3/12: Ogledi (Mišel de Montenj)

„Dobronamerna je ova knjiga, čitaoče. Na znanje ti daje, odmah s početka, da ništa drugo nisam imao na umu, dok sam je pisao, do privatne i porodične svrhe. Nisam mislio ni tebi da koristim niti sebe da proslavim. Moje snage nisu dorasle takvoj nameri. Namenio sam je svojim rođacima i prijateljima za ličnu upotrebu, da bi mogli kada me izgube (što će im se uskoro i desiti) u njoj ponovo da nađu neke crte moje naravi i mojih sklonosti, i da na taj način sačuvaju potpunije i življe sećanje na mene. [...] Prema tome, čitaoče, ja lično sam predmet svoje knjige: nemaš razloga da u dokolici traćiš vreme na tako beznačajnu i beskorisnu sadržinu. Zbogom, dakle: u Montenju, prvog marta hiljadu petsto osamdesete.”

Ponekad mi se čini da je savremena književnost svojim delimičnim udaljavanjem od ovakvih starinskih posveta i uvoda umnogome oštećena. Ima nečeg toplog, gotovo razgovorno intimnog, u ovome - čitaoče - što odmah stvara iluziju neke veze sa piscem, naročito pojačanu svešću da nije u pitanju fiktivno delo, već jedna od najpoznatijih zbirki eseja, ako ne i najpoznatija (budući zvanično prva). Takođe, datum na samom kraju - 1. mart 1580. navukao mi je osmeh na lice: za „martovski” klasik izabrah delo originalno objavljeno marta pre 439 godina. Beznačajno za moje čitanje, ali simpatično.

*

Sa imenom Mišela de Montenja i njegovim najpoznatijim dostignućem upoznala sam se verovatno negde na prvoj godini, na predmetu Tumačenje književnog dela, mada je moguće da sam nabasala na njega i ranije. Bilo kako bilo, još onda se u meni rodila želja da pročitam njegove eseje i da moje znanje o postanku ove forme ima nešto jaču potporu od papagajskog ponavljanja fraze preuzete iz literature da se ocem eseja smatra francuski filozof Mišel de Montenj. Kada sam krajem prošle godine sastavljala listu klasika za ovaj moj kvazipoduhvat, pomislih kako je ovo savršena prilika da se latim njegovih eseja.

I tako, odem ja do biblioteke, zatražim Montenjeve Oglede i donosi mi bibliotekarka crveno izdanje Reč i misao i ja se obradujem - nije opširno, dakle krajnje je savladivo uz ostale obaveze koje sam imala u martu oko nastave. Međutim, pri prvom pogledu na sadržaj nešto kasnije, počeh da uviđam da u rukama zapravo držim izbor i da je možda trebalo informisati se malo podrobnije o njegovim esejima i njihovom obimu. Ispostavilo se da je Montenj, ako sam ja dobro razumela, svoje Oglede originalno objavio u tri izdanja (pre svega zbog dopuna koje je vršio), a da je najsveobuhvatniji prevod kod nas izašao u izdanju Srpske književne zadruge u dva toma na preko hiljadu strana. Tu se u meni javila dilema - da li da kopam po bibliotekama u potrazi za integralnim izdanjem ili da se zadržim na izboru. Da li će to onda biti hvatanje krivina i izneveravanje inicijalnog povoda za uvrštavanje ovog klasika na listu? Onda sam se ipak dozvala pameti i setila da suština moje želje da čitam Montenja nije da pročitam svako slovce koje je ikada napisao, već da se upoznam sa onim delom njegove pisane zaostavštine koji se smatra začetkom esejističke forme. Da se napijem vode sa izvora, da tako kažem. Izbor eseja, uz poverenje u priređivača (u ovom izdanju to je bio Vuk Milatović), na sasvim adekvatan način ispunio bi moju želju. S druge strane, otpočinjanje potere za sveobuhvatnim izdanjem a zatim i hvatanje u koštac sa njim, bez sumnje pretvorilo bi ovaj izazov u glavobolju, a to je poslednje što sam želela. Dakle, izdanje iz edicije Reč i misao poslužiće svrsi.

Pre nego što krenem o svojim utiscima vezanim za ovu zbirku, da predstavim kratko autora. Mišel de Montenj bio je francuski mislilac, pisac i političar iz šesnaestog veka, što bi njegovo delo smestilo u period humanizma i renesanse, no rensansnim čovekom Montenja ne čini puka pripadnost određenom vremenu. Poreklom iz ugledne porodice, kao dete dobio je izvanredno latnsko obrazovanje, da bi se kasnije usmerio ka pravnim naukama, što je potom odredilo i njegov javni život (u jednom periodu bio je čak i gradinačelnik Bordoa). I premda je za života najviše bio uvažavan kao političar, istorija ga najčešće spominje zbog onog dela života koji bi se mogao podvesti pod intimni. Naime, 1571. (dakle, sa 38 godina starosti) povukao se iz javnog života i posvetio usamljeničkom i predanom radu čiji će plod biti njegova zbirka eseja, kod nas prevedena pod naslovom Ogledi (prvi put  su, inače, objavljeni 1580). Upravo ovim svojim delima, odnosno formom u kojoj je izlagao svoje mišljenje na najrazličitije teme, Montenj je stekao „titulu” oca eseja, koji bi se, grubo rečeno, mogao objasniti kao vrsta koja podrazumeva naučni pristup prilikom obrade određene teme, međutim sa jakim uplivom autorskog stava povodom date teme. U suštini, mnogo fleksibilnije i prijemčivije od suve nauke, premda sa jakim uporištem u naučnom načinu razmišljanja.

U tom smislu i Montenj je vrlo jasan, kao što se iz gorenavedenog citata može videti - ja lično sam predmet svoje knjige. Što je rekao, to je i ispunio, sastavivši zbirku eseja koja se i dan-danas smatra jednom od najuticajnijih (u dobroj meri njegova je misao oblikovala velikane poput Šekspira, Voltera, Ničea, a o njegovom značaju svedoči i to da je bivši francuski predsednik Fransoa Miteran na svom zvaničnom predsedničkom portretu uslikan kako drži primerak Ogleda). No od čega se ta zbirka sastoji? Kao što napisah, a i Montenj sam, pa nam tu nema mnogo mesta za sumnju, Ogledi predstavljaju skup autorovih izlaganja na različite teme, pri čemu se Montenj lično zabavlja sopstvenim razmišljanjima i stavovima, ne ispuštajući ni u jednom trenutku iz vida ono što su antički učenjaci pre njega o tim temama imali da kažu (obilno ih i citirajući), uz dosta oslanjanja i na neposredno životno iskustvo. Sve ovo Montenj oblikuje stilski veoma pitko i zanimljivo, pa se u neku ruku samom čitanju može prići i kao svojevrsnom razgovoru sa autorom. Tako sam, makar, ja učinila, te mi esejisanje nije teško palo, mada verujem da je tome doprinela i činjenica da ove eseje nisam čitala sa namerom suviše dubokog izučavanja Zato i neću previše ulaziti u pojedinosti vezane za filozofsko rastapanje njegove misli.

Dugo sam, naime, razmišljala kako ću pisati o ovom klasiku, budući da nemam neku narativnu nit za koju bih se mogla držati kao što mogu sa fikcijom, i na kraju sam odlučila da bi možda bilo najbolje da, pored nekog svog opšteg utiska o esejima iz ovog izbora, navedem nekoliko probranih citata od onih koje sam izvukla. Ukoliko vam se dopadne ono što pročitate ovako „na kašičicu”, od srca preporučujem da u nekom periodu svog života svratite do Montenjevih misli, ako ne kompletno, makar kroz izbor (kao ja) ili pak pojedinačno. Ako čitav poduhvat ne shvatite suviše ozbiljno, već kao svejevrstan vid upoznavanja sa čovekom, možete se čak i zabaviti. A Montenj je nepresušni izvor tema za ovakve ko bajagi razgovore i u svojim esejima piše o svačemu. Bukvalno svačemu: od razmatranja ozbiljnih tema kao što su dobro i zlo, prijateljstvo, usamljenost, preko njegovih stavova o odnosu roditelja i dece (na primer, nije verovao u efektivnost fizičkog kažnjavanja), pa sve do deljenja svojih muka sa kamenom u bubregu i odavanja prizanja rođenim gustim - brkovima (esej O mirisima):

„Oni odaju mesto odakle dolazim. Oni prisni, sočni, oblaporni i vlažni poljupci u mladosti negda bi se za njih prilepili i posle se zadržali po nekoliko sati.”

Veličanstvo trivijalnosti. ❤

U ovim esejima dolazi na najlepši mogući način do izražaja učenost jednog čoveka. Neverovatno je njegovo poznavanje antičkog nasleđa, što se da videti i kroz brojne citate kojima ili ilustruje svoje stavove, ili ih, jednostavno, navodi kao mnogo bolji izraz onoga što želi reći, a o njegovim čitalačkim navikama možete nešto više saznati u eseju O knjigama (ili, kako sam ga ja krstila - Montenj preporučuje). Zanimljivo je saznati i da je on imao naviku koju bi možda trebalo svako jednom da usvoji, jer je jedina i razumna - ne libi se da prekine čitanje onih knjiga koje su mu dosadne i naporne, vraćajući im se sporadično i u časovima dokolice. S druge strane, dokolica takođe dobija sopstveno mesto, budući, po Montenjevom mišljenju jedna od najpogubnijih pojava za čovekovu dušu, dok je samoća, tj. svesno osamljivanje jedna od najlekovitijih navika koju čovek može steći:

„Mi imamo dušu koja se može okretati ka sebi; ona sebi samoj može praviti društvo; sposobna je da napada, i da se brani, da prima i da daje, ne plašimo se da ćemo u takvoj samoći začamati od dosadne dokolice: in solis sis tibi turba locis (u samoći budi sam sebi ceo svet).” (O samoći)

Šta su ovi eseji drugo, ako ne pokazatelj kako jedan čovek može, poniranjem u sebe samog, stvoriti delo koje će uticati na sam način na koji čovek misli i svoje misli izražava?

No, da budem potpuno iskrena, nisu Ogledi baš uvek tako lagani za čitanje. Ume Montenj da žacne pokojim onovremenskim pogledom na žensku prirodu i ženski karakter, ume malo i da pretera govoreći o sebi. Neku vrstu zasićenja predstavljao je za mene esej O samouverenosti, iako sam uspevala da ga s vremena na vreme ispratim i „saslušam”. U sledećem eseju (O kajanju), zapušio mi je usta zbog te zamerke: „Ako se svet žali što odviše govorim o sebi, ja žalim što on čak i ne misli o sebi.” Touché.

Ali da ja ne dužim dalje, evo nekoliko citata od onih koje sam izvukla iz ovog izbora.

„Duša koja nema određeni cilj zaluta, jer, kao što kažu; biti svugde znači ne biti nigde.” (O dokolici)

„Bogatstvo nam ne donosi ni dobro ni zlo, ono nam samo pruža građu i seme, koje naša duša, moćnija od njega, usmerava i primenjuje kako njoj godi, pošto je ona jedini uzrok i gospodar svoje sopstvene sreće ili nesreće.” (Da vrednost dobara i zala zavisi velikim delom od mišljenja koje o njima imamo)

„Ako me skole da kažem zašto sam ga voleo, ja osećam da se to može izraziti samo ako odgovorim: 'Zato što je on bio on, zato što sam ja bio ja'.” (O prijateljstvu)

„Čak i kada bih mogao da ulivam strah, mnogo bih više voleo da nadahnjujem ljubav.” (O ljubavi očeva prema deci)

„Postoji zacelo u nama nešto kao samoodobravanje što dobro činimo, koje nas raduje, i nekakva plemenita ponositost koja ide uz mirnu savest. Poneka neustrašiva poročna duša možda i može sebi donekle da obezbedi spokojstvo, ali onu ugodnost i ono zadovoljstvo sebi pribaviti ne može.” (O kajanju)

 „Teže je tumačenje tumačenja nego tumačenje stvari, a više ima knjiga o knjigama nego o bilo kom predmetu; mi ništa drugo i ne činimo, već se samo uzajamno objašnjavamo.”

„Sve vrvi od komentara; u autorima je velika oskudica.”

„Grdne li smo lude: 'on je proveo svoj život u dokolici, kažemo mi, ništa danas uradio nisam'. - Kako, pa zar niste živeli? Ovo je ne samo osnovno već i najčasnije vaše zanimanje.” (O iskustvu). 

I verovatno meni omiljeni, iz istog eseja kao i prethodna tri: 

„Čovek koji ume pravilno i pošteno da uživa u svom biću apsolutno je i gotovo božanski savršen. Mi hoćemo drugi položaj zato što ne umemo da uživamo u svom, i mi izlazimo iz sebe zato što ne znamo kako je u nama. Prema tome, uzalud nam je peti se na štule, jer i na štulama valja hodati sopstvenim nogama. I na najvišem prestolu sveta ipak sedimo samo na svojoj zadnjici.”

Valja vazda imati to na umu.

*

U aprilu sam čitala Stakleno zvono Silvije Plat. Što bi rekli na vestima - uskoro opširnije.

2/12: Utopija (Tomas Mor)

Moram priznati da nisam u skorije vreme već na prvim stranama kakve knjige osetila saosećanje sa nekim autorom kao što to beše sa Tomasom Morom. Gotovo kao i ja što se pravdam svaki put kad nestanem sa bloga, pravda se i Mor svome prijatelju kome se na početku svog dela obraća:

„Pa ipak, i ovako lak posao nisam stigao da brzo obavim, jer zbog drugih mojih poslova nisam uopšte imao slobodnog vremena. Stalno sam zaokupljen sudskim poslovima, i jedne parnice ja vodim, druge slušam, treće okončavam kao posrednik, četvrte kao presuditelj.Pa onda moje posete, od kojih jedne obavljam po dužnosti, a druge po nekom poslu. I tako gotovo ceo dan provodim van doma, a ono vremena što ostane posvećujem svojim bližnjima, tako da meni samome, to jest knjizi, ne preostaje ništa. [...] A što se mene tiče, slobodnog vremena imam samo toliko koliko ukradem od sna i od jela.”

Preslatko. ❤

Tako i ja, na izmaku marta pišem o knjizi koju sam pročitala u toku februara. Nisam zaokupljena sudskim poslovima, ali jesam školskim, budući da od januara radim kao zamenski nastavnik u jednoj osnovnoj školi, tako da mi to mahom ispija sve slobodno vreme i energiju. Budući da ne volim da radim stvari polovično, odlagala sam pisanje ovog posta, ali i to je došlo na red. Igrom slučaja, takođe krađom od sna, no vredi. Blog i pisanje su, ionako, vazda bili svojevrsna terapija za mene, tako da, kad porazmislim zbog čega sam sve u životu krala od sna, ovo dođe jedna od svrsishodnijih „krađa”. Negde, u nekoj dimenziji, Bog zna kojoj, Mor me razume.

Elem, da se vratim ja u ovu dimenziju i klasik o kome pišem, a to je opštepoznata Utopija. Zašto je uopšte ona na listi? Odgovor na to pitanje je krajnje jednostavan - da vidim šta je to tako utopično u toj Utopiji, da je njeno ime ušlo već i u sam jezik kao pojam savršenog društvenog uređenja, vazda sa onom komponentom neostvarivosti. Ukratko, želja da mnogo bolje znam šta pričam kad god posegnem za ovim pojmom u govoru. Očekivala sam da ću nakon čitanja jednostavno znati od čega se sastoji savršenost te zemlje, a završila sam sa krajnjom sumnjom ne samo u ostvarivost te ideje, već i u samu pomisao da se ono o čemu Mor piše može okarakterisati kao najbolje državno uređenje.

No najpre nešto o samoj knjizi. Utopija, sa podnaslovom O najboljem uređenju države i o novom ostrvu Utopiji, je delo engleskog filozofa, književnika i državnika Tomasa Mora koje se prvi put pojavilo 1516. godine. Utopija se sastoji iz dva dela koja su obuhvaćena okvirom - u pitanju je Morovo prisećanje na dijaloge koje je vodio sa fiktivnim putnikom Rafaelom Hitlodejem, jedinim koji je zaista bio u Utopiji, te sada prenosi sve ono što je za vreme svog boravka u njihovoj zemlji i naučio. No to je tek drugi deo knjige. U prvom delu, Hitlodej iznosi neka svoja zapažanja i sećanja na rasprave koje je vodio o uređenju država poznatog nam sveta u ono doba i njihovih često nastranih zakona, poput onog o kažnjavanju pljačkaša smrću, pre nego preventivnom postupanju koje će sprečiti javljanje potrebe kod ljudi da se prepuste kriminalu:

„Vi dozvoljavate da se deca loše vaspitavaju u da malo-pomalo stiču loše navike još od detinjstva, a kad kao odrasli ljudi pokažu takve prestupne osobine, smatrate da ih tek tada treba kažnjavati, iako su oni te osobine pokazivali još od detinjstva. Na taj način vi sami kriminalce i stvarate i kažnjavate.”

Prepun je prvi deo kritike na račun čak i tadašnjeg britanskog državnog uređenja, kao što je na primer svaljivanje krivice za porast kriminala na ujedinjavanje pojedinačnih poljoprivrednih poseda u jedan veliki, pod kapom moćnih plemića, koji su mnoge poštene ljude ostavili bez ikakavih mogućnosti preživljavanja, kao i osporavanje smrtne kazne kao vida kažnjavanja koji na bilo koji način odgovara moralnim principima hrišćanstva.

Drugi deo upravo se tiče Utopije i njenog društvenog uređenja, koje je Hitlodej upoznao tokom svog petogodišnjeg života tamo, ujedno prenoseći i hrišćanstvo inače mnogobožačkom utopljanskom stanovništvu. U čemu se, dakle, sastoji ovo savršeno društveno uređenje? Na prvom mestu, kao preduslov sveg ostalog savršenstva, tu je nepostajanje privatnog vlasništva. Sve što postoji zajedničko je, a stanovnicima dato je na raspolaganje u skladu sa njihovim potrebama. U Utopiji sve je ujednačeno - veličina gradova, broj stanovnika (u samim gradovima, pa i u porodicama), kuće, odeća koju nose, sve. Budući narod koji ne neguje privatno vlasništvo, ni luksuz sam po sebi nije naročito popularan. Njihova odeća jednostavna je i jednolična, dragim kamenjem igraju se deca, pa je samim tim povezano i sa infantilnim stadijumima života, a zlato i srebro omraženo je, a to je posledica prakse da se od zlata i srebra prave lanci za zatvorenike i prestupnike. Rade svi, nema ograničenja ko se kojim poslom može baviti, a radi se sveden broj sati u toku dana, a za ostatak je predviđena raznoda (dokle god se ne kosi sa pravilima - nema kockanja!). Za nauku je predodređen ograničen broj izuzetno nadarenih pojedinaca, ali su predavanja otvorena za sve koji žele da uče, bez obzira na status. Statusa, zapravo, i nema, izvan zvanja koja se dodeljuju političkim predstavnicima, kao i većeg autoriteta koji imaju stariji nad mlađima. Svi su jednaki pred zakonom, vlast je gotovo matematički raspoređena - na toliko građana ide toliki broj predstavnika, oni biraju više predstavnike među sobom itd. - a sami zakoni jednostavni su, kako bi svi građani mogli da ih pamte i znaju tačno šta se sme, a šta ne sme.

Pravi raj, zar ne?

Pa...i nije baš sasvim. Kao što već rekoh, ponadala sam se da će se čitanje svesti na jednostavno razotkrivanje silnih savršenosti koje se vezuju za Utopiju, a otkrih još veći broj nesavršenosti koje, doduše, to bivaju isključivo iz perspektive sadašnjeg vremena. Kada govorimo o jednakosti, kao i uvek, moramo je staviti sa fusnotom. Žene su i dalje u vlasti svojih muževa. Ropstvo je sastavni deo utopijskog društvenog uređenja, a robovi su osuđivani kriminalci ili mahom stanovnici drugih država. Politika koja se tiče održavanja broja stanovnika pod kontrolom podrazumeva i razdvajanje porodica - iz domova gde se rodi više nego što je predviđeno zakonom, deca se izvode i raspoređuju u domove gde manjka ukućana. Ukoliko se na nivou čitave države namnoži stanovništva, oni se iseljavaju na susedne predele i prenose svoje društveno uređenje, dajući mogućnost urođenicima da im se pridruže i postanu deo naroda Utopije. Međutim...

„Ukoliko urođenici odbiju da sa njima žive po njihovim zakonima, onda ih doseljenici sa ostrva isteraju sa onoga zemljišta koje su za sebe odredili. Ako se urođenici tome opiru, onda ih prisile ratom. Jer oni smatraju da je sasvim opravdano ratovati da bi se dobilo izvesno zemljište koje neki narod ne koristi, već ga samo poseduje kao neobrađenu i praznu površinu, a ipak ne dozvoljava drugome narodu, koji po prirodnoj nuždi mora da živi od tog zemljišta, da ga zaposedne i koristi.”

Kolonijalizam? Naravno. A ako ste pomislili da će se Utopljani suzdržati makar od genocidnih tendencija, prevarili ste se. Naime, budući da u ratove ne vole da idu, radije se služe špijunažom, spletkama i zavadi, pa vladaj strategijom (na šta troše ogromne količine novca), a kada su baš primorani da se sukobe, uzimaju vojnike pod najam. Narod Zapoleta naročito je popularan za ovakav posao, s obzirom na to da su divlje ratoborni i na svokoga će ići za novac. Njihova ratnička veština odgovara Utopljanima, a za žrtve ne haju:

„Utopljani se ne brinu uopšte koliko će ovih najamnika izginuti, jer smatraju da će uveliko zadužiti ljudski rod ako im pođe za rukom da sav ološ tog gadnog i razbojničkog plemena očiste sa lica zemlje.”

Ko će posle za njih ginuti, izgleda, nije toliko bitno...

Sve je ovo, dakako, obeležje Morovog vremena. Ropstvo, kolonijalizam, genocid nad „divljacima”, potlačeni položaj žena i sl., te nije neobično što iz današnje perspektive deluje kao mrlja na slici savršenog državnog uređenja. No nije to jedino što je u meni srušilo sliku o utopijskoj savršenosti, iako je dalo svoj doprinos. Nije to učinila čak ni apsolutna nevera u mogućnost ostvarivanja ovakvog društvenog uređenja. I sam Mor svestan je toga, pa je kroz vešto imenovanje ljudi i pojava to  nagovestio: u prevodu sa grčkog, Utopija označava mesto kog nema, a Hitlodej, prezime pripovedača, prevodi se kao - naklapalo, učeni brbljivac. Pored toga, Mor ne greši kada kaže da tiranija i društvene izopačenosti u najvećoj meri proizilaze iz gramzivosti i želje za posedovanjem što više blaga, samo što ukidanje privatne svojine to neće rešiti (istorija je, sada već, jedan od najverodostojnijih svedoka tome). Ljudska priroda, jednostavno, nije za to naštelovana. Može se delimično naštelovalti, a tu upravo dolazi jedan od najneočekivanijih faktora zbog kojih sam izgubila veru u pojam Utopije kao savršenog društvenog uređenja.

Uporedo sa Morovim delom, u februaru sam se latila i Hakslijevog romana Vrli novi svet, želeći da ga napokon skinem sa liste nepročitanih dela. Ovaj distopijski roman priča priču o hororično utopijskom svetu koji je, zarad sreće i dobrobiti čovečanstva, sterilizovan do granica apsurda. Civilizacija je sterilizacija, vele njegovi stanovnici. Deca se više ne rađaju, već nastaju kao rezultat vanmaterične oplodnje, prolaze kroz proces obrade na proizvodnoj traci i već u zametku bivaju predodređeni kojoj će kasti pripadati - Alfama, raskošno razvijenim i intelektualno i fizički, koje predvode narod, nekolicini kasta između, koje se u manjoj ili većoj meri tretiraju tako da zadovolje potrebe društvenog uređenja, ili pak nesrećnim Ipsilonima, koji se u prvim stadijumima ćelijskog razvitka sakate i kržljaju, jer njima ništa sem slepe poslušnosti za obavljanje najnižih poslova i ne treba. Indoktrinacija i dublje ispiranje mozgova se vrši i u detinjstvu, pa onda i ne čudi što su Beta žene srećne da ih muškarci tretiraju kao objekte, a Delte, Game i Ipsiloni srećni da obavljaju niske poslove, dokle god imaju dozvoljena sledovanja some - droge koja tera sve turobne i teške misli i osećanja. Savršeno društvo, savršena sreća. Savršeno ropstvo.

Čitajući ova dva dela uporedo, zapitala sam se, zašto bi se drugačije tretirala praksa „vaspitavanja” stanovništva za određene društvene obrasce u ovim delima. Ne naliči li utopijsko omražavanje zlata povezivanjem sa ropstvom na ono isto Pavlovljevo uslovljavanje Delta u najmlađem uzrastu da mrze prirodu i umetnost? Zašto bi se razlikovala uniformisanost Utopljana od predodređenih boja i načina oblačenja svake kaste ponaosob u Hakslijevom univerzumu? Nije li svojevrsna kontrola populacije i njenog rasporeda Utopije samo blaža varijanta fabričkog kontrolisanja razmnožavanja i kloniranja ljudi u Vrlom novom svetu? I, na posletku, znači li to da pojam savršene sreće isključuje postojanje savršene slobode?

U tom slučaju, između Utopije i distopije granica bi bila gotovo nevidljiva.

I tako, pukom slučajnošću (ako slučajnosti postoje), Utopija, koju sam isprva planirala da čitam i tumačim individualno, potpuno je transfomisana u mom umu jednim uporednim čitanjem i ni najmanje mi nije žao zbog toga. Nekada se određena dela najbolje sagledaju u svetlu drugih, samo naizgled drugačijih.

Februarski klasik bio je, kao što se može videti, vrlo zabavan za čitanje, a potom i za neku vrstu promišljanja. Suprotno od onog čemu sam se nadala, ali da je bilo drukčije, ne bi bilo tako interesantno.

Marta, premda se nisam pretrgla od pisanja, izazov nisam zapostavila. Bavila sam se Montenjevim Ogledima. Post o njima, nadam se, stiže ranije no ovaj. 

1/12: Pripovest o dva grada (Čarls Dikens)

„Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba; doba mudrosti i doba ludosti, epohe verovanja i epohe neverice, vreme Svetlosti i vreme Mraka; proleće nada i zima očaja; imali smo sve pred sobom i pred nama nije bilo ničega, išli smo svi pravo u nebo, odlazili svi pravo u pakao, - ukratko, ličilo je to doba toliko na sadašnje, da mnogi od najglasovitijih stručnjaka traže da se ono, kao dobro ili kao zlo, primi samo u najvišem stupnju poređenja.”

Čak i ako niste čitali roman, na ove ste reči verovatno naleteli nekom prilikom, pošto spadaju u one početke dela koje se neprestano citiraju (nešto kao Tolstojev početak Ane Karenjine). Slično svim ostalim opštepoznatim počecima, i ovaj je savršen uvod u priču, budući ujedno i sama priča u malom. Pripovest o dva grada (ili priča, zavisno od prevoda) odista svojom sadržinom predstavlja jedan sudar suprotnosti „u najvišem stupnju poređenja”, koje se, premda tako dijametralno suprotne, stapaju u jedno i mešaju do nerazaznatljivosti.

Dva grada iz naslova predstavljaju Pariz i London, a sama priča koju Dikens o njima ispreda tiče se grupe ljudi koji bivaju uhvaćeni u u vihor istorijskih zbivanja, konkretnije Francusku revoluciju. Junaci se okupljaju oko porodice Manet, tj. onoga što je od nje preostalo: doktora Maneta, bivšeg zatvorenika Bastilje i njegove kćeri, Lusi Manet. Ono što isprva deluje da će se pretvoriti u intimnu porodičnu sagu o „vaskrslom” zatvoreniku kome bezuslovna ljubav kćeri pomaže da prebrodi postraumatski stres nakon višedecenijskog robijanja u najozloglašenijem zatvoru, ubrzo počinje da se širi, postajući priča o tome kako društvene prilike i previranja mogu vrlo lako prodreti u samu porodičnu intimu, a ujedno kako iste te prilike proističu iz niza intimnih izopačenosti koje se vekovima guraju pod tepih, pa narastu toliko da naplata za njih padne na one koji ničim nisu tome doprineli.

Upravo tu počinje onaj sloj romana koji je meni bio omiljen. Naime, sama Revolucija ubrzo će preuzeti ulogu glavnog lika dela, a način na koji je ona prikazana predstavlja jednu od najmaestralnijih slika ambivalentnosti ljudske prirode na koju sam ja u svom čitalačkom iskustvu naišla. Dikens konstantno poredi izbijanje Revolucije sa žetvom, a njeno seme je sejano vekovima, bez prestanka i milosti. Toliko je bilo silovanih i odbačenih devojaka, ubijenih mladića, dece nestale pod brzim plemićmkim kolima, toliko gladi, poniženja i gaženja, uopšte - ubijanja svega ljudskog u čoveku, da negde i ne čude zverstva koja se kasnije događaju u ime zadovoljenja pravde. No Dikens, kao svaki dobar pisac, ne skližnjava i propagandističku odbranu onoga što se događa, već vrlo otvoreno slika onaj nevidljivi prelaz iz strašne nepravde kojoj je građanstvo bilo izloženo u još strašniju pravdu koju potlačeni sprovode, sve do onog stadijuma kada revolucija, kako se to često kaže, ne počne da jede rođenu decu.

„Počelo je novo doba; sudili su kralju; osudili ga i odsekli mu glavu; Republika Slobode, Jednakosti, Bratstva ili Smrti, objavila je borbu na smrt ili život celom oružanom svetu; sa velikih tornjeva Notr Dam vila se crna zastava noću i danju; tri stotine hiljada ljudi, pozvani da ustanu protiv svetskih tirana, digoše se po svoj Francuskoj; kao da je sve to bilo zasejano zmajskim zubima, i donelo ploda po brdima i u dolinama, na steni, na šljunku, u šljamu, pod svetlim južnim nebom, i pod oblačnim severnim, u polju i šumi, u vinogradima i maslinovim vrtovima, u pokošenoj travi i na ugaru duž plodnih obala širokih reka, i u pesku morske obale. [...] Nije bilo stanka, ni počinka, mira ni milosti, ni merila kojim se meri vreme. Osećanje vremena se izgubilo u groznici jednog naroda, kao što se gubi u groznici bolesnika.”

Baš zato su posebno jezivi likovi poput gospođe Defarž, jedne od onih pletilja koje su bile zaštitni znak Revolucije. Te su žene imale „najbolja” mesta pred giljotinom, i kao i svi u to vreme, uživale u svakodnevnom „programu”, ni u jednom trenutku ne zapuštajući svoje pletivo. Pletivo gospođe Defarž posebno je važno, jer su u njega upletena sva imena koja treba da nestanu u „žetvi”, a strašnije je tim više što povod za njegov nastanak postoji i jedno je od onih semena koje je proklijalo u sveopšti bes.

Pa i sam roman je, čini mi se, nalik na njeno pletivo, a Dikens u neku ruku kao ona. Svaka petlja je na svom mestu, i to baš onde gde bi trebalo na bude, tesno vezana u celinu. Svaki lik, ma kako beznačajno delovao na prvi pogled, ima svoju svrhu: i Džarvis Lori, krajnje ozbiljan poslovan čovek, i gospođica Pros, ponosita Engleskinja puna nesebične ljubavi prema Lusi, i Džeri Krančer, čovek sumnjivih zanimanja, no uvek na usluzi, i svaki špijun u čije ime nikada nisi siguran. Čak i oni likovi koji na momente deluju odveć savršeni, poput Lusi, ili pak previše viteški oblikovani, kao što je Čarls Darni (oko kojih se plete ona sentimentalna nit romana), neophodni su priči baš takvi kakvi su. Ipak, svoje umeće Dikens je možda na najlepši način pokazao u likovima već pomenutog doktora Maneta, čije su borbe sa zatvoreničkim traumama tako snažno predstavljene da delirijum i sami možete osetiti, a da se pritom ni za trenutak ne sklizne u stereotipno preterivanje koje često ume da prati književne prikaze mentalnih tegoba; s druge strane, meni omiljeni lik Sidnija Kartona, jedan je od onih ljudi čija istinska vrlina i blistavi intelekt bivaju zatrpani pod ruševinama malodušnosti, samoprezira i slabosti karaktera, a koji uprkos tome ostaju među najupečatljivijim ličnostima koje srećemo kako na stranicama književnih dela, tako i kroz onaj nefiktivni deo istorije, a možda i u neposrednom životu. Dikensov stil, razigranost i bogatstvo njegovog jezika (poznati i po onoj legendi da je bio plaćen za reč, iako je, ako je verovati rezultatima moje pretrage, pre istina da je bio plaćen po nastavcima koji su izlazili u novinama, pa se opširnost nekako nadovezala na to) ni u jednom trenutku ne usporavaju čitanje. Isprva za nespremnog čitaoca, kakav sam i ja bila, mogu biti malo gušći nego što prija, pa za uvodne stranice treba nešto više koncentracije, ali kada jednom uhvatite korak i počnete dobro da ga osluškujete, sve poteškoće nestaju i ostaje samo književnost. I to kakva književnost!

Pre nego što sam se upustila u čitanje Pripovesti o dva grada, imala sam krajnje površnu predstavu o onome šta me u njoj čeka. Nakon čitanja slobodno mogu reći da je svrstavam među najbolje romane sa kojima sam imala prilike da se susretnem. Kada pogledam unazad, mahom bi ta dela mogla da se objedine jednom osnovnom crtom - celovitost, i to ona celovitost koja se može označiti kao odlika aristotelovske savršenosti: oduzmi joj nešto - srušićeš je, dodaj joj nešto, nagrdićeš je. Možda me ta privrženost velikim i celim pričama u klasičnom smislu čini staromodnim, a neki bi rekli i zaostalim čitaocem, ali neka bude tako. Ono zadovoljstvo koje ostaje nakon zatvaranja zadnje korice neke takve knjige, nakon uživanja u nečemu tako maestralno sazdanom da nema slovca koje biste pomerili, za mene će uvek biti jedna od najvećih blagodeti čitanja i uživanja u umetnosti uopšte.

*

I tako, otvorih ja ovaj svoj maleni poduhvat u velikom stilu. Post malo kasni, prevashodno zbog spoljašnjih faktora, no tu je. Upravo zato moraću malo pametnije da planiram čitanje i nastavak kretanja kroz svoju listu za 2019, pa bi to trebalo bolje da se odrazi i na blog. Ali ako sva dela budu upola divna kao ovo prvo (mada to, iskreno, ne očekujem), mislim da neću imati nimalo problema.

Knjiga za februar: Utopija Tomasa Mora. 

Knjiški upitnik: Zima

Čini mi se da se kao neka praksa ovde na blogu polako ustaljuje „podgrevanje” starih upitnika. Ovaj zimski, konkretno, i nije baš tako star - pojavio se početkom prošle godine. Meni su poznata dva njegova izdanja: prvo (da ne kažem praizdanje) je na blogu Stsh's Book Corner, čija je autorka Sandra ujedno i prevela i prilagodila pitanja; a potonje je kod Ivane, na blogu The Stuff Dreams Are Made Of. Kao i do sada - ukoliko sam previdela nekoga, slobodno mi naznačite u komentarima, vrlo rado ću pogledati kako su se i drugi bibliofili poigrali sa ovim upitnikom.

pexels.com

Razlog zbog kog sam, kao što napisah, podgrejala ovaj upitnik, jeste želja da na neki način prenesem trenutnu praznično-zimljivu atmosferu i ovde na blog, ne upuštajući se u svoje uobičajene rasplinutosti i pojedinačne analize (no i tome se od sledeće objave vraćam). Upitnici se nekako nameću kao zgodna prilika, naročito ako su dobro osmišljeni, a ovaj koji sledi spada u smislenije na koje sam imala prilike da naiđem.

Iako baš nisam sigurna da mogu reći da mi je zima najdraže godišnje doba, nju sam oduvek daleko lakše podnosila nego ostala. Pored toga, između književnosti i zimskog perioda u mojoj glavi postoji posebno jaka veza. Ne baš prijateljski nastrojene vremenske prilike, u kombinaciji sa gusto zbijenim praznicima, naročito na prelazu iz jedne godine u drugu, orijentišu nas ka porodici i „teraju” unutra. Toplota i ušuškanost, pa i ona praznična lenjost, lako pobude u čoveku potrebu za pričom. Nekadašnje pripovedanje oko vatre, zamenili su štampani tomovi, a u novije vreme i elektronski čitači, ali jedno je ostalo isto: to da književnost u ovom periodu, kada sve spava pod mrazom ili snegom, možda više no u ostalim delovima godine - buja i oživljava, čak i među onima koji joj nisu naročito skloni. Pitanja iz ovog upitnika izvanredno prenose tu atmosferu, čak bolje i efikasnije od ostalih sezonskih upitnika na koje sam nailazila, te njegovo „popunjavanje” utoliko više ima poentu.

Evo, dakle, mog osvrta na književnu zimu.

Falling snow: Izaberi knjigu u bojama zime (bela, siva, svetloplava boja...).

vulkani.rs

Ovde ću navesti knjigu koju trenutno čitam i koja je kao stvorena za zimski period. U pitanju je Vučji totem, za sada jedina knjiga kineskog pisca Jianga Ronga. Radnja je smeštena u šezdesete godine 20. veka, a glavni junak je mladi kineski intelektualac Čen Džen, koji odlazi duboko u mongolske stepe, i živeći sa nomadima, upoznaje neobičnu sinergiju koja postoji između ovih ljudi i vukova, koje ovaj narod slavi kao božanstvo. Vremenom, međutim, u ovaj harmonični suživot ljudi i zveri počinju da dopiru elementi modernog doba, te neumitno i čitava jedna kultura počinje da se urušava. Iako sam tek dobacila negde do petine ove inače gabaritne knjige (petstotinak strana), mogu reći da sam sa mnogo manje pročitanog već uspela da naučim više nego nakon čitanja pojedinih celih, tako da sam sigurna da će se do kraja nakupiti još dosta materijala i utisaka za jedan zaseban post. Ali i nakon ovo malo pročitanog mogu da rizikujem i da je preporučim.

Crackling fire: Uz koju knjigu bi se najradije sklupčala ispred kamina?

Ako izuzmem knjigu iz prethodnog odgovora, koja trenutno sa Dikensom deli moje čitalačko vreme, nešto me, ne znam ni sama zašto, ovih dana vuče ka detektivskim romanima, tako da ću verovatno u nekom od narednih odlazaka u biblioteku pokupiti nešto tog tipa, neku Agatu Kristi, na primer (sa klasikom na polju detektivskog žanra ću teško omanuti). U neku ruku blisko tome: nedavno sam se setila i Hofmanovih pripovedaka (Gospođica Skideri se smatra jednom od najranijih detektivskih priča), pa se možda i njemu okrenem.  Uopšteno, moglo bi se reći da me u ovom periodu privlači poznato.

Ice storm: U kojoj knjizi koju voliš su junaci prošli brutalne situacije?

Ima ih dosta, ali prvo što mi pada na pamet je svakako Rat i mir, i verujem da nema potrebe da previše objašnjavam - i onaj ko nije čitao razumeće da delo koje u samom naslovu sadrži odrednicu rat, nije ni nalik na možda poznatiji Tolstojev roman Ana Karenjina (koja pak prolazi kroz brutalnosti druge vrste), sa beskonačnim scenama moskovskih i petrogradskih balova i seoskih lepota (mada i toga ima). Pored ovog, morala bih da navedem i Žerminal, jedan od najimpresivnijih romana koje sam u skorije vreme pročitala. Čak bih rekla da pridev brutalan možda i ne može u potpunosti da domaši apsolutnu bedu života francuskih rudara u 19. veku, kojima se Zola u ovom svom delu bavi.

Hot cocoa: Za koju knjigu pretpostavljaš da će uskoro biti veoma popularna?

Nisam uopšte u toku sa novim izdanjima, ali videh na fejsbuku da Booka uskoro izdaje prevod romana Dani napuštenosti Elene Ferante, tako da verujem da će, zbog popularnosti Napuljske tetralogije, i ovo biti vrlo traženo i čitano. Ja treba najpre sa već objavljenim romanima da se upoznam, pa tek onda da razmišljam o novijim izdanjima, pošto mene euforija koja prati ovu autorku definitivno nije zakačila. Možda bih mogla to ove godine da „nadoknadim”. Takođe, ne bi me čudilo da Ćosićeva dela dožive mini-renesansu, što je malo glupo reći za pisca koji je neminovno klasik srpske književnosti, ali čak i klasici retko dospevaju na top-liste, a to se, eto, desilo skoro sa Korenima nakon izvanredne ekranizacije. Možda bi neko našao za shodno da u tome vidi negativni trend (zar je potrebna tv serija da se na jedan od najboljih romana u našoj književnosti skrene pažnja?!), ali ja to radije gledam sa pozitivne strane - jedna uspešna tv adaptacija uspela je da vrati ljude romanu, time pokazavši da ipak nisu svi skloni hvatanju prečica (što da čitam, kad mogu da odgledam?!) i da promena umetničkog medija kojim bi se određena priča ispričala, ne mora nužno da znači i skrnavljenje i smrt onoga od čega polazi. 

Peppermint mocha: Koje jelo i piće biraš za zimski čitalački maraton?

Koje god da je godišnje doba, kafa, eventualno čaj dolaze u obzir. Nikada ne jedem dok čitam - niti mi je zgodno, niti želim da rizikujem da upropastim knjigu, pošto mahom čitam one pozajmljene iz biblioteke, mada nije ni da bih volela da su moje knjige pune fleka i mrlja od hrane.

Snowflake: Izaberi knjigu koja je drugačija od svih drugih koje si čitala.

Pisac izdaleka Vladana Matijevića, inače ovenčan NIN-ovom nagradom 2003. godine, definitivno spada u najneobičnije koje sam čitala. Glavni junak romana, pisac Džoni Glintić, u jeku bombardovanja pripoveda o tome kako piše roman za prestižnu književnu nagradu. Dakle da ponovim: pripoveda o tome kako piše roman. Još ponešto u međuvremenu, ali sve to kroz pisanje romana. I, zamislite, nije dosadno kao što bi moglo da se učini na prvi pogled, jer kad neko ume da pripoveda kao što to ume Matijević, krajnje groteskno, preplićući humor sa odvratnim i hororičnim, erotsko sa razarajućim, realno sa prividnim, uzvišeno (pisanje kao stvaranje umetničkog dela) sa prizemnim (pisanje namenski za nagradu „Srpske fabrike šećera”), dobija se roman u kom odsustvo jasne radnje, jasne u onom konvencionalnom smislu, ne sprečava neku čudnu vrstu uživanja u čitanju.

Snowman: Izaberi knjigu u kojoj može da uživa čitava porodica.

Prva knjiga koja mi je pala na pamet jeste Pop Ćira i pop Spira Stevana Sremca, iako se, kada je Sremac u pitanju, ne mora odgovor ograničiti samo na to njegovo delo. Čitala sam ga za vreme osnovne, kao deo lektire, kasnije na fakultetu kao (nešto) zrelija, i oba puta podjednako uživala, najpre zbog priče, jer mi je onda u čitanju to bilo u prvom planu, a kasnije sam naučila da uživam i u samom Sremčevom pripovedanju i da razlistavam ostale slojeve romana, potvrđujući isprva rođene simpatije. Nema starosnih kočnica da se ovaj roman voli.

Christmas: Izaberi knjigu koja te je ugrejala iznutra.

Znam da Puškinov Evgenije Onjegin ne bi ljudima prvi pao na pamet kao topla priča, ali jedini razlog što ga biram kao delo koje me je „ugrejalo iznutra” jeste Tatjana Larina. Baš se nedavno prisetih ovog romana naišavši na jednu objavu na Instagramu (hvala, @miris_knjige☺) i toga kako je savršeno izgrađen Tatjanin lik, meni i dalje jedan od najdivnijih, ne samo u ruskoj književnosti, nego uopšte - prosto čaroban splet lepote, osećajnosti i čvrstine. Zaista, kako da me ne ugreju ovakvi stihovi:

„Osluškujući nehotice
Kako se zvonka pesma širi,
Tatjana krije svoje lice
I čeka srce da se smiri,
A obraze da vatra prođe;
Al' ne sme kući još da pođe;
Trepere grudi, strah je mori,
A lice joj sve jače gori...
Tako u ruci tužno trepti
I lupa krilom leptir slabi
Kad ga nestaško kakav zgrabi;
Tako i zec u polju cepti
Kad naglo spazi izdaleka
Da ga u grmu lovac čeka.”

❤

Santa Claus: Izaberi knjigu koju bi volela da dobiješ na poklon.

Nije baš da moram da dobijem ovu knjigu na poklon, imam je i sama u kupovnom planu već neko vreme, ali hajde da je iskoristim za potrebe pitanja. Reč je o nečemu neknjiževnom - Moj kuvar (u prvobitnom izdanju iz 1939), ili Veliki narodni kuvar (u posleratnim izdanjima) Spasenije Pate Marković. Što se tiče kuvanja, apsolutni sam amater i početnik, na momente čak i tvorac haosa u kuhinji, ali volim da se igram, kad mogu i koliko mogu. U poslednje vreme primećujem kako sam proces pripreme jela deluje neverovatno umirujuće na mene: koncentrisana sam, mozak mi radi, ali opet ne toliko napeto i konstantno da ne mogu da se prepustim nekim drugim mislima. Još bolje je kada je rezultat tog mog rada nešto u čemu meni dragi ljudi mogu da uživaju. Spasenija Pata Marković prva je kod nas objavila ovako kompleksan kuvar (nešto više o njemu možete pročitati u izuzetno interesantnom članku ovde), tako da bi mi bilo zanimljivo, a sasvim sigurno i korisno, druženje sa ovom knjigom. Sama knjiga je, verujem, vredna ne samo kao kuvar, već i kao svedočanstvo jednog trenutka u evoluciji svakodnevnog života u našoj zemlji (makar u onim gradskim sredinama), a kultura ishrane svakako spada u taj domen.

Sledding: Izaberi knjigu koju si volela kao dete.

Najdraža knjiga u detinjstvu takođe je vezana za zimski period, pošto sam je prvi put pročitala za vreme zimskog raspusta tokom početnih razreda osnovne škole kao čitalački zadatak izvan lektire (nisam sigurna kada tačno, verovatno u trećem razredu). U pitanju je roman Hajdi Johane Špiri. Koliko se sećam, mislim da je to bio prvi put da sam doživela ono istinsko uranjanje u jedno književno delo i da sam možda baš sa njom zavolela čitanje. Došle su kasnije i druge knjige, ali u jednom periodu sam joj se stalno vraćala, tako da sasvim sigurno mogu reći da je ovo bila moja prva omiljena knjiga, a definitno i najviše čitana.

Frostbite: Izaberi knjigu koja te je razočarala.

O ovome sam već pisala u pretprošlom postu, ali samo uzgredno da ponovim, pošto zaista ne mogu da kažem da me je neka knjiga u poslednje vreme istinski razočarala. Dakle, u pitanju je zbirka pripovedaka Viktora Peljevina Sok od ananasa za divnu damu, a o tome zašto sam bila razočarana, možete nešto više pročitati ovde. 

Reindeer: Izaberi knjigu za koju si emotivno vezana.

Neću izabrati knjigu, već jednu našu epsku pesmu - Banović Strahinju. Više je razloga za to, ali prednjači činjenica da sam sa ovom pesmom najviše vremena provela prethone godine, s obzirom na to da sam se za potrebe master rada bavila dramskim i filmskim adaptacijama ovog narativa. Iznova i iznova iščitavala sam pesmu (varijantu Starca Milije), drame (od kojih najboljom smatram Mihizovu adaptaciju, i mislim da sam je u nekom trenutku na blogu i preporučila), premotavala film i zadržavala se na pojedinačnim scenama, i svaki put bila impresionirana čistom ljudskošću kojom ova dela odišu, a koje nikako ne bi bilo da je sam narodni pevač nije stavio u pesmu.

mojtv.net

Možda bi nekome ova moja faciniranost bila smešna, ali kada se uzme u obzir svet u koji je ovaj narativ smešten (epski, herojsko-patrijarhalni), kao i niz duboko intimnih udesa sa kojima se junak suočava, ostavši sam da se sa njima izbori (razaranje doma i skrnavljenje porodice, izdaja tazbine i „prijatelja”, izdaja ljube), Banov postupak praštanja, ili, preciznije, poklanjanja života onome čija je krivica u svemu možda najmanja (ako ne baš i iznuđena čitavim spletom okolnosti), predstavlja jedan podvig vredan divljenja. Divljenja koliko junaku, toliko i narodnom geniju koji je u nekom trenutku života ove pesme odlučio da se ne iživljava nad žrtvom i ne vadi oko za oko (jer u nekim starijim varijantama ovog narativa ljuba ipak biva brutalno kažnjena), već da preispita ko je tu odista nemoralan, ko kome zabija nož u leđa i šta zaista znači biti junak i čovek, a to svedoči o jednom krajnje neobičnom, ali značajnom stepenu emancipacije u ovom našem balkanskom kršu. O samoj lepoti pesme i da ne govorim. Zato sam sigurna da ovu pesmu nikada neću prestati da volim i da je smatram jednim od najdivnijih i najznačajnijih činilaca naše kulture i svedočanstava o tome šta bismo svi mi mogli da budemo, ako bismo kao kolektivne uzore birali prave ličnosti.

I mislim da je ovo sasvim prikladan kraj upitnika. Nekako se pogodilo da poslednje pitanje, tj. odgovor, fino zaključe ovaj moj današnji post. Božić je, i nadam se da ga provodite prijatno sa svojim najvoljenijima. U svemu tome, ja jedino mogu da vam poželim sve najlepše i da u narednoj godini budete najbolji što možete!

Hristos se rodi!

12 klasika

pexels.com

Pun je internet kojekakvih čitalačkih izazova. Uglavnom se za njima poseže na početku godine, kada se donose novogodišnje odluke, pa se onda nekako rodi želja i za osmišljavanjem svog čitalačkog vremena. Vrlo često, ovakvi izazovi ljudima posluže i kao fin način za prekidanje čitalačkih blokada, nalazeći u njima inspiraciju i mogućnost da nešto raznovrsnije istražuju svet pisane reči - mnogi izazovi, naime, sadrže jasne instrukcije za izbor dela koji bi trebalo da prošire čitalačke horizonte. Ima i onih koje možete malo slobodnije da osmišljavate, vođeni određenom temom.

Za slučaj da ima zainteresovanih, listu nekih popularnih izazova možete videti ovde, a baš opširnu listu (čini mi se) aktuelnih izazova za godinu pred nama - ovde.

Ja se već neko vreme vodim idejom da dam sebi neki izazov za 2019. godinu. Zašto? Hmmm... Nekih posebnih, pa hajde da kažem i naročito značajnih razloga za to baš i nemam. Ne mogu reći da sam zaglibila u blokadu, jer smatram da čitam dovoljno u poslednje vreme. Pratim neki svoj tempo, uživam u onome što čitam i osećam da to što čitam ostaje sa mnom, nije tek da kažem da čitam. Ne mogu baš ni reći da mi je čitalački opseg uzak, jer se trudim da čitam što je raznovrsnije moguće, ne ograničavajući sebe isključivo na stvari za koje sam sigurna da će mi se dopasti. Jedini razlog koji bih mogla da navedem jeste preventiva - sprečavanje sebe same da upadnem u neku nesnosnu blokadu, kojima sam prethodne godine bila sklona, i čitalačku i blogersku.

U svemu tome, međutim, nisam se odlučila ni za jedan od izazova  navedenih na linkovima iznad, iz prostog razloga što mi je bilo potrebno nešto fleksibilno, što manje određeno i rigidno. Nije cilj da od tog izazova napravim sebi problem, već nešto zabavno i korisno.

Zato sam odlučila da sama osmislim šta mi je činiti, pa sam došla do sledećeg: naredne godine pokušaću da se posvetim klasicima koje dugo planiram da čitam, a nikako da dođu na red, jer očigledno ne umem da pratim čitalačke liste (eto dodatnog razloga za izazov - da naučim kako da plan sprovedem do kraja). Jednostavno, u najvećem broju slučajeva svi planovi, manji ili veći, ispare kada stanem pred police i krenem da listam knjige koje mi ni na kraj pameti nisu bile pre ulaska u knjižaru/biblioteku. Zbog toga sam napravila listu od 12 dela, koja su sama po sebi dovoljno poznata da sam želela da ih pročitam, ili pak njihove autore već dugo planiram da upoznam. Svakog meseca imaću zadatak da pročitam po jedno delo sa liste i o njemu napišem post na blogu. Neka ništa drugo ne pročitam i ne napišem - ovo moram, i to je jedino „pravilo” ovog mog novokomponovanog izazova. Tako obezbeđujem makar kakav kontinuitet u čitanju, ali i u blogovanju. Ostatak moje čitalačke godine potpuno je oslobođen bilo kakvih stega, ali ovih 12 klasika biće „kostur” oko koga će se ostala dela okupljati.

Evo i liste tih dela (ne striktno u redosledu u kojem će biti čitana):

1. Priča o dva grada, Čarls Dikens;
2. Midlmarč, Džordž Eliot;
3. Utopija, Tomas Mor;
4. Ogledi, Mišel de Montenj;
5. Valden; O građanskoj neposlušnosti, Henri Dejvid Toro;
6. Guliverova putovanja, Džonatan Svift;
7. Božanstvena komedija, Dante Aligijeri;
8. Tri musketara, Aleksandar Dima;
9. Stakleno zvono, Silvija Plat;
10. Stanarka napuštenog zamka, En Bronte;
11. Meri Barton, Elizabet Gaskel;
12. Očevi i deca, Ivan Turgenjev

Kao što sam već napomenula, neka od ovih dela su tu zbog značaja koja sama po sebi imaju (npr. Utopija, Božanstvena komedija), dok su druga tu zbog moje želje da konačno upoznam njihove autore (npr. Dikens, Turgenjev). Redosled čitanja osmišljavaću usput, a delo sa kojim ću započeti godinu biće Priča o dva grada. Štaviše, već sam ga pozajmila iz biblioteke, a danas i započela.

Mogao bi ovaj izazov biti vrlo interesantan. Koristan, u smislu održavanja kontinuiteta - svakako. Potrebno je samo isterati do kraja. Ako izuzmem spiskove lektire sa fakulteta, ovo je prvi put da samoinicijativno stajem na crtu nekoj listi za čitanje. Videćemo ko će prevladati - lista ili ja... Kakva  mi je 2018. bila, da sam ovo tada planirala, verovatno bi lista izašla kao pobednik. Nadam se da će ova nova biti više na mojoj strani.

A kako je ovo prvi post u toj novoj, iskoristila bih priliku da svima vama koji ovde svraćate, povremeno ili redovno, poželim srećnu i ispunjenu 2019. godinu!

pexels.com