„Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba; doba mudrosti i doba ludosti, epohe verovanja i epohe neverice, vreme Svetlosti i vreme Mraka; proleće nada i zima očaja; imali smo sve pred sobom i pred nama nije bilo ničega, išli smo svi pravo u nebo, odlazili svi pravo u pakao, - ukratko, ličilo je to doba toliko na sadašnje, da mnogi od najglasovitijih stručnjaka traže da se ono, kao dobro ili kao zlo, primi samo u najvišem stupnju poređenja.”
Čak i ako niste čitali roman, na ove ste reči verovatno naleteli nekom prilikom, pošto spadaju u one početke dela koje se neprestano citiraju (nešto kao Tolstojev početak Ane Karenjine). Slično svim ostalim opštepoznatim počecima, i ovaj je savršen uvod u priču, budući ujedno i sama priča u malom. Pripovest o dva grada (ili priča, zavisno od prevoda) odista svojom sadržinom predstavlja jedan sudar suprotnosti „u najvišem stupnju poređenja”, koje se, premda tako dijametralno suprotne, stapaju u jedno i mešaju do nerazaznatljivosti.
Dva grada iz naslova predstavljaju Pariz i London, a sama priča koju Dikens o njima ispreda tiče se grupe ljudi koji bivaju uhvaćeni u u vihor istorijskih zbivanja, konkretnije Francusku revoluciju. Junaci se okupljaju oko porodice Manet, tj. onoga što je od nje preostalo: doktora Maneta, bivšeg zatvorenika Bastilje i njegove kćeri, Lusi Manet. Ono što isprva deluje da će se pretvoriti u intimnu porodičnu sagu o „vaskrslom” zatvoreniku kome bezuslovna ljubav kćeri pomaže da prebrodi postraumatski stres nakon višedecenijskog robijanja u najozloglašenijem zatvoru, ubrzo počinje da se širi, postajući priča o tome kako društvene prilike i previranja mogu vrlo lako prodreti u samu porodičnu intimu, a ujedno kako iste te prilike proističu iz niza intimnih izopačenosti koje se vekovima guraju pod tepih, pa narastu toliko da naplata za njih padne na one koji ničim nisu tome doprineli.
Upravo tu počinje onaj sloj romana koji je meni bio omiljen. Naime, sama Revolucija ubrzo će preuzeti ulogu glavnog lika dela, a način na koji je ona prikazana predstavlja jednu od najmaestralnijih slika ambivalentnosti ljudske prirode na koju sam ja u svom čitalačkom iskustvu naišla. Dikens konstantno poredi izbijanje Revolucije sa žetvom, a njeno seme je sejano vekovima, bez prestanka i milosti. Toliko je bilo silovanih i odbačenih devojaka, ubijenih mladića, dece nestale pod brzim plemićmkim kolima, toliko gladi, poniženja i gaženja, uopšte - ubijanja svega ljudskog u čoveku, da negde i ne čude zverstva koja se kasnije događaju u ime zadovoljenja pravde. No Dikens, kao svaki dobar pisac, ne skližnjava i propagandističku odbranu onoga što se događa, već vrlo otvoreno slika onaj nevidljivi prelaz iz strašne nepravde kojoj je građanstvo bilo izloženo u još strašniju pravdu koju potlačeni sprovode, sve do onog stadijuma kada revolucija, kako se to često kaže, ne počne da jede rođenu decu.
„Počelo je novo doba; sudili su kralju; osudili ga i odsekli mu glavu; Republika Slobode, Jednakosti, Bratstva ili Smrti, objavila je borbu na smrt ili život celom oružanom svetu; sa velikih tornjeva Notr Dam vila se crna zastava noću i danju; tri stotine hiljada ljudi, pozvani da ustanu protiv svetskih tirana, digoše se po svoj Francuskoj; kao da je sve to bilo zasejano zmajskim zubima, i donelo ploda po brdima i u dolinama, na steni, na šljunku, u šljamu, pod svetlim južnim nebom, i pod oblačnim severnim, u polju i šumi, u vinogradima i maslinovim vrtovima, u pokošenoj travi i na ugaru duž plodnih obala širokih reka, i u pesku morske obale. [...] Nije bilo stanka, ni počinka, mira ni milosti, ni merila kojim se meri vreme. Osećanje vremena se izgubilo u groznici jednog naroda, kao što se gubi u groznici bolesnika.”
Baš zato su posebno jezivi likovi poput gospođe Defarž, jedne od onih pletilja koje su bile zaštitni znak Revolucije. Te su žene imale „najbolja” mesta pred giljotinom, i kao i svi u to vreme, uživale u svakodnevnom „programu”, ni u jednom trenutku ne zapuštajući svoje pletivo. Pletivo gospođe Defarž posebno je važno, jer su u njega upletena sva imena koja treba da nestanu u „žetvi”, a strašnije je tim više što povod za njegov nastanak postoji i jedno je od onih semena koje je proklijalo u sveopšti bes.
Pa i sam roman je, čini mi se, nalik na njeno pletivo, a Dikens u neku ruku kao ona. Svaka petlja je na svom mestu, i to baš onde gde bi trebalo na bude, tesno vezana u celinu. Svaki lik, ma kako beznačajno delovao na prvi pogled, ima svoju svrhu: i Džarvis Lori, krajnje ozbiljan poslovan čovek, i gospođica Pros, ponosita Engleskinja puna nesebične ljubavi prema Lusi, i Džeri Krančer, čovek sumnjivih zanimanja, no uvek na usluzi, i svaki špijun u čije ime nikada nisi siguran. Čak i oni likovi koji na momente deluju odveć savršeni, poput Lusi, ili pak previše viteški oblikovani, kao što je Čarls Darni (oko kojih se plete ona sentimentalna nit romana), neophodni su priči baš takvi kakvi su. Ipak, svoje umeće Dikens je možda na najlepši način pokazao u likovima već pomenutog doktora Maneta, čije su borbe sa zatvoreničkim traumama tako snažno predstavljene da delirijum i sami možete osetiti, a da se pritom ni za trenutak ne sklizne u stereotipno preterivanje koje često ume da prati književne prikaze mentalnih tegoba; s druge strane, meni omiljeni lik Sidnija Kartona, jedan je od onih ljudi čija istinska vrlina i blistavi intelekt bivaju zatrpani pod ruševinama malodušnosti, samoprezira i slabosti karaktera, a koji uprkos tome ostaju među najupečatljivijim ličnostima koje srećemo kako na stranicama književnih dela, tako i kroz onaj nefiktivni deo istorije, a možda i u neposrednom životu. Dikensov stil, razigranost i bogatstvo njegovog jezika (poznati i po onoj legendi da je bio plaćen za reč, iako je, ako je verovati rezultatima moje pretrage, pre istina da je bio plaćen po nastavcima koji su izlazili u novinama, pa se opširnost nekako nadovezala na to) ni u jednom trenutku ne usporavaju čitanje. Isprva za nespremnog čitaoca, kakav sam i ja bila, mogu biti malo gušći nego što prija, pa za uvodne stranice treba nešto više koncentracije, ali kada jednom uhvatite korak i počnete dobro da ga osluškujete, sve poteškoće nestaju i ostaje samo književnost. I to kakva književnost!
Pre nego što sam se upustila u čitanje Pripovesti o dva grada, imala sam krajnje površnu predstavu o onome šta me u njoj čeka. Nakon čitanja slobodno mogu reći da je svrstavam među najbolje romane sa kojima sam imala prilike da se susretnem. Kada pogledam unazad, mahom bi ta dela mogla da se objedine jednom osnovnom crtom - celovitost, i to ona celovitost koja se može označiti kao odlika aristotelovske savršenosti: oduzmi joj nešto - srušićeš je, dodaj joj nešto, nagrdićeš je. Možda me ta privrženost velikim i celim pričama u klasičnom smislu čini staromodnim, a neki bi rekli i zaostalim čitaocem, ali neka bude tako. Ono zadovoljstvo koje ostaje nakon zatvaranja zadnje korice neke takve knjige, nakon uživanja u nečemu tako maestralno sazdanom da nema slovca koje biste pomerili, za mene će uvek biti jedna od najvećih blagodeti čitanja i uživanja u umetnosti uopšte.
I tako, otvorih ja ovaj svoj maleni poduhvat u velikom stilu. Post malo kasni, prevashodno zbog spoljašnjih faktora, no tu je. Upravo zato moraću malo pametnije da planiram čitanje i nastavak kretanja kroz svoju listu za 2019, pa bi to trebalo bolje da se odrazi i na blog. Ali ako sva dela budu upola divna kao ovo prvo (mada to, iskreno, ne očekujem), mislim da neću imati nimalo problema.
Knjiga za februar: Utopija Tomasa Mora.
Dva grada iz naslova predstavljaju Pariz i London, a sama priča koju Dikens o njima ispreda tiče se grupe ljudi koji bivaju uhvaćeni u u vihor istorijskih zbivanja, konkretnije Francusku revoluciju. Junaci se okupljaju oko porodice Manet, tj. onoga što je od nje preostalo: doktora Maneta, bivšeg zatvorenika Bastilje i njegove kćeri, Lusi Manet. Ono što isprva deluje da će se pretvoriti u intimnu porodičnu sagu o „vaskrslom” zatvoreniku kome bezuslovna ljubav kćeri pomaže da prebrodi postraumatski stres nakon višedecenijskog robijanja u najozloglašenijem zatvoru, ubrzo počinje da se širi, postajući priča o tome kako društvene prilike i previranja mogu vrlo lako prodreti u samu porodičnu intimu, a ujedno kako iste te prilike proističu iz niza intimnih izopačenosti koje se vekovima guraju pod tepih, pa narastu toliko da naplata za njih padne na one koji ničim nisu tome doprineli.
Upravo tu počinje onaj sloj romana koji je meni bio omiljen. Naime, sama Revolucija ubrzo će preuzeti ulogu glavnog lika dela, a način na koji je ona prikazana predstavlja jednu od najmaestralnijih slika ambivalentnosti ljudske prirode na koju sam ja u svom čitalačkom iskustvu naišla. Dikens konstantno poredi izbijanje Revolucije sa žetvom, a njeno seme je sejano vekovima, bez prestanka i milosti. Toliko je bilo silovanih i odbačenih devojaka, ubijenih mladića, dece nestale pod brzim plemićmkim kolima, toliko gladi, poniženja i gaženja, uopšte - ubijanja svega ljudskog u čoveku, da negde i ne čude zverstva koja se kasnije događaju u ime zadovoljenja pravde. No Dikens, kao svaki dobar pisac, ne skližnjava i propagandističku odbranu onoga što se događa, već vrlo otvoreno slika onaj nevidljivi prelaz iz strašne nepravde kojoj je građanstvo bilo izloženo u još strašniju pravdu koju potlačeni sprovode, sve do onog stadijuma kada revolucija, kako se to često kaže, ne počne da jede rođenu decu.
„Počelo je novo doba; sudili su kralju; osudili ga i odsekli mu glavu; Republika Slobode, Jednakosti, Bratstva ili Smrti, objavila je borbu na smrt ili život celom oružanom svetu; sa velikih tornjeva Notr Dam vila se crna zastava noću i danju; tri stotine hiljada ljudi, pozvani da ustanu protiv svetskih tirana, digoše se po svoj Francuskoj; kao da je sve to bilo zasejano zmajskim zubima, i donelo ploda po brdima i u dolinama, na steni, na šljunku, u šljamu, pod svetlim južnim nebom, i pod oblačnim severnim, u polju i šumi, u vinogradima i maslinovim vrtovima, u pokošenoj travi i na ugaru duž plodnih obala širokih reka, i u pesku morske obale. [...] Nije bilo stanka, ni počinka, mira ni milosti, ni merila kojim se meri vreme. Osećanje vremena se izgubilo u groznici jednog naroda, kao što se gubi u groznici bolesnika.”
Baš zato su posebno jezivi likovi poput gospođe Defarž, jedne od onih pletilja koje su bile zaštitni znak Revolucije. Te su žene imale „najbolja” mesta pred giljotinom, i kao i svi u to vreme, uživale u svakodnevnom „programu”, ni u jednom trenutku ne zapuštajući svoje pletivo. Pletivo gospođe Defarž posebno je važno, jer su u njega upletena sva imena koja treba da nestanu u „žetvi”, a strašnije je tim više što povod za njegov nastanak postoji i jedno je od onih semena koje je proklijalo u sveopšti bes.
Pa i sam roman je, čini mi se, nalik na njeno pletivo, a Dikens u neku ruku kao ona. Svaka petlja je na svom mestu, i to baš onde gde bi trebalo na bude, tesno vezana u celinu. Svaki lik, ma kako beznačajno delovao na prvi pogled, ima svoju svrhu: i Džarvis Lori, krajnje ozbiljan poslovan čovek, i gospođica Pros, ponosita Engleskinja puna nesebične ljubavi prema Lusi, i Džeri Krančer, čovek sumnjivih zanimanja, no uvek na usluzi, i svaki špijun u čije ime nikada nisi siguran. Čak i oni likovi koji na momente deluju odveć savršeni, poput Lusi, ili pak previše viteški oblikovani, kao što je Čarls Darni (oko kojih se plete ona sentimentalna nit romana), neophodni su priči baš takvi kakvi su. Ipak, svoje umeće Dikens je možda na najlepši način pokazao u likovima već pomenutog doktora Maneta, čije su borbe sa zatvoreničkim traumama tako snažno predstavljene da delirijum i sami možete osetiti, a da se pritom ni za trenutak ne sklizne u stereotipno preterivanje koje često ume da prati književne prikaze mentalnih tegoba; s druge strane, meni omiljeni lik Sidnija Kartona, jedan je od onih ljudi čija istinska vrlina i blistavi intelekt bivaju zatrpani pod ruševinama malodušnosti, samoprezira i slabosti karaktera, a koji uprkos tome ostaju među najupečatljivijim ličnostima koje srećemo kako na stranicama književnih dela, tako i kroz onaj nefiktivni deo istorije, a možda i u neposrednom životu. Dikensov stil, razigranost i bogatstvo njegovog jezika (poznati i po onoj legendi da je bio plaćen za reč, iako je, ako je verovati rezultatima moje pretrage, pre istina da je bio plaćen po nastavcima koji su izlazili u novinama, pa se opširnost nekako nadovezala na to) ni u jednom trenutku ne usporavaju čitanje. Isprva za nespremnog čitaoca, kakav sam i ja bila, mogu biti malo gušći nego što prija, pa za uvodne stranice treba nešto više koncentracije, ali kada jednom uhvatite korak i počnete dobro da ga osluškujete, sve poteškoće nestaju i ostaje samo književnost. I to kakva književnost!
Pre nego što sam se upustila u čitanje Pripovesti o dva grada, imala sam krajnje površnu predstavu o onome šta me u njoj čeka. Nakon čitanja slobodno mogu reći da je svrstavam među najbolje romane sa kojima sam imala prilike da se susretnem. Kada pogledam unazad, mahom bi ta dela mogla da se objedine jednom osnovnom crtom - celovitost, i to ona celovitost koja se može označiti kao odlika aristotelovske savršenosti: oduzmi joj nešto - srušićeš je, dodaj joj nešto, nagrdićeš je. Možda me ta privrženost velikim i celim pričama u klasičnom smislu čini staromodnim, a neki bi rekli i zaostalim čitaocem, ali neka bude tako. Ono zadovoljstvo koje ostaje nakon zatvaranja zadnje korice neke takve knjige, nakon uživanja u nečemu tako maestralno sazdanom da nema slovca koje biste pomerili, za mene će uvek biti jedna od najvećih blagodeti čitanja i uživanja u umetnosti uopšte.
*
I tako, otvorih ja ovaj svoj maleni poduhvat u velikom stilu. Post malo kasni, prevashodno zbog spoljašnjih faktora, no tu je. Upravo zato moraću malo pametnije da planiram čitanje i nastavak kretanja kroz svoju listu za 2019, pa bi to trebalo bolje da se odrazi i na blog. Ali ako sva dela budu upola divna kao ovo prvo (mada to, iskreno, ne očekujem), mislim da neću imati nimalo problema.
Knjiga za februar: Utopija Tomasa Mora.
