Černobilj (2019)

Čudno vreme za serije o katastrofama širokih razmera. Ne i neprikladno.

Već je opšte poznato da mi ljudi kolektivno bolujemo od nečega što se često naziva morbidnom radoznalošću. Bilo da se ona ispoljava kroz iracionalnu potrebu da se uspori ili zastane pokraj scena saobraćajnih nesreća, ili da uzima oblik mahnitog iščitavanja crnih hronika, snimanja i gledanja filmova o velikim ljudskim nesrećama, dokumentaraca o ozloglašenim kriminalcima, ljude privlači ta tamna strana postojanja. Nije ova pojava ništa novo i neobično, to je već davno uočen psihološki fenomen, ne nužno neka devijacija, a za njega postoje brojna objašnjenja - od evolutivno uslovljene veće osetljivosti za negativno i neuobičajeno, pa sve do ljudske potrebe da se izlaganjem negativnim prizorima popunjava iskustvo i stiče znanje o onim negativnim pojavama koje nismo proživeli, a mogli bi smo u nekom trenutku.

Ne znam šta od toga, ili svega onoga između, je u meni pokrenulo tu morbidnu radoznalost, tek nešto mi govori da je upravo ona igrala presudnu ulogu u pobuđivanju želje da odgledam seriju Černobilj već sa prvim gledanjem trejlera. Naime, za Černobiljsku katastrofu sam, kao i mnogi čula, otprilike znala šta se tu desilo, mnogo više o tome kakve je posledice imala na svakodnevni život, manje-više bazirano na slikama evakuasine zone i napuštenog Pripjata, kao i nekih priča ljudi oko mene koji se sećaju kako je to uticalo na život ovde, relativno daleko od epicentra. Na tome moje znanje staje, a odatle, rekla bih, polazi moja radoznalost. U neku ruku, mogla bih se složiti sa piscem scenarija Krejgom Mejzinom koji je u podkastu koji je pratio emitovanje ove serije kazao (da ga parafraziram) - ako biste pitali običnog čoveka zašto je potonuo Titanik, kao iz topa odgovorio bi - udario je u ledeni breg. Kada postavite pitanje - zašto je eksplodirala nuklearna elektrana u Černobilju, retko ko bi znao. I dok u meni to pitanje može da pobudi samo ono morbidno - Šta se desilo? Kako se desilo? Daj da vidim! - kod Mejzina se iz radoznalosti rodila ideja, a potom i serija. Taman da meni zadovolji evolutivnu potrebu „popunjavanja iskustvenih praznina”. Verovatno zato nisam, niti ću ikada biti  uspešan pisac (scenarija, romana ili bilo čega što uključuje inovativnost i kreativnost).

Mejzin je, dakle, pisac scenarija, a pre nego što krenem sa svojim utiscima, da navedem još neke osnovne podatke o ovoj petodelnoj mini-seriji (da se preciznije izrazim). Snimljena je u koprodukciji kompanija Sky UK i HBO, a režiju potpisuje Johan Renk. Glavne uloge dodeljene su Džaredu Harisu (Valerij Legasov), Stelanu Skarsgordu (Boris Ščerbina) i Emili Votson (Uljana Homjuk, fiktivni lik koji u sebi objedinjuje sve naučnike koji su radili na saniranju posledica ove katastrofe). Ove glavne likove prati niz upečatljivih, izvanredno oživljenih sporednih likova, bukvalno do poslednjeg rudara iz Tule ili regruta koji raščišćava krov od radioaktivnog otpada, ali nabrajanje svih glumaca pojedinačno, ma koliko delovalo kao najpoštenija opcija, nije ujedno i najekonomičnija za jedan post na blogu. Napisaću samo da glumački faktor ni u jednom svom segmentu u ovoj seriji nije zakazao, što je redak slučaj.

Sam narativ počinje krajem - dve godine nakon katastrofe i već na samom početku okriva se šta se dogodilo sa nekim od glavnih aktera. No to nije bitno, snaga ove serije svakako ne leži u toj vrsti neizvesnosti. Narativ od tog trenutka skače unazad, u sam trenutak u kome se eksplozija dogodila, ne otkrivajući pritom kako se i zašto dogodila, to možete saznati tek u poslednjoj epizodi. Čitava serija fokusira se na proces sanacije štete, sukobljavajući pritom politički aspekt koji je gledao da čitavu katastrofu zataška što je više moguće, nauku koja je pored radijacije morala da se bori sa političkim strujama koje su se teško davale urazumiti, i na kraju - običnog čoveka, uhvaćenog između ove dve strane, kao istovremene žrtve čitave katastrofe i heroja, bez kog borba protiv nje ne bi mogla da se zamisli.

Dugo sam razmišljala kako da pišem o ovoj seriji. Napravila sam nekoliko nacrta za post, predomišljala se i opet vraćala nekim prethodnim idejama, a onda shvatila da je najbolje da se držim onoga što je najjače - svojih utisaka, koji su u međuvremenu sazreli i postali mnogo jači i dublji od prvih. Onaj početni šok, potresenost i opčinjenost, vremenom su se transformisali u neizmerno divljenje i poštovanje za onu nesalomivu ljudsku snagu da se bori i izbori sa nesrećama (naravno, pomešano s tugom zbog žrtve koja je podneta, životima i zdravljem generacija potom). Na to želim da se u ovom postu fokusiram, jer ova serija, premda zadovoljava potrebu da znamo šta se i kako dogodilo (a to će svako ko odgleda seriju saznati, ne moram ja pisati o tome), mnogo veći fokus stavlja na čoveka, koji je patio i stradao, ali koji se svesno žrtvovao, da bi neko drugi mogao da živi, jer, da citiram lik Borisa Ščerbine - it must be done. To se mora uraditi. Ko su ti ljudi koji se javljaju u ovoj seriji?

U prvom redu, naučnici koji su bili na čelu sanacije posledica katastrofe, poput Valerija Legasova i Uljane Homjuk, zapravo lika koji u sebe ujedinjuje sve one naučnike koji su bili uključeni u ovaj proces. Izlagali su se svakodnevno neverovatnim količinama radijacije, trkali se s vremenom i rvali sa državnim aparatom koji je više voleo da veruje u ono što manje boli, nego u ono što bi ih imalo eksponiralo u lošem svetlu. O hapšenjima i pritiscima da se o očiglednim problemima ne samo ćuti, već i da se živi kao da ih nema, da i ne govorim.

Tu su i neki krajnje neuobičajeni političari, koji su verovali nauci i nastojali da joj daju sav prostor i sredstva koja joj se mogu dati, da čini ono što se činiti mora, poput Borisa Ščerbine.

Imamo i neke od verovatno najtragičnijih aktera, žrtve apsolutnog neznanja o situaciji u kojoj su se našli, poput vatrogasaca koji su iste noći kada se dogodila eksplozija, u potpuno neadekvatnoj zaštitnoj opremi, krenuli da gase požar. Mečki na rupu, što bi se reklo. Posebna pažnja posvećena je Vasiliju Ignjatenku i njegovoj ženi Ljudmili, mladom bračnom paru, a kroz njihovu priču na vrlo upečatljiv način prikazana je i lična, krajnje intimna tragedija čoveka, kome život biva uništen već u samom povoju.

Tu su kolektivne žrtve i heroji, poput rudara iz Tule, koji su imali zadatak da iskopaju hodnik ispod samog reaktora ne bi li se ugradio sistem za hlađenje i sprečilo prodiranje radioaktivnog govora u pijaću vodu. Gorivo se nikada nije spustilo do podzemnih voda, ali se zato pretpostavlja da je gotovo četvrtina tih rudara stradala od posledica izloženosti radijiciji. Istovremeno, pored neviđene požrtvovanosti rudari ispoljavaju i zdrav, neprikosnoven bunt, nepokornost pred autoritetom, pa makar on nakačio na rever milion partijskih znački.

Meni najveće i najznačajnije otkiće, samopožrtvovani pojedinci, poput Alekseja Ananenka, Valerija Bezpalova i Borisa Baranova, trojice inženjera koji su bukvalno spasili kontinent od nuklearne katastrofe koja bi veći deo Evrope učinili nenastanjivom, ispraznivši rezervoare od visokoradioaktivne vode koja je, u dodiru sa gorivom iz uništenog reaktora, mogla izazvati termalnu eksploziju posle koje bismo mogli samo da se slikamo, ako bi išta ostalo za slikanje.

Vojna lica, onakva kakve ih zamišljamo u idealnim njihovim ispoljavanjima, poput generala Tarakanova koji je predovio misiju čišćenja radioaktivnog otpada razbacanog po okolini, ili generala Pikalova kome je u seriji dat jedan od meni najlepših momenata - umesto da nekog od svojih potčinjenih izloži životnoj opasnost, on se sam približava reaktoru i vrši prvo tačno merenje količina radijacije koje je eksplozija izbacila u vazduh.

Obični vojnici, regruti, kojima su davani zadaci poput eliminacije kontaminiranih životinja iz evakuisane zone, oni okoreli, poput Bača, koji jednom svojom replikom uspeva da obuhvati svu tragediju ratnog iskustva, ali i oni mladi, poput Pavela, u kome tokom četvrte epizode možete pratiti postepeno umiranje one bezbrižne mladićke nevinosti.

Naravno, zaposleni u nuklearnoj elektrani - inženjeri, fizičari, tehničari, majstori, koji su stradali u eksploziji, ili ubrzo nakon nje od posledica radijacije, žrtve svojih nadređenih, svoje vere u sistem i hijerarhiju, svog neiskustva, pritiska da se prate naredbe čak i kada im sopstveni razum govori da se o njih treba oglušiti. Među njima su, između ostalih, i zaduženi za upravljanje reaktorom br. 4 te noći - Aleksandar Akimov i Leonid Toptunov, kao i Anatolij Sitnikov, oteran nad sam otvoren reaktor da izvidi situaciju.

Među likovima je svakako i onih sa tamnije strane spektra časti, požrtvovanosti i sveukupne odgovornosti. Od glavne „trojke” među osuđenima za ovu katastrofu, i u seriji i u stvarnosti - rukovodilaca elektrane Viktora Brjukanova, Nikolaja Fomina i Anatolija Djatlova, pa do čitavog sovjetskog državnog aparata, bilo da je u pitanju sam vrh, ili pak partijski poslušnici nižeg ranga, kojima je bilo bitno da se stvari stave pod kontrolu negiranjem i umanjivanjem ozbiljnosti situacije.

Opseg i raznovrsnost ličnosti obuhvaćenih ovom pričom, kao i samo njeno (radioaktivno) jezgro, intrigantnost ove epizode u istoriji čovečanstva i njena ponekad neshvatljiva bizarnost (zar je moguće da se nešto ovako zaista dogodilo i da smo, uprkos tome, preživeli?!?!), postavljaju osnovu za izvanrednu seriju. Ali čak i takva osnova za tren oka mogla se urušiti, da je neki manje vešt graditelj uzeo u ruke. Prva, često i nesvesno sklona predrasudama, ne bih nikada pomislila da će scenarista koji potpisuje filmove poput nastavaka serijala The Hangover, Scary Movie i sličnih filmskih fenomena (nisam ljubitelj, moram da priznam) moći da iznese, i to junački, ovako tešku priču. Pa ipak, opovrgao me je, a meni nije ostalo ništa drugo do da odam priznanje. Možda bi u svemu ovome neko rekao da previše pažnje dajem scenariti, kada nije samo on zaslužan za stvaranje, a potom i za uspešnost ove serije. I to je istina. Režiser, kostimograf, scenograf, kompozitorka i ostali stvaraoci koji su dali svoj doprinos, udahnuli su svemu život i boju, onu sovjetsku, autentičnu, od pejzaža, enterijera i eksterija, pa sve do fonta na pisaćoj mašini ili razlikovanja koje bi cigarete pušili partijski drugovi, a koje običan vojni regrut (oni koji su u Sovjetskom Savezu živeli oduševljavali su se preciznošću i pažnjom prema tim vrstama detalja). No, ako pišem na osnovu sopstvenih utisaka, onda moram da pratim i sopstveni kriterijum – bez dobre scenarijske osnove, za mene nema dobre serije ili filma, ma koliko novca bilo uloženo da to sve izgleda kako treba. Černobilj tu zdravu osnovu ima, ostalo se na to nadovezalo i upotpunilo sliku. U toj mojoj oduševljenosti scenarijem otprilike i leži nešto što bih mogla da izdvojim kao osnovni utisak. Na prvu loptu, naime, iznenadilo me je koliko ova serija odstupa od tipičnog holivudsko-zapadnjačkog slikanja sovjetskog sistema. Ne prećutkuje – ono što je trulo, trulo je, i to se ne može i ne sme (naročito u ovakvoj priči) prenebregnuti. Ali to ni u jednom momentu nije glavna tema serije, a lako je moglo skliznuti u tom smeru. Neki ideološki ispraniji mozak teško bi odoleo da od ove priče napravi propagandno sredstvo, naročito imajući u vidu sadašnja politička previranja. Mnogo bitniji od politike i mahanja starim i izbledelim stereotipima u ovoj seriji jesu ljudi. Njima, žrtvi koju su podneli, izgubivši zdravlje ili glavu i iznevši čitavu borbu sa ovom katastrofom na svojim leđima, nikada nije uskraćeno svo dužno poštovanje. I kako je vreme prolazilo, u ovome sam uspela da jasno sagledam glavni razlog zbog kog je serija tako snažan utisak ostavila. Osećaj za meru. I u balansiranju između političkog i čisto ljudskog, ali i u svim ostalim aspektima. Nigde se ne prevazilazi granica, čak ni kada je priča davala odrešene ruke za to. Na primer, za prikaz onoga kroz šta su žrtve tzv. trovanja radijacijom prolazile. Ima tu i te kako potresnih, za varenje teških scena, ali se od toga ne pravi predstava. U pomenutom podkastu (koji od srca preporučujem, kao dopunu seriji) Mejzin je kazao, da ga ponovo parafraziram, da je sve to moglo mnogo gore, hororičnije i tragičnije, ali u nekom trenutku to bi prevazišlo granice ukusa i postalo puko uživanje u neprijatnom. Prećutano, neprikazano, ali naslućeno često može izazvati mnogo jači utisak od „nacrtanog”. 

S druge strane, čak i ona politička strana izbegla je površno i neinteligentno zaodevanje u filmske i kulturološke stereotipe. Nije to bilo tamo negde, u nekoj tuđoj zemlji, u sistemu koji nije naš. Serija je problem podigla na jedan viši nivo. Nije ova katastrofa bila posledica nečega što raste samo na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog Saveza ili ostalih, nekada socijalističkih i komunističkih zemalja. Ona je, makar prema tumačenju ove serije (a serija, neminovno, kao i svaka vrsta umetničkog teksta, jeste svojevrsno tumačenje) posledica nečega što raste u čoveku, pa se samim tim može primiti u bilo kom delu sveta - akumuliranog laganja i okretanja glave od istine, onda kada nam ona i ne odgovara previše. U tom smislu, reči Valerija Legasova odzvanjaju čitavim narativom:

„Biti naučnik znači biti naivan. Toliko smo usredsređeni na istinu da i ne razmišljamo o tome koliko malo ljudi želi da je otkrijemo. Ali ona je uvek prisutna, videli je mi ili ne, hteli mi da je vidimo ili ne. Istina ne haje za naše potrebe, za naše državne uprave, ideologije, religije. Ona će večno čekati. I to je zapravo dar Černobilja. Nekada sam se plašio cene istine, a sada pitam samo: Koja je cena laži?”

Uprkos tome, prateći onu dobro poznatu - budale ne treba tražti, one se same javljaju, ponovo su se, neminovno, našli oni koji su u ovu priču počeli da učitavaju sopstvene političke opsesije, i sa jedne i sa druge strane formalno srušene, ali nikad psihološki izbrisane „gvozdene zavese”. Vodile su se rasprave ko je zaista kriv za nesreću, koga serija slika kao glavnog negativca - pojedinca ili sistem, da li je katastrofu tih razmera mogao izazvati samo taj sovjetski režim i nijedan drugi, ili je on samo jedan primer zadrtih samoslužećih režima. Oni se prepiru, a život ponovo, ne odustajući od svog smisla za ironiju, šalje katastrofe u kojima, da se poslužim delom stare narodne - svaka zverka uspeva da pokaže svoj trag.

I dok se u ono vreme radijacija od 3,6 rendgena poredila sa količinom ozračenosti nakon pukog snimanja grudnog koša, sada se govori o najsmešnijim virusima, tada se mislilo da votka štiti od radijacije, sada da rakija i/ili kokain ubijaju viruse. Dok se u ono vreme odlagala evakuacija, u današnje se odlagala izolacija, a u „najmoćnijim svetskim ekonomijama” se ljudi motivišu da idu na posao kako se ne bi ugrozila finansijska stabilnost. U ono vreme se nisu otkazivale parade povodom 1. maja, a u ovo su se predviđale pune crkve za Uskrs. Da ne nabrajam dalje, jasna je poenta. Preko čijih leđa se sve to lomi? Preko leđa običnog čoveka, zbunjenog u moru suprotnih izjava i dezinformacija i preko leđa onih koji jedini mogu ovu katastrofu sanirati - lekara, ostalog medicinskog osoblja i farmaceuta, kao o onih koji omogućuju da se život koliko-toliko normalno odvija u ovim uslovima - rudara, pekara, prodavaca u marketima i prodavnicama, šofera, radnika u elektranama i vodovodima, vojnika i policajaca. I kao i onda, i sada to ljudi osećaju. Zbog toga i izlaze svake večeri na balkone i aplauzima pozdravljaju one koji čuvaju živote i omogućavaju da se on nastavi, i u svetu i kod nas.

Serija Černobilj svakako treba da služi kao podsećanje i opomena, ali i kao vid odavanja poštovanja  onima koji su tada bili spremni da daju svoj život, da bi života moglo biti. U ovom kontekstu sada, treba da posluži i kao ohrabrenje - da je, uprkos svemu, čovek kadar da se bori i izbori. Valja samo da se u tome uzdamo u prave ljude.

Ričard III (Vilijam Šekspir)

Ili Rikard, kako vam (vašem prevodiocu) drago.

*

Među autorima za koje nije potrebno nalaziti posebnu čitalačku motivaciju, makar u mom slučaju, svakako se nalazi i Vilijam Šekspir (ili Viljem, opet, u zavisnosti od volje vašeg prevodioca). Istinska zaljubljenost u njegovo delo kod mene se javila na fakultetu, kada sam se malo studioznije pozabavila nekolicinom njegovh tragedija i komedija. Tada, Magbet se izdvojio kao apsolutni favorit, i nakon nekih drugih drama, i dalje neprikosnoveno vlada. Magbet je, međutim, pored toga što je osigurao u meni naklonost prema Bardovom delu, pobudio i želju da se što pre prihvatim njegove istorijske drame o još jednom poznatom zločincu, ne mnogo različitom od Magbeta - Ričardu III, koji doduše nije bio u programu, ali nam je bio svesrdno preporučen na predavanjima i vežbama. 

Otprilike u tom periodu, u Narodnom pozorištu u Beogradu na scenu je postavljen Ričard III, sa izvanrednom glumačkom podelom, te se u meni javila želja da nekom prilikom, kada se budem zadesila u Beogradu, ukoliko se bude davala, pogledam i ovu predstavu. No, pre toga, prateći neku svoju uobičajenu naviku, valjalo je pročitati dramu, čisto da bih imala određena očekivanja i da bih lakše pratila samo izvođenje. Uz to, dva ili tri puta kada sam gledala predstave koje su bazirane na poznatim književnim delima bez prethodnog čitanja, zadesio me maler da i nisu bile naročito dobre, pa je to rezultiralo mojom odbojnošću da se prihvatim čitanja same drame ili romana. Sa Šekspirom, a naročito dramom kao što je Ričard III, to mi nije trebalo. I tako, krajem (čini mi se) pretprošle godine, eto mene na putu iz biblioteke sa prašnjavim i ne naročito savremenim prevodom Milana Bogdanovića, ali pošto je Šekspir svevremen, to mi nije bilo tako bitno. Uostalom, ko jednom preživi Danteov Pakao (a kasnije i celu Božanstvenu komediju) u prevodu Mihovila Kombola, mnogo štošta mu neće teško pasti. I zaista, nije mi teško palo. Samu predstavu sam kasnije odgledala i zapravo mi se svidela, doduše, sa ove distance gledano, verovatno najviše zbog izuzetne glume, dok su pojedine odluke o tome kako će određeni aspekti drame i odnosi među likovima biti prikazani u neku ruku izgladili oštrinu i utulili žar koje Šekspirovo delo u sebi nosi. No to je samo moje amatersko mišljenje. Vratimo se originalu.

Dakle, Ričard III je istorijska drama Vilijama Šekspira, napisana najverovatnije oko 1593. godine, i najčešće se sagledava kao poslednji deo „prve tetralogije” koju sačinjavaju još i tri dela Henrija VI. Ova tetralogija tematski je vezana za Ratove ruža vođene imeđu dinastija Lankaster i Jork, i zahvata vremenski period od smrti kralja Henrija V, pa sve do stupanja na presto Henrija VII, prvog vladara dinastije Tjudor. Sam Ričard, vojvoda od Glostera (kako je glasila njegova titula pre krunisanja), član je kuće Jork, i drama zapravo prati poslednje godine građanskog rata i konačni pad ova dinastije, pre nego što je Henri Tjudor došao i, u vidu svojevrsnog mesije, stavio tačku na ratove i ženidbom ćerke kralja Edvarda IV Jorka, ujedinio dve sukobljene porodice, pošto je i sam sa majčine strane vodio poreklo od Lankastera (a obe kuće, interesantno, vode poreklo od jedne dinastije - Plantagenet, što čitavu ovu istorijsku zavrzlamu dodatno komplikuje, i što više pokušavate da je raspletete, shvatate da je ona zamšrenija no što ste mislili). Ova istorijska činjenica, ujedno, kao i način na koji Šekspir predstavlja Henrija VII, razlog su zbog kojeg mnogi proučavaoci smatraju Ričarda III dobrim delom tjudorovskom propagandom, jer Henri VII je deda kraljice Elizabete, monarha za čije je vladavine Šekspir stvarao. Je li on to imao na umu, ili je to samo bila (zgodna) slučajnost, nije sasvim jasno, a nije baš ni bitno. Jedno je sigurno - zahvaljujući ovoj drami naučila sam o Ratovima ruža mnogo više nego na ijednom času istorije u svom životu.

Istorijske komplikacije na stranu, premda bi svaki čitalac mogao makar površno da se uhvati u koštac sa njima, da bu uopšte mogao da shvati ko je kome šta, ko je koga ubio i zbacio sa prestola i zašto je baš ta ženidba/udadba bitna za nastavak drame, Ričard III je drama koja za svog centralnog junaka ima jednu od najimpresivnijih dramskih ličnosti, zločinca nad zločincima, negativca kojeg, i kad znate šta sve čini, gledate sa nekim čudnim, ne baš prijatnim zadovoljstvom. Pre nego što sam otvorila prve stranice drame, ono što sam o njemu znala bilo je da je u pitanju izvanredan primer makijavelističkog vladara, manipulator per exellence, koji svojim brilijantnim umom prevazilazi svoju neuglednu spoljašnjost, proisteklu iz telesnih deformiteta (pogrbljenost, ukočenost ruke i šepanje).  Ipak, i pored svoje zločinačke prirode, Ričard je jedan od najintrigantnijih i najomiljenijih likova Šekspirovog stvaralaštva, svakako jedan od najvećih, ali i najomiljenijih glumčkih izazova: do sada ovaj lik, između ostalih, igrali su Lorens Olivije, Ijan Mekelen, Piter Dinkladž, Benedikt Kamberbač, dok su se kod nas u ovoj ulozi našli Mija Aleksić, Miki Manojlović, a trenutno ga igra i fenomenalni Igor Đorđević.

Zanimalo me je šta je tako posebno u ovom junaku. Čime to ovako otvoreno negativni junak impresionira publiku vekovima unazad? A onda sam i ja postala jedna od „impresioniranih”. I nije trebalo mnogo da odmaknem od početka da bi čitav taj proces otpočeo.

Prvi koji stupa na scenu jeste Ričard i u prvom solilokviju objavljuje svoje namere, bez skrivanja i uvijanja, bez pakovanja u ukrasni papir plemenitih pobuda, a već tu, ujedno, Šekspir primenjuje neverovatnu snagu svog talenta, te nam kroz nekoliko stihova slika jedan snažan portret i stvara prvi utisak kojem se ne možete lako odupreti:

„...Ja nakazan i poslan prije reda

Na ovaj svijet, što diše, napola

Tek dovršen, da pseto na me laje,

Kad uza nj prohramljem - u kukavno

I razmaženo ovo doba mira

Ja nemam nigdje naslade u kojoj

Provoditi bih mogo vrijeme, osim

Da vrebam svoju sjenu na suncu

I rođenu rugobu razglabam

Pa kad ne mogu biti ljubavnik

Te slatko tratit razgovorljive

I lijepe ove dane, namislih

Da budem nitkov sada i da zamrzim

Na tašte slasti ovog vremena.”

U ovom solilokviju Ričard čini ono što će kroz sve potonje činiti - razotkriva samog sebe u potpunosti. Pred publikom, on je iskren, pa ne moramo stalno promišljati šta se to krije iza njegovih reči i postupaka, jer nam je, jednostavno, sam kazao. Priznao je i učinio nas donekle svojim saučesnicima, te nam ne ostaje ništa drugo do da nemo posmatramo kako vešto uspeva da se igra sa ostalim akterima drame i čini neviđena zverstva u svojoj nameri da se dokaže nitkovom i tako dospe do prestola. Koja su to zverstva neću nabrajati, ne nužno da ne bih upropastila faktor iznenađenja onima koji nisu gledali ili čitali (priča je vekovima stara, teško da makar u prolazu niste nešto o njoj načuli). Jednostavno, s obzirom na period i kontekst u koji je smeštena, ne morate biti filolozi ili ljubitelji pozorišta da biste pretpostavili da je u pitanju niz ubistava manje ili više nevinih aktera. Ipak, ono najgnusnije blisko je najgnusnijem Magbetovom zverstvu - ubistvo dece koja su mu se, nesvesna toga, našla na putu svojim pukim postojanjem. Upravo zbog ovakvih postupaka Ričard i slovi za jednog od najvećih negativaca Šekspirovog stvaralaštva, a uprkos tome, on je jedan i najimpresivnijih junaka i njegove postupke, ma koliko izazivali prevrtanje u stomaku, ne možete (ili makar to ja nisam mogla) posmatrati samo iz ugla osude beskrupuloznog plemića ogrezlog u zlo i vlastoljublje.

Dominantan razlog za to jeste neverovatna kompleksnost Ričarda kao književnog lika, tako jaka i tako izražena da je Šekspirov Ričard u potpunosti prevagnuo nad istorijskim kraljem Ričardom III Jorkom, koji ni fizički ni moralno nije previše blizak svojoj književnoj inkarnaciji, te se pri pomenu njegovog imena najpre pomisli na onog prvog, negoli na potonjeg. Ričard nije tipičan jednodimenzionalni zlikovac, što ni u kom slučaju ne opravdava njegove postupke, ali u velikoj meri opravdava ambivalentan odnos čitalaca i publike prema njemu. U Ričardu je oslikano više aspekata jedne izuzetno razrađene psihe koja se u bilo koje doba može povezati sa bilo kojim tiraninom koji je vladao ili vlada, o čemu su sasvim sigurno pisali mnogo umniji i sa Šekspirovim delom upoznatiji ljudi od mene. Ja ću se u ovom postu dotaći samo nekih aspekata koji su na mene ostavili najjači utisak i doprineli mojoj impresioniranosti.

Istorijski Ričard III (portret iz 16.veka)
izvor: wikipedia.org 

Najpre, način na koji Ričard gospodari situacijom i navodi junake oko sebe da igraju onako kako on svira - apsolutno neprikosnovena moć manipulacije. Iskrenost, koju sam spomenula, rezervisana je za nas, publiku. Pred ostalima Ričard neverovatno vešto uvija svoje namere i predstavlja se svetijim no što jeste, bilo da pred leševima njenog pokojnog muža i svekra, koje je on sam ubio, pokušava (i uspeva!) da zavede Lejdi Anu, bilo da se pred plemstvom čini svecem sa sve Biblijom u rukama, „skromno” odbijajući da preuzme presto (da bi potom prihvatio, sve sa stavom - „hajde, kad ste već zapeli, a baš mi nije do toga”), bilo da one oko sebe kupuje (predizbornim) obećanjima, ne bi li ih privoleo i učinio oruđem svoje pobede, o čemu, uostalom, i sam svedoči:

 „...tako svoju lupeštinu golu

Zaodijevam u stare odreske

Iz svetog pisma te se gradim svetac,

Gdje najveći sam đavo!”

Ričard je, slobodno se može reći, figura političara svakog doba, i neretko ćete, čitajući dramu ili gledajući predstavu, prepoznati mnoge taktike današnjih političara. Štaviše, zabrinjavajuće je koliko je politika 16. veka identična sa ovom danas, i to mi je svakako donelo još jednu potvrdu mišljenja da se ljudi, suštinski, ne menjaju mnogo kroz vreme, samo se okolnosti i sredstva za ispoljavanje njihove prirode menjaju. Ova činjenica - da se u Ričardu mogu prepoznati političari našeg doba - svakako bi pre bila razlog za gađenje, sem što oni nisu Ričard, premda se trude da ustoliče sebe koristeći slične tehnike, ne ispadajući na kraju ništa drugo do otužne, jeftine kopije mnogo većih „igrača” starije ili morednije istorije (naše ili tuđe). Jedna od stvari koja to gađenje umanjuje jeste iskrenost koju sam spomenula. Nema tu, zapravo, nikakvog pozitivnog utiska koji bi mogao biti izneveren. Znali smo šta smera od prve scene, od njegovog prvog obraćanja, i pristali da ga pratimo. Pa ipak, iako smo znali šta će učiniti, ono što nastavlja da iznenađuje jeste lakoća i nonšalancija sa kojom to Ričard čini, s vremena na vreme čak i (crni) humor koji provejava u njegovom odnosu prema sopstvenim postupcima, od začuđenosti i impresioniranosti samim sobom nakon uspešnog zavođenja Lejdi Ane (suštine njegove emocije: Možda ja i nisam tako loš frajer kao što sam mislio), pa do krajnje razigranih komentara na spremnost pojedinih aktera da ispunjavaju njegove nepodopštine - Ti pjevaš slatko, kaže on Tirelu kada pristane da ubije dvojicu njegovih bratanaca.

Ovaj bolestan smisao za humor, po mom mišljenju, u potpunosti proizilazi iz njegovog odnosa prema sebi i svetu, iz njegove svesne odluke da se bez oklevanja prepusti zlu. Magbeta je, na primer, na prvi zločin trebalo naterati (ne težak zadatak za Lejdi Magbet), a nakon što ga počini, savest ne časi ni časa, oduzima mu san i baca u strašno nervno rastrojstvo, što njegov sunovrat u zlo čini još težim. Te težine kod Ričarda nema, jer sve što čini, on čini promišljeno, sa jasnom namerom, ne trepnuvši nijednom i ne pomaknuvši masku koju nosi ni za milimetar. Savest kasno stiže, onda kada je  zločinstvo ispunilo svaki atom njegovog bića, pa bilo šta što nije krajnja doslednost sebi ne dolazi u obzir. Njegovo čuveno: „O - konja! Konja! Kraljevstvo za konja!”, uzviknuto u mahnitom jurenju po bojnom polju bez namere da se preda, poslednji je trzaj njegove rešenosti da ostane ono što je na početku namerio da bude. Ričmond (Hendri VII) pobeđuje Ričarda, Tjudori stupaju na tron i svi su srećni i zadovoljni, s obzirom na to da je zli i pokvareni Ričard savladan i svi se mogu vratiti svojim srećnim životima.

Osim što sve to, po mom mišljenju, nije slučaj. Dolazak Ričmonda na presto, ženidba Elizabetom Jork, kao i sveopšte izmirenje i pomilovanje onih koji su se do pre samo nekoliko sati borili protiv njega, trebalo bi da predstavlja optimističan kraj i ulazak u novo doba, no to nije ni približno utisku koji je kod mene ostao. Razlog za to veoma je prost - ako je sam Ričard prestao da postoji, društvo koje je njega iznedrilo nije.

Namerno se dotičem društva koje je iznedrilo Ričarda-zločinca, jer sve manje verujem u to da je zločinačka priroda nešto što je isključivo zapisano u DNK. Upravo se na to nadovezuje druga stvar zbog koje mi je Ričard, takav kakav je, razumljiv, a to je tretman njegovog invaliditeta, odnosno fizičkih deformiteta. Ostaviću po strani književnonaučna (primamljiva, ali ako mene pitate, prilično lenja) povezivanja Ričardovih spoljašnjih deformiteta sa njegovom zločinačkom unutrašnjošću, tj. moralnom deformacijom. Prema tom tumačenju, ono što je spolja znak je onoga što je iznutra, što u potpunosti odgovara odnosu junaka drame prema Ričardu, a to je upravo ono što meni najviše smeta. Ne jednom, njegov invaliditet iznosi se kao argument protiv njegove moralne podobnosti u sukobima sa junacima koje je svojim delima dotakao. To je vizuelna potvrda onoga o čemu svedoče njegova dela. Nesumnjivo, i slika koju Ričard sam o sebi ima i svest da za njega nema „naslade” i „ljubavi” dokaz su samoprezira koji ne dolazi niotkuda. Mislim da je, kao potvrdu ovome, dovoljno da ponovim deo njegovog uvodnog monologa:

„...Ja nakazan i poslan prije reda

Na ovaj svijet, što diše, napola

Tek dovršen, da pseto na me laje,

Kad uza nj prohramljem - u kukavno

I razmaženo ovo doba mira

Ja nemam nigdje naslade u kojoj

Provoditi bih mogo vrijeme, osim

Da vrebam svoju sjenu na suncu

I rođenu rugobu razglabam...”

Uz sve ovo, posebno oštar jeste odnos osobe od koje se očekuje prva sigurnost i podrška, njegove majke vojvotkinje od Jorka. Svakako figura za žaljenje, žena koja ni za šta sem za rat, gubitak i patnju ne zna, a za dobar deo tog gubitka odgovoran je njen neugledni sin, potpuno razumljivo zauzela bi stav pun neodobravanja i prekora prema sopstvenom detetu koje je krenulo stranputicom, no čak i to ona čini dovodivši njegove zločine u vezu sa drugim, za njegovo trenutno duševno stanje potpuno nebitnim aspektima, kao i sa nečim za šta on nikako ne bi mogao biti kriv, kao što je težak porođaj:

„...dobro znaš, da došao si zato,

Da pretvoriš mi svijet u pakao.

U teškoj sam te muci rodila,

Tvrdoglavo ti bješe djetinjstvo

I oporito, dani nauke

Strahoviti i divlji, obijesni,

A proljeće života smiono,

Vratolomno i drsko - zrelo doba

Tek oholo i himbeno i podlo

I krvavo - doduše mirnije,

Al kobnije - u mržnji prijazno.

Koliko možeš ti utješljivih

Nabrojati mi časova, što mene
U tvome društvu usrećiše?”

Dakle, vojvotkinja je daleko od nežne majke, a vrhunac njenog neprijateljstva sa sinom jeste ispraćanje u boj sa majčinskim kletvama umesto blagoslova, koji su pak upućeni Ričardovim neprijateljima. I dok su njeni bes i ogorčenost zbog sudbine koju su njena deca doživela u vrtlogu u bratoubilačkih ratova, kao i dvorskih sukoba, razumljivi, ovakave reči upućene sopstvenom detetu otvaraju mogućnost da takav odnos nije nov i prouzrokovan novim okolnostima, što ponovo baca svetlost na Ričarda kakvog vidimo u drami i neke stvari postaju jasnije.

Neko bi rekao da je prikaz Ričardovog invaliditeta u skladu sa epohom u kojoj je drama napisana, s obzirom da se u prošlosti često na invaliditet gledalo kao na spoljašnji znak kakvog moralnog zaostatka. Ne isključujem da sam ovaj aspekt Ričardovog lika čitala suviše ukorenjena u ovovremenske društvene norme, ali isto tako smatram i da je Šekspir bio odveć dobar pisac da bi jednog od svojih junaka na ovaj način uprostio i učinio plitkim. Da nije u pitanju samo jedan običan negativac, Šekspir je svakako pokazao i doslednim Ričardovim slikanjem, s obzirom na to da se već u trećem delu Henrija VI, u kome se Ričard javlja kao lik, oseća snažna svest o izopštenosti, jasno iskazana u replici, inače vešto utkanoj u predstavu Narodnog pozorišta:

„...Ja nemam brata, niti nalik sam

Na brata ikojeg, a ta rječ ljubav,

Što starci je sedobradi božanskom

Nazivaju, nek boravi u ljudima,

Što jesu nalik jedan na drugog,
A ne u meni, jer ja sam ja - ja sam.”

Ovo me, naposletku, dovodi i do nekog opštijeg utiska nakon čitanja i gledanja ove drame, a njega mogu povezati sa onim što se mahom u meni javlja kad god se susretnem sa nekim delom koje u svom centru ima antijunake. Uvek se tada zapitam - zašto bi sva težina greha i zločina imala da se sruči na jednog junaka, u ovom slučaju na Ričarda? Da li je on zaista sam, poput kakvog zlog čarobnjaka, činima pobio silne ljude i seo na presto? Naravno da nije. Imao je Ričard pomoćnike, poput Bakingema ili Tirela, koji su zarad položaja, novca ili kakvog drugog dobitka, bili spremni da počine različite gadosti (uključujući i ubistvo dece), da bi mu pri najmanjem izneveravanju prethodno obećanih privilegija okrenuli leđa. Sadržaj novčanika vojvode Glostera (Ričarda) bio je dovoljan da jednom od dvojice plaćenih ubica priguši i najmanji plamičak sumnje u ispravnost onoga što su poslati da učine. Štaviše, rekla bih da se u njegovom monologu o savesti krije ključ za razumevanje svih aktera ove drame:

„Ona je opasna stvar - čini nas kukavicama. Ne možeš krasti, a da te ne optuži, ne možeš kleti, a da te ne izgrdi, ne možeš ležati sa ženom svog bližnjega, a da te ne oda. Ona je neki stidljivi, sramežljivi duh, koji diže bunu u našim srcima. Ona nas neprestano samo smeta i smeta. Jednom me je nagnala, da vratim kesu zlata, koju sam negdje bio našao. Ona čini prosjakom onoga, koji je se drži. Nju tjeraju iz varoši i gradova, jer je opasna stvar i tko god misli dobro živjeti, nastoji, da se pouzda sam u sebe i da živi bez nje.”

Po tom principu funkcionišu svi. Ričard, dostigavši vrhunac tog vrednosnog sistema, bio je dovoljno vešt da njihov nemoral, potpomognut ostalim slabostima, iskoristi. Posledica takvog društvenog ustrojstva i međusobnih odnosa jeste Ričard i njegovo stupanje na presto, a sve kao kulminacija jednog dugog perioda krvavog bratoubijanja. Ričard je samo u sebe sažeo najtamnije od tog perioda.

Upravo zbog toga je za mene ova drama bila impresivna, a Ričard kao njen glavni junak mnogo manje odvratan od onoga što sam očekivala. Jer, koliko god bila zastrašujuća pomisao da zlo, ako se upakuje u omot neverovatne inteligencije i harizme, može biti u toj meri delotvorno, mnogo je strašnija sve veća uverenost da to zlo ne dolazi niotkuda, a ponajmanje je povezano sa povijenim leđima, ukočenom rukom ili kraćom nogom. Ričard je proizvod onoga što se događalo oko njega i u vezi sa njim, i sam bez svega toga ne bi bio moguć. Možda bi, stoga, više nego svih svetskih Ričarda, prošlih i sadašnjih, trebalo da se uplašimo onoga što te Ričarde stvara, jer sami od sebe, sasvim sam sigurna, ne niču.

Seoska učiteljica (Svetolik Ranković)

„Oboje osećahu kako im se duh otresa ovog svakodnevnog sitničarstva, pa teži nekud dalje i više - tamo u nedogled, onoj beskrajnoj, večnoj istini...”

*

Ili je meni utisak varljiv, ili je Svetolik Ranković prilično zapostavljen u domaćoj književnosti. Gube se nekako njegovo ime i lik na grupnoj fotografiji srpske književnosti 19. veka između onih zvučnijih i markantnijih - Sremca, Lazarevića, Glišića, Ignjatovića... Da je bar nekog iole razumljivog razloga za to (npr. da je je bio samo jedan u nizu slepih pratilaca epohe), pa i da shvatim, ali kada je u pitanju Ranković, jedan od pisaca koji su menjali našu književnost, ova njegova delimična anonimnost pomalo mi je neobična, a moram reći i nepravedna.

Moglo bi se sada razglabati o mogućim uzrocima za nju, no to bi ovom prilikom bilo suvišno. Ono što je u mojoj moći jeste da u ovom malenom internet prostoru koji „uređujem”, posvetim Svetoliku Rankoviću dovoljno prostora i možda nekome ko (slučajno ili namerno) svrati, a kome je ovaj pisac, jedan od očeva srpske psihološke proze, promakao, ukažem na njega. U današnje vreme, kada književna hiperprodukcija (adekvatniji naziv za trenutno izdavaštvo ne mogu da nađem) uspeva da delom proguta ako ništa drugo, a ono makar čitalačku energiju da se zađe malo dublje u upoznavanje onih koji su pisali pre savremenika, „izvlačenje iz naftalina” ovakvih pisaca nije uzaludno. Kiš, Selimović, Andrić, Stanković, Kočić, Lazarević - oni jesu važni, jesu sam vrh, ali iza i između njih ne zjapi praznina. U tom prostoru se nalaze stvaraoci koji nisu možda bili sušto savršenstvo, ali su otvarali nova poglavlja u razvoju naše književnosti, nešto su pokretali napred i udaljavali se od uobičajenog, i lepo bi bilo upoznati se i sa njima. 

Rankovićev roman o kome ću ovom prilikom pisati, u nastojanju da što je bolje moguće sažmem svoje utiske nakon čitanja, jeste Seoska učiteljica, drugi po redu od njegova tri objavljena romana (pored njih, u svom kratkom životnom veku, Ranković je objavio još dvadesetak pripovedaka). Sa njegovim prvim romanom, Gorskim carem, koji je široj publici i najpoznatiji, upoznala sam se tek na fakultetu, a jedan od prvih postova na ovom blogu bio je posvećen upravo tom romanu. Nešto kasnije, kada sam za potrebe ispita iz Srpskog realizma ponovo čitala roman, a sa njime i sekundarnu literaturu, shvatila sam da je taj post, takav kakav je bio, daleko od onoga što Gorski car zaslužuje, pa ga izbrisah. Verovatno bi taj post trebalo ponovo napisati, a možda se i vratiti samom romanu i treći put. No za sada, u centru pažnje je Seoska učiteljica.

Oko Seoske učiteljice dugo sam obigravala tokom studiranja, obilazila kao kiša oko Kragujevca, što bi se reklo, kako bih što manje fabule otkrila pre čitanja (samo je Gorski car bio u programu), ali vremenom naučiš da je na studijama Srbistike to jalov posao. Naiđe se u nekoj studiji na tzv. „spojlere”, pa onda i profesori, često bez preke potrebe otkrivaju kako se koje delo završava ili šta se sa kojim junakom desi, i onda digneš ruke i naučiš da uživaš u čitanju ne oslanjajući se striktno na potencijalne faktore iznenađenja. U Seoskoj učiteljici za to ima i te kako materijala. O čemu se tu radi?

Izložiti zaplet ovog romana možda bi bio pogrešan ugao iz kog bi se o njemu govorilo, s obzirom na to da on nije u prvom planu. Ono što je odlika Rankovićevog pripovedanja i što mu je s pravom dalo epitet jednog od začetnika psihološkog romana kod nas, jeste stavljanje lika u prvi plan, a naročito poniranje u ono unutrašnje, intimno i neizrecivo, ili makar teško izrecivo. Nije, dakle, toliko bitno šta se događa, već kome se događa i kako se taj neko sa događajima nosi. Glavna junakinja ovog romana, kako naslov implicira, je Ljubica, mlada učiteljica koja se doseljava u jedno srpsko selo kako bi preuzela službu i otpočela novu školsku godinu, mada bih rekla da ništa manje zastupljen i pažljivo izgrađen, pa samim tim ni sporedniji, nije ni njen kolega, takođe novajlija - učitelj Gojko. Njih dvoje za vreme svog boravka u selu i vršeći službu doživljavaju ono što se mnogim neiskusnim prosvetnim radnicima, pa i mladim ljudima uopšte i događa kada zakorače u nezaštićeni svet odraslosti/samostalnosti - početni entuzijazam brzo se gasi, a ideali sa kojima su u taj svet krenuli bivaju ozbiljno uzdrmani, ako ne i potpuno porušeni (interesantno, poslednji Rankovićev roman nosi naziv Porušeni ideali, a ništa vedriji odnos sa svetom ne ostvaruju ni junaci romana Gorski car).

Imajući u vidu vreme i sredinu u kojima se radnja odigrava, a onda i same karaktere ovih likova, Ljubičin položaj posve je drugačiji  od Gojkovog, mada način na koji njih dvoje podnose slomove svojih ideala nije drastično različit. Ljubica se u život upušta sa jasnim ciljevima, no ubrzo se ispostavi da, ma koliko nečije želje bile uobičajane, možda se čak može reći i male, okolnosti se ne poklope uvek tako da se one ispune:

„O,...a ja sam tako malo želela!... Samo da imam dobra druga, pa ovako u tišini da radimo oboje s ovim mališanima, da radimo mnogo, neumorno... I kad nam zatreba odmora, da ga nađemo u našem gnezdu... Ta to su tako male, tako ništavne želje, pa i to se ne da!....”

A ne da se jer u kolegi u kome se nadala da pronađe ono što želi, to ne nalazi. Gojko, koji je već na samom početku opisan kao „sanjalačka duša koja živi više maštom no razumom”, suviše je neugledan, bojažljiv i pasivan da bi bio ispunjenje njenih snova. Dopada se njemu Ljubica, mašta i on da sa njom svije gnezdo o kakvom i Ljubica razmišlja, ali se od maštanja ne pomiče - jer tako je lakše. S druge strane, utehe ne nalaze ni na profesionalnom planu, jer dečicu koju su maštali da podučavaju i vaspitavaju, roditelji u školu dovode kao na streljanje, videvši obavezno obrazovanje kao nametnuto zlo koje im otima decu od skuta i pomoć iz kuće, a sama škola i nadređeni koji se o njoj staraju prkose svemu onome što su o svom pozivu učili. Ovaj aspekt romana i scene u kojima Gojko i Ljubica najpre moraju da se suprotstavljaju seoskim upraviteljima i izmole od njih čak i sopstvene plate i smeštaj - o nastavnim sredstvima i da ne govorim, neodoljivo podseća na savremene probleme u školstvu i zbog toga su mi bili posebno zanimljivi. Na primer, čitaćete u romanu malo i o metodici:

„Ha, metodika...- prekide je učitelj. - E, bogme, ovamo ćete morati mnogo štošta protiv metodike, jer i naša vrhovna uprava radi većinom protiv metodike, pa moramo i mi...”

To je otprilike kao kada nas na fakultetima ubeđuju da mi u 21. veku moramo da se prilagodimo zahtevima moderne nastave, a onda odemo na praksu u srpsku obrazovnu realnost u kojoj možda imate jedan projektor na nivou cele škole, a o drugim sredstvima moderne nastave i da ne govorim. A onda se zaposlite (igrom slučaja - u seoskoj školi) i postanete svesni potpunog apsurda koji predstavlja naš obrazovni sistem, pa se svi ti teorijski zahtevi pretvore u gomilu pravila i propisa krojenih za idealne uslove (a ni u njima ne sasvim primenjivih), dok postoje i takve sredine u kojima se kuburi sa onim osnovnim - hoće li biti dovoljno đaka da opstane škola. No, to je neka druga, poprilično nevesela priča, za neko drugo mesto i priliku. A što se školstva u romanu tiče, u ono vreme je, na primer, računaljka bila suvišna, jer čemu taj trošak ako je prethodni nastavnik mogao lepo da se snađe i decu računu uči koristeći, recimo - orahe! Parola SNAĐI SE bila je i ostala moto srpskih prosvetnih trudbenika... Takođe, blisko ovome, i na glavnim likovima vidi se nešto što je živa istina kada je u pitanju nastavnički posao - ne mora svako ko je otvoren i lakše se snalazi u društvu biti neophodno i dobar pedagog. Ljubica, otresita i komunikativna, suviše je gruba i stroga kako bi uspela da ostvari bliskost sa svojim učenicima, od kojih, kako i sama u jednom trenutku kaže, pravi vojnike. Gojko, inače spetljan i stegnut, prosto se transformiše kada stane ispred razreda, pa sa svojim učenicima uspostavlja mnogo prirodniju, a samim tim i produktivniju komunikaciju.

Nego da batalim ja digresije o metodičkim iluzijama i sumornoj stvarnosti nastavničkog poziva, i da se vratim Ljubici i Gojku. I jedno i drugo, isprva se sa svojim razočarenjima bore na potpuno drugačije načine. Ljubica, dodatno podstaknuta spoljašnjim prilikama (na nju pada teret izdržavanja siromašne porodice i pomaganja mlađem bratu u školovanju), kreće da grize i cedi iz života makar šta što on može pružiti - upušta se u aferu sa opštinskim pisarem Perom Ilićem, polupismenim grubijanom na položaju, dok se potpisnuta osećanja kod Gojka pretvaraju u frustraciju kojoj oduška daje pritajeno i na jedvite jade, pa i to ne bi da u prijatelju Velji, takođe učitelju, nije nalazio onu pokretačku energiju kakve on nije imao. Selo kao selo (a i šire - društvo kao društvo), uvek ima šta da kaže, i tuđe se dvorište, što bi babe rekle, vazda lakše čisti, ne obraćajući pažnju na sopstvene moralne brloge, pa vam onda ona čudna netrpeljivost koju počinjete da razvijate prema junacima književnog dela i ne narasta onoliko koliko bi inače. Niko tamo savršen nije, pa što bi se onda bes i osuda usmerili ka jednom ili dvama glavnim junacima (nešto kao prilikom čitanja Gospođe Bovari: sve sam „svetac do sveca”, samo sa nešto većim umećem prikrivanja svoje gadosti).

Njihov dalji razvoj ide u smeru u kome bi se moglo očekivati za karaktere poput njih - Ljubice koja klizi između apsolutne apatije i suštog odbijanja da realnost prihvati („Zar ja da ne prođem dobro, i moja budućnost zar da ne bude sjajna?... Ta ja sam mlada, lepa, moram biti srećna!”) i Gojka koji tvrdoglavo ostaje pri svojoj navici da pred očiglednim problemima zatvara oči i veruje u ono u šta je njemu lakše da veruje. Čitate, i koliko god vas nervirali, razumete zašto to ide kuda ide i šta je sve do toga dovelo. Rankoviću kao piscu zamerali su neku vrstu nekompletnosti, pomalo i nedovoljne veštine, a sasvim sigurno i životnog veka, da do kraja izvede sve ono sa čime se hvatao u koštac, kao što je, na primer, izrazito posvećeno slikanje unutrašnjeg života svojih junaka. Primećuje se to i ovde; lično meni roman je pomalo nesrazmeran, ako mogu tako da kažem, falilo mi je kontinuiteta u pripovedanju. Polako je krenuo, u nešto laganijem ritmu, a kada je trebalo nastaviti u tom smeru, lako je ispadao iz tog ritma, malo brzao, malo preskakao, sve žureći da dođe nekako do željenog cilja. Da uzrok tome nije nedostatak pripovedačkog talenta, već trka sa bolešću i težnja da romane završi pre nego što ona završi sa njime, svakako bi mogla da potvrdi činjenica da je svoje romane, a posebno ovaj i Porušene ideale Ranković napisao neposredno pred smrt (potonji je posthumno i izašao). Svakako ostaje žal za onim što su oni mogli biti da je pisac imao malo više vremena i zdravlja da na njih potroši, kao i za svim onim što je iz njegovog pera moglo proisteći. Ali ono što je ostavio za sobom vredno je i bitno za razvoj naše književnosti. 

Ranković je dobar pisac, ako i nije svoj kvalitet uspeo da ispolji do kraja. Likovi koje gradi nisu karikature, opipljivi su i nesavršeni, kao i svaki čovek, pa samim tim i uverljivi. On ne slika stvarnost i ljude crno-belom tehnikom, kod njega mora da postoji uzrok za njihovo ponašanje, za svaku njihovu manu i životni izbor (na primer, sasvim lepo Ranković daje uvid i u nimalo lako detinjstvo i mladost Ljubice, ali i Gojka). Sredina u koju ih stavlja nije idealizovana, nije krojena prema njihovim merama i prema merama zapleta koji je osmislio. Štaviše, Rankovićev pogled na svet potpuno je suprotan idealističkom, on je surovo iskren i ne šminka ništa. Možda upravo zbog toga, u svetove njegovih priča nije teško zaroniti, nije teško izgraditi jak odnos prema njegovim naseljenicima i duboko proživljavati njihove probleme i lomove. Zanimljiv je za čitanje, privlači i obuzima, a da bi to postigao ne služi se trivijalnostima i klišeima. Zato je i šteta što možda i nije na glasu onoliko koliko je zaslužio.

Da je makar malo takvih u srpskoj književnosti...

Knjiški upitnik: Zvuci Božića (Christmas Song Book Tag)

pexels.com

Za razliku od Nove godine i euforije koja je prati, a koja se kod nas negovala kao fini sekularni surogat religioznim praznovanjima u ne tako davnoj prošlosti (iako osmišljen na religioznim osnovama i prožet potrošačkim duhom, sa svim paketićima, poklonima i slavljima), Božić, ovaj julijanski (koji i ja slavim), predstavljao je za mene uvek trenutak tišine i smirenja. Decembarsko uzbuđenje zbog skorog dolaska nove kalendarske godine, optimizam i sastavljanje planova kako to sve možemo postati bolji mi u novom obrtu Zemlje oko Sunca, vreva dočeka, vatrometa, i potonji oporavci od njih, nekako su uvek svoj divan zaključak nalazili u Badnjem danu, a potom i Božiću. 

Ovaj praznik uvek sam provodila u krugu porodice, uže ili nešto šire, i on je oduvek za mene bio svojevrsni kutak toplote, ljubavi, odmora i ušuškanosti u ono malo praznične čarolije koja je preostala, pre nego što se vratimo u realnost, svakodnevnim obavezama i problemima (neko đačkim i studentskim, neko profesionalnim, a svi zajedno uopšteno životnim). Možda je i sam način na koji moja porodica proslavlja ovaj praznik - bez mnogo buke, držeći se nekih osnovnih običaja - doprineo tom osećanju. Tek, izvan nekih eventualnih božićnih filmova koje volim da pogledam na taj dan (i uoči njega), ne hvata me mnogo one medijski promovisane, a prevashodno sa zapada preuzete božićne estetike. Sve to, možda zbog vremenski veće bliskosti, ili pak tog mešanja verskog i sekularnog praznika, pre povezujem sa Novom godinom, pa i mnoge izvorno božićne pesme meni više pasuju uz kraj decembra i sam početak januara, no sa praznikom o kom pevaju. To, svakako, ne znači da ih ne volim i da mi ne prija da ih čujem.

Zbog toga, odlučila sam da (kao i prošle godine) Božić na blogu obeležim upitnikom, ovoga puta tematski zasnovanom upravo na nekim od najpopularnijih božićnih pesama. Tema je praznična, uklapa se, a sama forma upitnika dovoljno je slobodna i opuštena, pa se nekako lepo podudara sa prazničnom bezbriznošću i neopterećenošću. Sam upitnik, u originalu nazvan Christmas Song Book Tag (sa prevodom naslova uzela sam slobode, dok sam se kod pitanja trudila da dam koliko-toliko blizak prevod), pronašla sam ovde, i nije mi poznato da li ga je neko popunjvao na našim blogovima (rado ću pogledati ukoliko jeste, tako da mi slobodno možete skrenuti pažnju). 

Da ne dužim dalje, evo upitnika inspirisanog božićnim pesmama. ☺

1. You're A Mean One Mr. Grinch: Navedi negativca koji ti je bio drag.

Dok ova pesma, napisana za crtani film, inače zasnovan na knjizi tzv. Dr Susa Kako je Grinč ukrao Božić, govori o mrgudu kome su se božićni praznici, euforija i proslave toliko smučili da je rešio da im stane na kraj, moj odgovor mnogo je manje prazničan. Samo pitanje navodi na negativca koji je drag, prema kome gajimo topla osećanja, u krajnjoj liniji ga volimo. No, da budem iskrena, ne mogu da se setim da mi je neki istinski negativac nekada zaista bio drag, ponajmanje da sam ga ili je volela. U najgorem slučaju, u meni se rodila neka vrsta čudnog razumevanja za njihove postupke, ako ne zbog toga što sam istinski mogla da pronađem opravdanje za njih, onda sigurno zbog veštine pisca i talenta da me pošteno izmanipuliše. Odlučila sam se, ovoga puta, za Ričarda III iz istoimene Šekspirove tragedije, iliti vojvodu od Glostera, kako je još nazvan u delu. Odabrala sam ga, pre svega, jer on obuhvata oba razloga koja sam navela, zbog kojih moja osećanja prema negativnim likovima mogu malo omekšati. Šekspir je umeo da napiše negativca, sasvim sigurno, a sa Ričardom je to učinio na posebno vešt način, stavivši ga sasvim blizu nas, zapravo, potpuno okrenutog prema nama, tako da svojim solilokvijima i ispovestima od samog početka postajete njegovi saučesnici. Ne možete se izvući, vama se poverava i morate da ga pratite i slušate, a to sve vrlo lako boji svet njegovim bojama. Dakle, izmanipulisana sam, jer sam već prvom scenom uvučena u njegov zločinački um. S druge strane, možda i kao posledica manipulacije, kako je drama odmicala, počela sam da stičem razumevanje, ne za ono što radi i zašto radi, već za to što je takav kakav je. No o svemu tome u zasebnom postu (pošto ipak ne mogu da se suzdržim, a da se ne raspišem o njemu malo više, a upitnik za to nije mesto).

2. All I Want For Christmas Is You: Koju knjigu priželjkuješ da zatekneš ispod božićne jelke?

Umesto Maraje Keri, varijanta iz jednog od meni najdražih prazničnih filmova - U stvari ljubav. ❤

Božićno darivanje nije nešto što je običaj koji praktikuju moja porodica i prijatelji, tako da je ovo pitanje svakako svrsishodnije u onim sredinama u kojima je i sam upitnik nastao. Ali, pošto se već „igram” sa ovim upitnikom, hajde da ispratim i „pravila”. Navešću ono što je meni na spisku za „književnu nabavku”, pre nego za pozajmicu iz biblioteke - Henri Dejvid Toro, Valden; O građanskoj neposlušnosti i Bil Brajson, Kratka istorija bezmalo svačega. Prvo je knjiga sa liste mojih 12 klasika o kojoj isprva nisam mnogo znala, no što sam se više informisala, ova kombinacija Toroovih memoara i poznatog eseja o neophodnosti građanske neposlušnosti, sve mi je više privlačila pažnju i delovala kao nešto što bih rado imala u kućnoj biblioteci. Drugo je knjiga Bila Brajsona, delo iz oblasti popularne nauke. Od Brajsona sam čitala putopis Ni ovde, ni tamo i Šekspir, svet kao pozornica. Oba dela su mi se dopala dovoljno da steknem neku vrstu poverenja u njegov stil, te da se upustim i u njegova pisanija na teme iz prirodnih nauka (možda nešto i uspe da mi približi, ko zna!).

3. Rudolph the Red Nosed Reindeer: Navedi junaka koji je prevazišao značajne prepreke i naučio da veruje u sebe?

Mogla sam se ovde odlučiti za Dantea (Božanstvena komedija), s obzirom na to da je čovek bukvalno prošao kroz pakao, no ipak svoje utiske o njegovom putovanju čuvam za zaseban post. Ovde ću navesti Edmonda Dantesa (Grof Monte Kristo), koji je prošao kroz nešto drukčiju vrstu pakla i na kraju pronašao, ako na baš veru u sebe, a ono sasvim sigurno mir i zadovoljstvo izvan osvete i ogorčenosti. Ujedno, on je i jedan od razloga zbog kojih sam zavolela Aleksandra Dimu i njegovo pisanje, što je kasnije rezultiralo visokim očekivanjima koja nisu uvek bila ispunjena, kao što je bio slučaj sa Tri musketara.

Kad već spomenuh musketare...

4. Santa Claus Is Coming To Town: a) Koji junak bi se, po tvom mišljenju, našao na vrhu liste nevaljalih? b) Za kog junaka smatraš da bi trebalo da se nađe na vrhu liste dobrih?

Bez Sinatre teško da bi prošao ovaj post!

a) Što se nevaljalaca tiče, bez ikakve dileme - Atos, Portos, Aramis, a na (ne)časnom četvrom mestu i njihov mlađani kolega D'Artanjan. O tome zašto Dimini musketari ne zaslužuju da ih Deda Mraz nagradi opširno sam pisala u svom postu o ovom romanu. Oni bi, verujem, ovaj problem rešili izazvavši Deda Mraza na duel, uvređeni time što oni, plemeniti, nisu dobili poklone, jer njima ništa sem njih samih (i kralja, doduše) nije sveto.

b) Suprotno njima, na vrhu liste dobrih, za vjek vjekova i neprikosnoveno treba da sedi knez Lav Nikolajevič Miškin iz Idiota Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (o romanu sam pisala ovde). Molim, sve poklone, paketiće, pažnju i ljubav (uključujući i one namenjene musketarima) proslediti na njegovu adresu!

5. Frosty the Snowman: Koja knjiga ti „istopi” srce?

Mislim da sam u nedavnom postu već navela ovo delo, ali pošto mi trenutno ne pada ništa drugo na pamet, ponoviću se - Roman o Korini Miljenka Jergovića. Priča je smeštena u posleratni Dubrovnik i prati jedan neobičan bračni par, Jozu Taraša, povratnika iz Amerike i Mariju, ženu u zrelim godinama koja je odbijala sve prosce, dok jednom nije primetila „lijepog starca” kako šeta Dubrovnikom. No, priča o ovom bračnom paru pretvara se u svojevrsnu priču o nešto široj porodici, kada u njihov život ušeta neobična mačka, sa krznom „boje pustinje Mohave”, neverovatno slična mačkama koje je Jozo čuvao i koje su ga pratile i napuštale u nekim važnim životnim epizodama. Roman možda tek po naslovu, ovo delo je pravi književni dragulj, jedan od onih koji su mi oduvek bili najdraži - gde ni jedna jedina reč nije višak, niti fali, pomeriš li nešto, preokreneš li - povredićeš je. Savršena, cela lepa, topla i nostalgična, priča o ljubavi, gubicima i nenadanim i neočekivanim dobicima - o životu uopšte. I mačkama (a mačkarki poput mene, to nije nebitna stvar).

6. Feliz Navidad: Navedi knjigu koja se događa u državi koja nije tvoja.

Ovo je pitanje gde bi odgovor moglo biti verovatno više od pola moje čitalačke istorije, ali hajde da navedem jedno delo o kome sam želela da pišem i na blogu, ali sam, s jedne strane, propustila verovatno onaj najinspirisaniji trenutak, kada su čitalački utisci najsvežiji, a s druge, kada sam kasnije i pokušala da napišem nešto, shvatila sam da zapravo nemam mnogo toga smislenog da kažem, sem nekog osnovnog utiska. Možda je, stoga, ovaj upitnik dobar način da ga nekako „provučem” kroz blog, jer je svakako vredno spomena. U pitanju je delo Merso, kontra-istraga Kamela Dauda, smešteno u Alžiru, koje zapravo predstavlja svojevrsni odgovor na Kamijevog Stranca. Pripovedač je, naime, brat bezimenog Arapina kog je Merso ubio na plaži, koji ovoga puta ima ime (Musa) i on nam govori o njegovoj smrti, apsolutnoj tišini o njegovoj sudbini, sudbini njegove porodice, i zanemarivanju njegovog samog postojanja, izvan onog trenutka u kome je postao meta Kamijevog junaka. Zapravo, priču najbolje opisuje i sam pripovedač rekavši da „ovu priču, naime, treba iznova napisati, na istom jeziku, ali zdesna nalevo.”

7. It's The Most Wonderful Time Of The Year: Koje „praznično” delo za tebe odiše božićnom radošću/duhom?

Navešću dva. Najpre ono nama poznatije - Pretprazničko veče Alekse Šantića. Za mene, kada gurnem u stranu sva tumačenja, jednostavno predivan splet prazničnih osećaja - nostalgije, porodične topline i detinje radosti, potonje usamljenosti i sećanja na prošla vremena, no ipak - nade i pronalaska mira, u svom delu u koje je unet i poslednji atom bića. Drugo, možda manje poznato, je pripovetka Na Badnjak iz zbirke Pod starim krovovima hrvatskog realističkog pisca Ksavera Šandora Đalskog, u kojoj se opisuje jedna od poslednjih proslava Božića u zamku starog plemića Illustrissimusa Batorrycha. Sami običaji i način života stare, u ono vreme već prilično zaboravljene i (pred naletima novih vremena) propale hrvatske aristokratije, meni su većim delom bili nepoznanica, i tek sam kroz književnost o njima saznavala. Međutim, uprkos tome, i sada mogu da prizovem u sećanje trenutak kada sam čitala tu pripovetku, ispunjenu idiličnim zimskim prizorima, mirisima praznične trpeze, toplinom trpezarije i prijateljskih razgovora, i kako je sve to uspelo da me za trenutak vrati Božiću (koji je već bio prošao) i oživi neke lepe praznične trenutke koje sam provela sa porodicom. 

8. Sleigh Ride: Sa kojim junakom bi izabrao/la da provedeš praznike?

Ulazak u novu godinu u čitalačkom smislu obeležilo je moje druženje sa starim znancima, s obzirom na to da sam se vratila zbirci Bašta sljezove boje Branka Ćopića. Stoga, pod ponovo oživljenim utiscima, kao odgovor na ovo pitanje biram čitavu galeriju likova iz Jutara plavog sljeza - na čelu sa djedom Radetom, tačkom u kojoj se seku i pronalaze ravnotežu sve krajnosti ovoga sveta, sve komplikacije i životni „nabori” ravnaju, sve težine lakše nose, jer, kao i boje sleza u bašti, i jesu i nisu, i mogu, i ne moraju biti teške.

9. Baby It's Cold Outside: Kojom knjigom, koja ti se nije dopala, bi potpalio/la vatru da se ugreješ?

Moram da priznam da mi se isprva učinilo da se ovo pitanje kosi sa duhom Božića, s obzirom na to da poziva na destrukciju i negativna osećanja prema određenim delima. Nakon nešto premišljanja, rešila sam da ne navodim nijednu knjigu koju sam čitala, premda je bilo i takvih koje su u meni budile upravo navedena osećanja. Ovo se naročito odnosi na dobar deo stručne literature, što zbog često bespotrebnog komplikovanja ne nužno komplikovanih stvari, neretko (čak i za naučna dela) suviše suvoparnog stila, pa i samih stavova i pristupa sa kojima se nisam slagala. Pre nego knjige, koje i kada mi se ne dopadaju mogu imati svoj značaj, makar i kao primeri kako ne treba, mirna srca bih za potpalu iskoristila čitave tiraže tabloidnih dnevnih kvazilistova.

10. Do You Hear What I Hear: Koju bi knjigu, po tvom mišljenju, svi trebalo da pročitaju?

Ne knjigu, već pripovetke Radoja Domanovića, ako ne sve, ono makar trio - Vođa, Danga, Stradija, mada ni Mrtvo more tu ne bi bilo na odmet pročitati (u celosti, ne samo onaj svima poznati odlomak o pesniku). I to, kad kažem da bi trebalo da pročitaju, mislim na ono istinsko čitanje, koje prožima i pročišćuje, možda malo i zaplaši zbog spoznaje da se za više od veka nije mnogo toga pomaklo u mentalitetu, na ono čitanje koje se ne završava na pasivnoj opasci tipa: Hehe, al' nas je pročitao, ništa se od tad nismo izmenili. Čini mi se da ćemo, dokle god Domanović ne krene tako da se čita i predaje, biti osuđeni da ponavljamo one krajnje dve replike iz Vođe, meni inače jedan od najjezivijih i najupečatljivijih krajeva nekog književnog dela: Kuda ćemo? - Ne znamo!

*

Na samom kraju, iskoristila bih priliku da svima čestitam praznik i poželim da ga provedete u miru i radosti sa svojim najvoljenijima! A što se zvukova Božića tiče, ovaj post zaključiću nečim što lično mene, već sa prvim tonovima, ispunjava prazničnom magijom i radošću.

Hristos se rodi!

Pogled unazad

Iliti - kako sam u 2019. godini spoznala nesalomivu snagu nepredvidivosti.

Na današnji dan, prema planovima Jovane s početka godine, trebalo je da objavim svojevrsni summa summarum moje 2019, najspektakularnije čitalačke godine do sada. Međutim, to se neće dogoditi. Neće ovo biti klasičan pogled na godinu za mnom, pogotovo ne pogled karakterističan za knjiške blogove, u kojem se svode čitalački utisci i objavljuju planovi za narednu godinu. Razlog za to je vrlo jednostavan: 2019. za mene nije bila čitalačka godina.

Ono što je bila, i to od samog svog začetka (bez ikakve pripreme), jeste godina učenja. Učenja o sebi, o životu, o društvu, o onom svetu izvan toplote i ušuškanosti đačkog ili studentskog života. Bila je to godina u kojoj sam dobila svoj prvi posao i zaradila prvi novac, a zatim okusila i „čari” sistema. U ovoj godini podsetila sam se kako je izgubiti nekog veoma bliskog, biti uz nekog drugog veoma bliskog koji prolazi kroz određene izazove, kako je to kada se razbiju neke zaostale detinje zablude. Ukratko, čak i kada saberem brojne pozitivne utiske, kojih je bilo, i bilo bi nefer s moje strane da to poreknem, 2019. bila je za mene naporna godina.

S druge strane, kako se 2019. bližila svom zaključku, a ja počela da svodim utiske, sve sam više uviđala njenu učiteljsku nastrojenost, i u haosu koji je ostavljala za sobom, počela ponovo da pronalazim sebe i svoje prioritete. Na prvom mestu - zdravlje. Tamo negde duboko, pod gomilom efemernih briga, stresova i ostalih tričarija, ležalo je ono, zapušteno i zaboravljeno. Posebno zabrinjavajuće za nekoga ko je svoj život usmerio ka knjigama je kada je glavni zapušteni aspekt sopstvenog organizma - čulo vida. I upravo zbog toga, kao i svega ostalog što se u 2019. dogodilo, početkom decembra stopirala sam sve i okrenula se svom oporavku, time i prevrednovanju prioriteta. 

To znači i da sam pritisla pauzu na izazov 12 klasika. Takoreći, prestala sam da čitam (ili, tačnije, debelo usporila), da bih u budućnosti mogla lakše da čitam. Izazov će biti završen, ali sa probijenim svim mogućim rokovima. Jovana koja je početkom godine osmislila ovaj projekat bi bila šokirana što nisam tako jednostavan izazov uspela da kompletiram. Sadašnja ja imala bih da joj poručim da sačuva šokove za druge stvari, jer ne zna ništa, a ponajmanje to da se nikakvo zadovoljstvo zbog precrtanog naslova na listi za čitanje ne može uporediti sa osećajem nade i motivacije pred prvim olakšanjem koje se primeti u borbi sa dugo ignorisanim zdravstvenim problemom. Naučila sam to na teži način, ali ipak sam naučila.

Na samom kraju ovog kratkog retrospektivnog posta, čitaocima ovog bloga, redovnim i povremenim, tihim i onim aktivnim u komentarima, imam da kažem - HVALA! Na čitanju, podršci, lepim i mudrim rečima iz posta u post! Bile su tu baš kada je trebalo, bodrile me, neretko ulepšavale loše dane i uspevale da na više nego bezbednom odstojanju drže sumnje koje su me ranije često pohodile kad god bih se prihvatila pisanja o ma čemu. Uz to, nesumnjuvo, dale su ne mali doprinos ovom mom skorašnjem sazrevanju. Svima vam želim SREĆNU NOVU GODINU, ispunjenu zdravljem, lepotom, inspiracijom i - bitnim! Čitamo se sigurno i u 2020!

A 2019. mogu samo jedno da poručim: Zbogom, i hvala na svim lekcijama! I - ne povratila se!