Černobilj (2019)

Čudno vreme za serije o katastrofama širokih razmera. Ne i neprikladno.

Već je opšte poznato da mi ljudi kolektivno bolujemo od nečega što se često naziva morbidnom radoznalošću. Bilo da se ona ispoljava kroz iracionalnu potrebu da se uspori ili zastane pokraj scena saobraćajnih nesreća, ili da uzima oblik mahnitog iščitavanja crnih hronika, snimanja i gledanja filmova o velikim ljudskim nesrećama, dokumentaraca o ozloglašenim kriminalcima, ljude privlači ta tamna strana postojanja. Nije ova pojava ništa novo i neobično, to je već davno uočen psihološki fenomen, ne nužno neka devijacija, a za njega postoje brojna objašnjenja - od evolutivno uslovljene veće osetljivosti za negativno i neuobičajeno, pa sve do ljudske potrebe da se izlaganjem negativnim prizorima popunjava iskustvo i stiče znanje o onim negativnim pojavama koje nismo proživeli, a mogli bi smo u nekom trenutku.

Ne znam šta od toga, ili svega onoga između, je u meni pokrenulo tu morbidnu radoznalost, tek nešto mi govori da je upravo ona igrala presudnu ulogu u pobuđivanju želje da odgledam seriju Černobilj već sa prvim gledanjem trejlera. Naime, za Černobiljsku katastrofu sam, kao i mnogi čula, otprilike znala šta se tu desilo, mnogo više o tome kakve je posledice imala na svakodnevni život, manje-više bazirano na slikama evakuasine zone i napuštenog Pripjata, kao i nekih priča ljudi oko mene koji se sećaju kako je to uticalo na život ovde, relativno daleko od epicentra. Na tome moje znanje staje, a odatle, rekla bih, polazi moja radoznalost. U neku ruku, mogla bih se složiti sa piscem scenarija Krejgom Mejzinom koji je u podkastu koji je pratio emitovanje ove serije kazao (da ga parafraziram) - ako biste pitali običnog čoveka zašto je potonuo Titanik, kao iz topa odgovorio bi - udario je u ledeni breg. Kada postavite pitanje - zašto je eksplodirala nuklearna elektrana u Černobilju, retko ko bi znao. I dok u meni to pitanje može da pobudi samo ono morbidno - Šta se desilo? Kako se desilo? Daj da vidim! - kod Mejzina se iz radoznalosti rodila ideja, a potom i serija. Taman da meni zadovolji evolutivnu potrebu „popunjavanja iskustvenih praznina”. Verovatno zato nisam, niti ću ikada biti  uspešan pisac (scenarija, romana ili bilo čega što uključuje inovativnost i kreativnost).

Mejzin je, dakle, pisac scenarija, a pre nego što krenem sa svojim utiscima, da navedem još neke osnovne podatke o ovoj petodelnoj mini-seriji (da se preciznije izrazim). Snimljena je u koprodukciji kompanija Sky UK i HBO, a režiju potpisuje Johan Renk. Glavne uloge dodeljene su Džaredu Harisu (Valerij Legasov), Stelanu Skarsgordu (Boris Ščerbina) i Emili Votson (Uljana Homjuk, fiktivni lik koji u sebi objedinjuje sve naučnike koji su radili na saniranju posledica ove katastrofe). Ove glavne likove prati niz upečatljivih, izvanredno oživljenih sporednih likova, bukvalno do poslednjeg rudara iz Tule ili regruta koji raščišćava krov od radioaktivnog otpada, ali nabrajanje svih glumaca pojedinačno, ma koliko delovalo kao najpoštenija opcija, nije ujedno i najekonomičnija za jedan post na blogu. Napisaću samo da glumački faktor ni u jednom svom segmentu u ovoj seriji nije zakazao, što je redak slučaj.

Sam narativ počinje krajem - dve godine nakon katastrofe i već na samom početku okriva se šta se dogodilo sa nekim od glavnih aktera. No to nije bitno, snaga ove serije svakako ne leži u toj vrsti neizvesnosti. Narativ od tog trenutka skače unazad, u sam trenutak u kome se eksplozija dogodila, ne otkrivajući pritom kako se i zašto dogodila, to možete saznati tek u poslednjoj epizodi. Čitava serija fokusira se na proces sanacije štete, sukobljavajući pritom politički aspekt koji je gledao da čitavu katastrofu zataška što je više moguće, nauku koja je pored radijacije morala da se bori sa političkim strujama koje su se teško davale urazumiti, i na kraju - običnog čoveka, uhvaćenog između ove dve strane, kao istovremene žrtve čitave katastrofe i heroja, bez kog borba protiv nje ne bi mogla da se zamisli.

Dugo sam razmišljala kako da pišem o ovoj seriji. Napravila sam nekoliko nacrta za post, predomišljala se i opet vraćala nekim prethodnim idejama, a onda shvatila da je najbolje da se držim onoga što je najjače - svojih utisaka, koji su u međuvremenu sazreli i postali mnogo jači i dublji od prvih. Onaj početni šok, potresenost i opčinjenost, vremenom su se transformisali u neizmerno divljenje i poštovanje za onu nesalomivu ljudsku snagu da se bori i izbori sa nesrećama (naravno, pomešano s tugom zbog žrtve koja je podneta, životima i zdravljem generacija potom). Na to želim da se u ovom postu fokusiram, jer ova serija, premda zadovoljava potrebu da znamo šta se i kako dogodilo (a to će svako ko odgleda seriju saznati, ne moram ja pisati o tome), mnogo veći fokus stavlja na čoveka, koji je patio i stradao, ali koji se svesno žrtvovao, da bi neko drugi mogao da živi, jer, da citiram lik Borisa Ščerbine - it must be done. To se mora uraditi. Ko su ti ljudi koji se javljaju u ovoj seriji?

U prvom redu, naučnici koji su bili na čelu sanacije posledica katastrofe, poput Valerija Legasova i Uljane Homjuk, zapravo lika koji u sebe ujedinjuje sve one naučnike koji su bili uključeni u ovaj proces. Izlagali su se svakodnevno neverovatnim količinama radijacije, trkali se s vremenom i rvali sa državnim aparatom koji je više voleo da veruje u ono što manje boli, nego u ono što bi ih imalo eksponiralo u lošem svetlu. O hapšenjima i pritiscima da se o očiglednim problemima ne samo ćuti, već i da se živi kao da ih nema, da i ne govorim.

Tu su i neki krajnje neuobičajeni političari, koji su verovali nauci i nastojali da joj daju sav prostor i sredstva koja joj se mogu dati, da čini ono što se činiti mora, poput Borisa Ščerbine.

Imamo i neke od verovatno najtragičnijih aktera, žrtve apsolutnog neznanja o situaciji u kojoj su se našli, poput vatrogasaca koji su iste noći kada se dogodila eksplozija, u potpuno neadekvatnoj zaštitnoj opremi, krenuli da gase požar. Mečki na rupu, što bi se reklo. Posebna pažnja posvećena je Vasiliju Ignjatenku i njegovoj ženi Ljudmili, mladom bračnom paru, a kroz njihovu priču na vrlo upečatljiv način prikazana je i lična, krajnje intimna tragedija čoveka, kome život biva uništen već u samom povoju.

Tu su kolektivne žrtve i heroji, poput rudara iz Tule, koji su imali zadatak da iskopaju hodnik ispod samog reaktora ne bi li se ugradio sistem za hlađenje i sprečilo prodiranje radioaktivnog govora u pijaću vodu. Gorivo se nikada nije spustilo do podzemnih voda, ali se zato pretpostavlja da je gotovo četvrtina tih rudara stradala od posledica izloženosti radijiciji. Istovremeno, pored neviđene požrtvovanosti rudari ispoljavaju i zdrav, neprikosnoven bunt, nepokornost pred autoritetom, pa makar on nakačio na rever milion partijskih znački.

Meni najveće i najznačajnije otkiće, samopožrtvovani pojedinci, poput Alekseja Ananenka, Valerija Bezpalova i Borisa Baranova, trojice inženjera koji su bukvalno spasili kontinent od nuklearne katastrofe koja bi veći deo Evrope učinili nenastanjivom, ispraznivši rezervoare od visokoradioaktivne vode koja je, u dodiru sa gorivom iz uništenog reaktora, mogla izazvati termalnu eksploziju posle koje bismo mogli samo da se slikamo, ako bi išta ostalo za slikanje.

Vojna lica, onakva kakve ih zamišljamo u idealnim njihovim ispoljavanjima, poput generala Tarakanova koji je predovio misiju čišćenja radioaktivnog otpada razbacanog po okolini, ili generala Pikalova kome je u seriji dat jedan od meni najlepših momenata - umesto da nekog od svojih potčinjenih izloži životnoj opasnost, on se sam približava reaktoru i vrši prvo tačno merenje količina radijacije koje je eksplozija izbacila u vazduh.

Obični vojnici, regruti, kojima su davani zadaci poput eliminacije kontaminiranih životinja iz evakuisane zone, oni okoreli, poput Bača, koji jednom svojom replikom uspeva da obuhvati svu tragediju ratnog iskustva, ali i oni mladi, poput Pavela, u kome tokom četvrte epizode možete pratiti postepeno umiranje one bezbrižne mladićke nevinosti.

Naravno, zaposleni u nuklearnoj elektrani - inženjeri, fizičari, tehničari, majstori, koji su stradali u eksploziji, ili ubrzo nakon nje od posledica radijacije, žrtve svojih nadređenih, svoje vere u sistem i hijerarhiju, svog neiskustva, pritiska da se prate naredbe čak i kada im sopstveni razum govori da se o njih treba oglušiti. Među njima su, između ostalih, i zaduženi za upravljanje reaktorom br. 4 te noći - Aleksandar Akimov i Leonid Toptunov, kao i Anatolij Sitnikov, oteran nad sam otvoren reaktor da izvidi situaciju.

Među likovima je svakako i onih sa tamnije strane spektra časti, požrtvovanosti i sveukupne odgovornosti. Od glavne „trojke” među osuđenima za ovu katastrofu, i u seriji i u stvarnosti - rukovodilaca elektrane Viktora Brjukanova, Nikolaja Fomina i Anatolija Djatlova, pa do čitavog sovjetskog državnog aparata, bilo da je u pitanju sam vrh, ili pak partijski poslušnici nižeg ranga, kojima je bilo bitno da se stvari stave pod kontrolu negiranjem i umanjivanjem ozbiljnosti situacije.

Opseg i raznovrsnost ličnosti obuhvaćenih ovom pričom, kao i samo njeno (radioaktivno) jezgro, intrigantnost ove epizode u istoriji čovečanstva i njena ponekad neshvatljiva bizarnost (zar je moguće da se nešto ovako zaista dogodilo i da smo, uprkos tome, preživeli?!?!), postavljaju osnovu za izvanrednu seriju. Ali čak i takva osnova za tren oka mogla se urušiti, da je neki manje vešt graditelj uzeo u ruke. Prva, često i nesvesno sklona predrasudama, ne bih nikada pomislila da će scenarista koji potpisuje filmove poput nastavaka serijala The Hangover, Scary Movie i sličnih filmskih fenomena (nisam ljubitelj, moram da priznam) moći da iznese, i to junački, ovako tešku priču. Pa ipak, opovrgao me je, a meni nije ostalo ništa drugo do da odam priznanje. Možda bi u svemu ovome neko rekao da previše pažnje dajem scenariti, kada nije samo on zaslužan za stvaranje, a potom i za uspešnost ove serije. I to je istina. Režiser, kostimograf, scenograf, kompozitorka i ostali stvaraoci koji su dali svoj doprinos, udahnuli su svemu život i boju, onu sovjetsku, autentičnu, od pejzaža, enterijera i eksterija, pa sve do fonta na pisaćoj mašini ili razlikovanja koje bi cigarete pušili partijski drugovi, a koje običan vojni regrut (oni koji su u Sovjetskom Savezu živeli oduševljavali su se preciznošću i pažnjom prema tim vrstama detalja). No, ako pišem na osnovu sopstvenih utisaka, onda moram da pratim i sopstveni kriterijum – bez dobre scenarijske osnove, za mene nema dobre serije ili filma, ma koliko novca bilo uloženo da to sve izgleda kako treba. Černobilj tu zdravu osnovu ima, ostalo se na to nadovezalo i upotpunilo sliku. U toj mojoj oduševljenosti scenarijem otprilike i leži nešto što bih mogla da izdvojim kao osnovni utisak. Na prvu loptu, naime, iznenadilo me je koliko ova serija odstupa od tipičnog holivudsko-zapadnjačkog slikanja sovjetskog sistema. Ne prećutkuje – ono što je trulo, trulo je, i to se ne može i ne sme (naročito u ovakvoj priči) prenebregnuti. Ali to ni u jednom momentu nije glavna tema serije, a lako je moglo skliznuti u tom smeru. Neki ideološki ispraniji mozak teško bi odoleo da od ove priče napravi propagandno sredstvo, naročito imajući u vidu sadašnja politička previranja. Mnogo bitniji od politike i mahanja starim i izbledelim stereotipima u ovoj seriji jesu ljudi. Njima, žrtvi koju su podneli, izgubivši zdravlje ili glavu i iznevši čitavu borbu sa ovom katastrofom na svojim leđima, nikada nije uskraćeno svo dužno poštovanje. I kako je vreme prolazilo, u ovome sam uspela da jasno sagledam glavni razlog zbog kog je serija tako snažan utisak ostavila. Osećaj za meru. I u balansiranju između političkog i čisto ljudskog, ali i u svim ostalim aspektima. Nigde se ne prevazilazi granica, čak ni kada je priča davala odrešene ruke za to. Na primer, za prikaz onoga kroz šta su žrtve tzv. trovanja radijacijom prolazile. Ima tu i te kako potresnih, za varenje teških scena, ali se od toga ne pravi predstava. U pomenutom podkastu (koji od srca preporučujem, kao dopunu seriji) Mejzin je kazao, da ga ponovo parafraziram, da je sve to moglo mnogo gore, hororičnije i tragičnije, ali u nekom trenutku to bi prevazišlo granice ukusa i postalo puko uživanje u neprijatnom. Prećutano, neprikazano, ali naslućeno često može izazvati mnogo jači utisak od „nacrtanog”. 

S druge strane, čak i ona politička strana izbegla je površno i neinteligentno zaodevanje u filmske i kulturološke stereotipe. Nije to bilo tamo negde, u nekoj tuđoj zemlji, u sistemu koji nije naš. Serija je problem podigla na jedan viši nivo. Nije ova katastrofa bila posledica nečega što raste samo na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog Saveza ili ostalih, nekada socijalističkih i komunističkih zemalja. Ona je, makar prema tumačenju ove serije (a serija, neminovno, kao i svaka vrsta umetničkog teksta, jeste svojevrsno tumačenje) posledica nečega što raste u čoveku, pa se samim tim može primiti u bilo kom delu sveta - akumuliranog laganja i okretanja glave od istine, onda kada nam ona i ne odgovara previše. U tom smislu, reči Valerija Legasova odzvanjaju čitavim narativom:

„Biti naučnik znači biti naivan. Toliko smo usredsređeni na istinu da i ne razmišljamo o tome koliko malo ljudi želi da je otkrijemo. Ali ona je uvek prisutna, videli je mi ili ne, hteli mi da je vidimo ili ne. Istina ne haje za naše potrebe, za naše državne uprave, ideologije, religije. Ona će večno čekati. I to je zapravo dar Černobilja. Nekada sam se plašio cene istine, a sada pitam samo: Koja je cena laži?”

Uprkos tome, prateći onu dobro poznatu - budale ne treba tražti, one se same javljaju, ponovo su se, neminovno, našli oni koji su u ovu priču počeli da učitavaju sopstvene političke opsesije, i sa jedne i sa druge strane formalno srušene, ali nikad psihološki izbrisane „gvozdene zavese”. Vodile su se rasprave ko je zaista kriv za nesreću, koga serija slika kao glavnog negativca - pojedinca ili sistem, da li je katastrofu tih razmera mogao izazvati samo taj sovjetski režim i nijedan drugi, ili je on samo jedan primer zadrtih samoslužećih režima. Oni se prepiru, a život ponovo, ne odustajući od svog smisla za ironiju, šalje katastrofe u kojima, da se poslužim delom stare narodne - svaka zverka uspeva da pokaže svoj trag.

I dok se u ono vreme radijacija od 3,6 rendgena poredila sa količinom ozračenosti nakon pukog snimanja grudnog koša, sada se govori o najsmešnijim virusima, tada se mislilo da votka štiti od radijacije, sada da rakija i/ili kokain ubijaju viruse. Dok se u ono vreme odlagala evakuacija, u današnje se odlagala izolacija, a u „najmoćnijim svetskim ekonomijama” se ljudi motivišu da idu na posao kako se ne bi ugrozila finansijska stabilnost. U ono vreme se nisu otkazivale parade povodom 1. maja, a u ovo su se predviđale pune crkve za Uskrs. Da ne nabrajam dalje, jasna je poenta. Preko čijih leđa se sve to lomi? Preko leđa običnog čoveka, zbunjenog u moru suprotnih izjava i dezinformacija i preko leđa onih koji jedini mogu ovu katastrofu sanirati - lekara, ostalog medicinskog osoblja i farmaceuta, kao o onih koji omogućuju da se život koliko-toliko normalno odvija u ovim uslovima - rudara, pekara, prodavaca u marketima i prodavnicama, šofera, radnika u elektranama i vodovodima, vojnika i policajaca. I kao i onda, i sada to ljudi osećaju. Zbog toga i izlaze svake večeri na balkone i aplauzima pozdravljaju one koji čuvaju živote i omogućavaju da se on nastavi, i u svetu i kod nas.

Serija Černobilj svakako treba da služi kao podsećanje i opomena, ali i kao vid odavanja poštovanja  onima koji su tada bili spremni da daju svoj život, da bi života moglo biti. U ovom kontekstu sada, treba da posluži i kao ohrabrenje - da je, uprkos svemu, čovek kadar da se bori i izbori. Valja samo da se u tome uzdamo u prave ljude.