazova” dobili svoje mesto na blogu, dajući mi, doduše, više prostora da gunđam o njima (u vas gledam, Tri musketara), mogu i ova dva. 

7/12: Midlmarč, Džordž Eliot

Na više od jednog mesta naišla sam na sintagme „the greatest British novel” ili „the greatest novel in English language” kao opise romana, ili tačnije rečeno - romančine engleske spisateljice Džordž Eliot. Nekome ko u globalu voli englesku književnost, a naročito onu iz perioda u kome je delo nastalo (viktorijansko doba), ovo je sasvim dovoljno da istog trenutka unese ime dela i autora na svoju listu, te tako u kasnu jesen prošle godine otpočeh jedan potpuno zaseban izazov, a to je savladavanje ovog dela od gotovo 700 strana. I kad sada malo bolje razmislim, čini mi se da sam se u tom obimu negde i ja izgubila, tj. moje dopadanje, što me je donekle i iznenadilo s obzirom na to da mi obimna dela nisu strana.

Ovaj roman objavljen je u 8 knjiga 1872. godine i nastao je kao kombinacija već započetog romana Midlmarč, koji za glavnog junaka ima lekara Tercijusa Lidgejta, kao i pripovetke Gospođica Bruk. Naslov romana Midlmarč: studija o provincijskom životu skreće našu pažnju na mesto zbivanja, fiktivni gradić u centralnoj Engleskoj, kao i na čitav duh kojim je ovaj roman prožet, čega čitalac postaje sve svesniji što se više kroz ovaj gradić kreće i upoznaje njegove stanovnike. No ta priča o gradiću i njegovim stanovnicima svakako se može nešto više konkretizovati, kroz otprilike četiri glavna narativna toka, i to priče (u nekom mom viđenju) o dva loša braka, o jednom iskupljenju zahvaljujući iskrenoj ljubavi, i jednom padu. Dva loša braka tiču se upravo junaka od čijih je individualnih priča ovaj roman i nastao: Doroteje Bruk, devojke velikih intelektualnih kapaciteta i ambicija koja zadovoljenje te vrste svojih potreba može jedino ostvariti kroz brak, u sredini u kojoj žene takve potrebe nije trebalo uopšte da imaju, što ona i pokušava da učini, udavši se za starog lokalnog učenjaka Edvarda Kazobona; s druge strane tu je mladi i ambiciozni doktor Tercijus Lidgejt koji dolazi u Midlmarč smatrajući malu sredinu idealnom za razvoj svojih inovativnih ideja i ženi se lokalnom lepoticom Rozamond Vinsi, nadajući se da u njoj nađe onu domaću, utešnu komponentu života, odmor od profesionalnog zamora. Oboje po stupanju u brak otkrivaju suštinsku plitkost upravo onih kvaliteta u koje su se „zaljubili”; oboje ujedno i postaju žrtve provincijskog mentaliteta koji ponajviše voli da bilo šta što malo promoli glavu iznad proseka, uslovno rečeno, za tu istu glavu i skrati (ako ne čoveka konkretno, onda njegov duh sasvim sigurno). Tu je i priča o „neželjenoj” ljubavi između Freda Vinsija i Meri Gart, koja postaje osnovni pokretač u sazrevanju razmaženog mladića i njegovom pronalaženju sopstvenog puta, kao i priča o razotkrivanju pozadine lokalnog moćnika Bulstroda, čoveka velikog autoriteta, još većeg ega, a najtežeg moralnog „prtljaga” iz prošlosti, koji polagano biva raspakovan.

Ove četiri priče, obuhvaćene mestom u kome se odigravaju, međusobno su veoma tesno isprepletane, a pored njihovih glavnih aktera čitalac se upoznaje sa, stiče se utisak, celim Midlmarčom, budući da čak i sporedni likovi dobijaju dosta prostora. U tom smislu ovaj roman je vrlo živ i vrlo verovatan, a sve dobija na još većoj verodostojnosti ako ste, kao i ja, iz malog mesta. I izvan tog narativnog nivoa, ovaj roman je dosta bogat i raslojen, kako i sam podnaslov upućuje - studija u pravom smislu te reči: ispituju se individualni i kolektivni mentalitet, priroda i suština braka, preispituje položaj žene sa ambicijama većim od onoga što sredina u kojoj živi smatra prikladnim ili za nju potrebnim, dotiče se brojnih političkih pitanja, na lokalnom i državnom nivou, daje veoma upečatljive portrete (meni jedan od najuverljivijih: Kazobon kao naučnik koji na kraju života postaje bolno svestan promašenosti svog životnog dela)... Zaista, Midlmarč je čitav jedan svet u malom, a delo kao delo veoma je pažljivo i vešto građeno, tako da se na kraju svi raštrkani putevi priče lepo sjedinjuju i zaokružuju u finu celinu. I dopalo mi se to, ali isto tako znam da sam po završetku poslednjeg pasusa ovog romana bila svesna da, izvan uopštenog dopadanja i užitka u celini dela, ne mogu da se setim ničega konkretnog što me je naročito dotaklo. 

U suštini - ovo je jedan odličan roman. I svideo mi se taj roman, čak sam u njemu uživala, ali nisam u njemu pronašla nešto što bi me nateralo da taj roman i zavolim, kao što sam zavolela mnoga dela koja se i ne spominju na listama najboljih ikada u bilo kakvim književnostima, ne samo engleskoj. Interesantno, ali tog nečeg bilo je dosta u drugom romanu o kome pišem u ovom postu, no tu su me neke druge stvari izneverile.

8/12: Meri Barton, Elizabet Gaskel

Kao što spomenuh u uvodu, roman koji sam želela da čitam jeste Sever i jug, budući da sam na njega najčešće nailazila gde god bi se spomenulo ime Elizabet Gaskel. Lokalna biblioteka, međutim, imala je samo primerke romana Meri Barton i Kranford, te se odlučih da počnem sa Meri Barton, budući da je to ujedno i prvi roman ove engleske spisateljice. 

Ovaj roman, objavljen 1848. godine, Gaskel je krenula da piše nadajući se da će u stvaralačkom procesu pokušati da pronađe utehu zbog smrti sina. Namera pri izboru teme bila joj je da predstavi težak položaj radničke klase u Mančesteru, već tada industrijski razvijenom, kao i jaz koji postoji između radnika i industrijalaca, što je naročito bilo potkrepljeno njenim ličnim iskustvima u komunikaciji sa pripadnicima radničke klase, s obzirom na to da je kao supruga sveštenika bila daleko upoznatija sa njihovim životnim prilikama. Kao nekome ko je uživao u Žerminalu, koji se bavi istom temom, u prvim fazama čitanja ovaj roman mi se izuzetno dopao, budući da sam zaista mogla da uvidim dosta paralela sa Zolinim delom, doduše sa nešto manje pripovedačke veštine (mada to sam svakako povezala sa činjenicom da je to autorkin prvi roman, tako da mi i nije previše smetalo). Ali onda... Onda sam došla do polovine romana, i tu je došlo do preokreta, u kome moj entuzijazam postepeno građen do te tačke, kreće silaznom putanjom i pretvara se ne toliko u nedopadanje, koliko u neku vrstu razočarenja.

Događaj koji ovaj roman deli na polovinu koju sam volela i polovinu koju baš i nisam, jeste ubistvo za koje biva optužen nevin čovek (inače zasnovano na stvarnom ubistvu industrijalca Tomasa Eštona). Sve do tog događaja, Gaskel je sa dosta pripovedačke strasti slikala nepremostiv jaz između radničke klase i bogatih vlasnika fabrika, suviše fokusiranih na svoj profit da bi imali sluha za potrebe onih čija egzistencija od njih zavisi i koji im taj profit i ostvaruju. Radnici, s jedne strane pritisnuti bedom u kojoj zbog gladi i nemaštine umiru deca, a s druge besom zbog toga što oni koji to mogu i treba da poprave prosto ne žele da slušaju, dolaze u situaciju da jedino ekstremnim potezima mogu skrenuti pažnju na sebe. Taj deo priče predočen je kroz fokus na sudbine radničkih porodica Džona Bartona i Džordža Vilsona, kao i njihove dece, Meri i Džema, ophrvanih kako ličnim, porodičnim problemima, tako i egzistencijalnim mukama koje iniciraju njihovo potonje političko delovanje. Nakon ubistva, međutim, čitava ova tema biva napuštena, i fokus se u potpunosti prebacuje na trku sa vremenom i pokušaje da se nepravedno osumnjičeni spase, a socijalne teme smenjuje ljubavni zaplet. U trouglu, između ubice, nevinog optuženog i žrtve, nalazi se i naslovna junakinja, Meri Barton. 

Bilo je, dakle, kao što iznad napisah, u ovom romanu onoga što se da zavoleti. Iako sam osećala autorikno „početništvo” u ovom romanu, do same polovine mi je zaista prijao i mogla sam da se saživim sa junacima, da saosećam sa njihovim problemima. Od polovine, ono što se u prvih dvestotinak strana gradilo kao snažna priča o problemima sa kojima se engleska radnička klasa suočavala u periodu naglog industrijskog razvitka, u drugih dvestotinak je dosta od te snage izgubilo, i čitajući o nevoljama u koje je Meri Barton zapadala pokušavajući da spase svog dragog od smrtne kazne, uporno sam se nadala da će to učiniti dovljno pre kraja, da ostavi prostora da se vratimo temi iz prve polovine. 

Uopšteno, mogu reći da je Meri Barton imala potencijala da mi se mnogo više dopadne od Midlmarča, „najboljeg romana na engleskom jeziku”, ali taj potencijal nekako se istrošio do polovine. I premda i dalje ne mogu poreći kvalitet tog prvog dela, ostaje žal za napuštanjem priče o borbi engleskih radnika za poboljšanje svoga položaja koja je na kraju, možda i nenamerno, zaličila na puki povod za ostvarenje isprva tek nagoveštenog ljubavnog zapleta. No dobro, iako nije bio bolji izbor od dva njena romana između kojih sam birala (kasnije sam videla da se Kranford ubraja među njena najcenjenija dela), verujem da sam uprkos svemu načinila pravi izbor, pošto od prvog romana verujem da moje dalje „druženje” sa Elizabet Gaskel može ići samo nabolje. Ako ništa drugo, makar znam šta ću zasigurno prvo pozajmiti iz biblioteke, kada budem počela ponovo da ih pohodim.

*

Nisu, dakle, ova dva engleska romana o kojima sam odlučila da pišem zajedno loša, čak naprotiv. Jednostavno, ili se, uprkos generalnom užitku, nismo sasvim našli (kao u slučaju Midlmarča) ili ako smo se isprva našli, ta ljubav nije ostala podjednako jaka do kraja (kao sa Meri Barton). Ali ako i nisu bili omiljeni klasici koje sam prethodne godine pročitala, sasvim sigurno su poslužili kao odličan uvod u stvaralaštva ove dve spisateljice, čijem ću se delu sigurno uskoro vratiti.

Žerminal (Emil Zola)

Neizostavno, prvi komentar mog oca, inače mnogo boljeg poznavaoca domaće kimenatografije od mene, kada je video da čitam Žerminal, bila je upravo ova replika Ljubiše Samardžića. Seriju Boško Buha nikako da se nakanim da odgledam. Generalno, to je kod mene slučaj sa gomilom domaćih, a naročito partizanskih filmova, pa i sa onim najpoznatijim - verovali ili ne, tek sam nedavno, i to igrom slučaja, prvi put odgledala Valtera. No uprkos tome, ne mogu da poreknem da su ovakvi biseri neprocenjivi!

U svakom slučaju, da se vratim ja književnosti, ovo je post o Žerminalu. Da, baš od tog Zole.

*

Prvi put sam za Žerminal čula u srednjoj školi od dugarice iz klupe, koja ga je čitala i oduševljavala se njime. Ostao mi je još od tada, što bi se reklo, u malom mozgu. Dugo mu je trebalo da dođe na red za čitanje, pa čak i to, čini mi se, sasvim slučajno. Otišaviši u lokalnu biblioteku, bez ikakve ideje šta bih dalje čitala, zadržala sam se pokraj police tik uz stepenice, na kojima stoje edicije klasika poput Antologije svetske književnosti Narodne knjige, Edicije Milenijum Novosti ili Vek Politike i sl. Zapao mi je za oko upravo Žerminal, te odlučih da ga konačno pročitam. Nisam imala ni najmanju ideju o čemu se radi. Za tih nekoliko godina otkako sam videla drugaricu da ga čita u školi nije mi nijednom palo na pamet da se nešto više zainteresujem za njega. Ali, pomislih, ako se Ani dopalo, koje su šanse da se meni makar malo ne svidi? Odgovor: Šanse su nikakve. Zaljubih se u delo.

Zaljubih se, a Žerminal nije delo sazdano od mnogo čega u šta se možete zaljubiti (muke francuskih rudara 19.veka dok se njihove gazde buržuji iživljavaju nisu baš materijal za zaljubljivanje), pa ipak, ono je sazdano upravo tako da je nemoguće ne zaljubiti se u njega. No valja krenuti redom: najpre malo o Zoli i romanu.

Verovatno je jedna od prvih asocijacija kada se spomene ime Emila Zole pojam naturalizma, književnog pravca s kraja 19. veka usko povezanog sa realizmom. Pisci ovog pravca, a Zola je bio jedan od njegovih začetnika, inspirisani metodama prirodnih nauka, videli su mogućnost njihove primene u književnosti. Za predmet svog interesovanja uzimali su, grubo rečeno, stvarnog čoveka i objektivnu stvarnost (u onoj meri u kojoj je objektivnost moguće postići), dok je roman i proces pisanja bio svojevrsni književni surogat naučnog eksperimenta. Preuzevši iz pozitivizma ideju o ljudskom karakteru kao rezultatu uzajamnog delovanja sredine, trenutka i nasleđa ili rase, pisci su svoje likove stavljali u određene situacije i, kao i naučnici, ispitivali na koji način se likovi u datim okolnostima razvijaju. Emila Zolu naročito su zanimali faktori nasleđa i sredine, te je svoj stvaralački opus posvetio ispitivanju uticaja koje oni na pojedince mogu imati. Jedan od njegovih glavnih uzora u tome bio je Onore de Balzak i njegov ciklus Ljudska komedija u kojima je nastojao da pruži što verniju sliku francuskog društva svoga doba, te Zola čini nešto slično. Suzivši svoj fokus na jednu porodicu, nastojao je da ispita upravo kako se faktori poput nasleđa i sredine ispoljavaju kroz vreme i na koji način utiču na potomke, te tako nastaje njegov ciklus od dvadeset romana Rugon-Makarovi (ili Prirodna i društvena istorija porodice u Drugom carstvu). A kad se već dotakoh Zolinog odnosa prema Balzaku...

Ne mogu a da ne podelim ovu preslatku karikaturu na kojoj Zola salutira svom uzoru
(delo Andrea Žila). ❤

Žerminal predstavlja trinaesti od dvadeset romana pomenutog ciklusa i sa ostalima je povezan glavnim likom, Etjenom Lantjeom, potomkom porodice kojom se u svom ciklusu bavi (i to grane Makarovih). Sam roman pisan je i objavljivan u delovima između proleća 1884. i zime 1885. godine, da bi u celini prvi put bio objavljen marta 1885. godine. Naslov romana predstavlja naziv prvog prolećnog meseca francuskog revolucionarnog kalendara, no i na simboličkom nivou postoji posebna veza sa delom, budući da je mesec nazvan po francuskoj reči za seme (germen). Ali kakva je to radnja koja povezuje prolećni mesec revolucionarnog kalendara, poreklo njegovog imena i, kako sam gore navela, francuske rudare?

Sam zaplet nije previše teško objasniti. Centralni događaj romana jeste štrajk rudara u severnoj Francuskoj sredinom 19.veka izazvan smanjenjem odveć bednih nadnica koje su rudari zarađivali ostavljajući svoje zdravlje, neretko i živote, pod zemljom i puneći džepove svojim gazdama, koji sem tih svojih džepova i sopstvenih stomaka većih briga nisu imali. No od otvaranja romana do izbijanja štrajka prođe vreme. Ono čime roman počinje, jeste dolazak čoveka koji će uslovno rečeno štrajk doneti u taj kraj. Pomenuti Etjen Lantje, lutajući izgladneo i promrzao, stiže jedne noći u rudnik Vore tražeći posao, nakon što je prethodni izgubio jer je ošamario šefa. Upoznavši se sa starim rudarom Bonmorom (nadimak sa značenjem dobra smrt) - starim po stažu, s obzirom na to da radi u rudniku od svoje osme godine, a u trenutku upoznavanja mu je 58, a ništa mlađim po zdravlju (neprestano iskašljava ugljanu prašinu) - počinje Etjenovo upoznavanje sa rudarima zapošljenim tu i njihovim načinom života nepromenjenim godinama unazad. U rudniku Vore Etjen dobija posao kao utovarivač, a „pod svoje” uzima ga i porodica Mae, čiji je Bonmor najstariji član. Maevi su u potpunosti vezani egzistencijalno za rudnik, te u njemu rade i otac porodice, Tusen Mae, ali i troje najstarije dece (sa najstarijom kćeri Katarinom Etjen se posebno zbližava), dok je majka vezana za kuću brigom o četvoro mlađih, koji će svakako jednom takođe sići u rudnik, jer hleb koji jedu moraju i da zarade. Etjen u potpunosti srasta sa životom rudarskog naselja u koje se doselio, navikava se na težak rudarski posao, a poznanstvo sa krčmarem Rasnerom (nekadašnjim rudarem otpuštenim zbog pokušaja organizovanja štrajka) i ruskim anarhistom Suvarinom budi kod njega interesovanje za socijalističke ideje, te pored opsežnih razgovora sa njima dvojicom kreće da čita i informiše se, istovremeno prenoseći „naučeno” svojim kolegama i sustnarima u rudarskom naselju. Životne okolnosti stvorile su plodno tle da se ideje socijalzma prime, te se do štrajka koji izbija došlo sasvim prirodno, iako je trebalo slomiti uvek prisutni otpor straha od „talasanja” i menjanja nečega što se nikada do sad nije izmenilo. A sa izbijanjem štrajka, nešto što je u prvim delovima romana bila moja hipnotisanost stilom koji i dan-danas smatram jednim od najsavršenijih sa kojima sam se susrela, počelo je da prerasta u zaljubljenost, a Žerminal je počeo da se transformiše u jedan od najboljih romana koje sam ikada pročitala, bez trunke preterivanja.

Glavni razlog za to je (čini mi se, sada sa vremenske distance) upravo Zolin metod građenja romana, njegovo „sprovođenje eksperimenta”, manipulisanje uslovima i puštanje likova da na njih reaguju. Jer sve ono što se po izbijanju štrajka događa, a događa se toliko toga o čemu u okviru jednog posta ja mogu tek površno ponešto da pribeležim, potpuno je logičano s obzirom na sve ono što mu prethodi. Nema tu ničeg nad čime ćete se začuditi, nema tu ničega što ćete smatrati hiperbolisanim, sve deluje kao jedan potpuno normalan sled događaja nakon svega onoga što ste prethodno pročtali. Pa ipak, ničega tu zdravog i smislenog nema. I vi se, kao i uvek kada su ovakve priče u pitanju, nalazite u poziciji u kojoj u potpunosti možete da razumete zašto se sve to događa, a da ste istovremeno potpuno sigurni da to nikada ne bi smelo da se na taj način događa.

A evo i zašto je ono što čitate logično... Kada s jedne strane imate „nasleđenu bedu što od svakog deteta koje je još u utrobi stvara budućeg hranioca”, a s druge strane one koji rastu othranjeni tuđim radom, a „novac koji čoveku zarađuju drugi jeste novac od koga se on najsigurnije goji”; kada vidite s jedne strane oca porodice, okorelog rudara sviknutog da svu bedu stoički podnosi, očajnog nakon isplate smanjene nadnice gde se „sroza na stolicu, zaplaka kao malo dete, bacajući pedeset franaka na sto”; a s druge strane vlasnike akcija rudnika i jedne hartije od vrednosti „koja je već čitav vek hranila porodicu a da ona ništa nije radila”; kada s jedne strane imamo devojke koje rastu „u srećnom neznanju, sa ćudima deteta koje baca knjigu kroz prozor čim bi mu kakvo pitanje bilo dosadno”, a s druge strane devojčice kojima usled teškog rada i trošenja u rudniku kasni pubertet; kada je s jedne strane krckanje oklopa rakova, davljenje u pecivima i čokoladi, čajevima, a najveću muku predstavlja nezadovoljeni bračni apetit bogatog vlasnika rudnika, a s druge tako bolna i razdiruća glad zbog koje žene pristaju da nešto malo namirnica plaćaju svojim telima ili obećanjem tela svojih ćerki, ne čudi vas tip osvete koji se sprovede nad đubretom od osobe koja na taj način koristi tuđu muku, čak i kada znate da u takvom postupanju nema ničeg civilizovanog. Isto tako ne čudi, mada budi najveći žal - obijanje o glavu onome koji jeste deo trulog sistema, ali je za to u biti najmanje kriv. Sve to jeste logičan i ne naročito iznenađujuć sled događaja, jer kada postoji jedan tako necivilizovani jaz, u kome je s jedne strane sve, jedna hipertrofiranost života, a s druge jedva nešto koje se, radi održanja netaknutosti svega pretvara u ništa, u nemogućnost života, uz to pritisnutu svakim drugim poniženjem koje se može zamisliti, pobuna, revolucija je neminovna (zbog čega i ne čudi što je ovaj roman bio jedan od obožavanih u socijalističkim krugovima, pa ga čitaju i mladi partizani kao u insertu iz serije iznad). Ali necivilizovani jaz iznedriće revoluciju u kojoj će se ispoljiti i necivilizovani bes, i tu dolazi drugi faktor koji je doprineo mom zaljubljivanju u ovo Zolino delo.

Žerminal jeste roman koji se bavi mukama radničke klase i prikazuje svu nepravdu njihovog polažaja, ali on to ne čini panegiričkim podilaženjem i nekritičkim uznošenjem. Osetićete vi iz Zolinih slika (a njegovo pisanje jeste svojevrsno slikanje) njegovo saosećanje sa njihovom bedom kao i prezir prema nemaru onih koji bedu izazivaju, ali on neće prećutati ono što ista ta beda i isti taj težak život učini od ljudskog bića, podjednako osetljivog duha, rastao on u svili ili ugljanoj prašini. Zola se doista postavlja kao naučnik, on postavlja svoje likove u određene uslove, manipuliše njima, a onda precizno i bez ustručavanja stvara svoj roman od onoga što neminovno sa tim likovima biva. U „mirnodopskim” okolnostima, ljudi pritisnuti takvim životom bili su „postali nevernici pod spoljnim uticajem, potajno strahujući samo još od rudarskih aveti, zbijajući šale s praznim nebom”, a pod tako praznim nebom, moralni sistemi i ograničenja prevazilazili su se sa manje ustručavanja i skrivanja (za razliku od viših klasa koje su svoj nemoral praktikovale u tajnosti). U tom smislu u romanu ima dosta otvorenog skretanja pažnje na telesno i erotsko, koje se često ističe kao jedna od odlika naturalizma:

„Navika je ubila stid od golotinje, smatrali su za prirodno da budu takvi, jer nisu radili ništa rđavo, i nije njihova krivica što postoji samo jedna soba za sve njih.”

Život mladih i njihovo međusobno povezivanje oslobođeno je stoga ceremonijalnosti viših klasa, jer, kako bi rekla jedna junakinja: „Lako se nalaze dragani kad se živi ovako zajedno, zar ne?” A gde je nekontrolisani eros, tu lako kontroli izmakne i tanatos, pa se tako iz zabave iživljava nad bespomoćnom životinjama, a dečak nakon počinjenog ubistva na pitanje Zašto? odgovara sa: „Ne znam, nešto me je vuklo.”

Kad uslovi nisu mirnodopski, kad prekipi i kad izbije pobuna, stvari još lakše izmaknu kontroli. 

„Zahvatalo ih je versko ludilo, nestrpljivost verske sekte koja se, zamorena iščekivanjem obećanog čuda, rešila da ga najzad sama izazove. Ljudi su bili van sebe od jarosti, iscrpeni glađu, sanjali su požare i krv, sred ovenčane slave u kojoj se uzdizala sveopšta sreća.”

Čitala sam, i razumela rudare, saosećala sa svakom njihovom patnjom. U isto vreme, plašilo me je to šta takav bes, iako hranjen dugo i nemilosrdno, može da iznedri. Postoji li način da se taj bes kanališe i da se borba na drukčiji način dobije? Dikens je u svojoj Priči o dva grada govorio o revolucijama kao žetvama nakon što se seme nepravde i neljudskosti vekovima neprestano sejalo. O „semenu” i „žetvi” govori i Zola, s tim što se implicitno ovde postavlja i pitanje onoga ko će žnjeti, kako će žnjeti i zbog čega suštinski. Ima tu različitih polemika, naročito između Etjena, krčmara Rasnera i anarhiste Suvarina. Posebno interesantan lik jeste anarhista Suvarin, i on iznosi neke možda ekstremne, mada ne i sasvim pogrešne stavove o revolucijama, naročito ako imamo u vidu sve one koje je čovečanstvo do sada podizalo i, gotovo neizostavno, izneveravalo: „Nikada nećete biti dostojni sreće dokle god imate nešto što vam pripada i dokle god je vaša mržnja prema buržujima samo rezultat vaše lude potrebe da budete buržuji mesto njih.” Ako pitate Suvarina, način da revolucija uspe graniči se sa ludilom i apsolutnom destrukcijom i suštinski je pesimističan: 

„Zapalite vatru na sve četiri strane gradova, pokosite narode, sravnite sve, i kada ne ostane ništa više od ovog trulog sveta, možda će nići jedan bolji svet.” 

Čitav roman, međutim, uprkos svemu što se o njemu odvija, ne odustaje od optimizma. Premda se ne dobija konačan odgovor na to kako treba žnjeti, seme revolucije davno je posejano, kao što su i sami rudari rasuti pod zemljom:

„Drugovi su udarali sve više i više, sve razgovetnije, kao da su se približavali samom tlu. Polje pod žarkim sunčevim zracima ovog jutra mladosti bilo je prepuno tim šumom. Nicali su ljudi, crna osvetnička vojska, koja je lagano klijala u brazdama i rasla za žetve budućeg veka, a od čijeg će se klijanja uskoro raspuknuti zemlja.” 

U ovoj sam slici možda i sama pronašla nešto nalik na odgovor na moje pitanje može li se borba protiv nepravde dobiti na nešto drukčiji način. Svakako da može, ali plodno tle koje su teški životni uslovi stvorili nije dovoljno. Potrebni su pametni i strpljivi „baštovani”, koji će suvu silu nezadovoljstva i besa umeti da usmere i kanališu, uz to, naravno, vođeni čistim namerama, a ne željom da se bude „kalif umesto kalifa” ili bar buržuj umesto buržuja. U suprotnom, ono što iz tog semena nikne lako se zatruje i izgazi.

*

Van ravni priče, kada je u pitanju Žerminal, ne mogu a da se ne dotaknem Zolinog maestralnog pripovedanja, jer je upravo to još jedan od razloga zašto sam ovaj roman toliko zavolela. I dan-danas pred očima su mi žive slike teškog rada pod zemljom i života u rudarskom naselju, no više od samih prizora, i dalje mogu da osetim hladnoću nezagrejane rudarske kuće nasuprot ušuškanoj i ugrejanoj udobnosti buržujskog salona, da se gušim u urušenim rudarskim oknima i istinski osećam teskobu i paniku pri urušavanju podzemnog hodnika. Prateći svoj metod, Zola je zaista obilazio rudarska naselja, silazio sa rudarima pod zemlju, prisustvovao štrajku rudara u Onzanu, i to je svakako dalo svoj doprinos uverljivosti i opipljivosti. No ne sme se ni za trenutak poreći talenat i umeće, jer bez toga, teško se da napisati roman čiji su prizori i dugo nakon čitanja i dalje tako živopisni, kao da sam pre svega nekoliko trenutaka okrenula stranu. Mogla bih navoditi unedogled, ali navešću samo dva primera, čisto kao ilustraciju. Jedan fragment, kao dokaz kako se pažljivim izborom i slaganjem reči može maestralno slikati; za njim i drugi, kao dokaz da se kroz samo jednu rečenicu može dočarati duševni život životinje, i da to može zaboleti kao i svaka muka koja je rudare zadesila tokom romana.

Početak smene u rudniku:

„Ispuniše se svi reviri, kopanje poče na svakom spratu, na kraju svake galerije. Proždrljivo okno progutalo je svoj svakodnevni obrok ljudi, blizu sedam stotina radnika koji su poslovali u ovom trenutku u tom džinovskom mravinjaku bušeći zemlju na sve strane, rešetajući je kao crvi staro drvo. Usred teška ćutanja, usred odronjavanja dubokih slojeva rude moglo se, s uhom naslonjenim na stenu, čuti treperenje ovih ljudskih insekata u pokretu, od leta konopca koji je podzao i spuštao dizalicu do ujeda alatki, koje su na dnu revira ubirale ugalj.” 

Stari rudarski konj Bataj, zauvek zarobljen pod zemljom, dočekuje i teši svog mladog i nasmrt preplašenog sapatnika Trompeta:

„Uskoro je Trompet bio položen na gvozdene ploče poda kao kakva masa. Nije se još micao, kao da je bio utonuo u strašan san ove crne beskrajne rupe, ove duboke odaje, koja je brujala od larme. Počeli su da ga odvezuju, kad se Bataj, napregnut već nekoliko trenutaka, približi, ispruži vrat da bi onjušio svog drugara, koji je tako pao sa zemlje. Krug radnika se proišri, zbijali su šale. Eh! Kakav li je to prijatan miris otkrio na njemu? Ali se Bataj uzbuđivao, ne obazirući se na šale. Bez sumnje je nanjušio prijatan miris slobodnog vazduha, zaboravljeni miris sunca i trave. I odjednom poče glasno da rže, bila je to muzika razdraganosti, u kojoj se, izgleda mešala i razneženost jednog jecaja. Bila je to dobrodošlica, radost zbog onih starih stvari, čiji mu je dah dolazio, tuga zbog tog zarobljenika, koji će se tek mrtav vratiti danu.” 

Čitajte, dakle, Žerminal. Ovo je jedna od onih priča koje će vas duboko prožeti i iz kojih možete dosta naučiti o drugačjim sudbinama i životu uopšte, koje će vas naterati da postavite pitanja o mnogim stvarima u vezi sa njim i preispitate svoje stavove o onim životnim nijansama na spektru između crnog i belog, pa možda i neku svoju poziciju na njemu. A ako vas sve to ne zanima, čitajte radi uživanja u dobroj književnosti, to samo po sebi vredno je pažnje. Čak se i među klasicima mnoga dela time ne bi mogla pohvaliti.

6/12: Stanarka napuštenog zamka (En Bronte)

Stanarka napuštenog zamka En Bronte bio je jedan od romana zaplaniranih listom od obaveznih 12 klasika za 2019. godinu, mini-projekta koji sam stopirala krajem prethodne godine iz opravdanih razloga. Od tog stopiranja, samoj listi se nisam vraćala, zaustavivši se sa čitanjem na 10/12 pročitanih knjiga sa liste, i svega 5 napisanih postova. Kada će poslednje dve knjige doći na red nisam sigurna, pošto sam trenutno posvećena iščitavanju knjiga iz sopstvene biblioteke (sasvim lični izazov na koji sam najpre bila primorana zbog zatvaranja biblioteka u vanrednom stanju, ali onda počela da uživam u njemu), ali sasvim je sigurno da imam dosta materijala za pisanje. Zbog toga današnjim postom započinjem sezonu nadoknađivanja, i onoga sa liste što je pročitano, ali i onoga van liste, što je zavredelo post, ali ga ja, sram me bilo, nisam napisala. Počinjemo, dakle, Stanarkom napuštenog zamka.

Poznatiji od svega dva romana najmlađe sestre Bronte pročitala sam pre nešto više od godinu dana. Za knjigom sam posegla u nadi da će mi upravo nešto bronteovske proze malo skrenuti misli sa nekih trenutnih životnih okolnosti, ali i dati malo oduška od Danteove Božanstvene komedije sa kojom sam prilično bila odmakla, a koja je, možete i sami pretpostaviti, loš izbor onda kada u knjigama tražite beg od onoga izvan njih. I sa Stanarkom napuštenog zamka to se i jeste dogodilo, međutim uprkos tome što mi je roman ispunio očekivanja (ko o čemu, Jovana o svojim očekivanjima od knjiga, filmova i serija), učinio je to na nešto drugačiji način. Naime, kada sam naslov stavila na listu, o romanu nisam mnogo znala. Nakon manjeg „njuškanja” po internetu i blogovima koje pratim, stekla sam dovoljno znanja da me za njega interesuje, te vam u tom smislu preporučujem da navratite do Isidore, Sandre i Ivane i pročitate postove koji su meni bili posebno inspirišući. Ali čak i kada osećate da o delu znate dovoljno, uvek se može pronaći nešto što vas u njemu može iznenaditi (u slučaju ovog dela - pozitivno). Za mene, to je bila otvorenost u postavljanju nekih važnih pitanja i neumoljivost u odbrani prava da se ona postave, upravo onako kako su postavljena i nikako drukčije.

Čisto konteksta radi (a nije da je on baš zanemarljiv za ovo delo, iako nije presudan za uživanje u njemu), da navedem da je Stanarka napuštenog zamka izašla prvi put 1848. godine kao drugi od dva romana najmlađe i često zanemarene sestre Bronte, i to pod pseudonimom Akton Bel (kao i njen prvi roman, Agnes Grej). Kada kažem da je En Bronte neopravdano zanemarena od sve tri sestre, uključujem tu i sebe samu koja je pri prvom pogledu na ima autore ovog romana pomislila: „Joj, da, i treća sestra je pisala.” A pisala je još kako!

Radnju romana teško je predočiti odvojeno od njegove strukture (ujedno i bez tzv. spojlera, tako da budite upozoreni). Roman otvara pismo jednog od protagonista, Gilberta Markama, svome zetu Džonu Halfordu u kome saopštava da je odlučio da mu ukaže poverenje i ispovedi neke važne događaje iz svoje mladosti. U fokusu pisama jeste dolazak misteriozne udovice u varoš u pratnji sina i jedne služavke i njeno nastanjivanje u starom zamku Vajldfel, za vreme Gilbertovih mladićkih dana. Pojava udovice Helen Grejam sama po sebi privukla je pažnju meštana, no ono što tu pažnju dodatno pojačava jeste njeno ponašanje - držanje distance od društva i nerado učestvovanje u zajedničkim aktivnostima, kao i njeni čvrsti i za ono doba neuobičajeni stavovi u vaspitanju deteta. Oko nje će, kako to u svakoj maloj sredini biva, od tračeva vrlo brzo biti ispletena čitava zamišljena sudbina. Prave odgovore na pitanja koja sredina ogovaranjima pokušava da zadovolji dobiće Gilbert Markam, koji sa mladom udovicom i njenim sinom razvija blisko prijateljstvo, a rađa se i romantična naklonost. Odgovore će dobiti kroz Helenin dnevnik koji mu ona ustupa na čitanje, i tu na scenu stupa sledeći pripovedni sloj; naime, pravu Heleninu sudbinu saznajemo iz njenog dnevnika, odnosno onog dela dnevnika koji je Helena ustupila Gilbertu (ne, Gilbert i mi nikada nećemo saznati šta je ona o njemu zapisala kada ga je upoznala, jer neki nivo Helenine privatnosti ipak ostaje netaknut). U Heleninom životu pre doseljavanja u Vajldfel, odnosno onome što Gilbert o njemu saznaje, i jeste srž onoga što je u doba prvog izlaženja romana izazvalo svojevrsnu buru. Kroz Helenine dnevničke zapise upoznajemo se sa njenim mužem Arturom Hantingtonom i dobijamo detaljan opis njihove veze, od inicijalnog očaranja i zaljubljivanja, do razočaranja u braku, slomljenom preljubama, psihičkom torturom, alkoholizmom, nekontrolisanim ponašanjem Arturovog kruga prijatelja i ugrožavanja vaspitanja i odrastanja malog Artura. Time En Bronte čini prvo prekoračenje i zalazi sasvim u sferu privatnog, prikazavši tako otvoreno ne samo jedan loš brak, već tri (nisu ni Arturovi prijatelji i prijateljice „cvećke” prema svojim životnim saputnicima). Onaj glavni koji pratimo opterećen je uz to i porokom, otvorenim prikazima zavisnosti od alkohola i zloupotrebe deteta upakovane u iskrivljena shvatanja o vaspitanju i „čeličenju”. Još šokantnije od svega toga jeste ono što je Helen učinila: u eri u kojoj žene nisu imale prava na razvod, ili bilo kakva prava izvan volje njihovih muževa i muških „staralaca” ako ćemo iskreno, ona je  odlučila da stavi tačku na torturu, preuzme kontrolu nad svojom sudbinom i vaspitanjem svoga deteta i - ode. Uzevši majčino devojačko prezime i „ruho” udovice, Helen se okreće nezavisnom životu, izdržavajući se prevashodno od prodaje svojih slika. Sve što se kasnije dešava oko nje i u vezi sa njom posledica je nesposobnosti društva da prihvati bilo koga ko prekoračuje određene društvene granice, a ako je onaj koji prekoračuje žena, a ono što se prekoračuje neki tabu iz sfere intimnog, onda je ta neposobnost, ili preciznije - nevoljnost (jer da se prihvatiti može dokaz je Gilbert Markam) - posebno izražena. Slične teme su i danas, kada verujemo da smo civilizacijski napredniji, veoma osetljive i bude mnogo nepotrebno uzavrelih osećanja. Možemo zamisliti kako je bilo tada...

U stvari, ne moramo mnogo da zamišljamo. En Bronte je uz drugo izdanje romana objavila i jedan predgovor u kojem se obračunala sa svojim najglasnijim kritičarima. I dalje se krijući iza pseudonima, autorka priznaje brojne pozitivne reakcije na svoje delo, ali uz to oseća i potrebu da ga odbrani od dve glavne „grupe” kritika. Jedne se tiču, blisko temi samog romana, sumnji koje su pojedini izrazili u vezi sa identitetom autora i njegovim polom. Uz pretpostavku da je dosta negativnosti možda poteklo i iz sumnje da se ovakav roman usudila da napiše žena (a možda i zbog same pretpostavke), njena je odbrana nedvosmislena i ubojita:

    „Svi romani su, ili pak treba da budu, napisani i za muškarce i za žene, i ne mogu da pojmim kako čovek sebi može da dozvoli da napiše bilo šta što će osramotiti ženu, niti zašto se žena osuđuje ako piše nešto što je prilično i svojstveno muškarcu.”

U ono vreme je ovakav stav možda bio revolucionaran čin. Danas... Nije ni danas baš sasvim anahron, nemojmo se zavaravati. Svemu tome ja niti imam niti osećam da bi trebalo bilo šta da dodam sem:

izvor: tenor.com

Druga grupa kritika posebno je interesantna i, zajedno sa prethodnim, u mom viđenju uklapa se u celinu dela kao neka vrsta vanknjiževne ilustracije. „Akton Bel”, naime, tvrdi da se našao na meti kritičara zato što je „sa morbidnom ljubavlju prema prostakluku ili možda čak zverstvu dočaravao prizore”. Nisu, dakle, prostakluk i zverstvo problem, nego njihovo prikazivanje. Sve se to, naravno, prevashodno tiče prikaza poročnog života Artura Hantingtona, kao i kršenja svih onih tabua iz sfere „intimnog”, onoga o čemu se po pravilima (lažnog) morala javno ne govori, ne nužno zbog toga što je to stvar nečije privatnosti, već više radi održavanja privida savršenosti i zablude da će otvoren razgovor o negativnom nekoga ka negativnom privući. Sama tema bila je bliska autorki, s obzirom na to da je jedini brat sestara Bronte, Branvel, kako tvrde izvori patio od ozbiljne zavisnosti od alkohola i opijata, tako da je čitav problem očigledno bio duboko proživljen i ličan. I pored toga ona je ostavila mogućnost da prikaz jeste bio ekstreman, ali nemojte ni za trenutak pomisliti da iza svog postupka, izbora i obrada teme ona nije stala. Štaviše, ona se brani podjednako ubedljivo kao i sa kritikama na račun njenog pola, postavljajući neka veoma važna pitanja:

    „Najprijatniji put kojim pisac treba da pođe sa željom da prikaže rđave stvari treba da bude što manje uvredljiv, ali da i je to najiskreniji ili pak najbezbedniji put? Da li je bolje otkrivati životne zamke i jame neiskusnim i nepromišljenim putnicima, ili ih zakloniti granjem i cvećem? Ah, čitaoče! Da je manje prikrivanja činjenica - ovakvog šaputanja Mir, mir, kada mira nema, manje bi se grehova i patnje nastanilo u mladim ljudima oba pola koji sami moraju da dolaze do gorkog saznanja putem iskustva.”

Upravo tu dolazimo do trenutka u kome autorkini stavovi u mom čitanju srastaju sa romanom, dajući možda dva dominantna utiska (koji su odveć uski za gomile drugih, možda smislenijih, koje iz njega možete poneti, ali ja nikada u svojim postovima i ne ciljam na drugu sveobuhvatnost, do sveobuhvatnosti sopstvenih utisaka).

Prvo jeste problem vaspitanja, i to konkretno vaspitanja muške dece. Čitava jedna scena predstavlja diskusiju u vezi sa Heleninom odlukom da, imajući u vidu uz kakvu je očinsku figuru proveo najranije godine, svome sinu na različite načine stvori averziju prema alkoholu, a sve kroz kritikovanje njenih metoda kao pogrešnih i primerenijih vaspitanju devojčica. Navešću ovde deo te diskusije, pošto roman, na kraju krajeva, najbolje govori sam za sebe:

    „Pa, gospodine Markame, vi, koji tvrdite da dečaka ne treba zaštiti od zla nego ga poslati u borbu protiv njega, samog i bez pomoći, da ga ne treba učiti da izbegava životne zamke, već da smelo srlja u njih, ili preko njih, kako vi kažete, da traži opasnost, a ne da je se kloni - da li biste...”

    „Oprostite, gospođo Grejam, ali prenagljujete. Nisam rekao da dečaka treba učiti da srlja u zamke života, ili čak da traži iskušenja kako bi očeličio svoju vrlinu savladavajući ih. Samo kažem da je bolje naoružati i ojačati heroja, nego razoružati i oslabiti neprijatelja, i ako gajite mladicu hrasta u staklenoj bašti, ćuvajući je pažljivo noću i danju, i štiteći je od svakog daška vetra, ne možete očekivati da ona postane strašno drvo poput onoga što raste na padini planine, izloženo aktivnostima prirode, nepošteđeno čak oluje.”

    „U redu; ali da li biste isti argument iskoristili kada je reč o devojčici?”    

    „Dabome da ne bih.”

    „Ne; nju bi, po vama, trebalo negovati nežno i delikatno, poput biljke u staklenoj bašti - trebalo bi je naučiti da se oslanja na druge za usmerenje i podršku, i trebalo bi je štititi, koliko god moguće, od samog saznanja o postojanju zla. Ali da li biste bili tako dobri da mi objasnite zašto pravite tu razliku? Da li mislite da ona nema vrlina?”

    [...]

    „Pa onda mora biti da mislite da su oba pola slaba i podložna greškama, a najmanja greška, najbleđa senka zagađenja pokvariće jedno, dok će karakter drugog ojačati i postati bolji - obrazovanje će mu biti valjano dovršeno tim malim praktičnim susretom sa zabranjenim stvarima. [...] Po vama bi trebalo da ohrabrimo sinove da nauče sve ličnim iskustvom, dok kćerima ne smeju koristiti ni tuđa iskustva. Ja bih ipak želela da se oboje koriste iskustvom drugih kao i poukama viših autoriteta, kako bi unapred umeli da odbace zlo i izaberu dobro, a ne da im sopstveni ogledi ukazuju na grehe i prestupe. Ne bih pustila sirotu devojku u svet, nenaoružanu protiv neprijatelja, i u neznanju od zamki koje joj prete na stazi, niti bih je pazila i čuvala dok, lišena samopoštovanja i samopouzdanja, ne izgubi sposobnost ili volju da pazi i čuva samu sebe.”

Baš u vezi sa samopoštovanjem i samopouzdanjem, nešto kasnije u romanu vidi se kako se kroz trivijalne aspekte života vrši odvajanje ne samo dece, već članova porodice uopšte, te se devojčice uče da potiskuju svoje potrebe i želje, žrtvujući svoju udobnost i zadovoljstvo udobnosti i zadovoljstvu najpre muških glava, pa čak i u tako banalnim svakodnevnim stvarima kao što je pitanje kakav čaj skuvati. Ili, kako Gilbertova sestra ironično citira njihovu gospođu mamu: „Znaš, Rouz, u domaćinstvu moramo imati na umu dve stvari - prvo, da uradimo ono što treba; a drugo, da uradimo ono što je najprijatnije muškarcima u kući. Za žene je sve dobro.”

Eto onoga što je meni suština čitavog problema oko vaspitanja: ne može se podilaziti muškim potrebama čitavog života, jer to podilaženje i dopuštanje onoga što je najprijatnije muškarcima ne čini ništa sem što od tog čoveka napravi preraslo dete koje, ostavši na nekom infantilnom nivou, ne može da se odupre sopstvenim nagonima, te neprestano pothranjuje svoja zadovoljstva čak i kada su ona poročna i destruktivna. Samim tim, vaspitanjem ženskog deteta sa „povezom preko očiju”, onemogućuje joj se da zrelo sagleda životne prilike u kojima se nađe i samostalno načini pravi izbor, a ako i načini grešku i uvidi je, šta joj drugo ostaje, naviknutoj da ćuti i trpi, do da isto čini i sada, jer koga briga kako je njoj u braku, makar se udala (i time dostigla pun potencijal svog bića). Ne može se bez ikakvih granica, kao što se ne može ni sasvim sputano. Još uvek nisam roditelj, ali verujem da je jedan od najtežih roditeljskih izazova upravo pronalaženje te zlatne sredine.

Drugi glavni utisak, ne sasvim odvojen od prvog, je sledeći: ne može se boriti protiv stega patrijarhata dogle god su žene neki od njegovih najvatrenijih čuvara. Može se večno upirati prstom u pritiske i opresiju druge strane, ali moramo biti dovoljno zreli da sagledamo i nedopustivo ponašanje sa svoje strane. Naime, dokle god je žena koje svoje kćeri uče da svoj život podređuju najpre bratu, a zatim i svim ostalim muškim figurama u životu, i dokle god dečaci budu rasli sa verom u apsolutnu prevlast svoga bića, nema ni pomaka sa mrtve tačke. Nije ovde problem samo gospođa Markam sa svojim stavovima, ili bilo koja žena iz dalekog 19. veka; dokaza je dosta i u bližoj prošlosti (iz neposrednog okruženja znam za slične savete i kritike koje su „sebične” kćeri od svojih majki dobijale). Tek kada krenemo da vaspitavamo svoje kćeri da njihova vrednost leži u njima samima, a ne u tome kako njihovo biće može poslužiti suprotnom polu, kao i sinove da žensko nije njihov doživotni staratelj, bilo kao majka, sestra ili supruga, možemo se nadati da će izrasti generacije muškaraca koje će u ženama videti ravnopravne saputnike, a ne mašine za ispunjavanje sopstvenih potreba, kao i generacije žena sa dovoljno svesti o sopstvenoj vrednosti, da se ne osete predestiniranim slugama i čuvarima svojih nezrelih muških sinova, muževa, braće... Niti su sve žene toliko agilne, sposobne i inherentno pune vrline da vraćaju na pravi put zabludele muškarce (i sama En Bronte prikazuje i te kako nesavršene, u porok i nemoral ogrezle gospođe), niti su muškarci tako inherentno nesposobni da im je porebno čuvanje i ispravljanje. 

Helen je svakako bila žena koja je i sama patila od nekih sličnih iluzija, budući vaspitana upravo onako kako je i sama rekla da nikada ne bi vaspitavala devojčice. Njene reči ne dolaze niotkuda, već iz duboke spoznaje svoje pogrešne procene. No ono što nju izdvaja jeste njeno „ne”, koje je bilo tako bolno za viktorijansko društvo. Spisateljica Mej Sinkler je to vrlo slikovito predstavila: „Zalupljena vrata spavaće sobe Helen Hantington pred muževljevim nosom odjekivala su Engleskom viktorijanskog doba.” Interesantno, ali taj odjek kanda je zasmetao i autorkinoj sestri, Šarlot Bronte, koja je po Eninoj smrti sprečila štampanje novog izdanja romana. Je li razlog tome bila želja da se delo njene sestre ne blati opet u javnosti kao pri prvom izlaženju, ili su razlozi druge prirode, možda manje pohvalni po Šarlot - verovatno nikada neće biti utvrđeno. Na osnovu nekih pisama stiče se utisak da Šarlot nije verovala da je En uopšte bila kadra da se uhvati u koštac sa tako zahtevnom temom i oblikuje je umetnički uspešno. O tome kakva je En bila, mi ne možemo suditi, i svakako je da je njena rođena sestra u njen karakter mnogo upućenija. No, čak i najbliži često su skloni da nas, makar u nekim aspektima, pogrešno procene. Ako zanemarimo onu doktrinu odvajanja dela od autora koju prvo naučimo u školama pri tumačenju književnih dela, i za trenutak sagledamo ovaj roman kao produžetak Eninog bića, uz svo dužno poštovanje, moramo primetiti da su Šarlot možda promakle neke snage rođene joj sestre (ili je iz nekih razloga, ako ne i onih gorepomenutih kritičarskih, birala da ih javno zanemari; to mi sada ne možemo znati). I izvan umetnosti, En je i te kako umela da odbrani svoje delo i sebe, budući makar u tom pogledu onakav tip žene koji se ne libi da smakne sa sebe nametnute stege, što se posebno vidi u jednoj misli predgovora kojom ću i zaključiti ovaj post (jer posle toga se zaista teško može šta pametnije dodati):

    „Nastojaću da takve skromne darove koje mi je Bog podario primenim u plemenite svrhe; ako sam vičan da zabavim, pokušaću da to učinim, a kada smatram za shodno da izreknem neprijatne istine, uz božju pomoć, izreći ću ih, iako to može naškoditi mom imenu ili ide na štetu čitaočevog kao i mog neposrednog užitka.”

Između epizoda, iliti serije koje sam odgledala u skorije vreme (2. deo)

Ove nedelje nastavljam pregled nekih serija koje sam odgledala okvirno od početka karantina naovamo. 

Prošlu nedelju obeležile su izvanredne serije, sa bonusom njihovih izvanrednih špica. Ove nedelje biće manje špica, ali ništa manje kvaliteta što se samih serija tiče. Za razliku od prošle nedelje, kada je dominirala fikcija uz tek pomalo upliva istorijskog, ovonedeljni izbor jednim  delom potpuno crpe svoje sadržaje iz istorije (začinjene fikcijom, kao i uvek), i to dve mini-serije, dok onom drugom polovinom izbora jednom nogom ostajem u detektivsko-špijunskom (otprilike) žanru, a drugim zakoračujemo u komediju, i to još jednom kultnom serijom. Uz to, više je žena u ovom postu, a to je uvek plus (ako mene pitate).

Ubiti Iv (Killing Eve, 2018)

Ako smo kroz Šarlotu iz serije Vavilon Berlin mogli tek da nazremo kakvo je moglo biti žensko iskustvo u detektivskom svetu, Ubiti Iv je sasvim ženska priča, čiji scenario potpisuje Fibi Voler Bridž (najpoznatija kao autorka i zvezda serije Fleabag), nastao na osnovu serijala romana Vilanel Luka Dženingsa. Glavni „dvojac” ove serije čine inspektorka MI6 Iv Polastri i profesionalni ubica koja radi pod pseudonimom Vilanel, a pretežno za međunarodnu kriminalnu organizaciju čijim se razotkrivanjem jednim delom i bavi sektor za koji Iv Polastri radi. Međutim, od traganja za serijskim ubicom i nastojanja da se kriminalna mreža razbije, ova istraga prerasta u igru mačke i miša izmeđi Iv i Vilanel, u kojoj se uloge neprestano smenjuju, a koja ubrzo postaje opterećena iracionalnim međusobnim divljenjem, opsesijom i ne sasvim razjašnjenim, a ni zdravim emocijama. Onda kada u striktno profesionalno, poput oštrice noža, prodre sasvim lično, Ivina jurnjava za Vilanel (i obrnuto, Vilanelina za Iv) postaje mnogo opasnija i destruktivnija. Jedan od najjačih aduta ove serije, po mom mišljenju, jeste vrlo jaka glumačka postava, od Sandre Ou i Džodi Komer u glavnim ulogama i Fione Šou u ulozi jedne od vodećih obaveštajki MI6, uz ništa manje upečatljive sporedne muške likove (meni najinteresantniji Vilanelin mentor i takoreći očinska figura Konstantin, u izvedbi danskog glumca Kima Bodnije). Najviše pažnje privukla je definitivno glavna antagonistkinja Vilanel, koja je interesantnim spojem karakteristika osvojila publiku. Ona je duhovita i inteligentna, nepredvidiva, kreativna, vešta, lepa i moderna (stekla sam utisak da su njene kombinacije, kako je serija odmicala, postale zaseban aspekt serije, nešto kao u slučaju mode u seriji Seks i grad), uz to je i detinjasta, a često i neviđeno simpatična, uprkos (ili zahvaljujući?) svom bolno stereotipnom ruskom akcentu. U isto vreme, ona je apsolutni psihopata i sadista, hladnokrvna je i emotivno otupela, sa debelim prtljagom trauma iz detinjstva i najranije mladosti. Možda je upravo u tom jazu između konvencionalno shvaćene ženstvenosti i opasnosti koja se, opet konvencionalno, vezuje za muške likove, uhvaćena fascinacija publike. Je li u tome veća zasluga dobre scenaristkinje (koje su se nakon prve sezone smenjivale) ili dobre glumice? U ovom slučaju ne bih mogla da se odlučim. Samo veoma pažljiva i istinski dobra glumica mogla je da iznese sve one nijanse koje je scenaristkinja u njen lik utkala, naročito one prelaze u kome jedna lepa, luckasta Ruskinja svega jednim pogledom ili pokretom postaje sadista koji može da izazove svako moguće osećanje, sem simpaija. Možda je upravo zbog toga meni mnogo draži lik bila Iv, mnogo bliži i, moram reći, ljudskiji. Ali, ko god vam od likova bude prirastao za srce, u jedno sam sigurna - uz ovu seriju neće vam biti dosadno.

Gospođa Amerika (Mrs. America, 2020)

Ako bih ovu seriju okarakterisala kao priču o ženskom problemu, bojim se da bih sam problem suviše ograničila. Čini mi se da bih možda mnogo bolje opisala ovu seriju kao priču o društvu, ali ispričanu fokusom na jednu borbu koja nesumnjivo jeste ženska. Šira u opsegu nego one u prethodnim serijama, teža u svojim ishodima, nezavršena i dan-danas, ne samo na geografskom području iz koga je potekla, već i globalno. Reč je o borbi američkih feministkinja sedamdesetih i osamdesetih godina za ratifikaciju Amandmana o jednakim pravima (Equal Rights Amendment), čime bi i zvanično Ustavom Sjedinjenih Američkih Država bilo ukinuto diskriminisanje na osnovu pola. Protivteža ovome jeste reakcija na ovaj pokret, kampanja protiv amandmana, predvođena ni manje ni više ženama, sa američkom konzervativnom aktivistkinjom Filis Šlafli na njenom čelu. Kako je i sama serija zasnovana na istorijskim događajima, kao glavni likovi defiluju istorijske ličnosti (svakoj ženi posvećena je po jedna epizoda), pa se pored Filis Šlafli (Kejt Blanšet) pojavljuju i Glorija Stajnem (Rouz Bern), Beti Fridan (Trejsi Ulman), Širli Čizom (Uzo Aduba), uz pojedine fiktivne likove kroz koje se reflektuju moguće sudbine i tipovi uključeni u čitavu borbu (npr. Alis, Filisina prijateljica i jedna od antifeministkinja, u izvođenju Sare Polson). Apsolutnu dominaciju, ipak, ostvaruje Kejt Blanšet, iznevši na svojim plećima lik-paradoks, ako bih tako mogla da nazovem Filis Šlafli, militantnu predvodnicu antifeminističkog pokreta, braniteljku prava, tj. privilegije žene na njeno tradicionalno mesto u društvu, budući istovremeno sve ono protiv čega se borila - neumoljiva aktivistkinja koja je svoje istinsko mesto i ispunjenost našla van kuće i porodice, kao i brojne njene saborkinje. S druge strane, feministički pokret samo je u teorijskom smislu prikazan kao „pozitivna” protivteža, dok se ono što je bilo u praksi prikazuje bez ulepšavanja: razjedinjenost pokreta i nesloga oko onoga što treba da bude suština njihove borbe, gluvoća samog vrha za razlike među ženskim iskustvima uslovljene, recimo, rasnom pripadnošću, spremnost da se okreću leđa saveznicima, ukoliko to potencijalno može doneti druge koristi itd. Mnogi aspekti ove serije direktno usmeravaju svoje žaoke na savremenu američku istoriju i Trampovu eru (mada, ne zavaravajmo se, nije ovo samo američki problem), no i ako se zanemari ova dimenzija, ostaje nam jedna u prvom redu glumači fantastično ispričana priča o značajnom trenutku u razvitku (ili nazadovanju?) jednog društva.

Što se trivijalnosti tiče, da napravim vezu sa prethodnim postom gde sam ludela za špicama, Gospođa Amerika  takođe ima špicu vrednu pažnje (pogotovo ako ste se ikada zapitali kako bi zvučao Betoven u disko aranžmanu).

Veoma engleski skandal (A Very English Scandal, 2018)

Opet jedna mini-serija (od svega 3 epizode) zasnovana na istorijskim događajima, no u svoj svojoj kratkoći veoma neobična i interesantna. To verovatno proističe iz specifičnosti samog događaja na kome je ova serija zasnovana; naime, veoma engleski skandal na koji referiše naslov tiče se sudskog procesa protiv vođe Libelarne partije Džeremija Torpa (Hju Grant) zbog pokušaja ubistva svog bivšeg ljubavnika Normana Džosifa (Ben Višo), koji je pretio da njihovu vezu iznese u javnost. Kroz tri epuzode obuhvaćen je širok vremenski period, počev od upoznavanja ovog političara i mladog pripadnika radničke klase u vreme kada je homoseksualnost i dalje bila protivzakonita, pa sve do kulminacije tokom sudskog procesa nešto kasnije, kada se već može pratiti nešto otvorenije prihvatanje pripadnika gej populacije u društvo. Sama tema jeste prilično kompleksna i dosta je usko isprepletena sa problemom klasnih raslojavanja i privilegija u Engleskoj, no koliko god ta tema bila teška, način na koji je ona posredovana odlikuje se neuobičajenom lakoćom. Likovi su često na ivici karikatura, pojedini postupci i situacije apsurdni do granice neverovatnog, a vremenski skokovi i čitav tok priče, uz adekvatnu muziku, čine da sve s vremena na vreme zaliči na kakvu baletsku predstavu. Sve to ispresecano je momentima ozbiljnosti, pred gorkim rečima i činjenicama u skladu sa glavnim problemom serije, koji drukčije nisu ni mogli biti posredovani i koji su, sa gotovo komičnom pozadinom, još bolnije zadirali pravo u srž. Najveći adut ove serije, po mom mišljenju, je predivni Ben Višo, koji je u savršeno otelotvorio mladićku živahnost i kicošku neozbiljnost, ranjivost i nezaštićenost, ali i neverovatnu snagu, inteligenciju i nepokornost. I upravo zbog tih prelaza, iz komičnog i apsurdnog, karikaturalnog, u ono bolno i duboko tragično, kao i načina na koji su oni izvedeni, ovu seriju vredi pogledati. I zbog Bena, naravno.

The Office UK (2001)

Ova će serija, bogme, ostati na engleskom jer mi je nekako teško da prevalim preko jezika, a i preko prstiju, naš prevod U kancelariji. Upravo zbog tog prevoda mi je umalo promakla, pa sam tek pažljivijim kopanjem po HBO GO arhivi shvatila koja je to serija zapravo i iskoristila priliku da je napokon odgledam. Napokon, jer namera da se upoznam sa ovim fenomenom proističe na prvom mestu (slično Tvin Piksu), iz njenog kultnog statusa, sa obe strane okeana, i u britanskoj originalnoj, i u potonjoj američkoj varijanti. Uz to, nije bilo teško „prodati” mi nešto sa Rikijem Džervejsom kao autorem i u glavnoj ulozi. Sama komedija ima formu pseudodokumentarca (mockumentary) i prati događaje u firmi za prodaju papira u engleskom gradu Slau. Centralno mesto zauzima upravnik ogranka ove firme Dejvid Brent (Riki Džervejs), čovek na pragu krize srednjih godina, koji TV ekipi pokušava da proda sliku o sebi dijametralno suprotnu onoj koju njegovi podređeni o njemu imaju, te se svaki njegov pokušaj da ispadne duhovit, vešt, voljen i otvorenog uma završava neviđenim blamom. Pored njega, tu su i drugi likovi, svi u upečatljivim glumačkim izvedbama (Martin Frimen, Mekenzi Kruk, Lusi Dejvis itd.) koji bi se mogli okarakterisati kao „stalna mesta” svake kancelarije: od uobraženih ulizica preko vrednih, ali ispraznim poslom u pojam ubijenih i smorenih radnika, sve do naduvenih prostaka i bukadžija. Ono što je svim likovima zajedničko, jeste možda čak i prenaglašena običnost i svakodnevnost, koja bi ih u svakoj drugoj situaciji možda učinila apsolutno nepodobnim za bilo kakav narativ, kao i neka vrsta svesne ili nesvesne neprilagođenosti sredini u kojoj se nalaze, bilo na nivou nekih potisnutih ambicija, bilo na društvenom nivou. Ovakva karakterizacija, pa i izbor pseudodokumentarne forme, uslovili su nešto preciznije žanrovsko određenje kao tzv. krindž komedije, koja bi se po srpski mogla definisati kao komedija kojom umesto smeha dominira transfer blama. Nema onog nakalemljenog smeha gde je on zaplaniran, na koji smo navikli u sitkomima, a nema ni smeha unutar priče same, pa čitava neprijatnost biva utoliko naglašenija. Zbog toga možda i jeste malo teže ući u seriju, nakon dominacije nešto vedrije komike u većini popularnih ostvarenja (nisam gledala, ali sam čula da je američka verzija malo ublažila to životno sivilo, koje Englezima nije tako mrsko). Ali kada se adaptirate, smešno u ovoj seriji počinje polako da isplivava na površinu. Takođe (znak dobrog pisanja i podjednako dobre izvedbe), kada to smešno počne da se ljušti, otkriva se tužna suština ispod, i ona se oseti jednako jako kao i blam koji delite sa likovima od prve epizode. Sama serija, premda možda i nije po svačijem ukusu, nije teška za savladavanje (po 6 polučasovnih epizoda u dve sezone, plus dvodelni božićni specijal). Američka verzija je opširnija, nešto drugačija u tonu, ali po mnogim svedočenjima ništa manje kvalitetna. Možda i njoj u nekom trenutku dam šansu; što se britanske verzije tiče, moram reći da je kod mene opravdala svoj status.

*

Ovim iscrpljujem spisak serija koje sam u ovoj godini, a pretežno u toku karantina odgledala. Trenutno pravim pauzu sa serijama, premda ne mogu reći da nisam u procesu savladavanja još jedne. Trenutno sam stala tačno na polovini ozbiljno dobre serije La casa de papel, završivši prve dve sezone koje sačinjavaju njen prvi deo. Preda mnom je i drugi deo, no čitavo gledanje ove serije je proces (između ostalog i zbog toga što je neviđeno zarazna, pa svakako njoj imam da zahvalim i za određenu količinu neispavanosti u periodu intenzivnog praćenja), tako da će on malo sačekati. Izvan toga, mogla bih reći da je došlo do određenog zasićenja. Odgledala sam većinu serija koje sam duže vreme nameravala, pa i preko toga. Sada se polako vraćam knjigama, a serije će opet dobiti neko svoje mesto, sasvim sigurno, samo treba da se prepustim nekoj dovoljno interesantnoj.

Do tada, tu je duga lista filmova koje valja pogledati, i nikad konačna lista za čitanje, čijem se savladavanju ponovo posvećujem i, ako ćemo iskreno, ponovo radujem. Ima kod mene mesta za priče u raznim oblicima i svi će jednom doći na red. Samo je bitno naći balans.